Холокауст у Независној Држави Хрватској

Холокауст у Независној Држави Хрватској (НДХ) био је део шире организованог злочина нацистичке Немачке у току Другог светског рата који се заснивао на националсоцијализму који је прокламовао потпун и систематско физичко уништење Јевреја, антисемитску легислатуру, пропаганду, принудни рад и пљачкање јеврејске имовине. Холокауст је тако постао универзални проблем историје двадесетог века, у коме су милиони истребљени у разним ратовима током 20. века, али само у оквирима националсоцијализма и Другог свјетског рата био је унапред дефинисан концепт, а потом објављена политичка одлука о тоталном истребљењу једног целокупног народа.

Споменик жртвама холокауста на железничкој станици у Загребу

Срушена сефардска Синагога у Сарајеву

Споменик Камени цвет у Спомен-подручју Јасеновац

На простору Хрватске и окупиране [[Србија|Србије] и Босне и Херцеговине Холокауст је био огромних размера, јер је у њему живот изгубило близу 80% припадника јеврејске заједнице, која је деценијама и вековима насељавала простор Хрватске, Босне и Херцеговине и Србије. Физичком уништењу Јевреја у НДХ претходило је њихово потпуно обесправљивање, принудни рад, изолација у логорима и дехуманизација у средствима пропаганде.

Малобројни Јевреји који су успели да преживе Холокауст у НДХ углавном су ступали у Народноослободилачки покрет или Југословенску војску у отаџбини, крили се под лажним (хрватским, често избегличким) идентитетом или су успели да се пребаце на територију под италијанском окупацијом, или унутар НДХ, у делове Хрватске које је окупирала Италија и, потом, на Апенинско полуострво. Међу њима је био и приличан број српских Јевреја.

Објективна истраживања хрватских и еминентних страних аутора, показала су да је искључиви кривац за Холокауст Јевреја у НДХ био немачки окупатор, који је и увео антисемитске мере, наложио и организовао хапшења Јевреја, основао логоре и радио на затирању трагова злочина. Међутим велика, ако не подједнака одговорност је и усташком покрету и његовим челницима у НДХ, али не само у секундарним активностима, попут мера евидентирања и предаје Јевреја немачким властима, већ и у директном и активном учешће у антисемитском геноциду.

Хрватска јеврејска заједница, која је 1941 године бројала 39.500 чланова, због катастрофалних последица (у којима је према прорачуну број страдалих Јевреја у Холокаусту у НДХ, био 29.000 — 31.000), сведена је на само 20% свог бића, и није се могла више обновити све до данашњих дана. Већина предратних јеврејских општина није могла уопште наставити с радом након 1945. године, већина синагога више не служи својој намени, а и културни и спортски живот Јевреја је много сиромашнији, и готово да не постоје.

Они који су планирали Холокауст над Јеврејима у Хрватској постигли су свој циљ,остављајући новим генерацијама хрватских Јевреја да не могу стрести са себе тежак терет сећања на време усташке страховладе.

Сазнања и ставови о холокаусту у Краљевини Југославији пре оснивања НДХ

Након што је нацистичка Немачка марта 1933. формирала концентрациони логор Дахау, исте недеље југословенска штампа је пренела вест о томе, а убрзо објавила и фотографију са описом троструке бодљикаве жице око логора „кроз коју се ноћу пушта струја”. У написима је објављена и функција логора — затварања лица „штетних” по државне интересе.

Исте године јавност је упозната и са чињеницом да се у свакодневно формиране логоре, уз комунисте, примарно затварају Јевреји. Тако је један феномен какав је Холокауст, који је по својој злочиначкој природи немерљив у модерној историји, а који је вишеструко обележио Двадесети век, био већ у самој најави познат савременицима, не само у Немачкој већ и широм Европе, укључујући и Краљевину Југославију.

У хрватској историји 30-тих година 20. века није било много најава да би се злочин таквих размера попут оних Хитлерових у Немачкој могао догодити, јер и поред тога што је у првој половини 20. века у Хрватској било антисемитских памфлета и инцидената па чак и политичких странака с антисемитским тенденцијама у идеологији и програму, антисемитизам никада није имао екстремне форме — погроме и убиства — као, на пример у Русији или Пољској. То потврђује и лист „Жидов” (који је излазио у Загребу након Великог рата), 1934.године, износећи став… Југославија је и даље била земља која је најмање затрована антисемитизмом.

Усташки покрет, од свога је оснивања 1932./3 у свом почетку, у основи је био антисрпски јер је ширио мржњу углавном против Срба. Како су јачале везе усташа са њемачким нацистима и како је усташка идеологија по својим начелима, постајала све ближа нацистичкој тако су усташе преузимале расистичке противјеврејске тезе.

