Хипоксантин је пурински дериват. Он се понекад налази као састојак нуклеинских киселина где је присутан у антикодону тРНК у облику његовог нуклеозида инозина. Он има таутомер познат као 6-Хидроксипурин.[4] Хипоксантин је неопходан додатак у појединим ћелијама, бактеријама, и паразитским културама као супстрат и извор азота. На пример, он је често неопходан реагенс у маларијским паразитским културама, пошто је за Plasmodium falciparum неопходан извор хипоксантина за синтезу нукленских киселина и за енергетски метаболизам.

Хипоксантин
Називи
IUPAC назив
1H-purin-6(9H)-one
Идентификација
3Д модел (Jmol)
ChEBI
ChemSpider
ECHA InfoCard 100.000.634
КЕГГ[1]
МеСХ Хyпоxантхине
УНИИ
  • c1[nH]c2c(n1)[nH]cnc2=O
Својства
C5H4N4O
Моларна маса 136,112
Уколико није другачије напоменуто, подаци се односе на стандардно стање материјала (на 25 °C [77 °F], 100 kPa).
ДаY верификуј (шта је ДаYНеН ?)
Референце инфокутије

Августа 2011, објављен је извештај базиран на НАСА испитивањима метеорита нађених на Земљи који сугерише да је ксантин и сродни органски молекули, међу којима су компоненте ДНК и РНК: аденин и гуанин, можда могу да буди формирани ектратерестријално у свемиру.[5][6]

Реакције уреди

Хипоксантин је један од производа ксантинске оксидазе на ксантинском супстрату. Он се чешће формира пуринском деградацијом.

Хипоксантин-гуанин фосфорибосилтрансфераза конвертује хипоксантин у IMP током нуклеотидног спасавања.

Хипоксантин се такође спонтано формира деаминацијом аденина. Због његове сличности са гуанином, спонтана деаминација аденина може да доведе до грешке у ДНК транскрипцији/репликацији.

Литература уреди

  1. ^ Јоанне Wиxон; Доуглас Келл (2000). „Wебсите Ревиеw: Тхе Кyото Енцyцлопедиа оф Генес анд Геномес — КЕГГ”. Yеаст. 17 (1): 48—55. дои:10.1002/(СИЦИ)1097-0061(200004)17:1<48::АИД-YЕА2>3.0.ЦО;2-Х. 
  2. ^ Li Q, Cheng T, Wang Y, Bryant SH (2010). „PubChem as a public resource for drug discovery.”. Drug Discov Today. 15 (23-24): 1052—7. PMID 20970519. doi:10.1016/j.drudis.2010.10.003.  уреди
  3. ^ Еван Е. Болтон; Yанли Wанг; Паул А. Тхиессен; Степхен Х. Брyант (2008). „Цхаптер 12 ПубЦхем: Интегратед Платформ оф Смалл Молецулес анд Биологицал Ацтивитиес”. Аннуал Репортс ин Цомпутатионал Цхемистрy. 4: 217—241. дои:10.1016/С1574-1400(08)00012-1. 
  4. ^ Бруце Албертс; Алеxандер Јохнсон; Јулиан Леwис; Мартин Рафф; Кеитх Робертс; Петер Wалтер (2002). Молецулар Биологy оф тхе Целл. Неw Yорк: Гарлард Сциенце. ISBN 0815332181. 
  5. ^ Стеигерwалд, Јохн (8. 8. 2011). „НАСА Ресеарцхерс: ДНА Буилдинг Блоцкс Цан Бе Маде ин Спаце”. НАСА. Архивирано из оригинала 23. 06. 2015. г. Приступљено 10. 8. 2011. 
  6. ^ СциенцеДаилy Стафф (9. 8. 2011). „ДНА Буилдинг Блоцкс Цан Бе Маде ин Спаце, НАСА Евиденце Суггестс”. СциенцеДаилy. Приступљено 9. 8. 2011. 

Спољашње везе уреди