Готхолд Ајзенштајн

Фердинанд Готхолд Макс Ајзенштајн (16. април 1823 – 11. октобар 1852) био је немачки математичар. Он специјализовао за теорију бројева[1][2][3][4] и анализу,[5][6][7] те доказао неколико резултата који су измицал чак и Гаусу. Као и Галоа и Абел пре њега, Ајзенштајн је умро пре своје 30. године. Рођен је и умро у Берлину, Прусија.

Готхолд Ајзенштајн
Готтхолд Еисенстеин
Готхолд Ајзенштајн
Име по рођењуГоттхолд Еисенстеин
Датум рођења16 април 1823(1823-04-16)
Место рођењаБерлин
 Пруска
Датум смрти11. октобар 1852.(1852-10-11) (29 год.)
Место смртиБерлин
 Пруска
ПребивалиштеНемачка
Држављанствонемачко
УниверзитетУниверзитет у Берлину
Занимањематематичар
Деловањематематика

Детињство и младост уреди

Његови родитељи, Јохан Константин Ајзенштајн и Хелен Полак, били су јеврејског порекла и преобратили су се у протестантизам пре његовог рођења.[8] Од малих ногу, он је демонстрирао талент у областима математике и музике. Као мало дете он је научио да свира клавир, и наставио је да свира и компонује клавир током целог свог живота.

Он је испаштао од разних здравствених проблема, укључујући менингитис као новорођенче, болест која је однела животе петоро његове браће и сестара. Године 1837, у узрасту од 14 година, он је уписан у гимназију Фридрик Вилхелм, а убрзо након тога у гимназију Фридрих Вердер у Берлину. Његови учитељи препознали су његове таленте у математици, али до 15. године живота већ је научио сав материјал предаван у оквиру школског програма. Потом је почео да проучава диференцијални рачун из дела Леонарда Ојлера и Жозефа-Луја Лагранжа.

Са 17 година, Ајзенштајн је почео да похађа часове Петера Густава Лежена Дирихлеа и других на Универзитету у Берлину. Године 1842, пре него што је положио завршне испите, отпутовао је са мајком у Енглеску, како би тражио свог оца. Године 1843. у Даблину је упознао Вилијама Роуана Хамилтона, који му је дао копију своје књиге о доказу Нилса Хенрика Абела о немогућности решавања полинома петог степена, дело које ће побудити Ајзенштајнов интерес за математичка истраживања.

Пет изванредних година уреди

Године 1843, Ајзенштајн се вратио у Берлин, где је положио матурске испите и уписао се на Универзитет наредне јесени. У јануару 1844. он је већ представио своје прво дело Берлинској академији, о кубним формама са две променљиве. Исте године он се први пут сусрео са Александром фон Хумболтом, који ће касније постати његов патрон. Хумболдт је успео да обезбеди донације од краља, владе Пруске и Берлинске академије да компензује за екстремно сиромаштво Ајзенштајна.[9] Новчана средства, увек касна и нерадо дата, Ајзенштајн је у потпуности зарадио: само 1844. године он је објавио преко 23 рада и два проблема у часопису Црелле'с Јоурнал, укључујући два доказа закона квадратне реципрочности и аналогних закона кубне реципрочности и квартичне реципрочности.

У јуну 1844, Ајзенштајн је посетио Карла Фридриха Гауса у Гетингену. Кумер се 1845. побринуо да он добије почасни докторат на Универзитету у Бреслау. Јакоби је такође подржао то одликовање, али каснији односи између Јакобија и Ајзенштајна увек су били напети, пре свега због неслагања око редоследа открића 1846. Године 1847. Ајзенштајн је хабилитирао на Берлинском универзитету и почео је да предаје. Бернхард Риман је похађао његове часове елиптичних функција.

Референце уреди

  1. ^ Иван M. Нивен; Херберт С. Зуцкерман; Хугх L. Монтгомерy (2008) [1960]. Ан интродуцтион то тхе тхеорy оф нумберс (репринт оф тхе 5тх 1991 изд.). Јохн Wилеy & Сонс. ИСБН 978-81-265-1811-1. Приступљено 2016-02-28. 
  2. ^ Кеннетх Х. Росен (2010). Елементарy Нумбер Тхеорy (6тх изд.). Пеарсон Едуцатион. ИСБН 978-0-321-71775-7. Приступљено 2016-02-28. 
  3. ^ Боревицх, А. I.; Схафаревицх, Игор Р. (1966). Нумбер тхеорy. Пуре анд Апплиед Матхематицс. 20. Бостон, МА: Ацадемиц Пресс. ИСБН 978-0-12-117850-5. МР 0195803. 
  4. ^ Серре, Јеан-Пиерре (1996) [1973]. А цоурсе ин аритхметиц. Градуате Теxтс ин Матхематицс. 7. Спрингер. ИСБН 978-0-387-90040-7. 
  5. ^ Јахнке, Ханс Ниелс (2003). А Хисторy оф Аналyсис. Америцан Матхематицал Социетy. стр. 7. ИСБН 978-0821826232. дои:10.1090/хматх/024. Архивирано из оригинала 2016-05-17. г. Приступљено 2015-11-15. 
  6. ^ Пинто, Ј. Соуса (2004). Инфинитесимал Метходс оф Матхематицал Аналyсис. Хорwоод Публисхинг. стр. 8. ИСБН 978-1898563990. Архивирано из оригинала 2016-06-11. г. Приступљено 2015-11-15. 
  7. ^ Дун, Лиу; Фан, Даиниан; Цохен, Роберт Соннé (1966). А цомпарисон оф Арцхимедес' анд Лиу Хуи'с студиес оф цирцлес. Цхинесе студиес ин тхе хисторy анд пхилосопхy оф сциенце анд тецхнологy. 130. Спрингер. стр. 279. ИСБН 978-0-7923-3463-7. Архивирано из оригинала 2016-06-17. г. Приступљено 2015-11-15. , Цхаптер, п. 279 Архивирано 2016-05-26 на сајту Wayback Machine
  8. ^ „Archived copy”. Архивирано из оригинала 2012-03-31. г. Приступљено 2011-09-23. 
  9. ^ Helmut de Terra, Humboldt: The Life and Times of Alexander von Humboldt, 1769-1859. New York: Alfred A. Knopf 1955, pp. 334-36.

Literatura уреди

Спољашње везе уреди