Крајем тридесетих година у хрватској штампи (познатој као десничарски тисак) су све учесталији антисемитски испади, а већина њихових аутора се касније прикључила усташком покрету. На то је сигурно утицало јачање немачкога нацизма што је погодовало стварању антисемитске атмосфере. Реагујући на овакво понашање Хрвата, Југославенске краљевске власти (на челу са владом Цветковић.Мачек) доносе прве противјеврејске законе — по којима су:

• на факултетима ускладили учешће Јевреја у складу се укупним становништвом
• трговина прехрамбеним производима навелико у пракси забранили фирмама које су биле у јеврејском власништву или сувласништву.

Распад Југославије и оснивање НДХ

Карта на којој је приказана територија НДХ

Априлски рат који је водила Нацистичка Немачка 1941. године и постокупациони режим своје активности заснивао је на подели Југославије, и на принципу „кажњавања Срба”. На овим принципу заснивала се и окупациона политика у НДХ. Оснивању квислиншке творевине на простору Хрватске, претходила је подела Југославије и Србије, која се заснивала на стварању новостворених квислиншким творевинама на простору ратом захваћене Европе.

Тако је у циљу онемогућавања стварања јединствене Југославије у будућности, Трећи Рајх на њеној територији створио (поред територије које су биле припојене појединим окупаторима) и неколико квислиншких творевина:

• Независну Државу Хрватску,
• Комесарску владу у Србији,
• Конзулат у Љубљанској покрајини,
• Привремени административни комитет у Црној Гори и
• Националистичку шпитарску управу на Космет у и делу Македоније.

У суштини, Независна Држава Хрватска, је настала као последица одређеног компромиса између Немачке и Италије. Пошто је Влатко Мачек, најпопуларнији хрватски политичар тог времена и вођа Хрватске сељачке странке (ХСС), одбио да учествује у немачко-италијанским плановима, постигнут је договор да се на чело будуће нове хрватске државе поставе Анте Павелић и његова усташка организација.

Оснивање владе НДХ

Анте Павелић с титулом „поглавник НДХ” себе је поставио на место премијера и министра спољних послова

Након што је Павелић 16. априла стигао у Загреб, одмах је формирао прву владу НДХ. С титулом „поглавник НДХ” себе је поставио на место премијера и министра спољних послова. Оснивањем нове државе нису се само продубила зависност Хрвата од сила Осовине — НДХ је то морала скупо платити територијалним уступцима Италији, као и сталном окупацијом трупа сила Осовине.

Већ првих дана постојања НДХ, усташки режим је почео да открива своје право лице, јер је у многобројним погледима личио на нацистичк (сва државна власт је прешла у руке егзекутиве, на челу с поглавником и њему најближим сарадницима, који су чинили владу). У поглавниковим рукама налазила се целокупна законодавна власт, пошто је законе доносио у форми уредби које су се називале „законске одредбе”, а сам поглавник је уживао и остала диктаторска овлашћења.

Национална структура новоосноване НДХ

Издвајање територије из састава Краљевине Југославије, коју је чинила НДХ показује да је број настањених (према извору из немачког Министарства спољних послова, био 6.285.000 становника (без навођења броја Рома). По националном саставу то је овако изгледао.

• 52,51% Хрвата (3.300.000),
• 30,63% Срба (1.925.000),
• 11,14% Муслимана (700.000),
• 2,39% Немаца (150.000),
• 1,19% Мађара (75.000),
• 0,54% до 0,64% Јевреја (34.000 до 40.000),
• 0,48% Словенаца (30.000) и 1,03% чеха и Словака (65.000).

Структура Јевреја у новооснованој НДХ

Број Јевреја у НДХ је различито процењиван тако да се у литератури налазе подаци који се кречу од 34.000 до преко 40.000.

На територији НДХ Јевреји нису били равномерно настањени, тако да их је

• 61,97% живело на територији Хрватске,
• 33,80% на територији Босне и Херцеговине и
• 4,23% на територији Срема.

Док су мање заједнице Јевреја живеле већим градовима или мањим местима у близини великих градова нарочито у Срему, Славонији и северозападној Хрватској< највеће јеврејске заједни у НДХ биле су у:

• Загребу и непосредној околини, око 12.000,
• Сарајеву 10.500,
• Осијеку око 2.500.

Холокауст у НДХ на тековинама националсоцијализма

Дезинтеграцијом и поделом Краљевине Југославије коју су спровели победници настала је НДХ, на простору Хрватске, Босне и Херцеговине и Срема, а једно време и Рашке области, с тим што су Немачка и Италија одредиле своје зоне утицаја и задржале одређене војне ефективе у њима. Следећи начела и политички програм који су до тада заступали и користећи погодну антисемитску атмосферу у Бановини Хрватској, усташе су објавиле низ закона који су били уперени против Јевреја, Рома и Срба.

Андрија Артуковић

Одмах по формирању државе, следећи пример нациста од којих су често примали инструкције, власт у Независној Држави Хрватској у својим унапред планираним плановима за убијање Срба додаје и још оштрије мере против Јевреја. Све је то било у потпуности у складу са немачким плановима и састојало се од три фазе:

• екскомуникација,
• концентрација и
• екстерминација.

Тако је целокупна унутрашња политика НДХ заснована на политици националсоцијалистичке Немачке и фашистичке Италије, па је то „усташке дужноснике” натерало да и цело законодавство прилагоде њемачком, односно италијанском, па су тако и законске одредбе у законима НДК темељиле на национално социјалистичкој и расној искључивости. Ту политику међу првима је објавио у Загребу, 22. априла 1941. године новопостављени министар унутрашњих послова Андрија Артуковић, који је за Дер Деутсцхе Зеитунг ни Кроатиен, дао следећу изјаву у којој је навео да ће влада Независне Државе Хрватске

Ускоро ријешити жидовско питање на исти начин као што га је ријешила њемачка влада“, и „да ће се свом строгошћу надзирати, да се расни закон у најскорије вријеме стриктно примијени.

Почетком маја Анте Павелић је поновио свој став у сличној изјави за исте новине:

Жидовско ће се питање радикално ријешити према расним и господарским гледиштима.

Одмах по формирању НДХ и успостављању власти, следећи ставове националсоцијализма у Немачкој и политички програм који су присталице усташтва до тада заступала, истовремена је погодна антисемитска атмосфера у Бановини Хрватској, у којој су усташе објавиле низ закона који су били уперени против Јевреја, Рома и Срба. Тиме су правно озаконили дискриминацију и терор који су спроводили над њима.

Готово од самога оснивања усташке државе власти су свим својим потенцијалима усмериле на Јеврејску (и српску) имовину. У том смислу донесене су посебне „законске одредбе” по којима је јеврејска покретна и непокретна имовина проглашена „државним власништвом”. Тиме је омогућена пљачка у име државе, иза које се крио и велики број злодела, уз све отворенију подршку, без жеље да да спрече злодела, јер су усташе нису сматрале таква дела „илегалним”, и тиме су подстицале неправду.

Најава холокауста реализована је доношењем низа расних закона који су били уперени против Јевреја, али и Рома.

У периоду од прва два месеца постојања власти НДХ су донеле 15 законских одредби које су битно утицале на друштвени и економски положај Јевреја, а затим и на њихов опстанак на овом простору. Срби су, као главни противник у новоформираној држави, били под ударом антидржавних закона, од којих су поједини коришћени и против Јевреја.

Хронологија холокауста у НДХ

Хапшења Јевреја почела су у првим данима усташке власти. У почетку су узимали само појединце, истакнуте и утицајне чланове јеврејске заједнице. У мају 1941. организована су хапшења ширих размера која су интензивирана. Тада су 21. маја 1941. ухапшени сви чланови загребачкога „Макабија”, што је водило у кампању према „коначном решењу Јевреја”, под геслом: „У НДХ нема места за Жидове”.

Крајем јуна 1941. Павелић је издао проглас „Изванредна законска одредба и заповиједи” да

Жидови шире лажне вијести ... ометају и отежавају опскрбу пучанства, то се колективно сматрају за то одговорнима, и према томе ће се проти њима поступити и спремати их поврх казнено-поправне одговорности у заточеничка збиралишта под ведрим небом.

То је био сигнал да широм НДХ започну масовна хапшења и депортације у логоре, укључујући жене и децу. До краја јула 1941. похапшени су Јевреји у Копривници, Карловцу и Вараждину. Хапшење су избегли само они који су се сакрили или који су побегли. У самом Загребу у коме је било 12.000 Јевреја од њих је остало 4.000, а и они ће убрзо бити упућени на присилни рад или у концентрациони логор. Вараждин је проглашен првим градом „очишћеним” од Јевреја. Зато је Павелић крајем августа 1941. могао изјавити да

...што се тиче Жидова ... они ће у најкраћем року бити коначно ликвидирани.

Након ове Павелићеве изјаве кренуло се у последњу фазу „решавања јеврејскога питања” коју је усташки режим врло пажљиво испланирао, оснивањем тридесетак „сабирних логора” или „пролазних радних логора” на подручју НДХ у раздобљу 1941—1945. године међу којима су били значајнији: Керестинец, Јадовно, Лепоглава, Слано на Пагу, Даница код Копривнице, Јастребарско, Сисак, Крушћица код Травника, Горња Ријека-Лобор град, и др. Управу над логорима имао је Уред IV. Усташке надзорне службе, Усташка обрана У овим логорима су привремено смештани ухапшени Јевреји, да би нешто касније били упућени у концентрационе логоре или логоре смрти који су истовремено са овим логорима били основани.

Логор Даница

Спомен подручје на месту некадашњег логора Даница

Логор Јадовно

Први од логора, основан у НДХ у априлу 1941. био је логор Даница, који је био смештен око 3 км од Копривнице уз пут и пругу Копривница — Дрње на простору и у објектима фабрик хемијских производа „Даница”. Основан је 15. априла 1941. и а својој намени служио је до 1. септембра 1942. године.

Према доступним подацима у логору „Даница” налазило се 3.358 логораша, за које су утврђени лични подаци. Уз 3.095 мушкараца у логору се налазила 221 жена и 42 деце. Према националној припадности било је: Срба (2.259), затим Јевреја (600), Хрвата (434), Муслимана (24), Црногораца (12), Рома (10), Словенаца (9), Мађара (5), Украјинаца (2), те по један Македонац, Румун и Рус.

Међу првим заточеницима логора Даница, били су Срби и Јевреји похапшени на подручју Загреба, Пакраца, и Крижеваца. Одмах након тога стизали су други транспорти из Бјеловара, Карловца, Сарајева, Тузле и других места.

У логору је режим био као и у осталим логорима. Затвореници су насилно терани на тешке радове, тучени и злостављани на разне начине. Ноћу су усташе упадале у бараке и мучиле затворенике. Убијали су их без икакве кривице, само зато што су Срби и Јевреји, а и сам командант логора Херман убијао их је из револвера. Храна је била слаба, а како би некоме породица донела пакет са храном, усташе би га, ако су били расположени примиле и пошто би из њега узели за себе све што је најбоље остатак предавали затворенику. Иначе никоме нису допуштали приближи логору.

Систем логора смрти Госпић, Јадовно, Паг

Почетком месеца маја 1941. године у изолованој области око 20 км од Госпића. основани су логори у Госпићу и у Јадовном на Велебиту као и логори логори Метајна и Слана на острву Пагу. У њима је било заточено на хиљаде Срба и Јевреја у периоду од 122 дана, од маја до 21. августа 1941. године када је због протеста Италијана, након што су сазнали за злочине, и са војском заузели ту територију. Под овим притиском област у ком су се налазили логори предата је Краљевини Италији и тако постала део италијанских зона II и III.

Најгори услови у којима су основани логори били су на острву Паг, који су према опису очевидаца изгледали овако:

Само камење и небо. Слано камење. Толико камено и толико слано да ни једна биљка не може да се прими, а камоли да опстане. А људи? Људи би могли, само им нису дозволили. Ни сунце није било на њиховој страни. Светли и греје да да живот земљи, а њима је, у том свирепом камењару, пржило голу лобању и жарило крваве ране врелим камењем кроз подерану обућу.

Логор Метајни на Пагу је био искључиво за жене и децу, у коме утврђен тачан број жртава. На острво Паг, у логоре смрти логораши су допремани у великом броју из сабирног логора у Госпићу преко Карлобага, кроз такозвана Велебитска врата.

У логорима у Метајни и Слану већ у јулу 1941. одвијала су се прва масовна стрељања. Прве жртве били су Јевреји из Загреба, а потом су довођени Срби и Јевреји из разних крајева. Усташе су их убијале клањем или бацањем у јаму у пределу Фурнаже. Као један од првих усташких логора, логор на Пагу био је у правом смислу речи кољачка школа у којој су „професори” били монструозни зликовци. За непуна три месеца постојања (25. јун 1941 — крај августа 1941) кроз логор Слана је прошло око 16.000 затвореника. Највећи број је побијен (само у Јадовно на погубљење послано је 3.000 Срба), а мањи део упућен у Јасеновац.

Логор за Јевреје на Пагу

Логор за Србе на Пагу

Да би разрешиле овај проблем са Италијанима, око логора на Пагу, као и тиме створен недостатка капацитета за смештај Јевреја и Срба, усташе су у јесен 1941. године подигле нови логорски комплекс на подручју Јасеновца и Старе Градишке. Ови логори остали су у функцији готово до самога краја рата. Тамо је убијена већина Јевреја из северне Хрватске и Босне — њих између 17 и 18.000.

Деца у логору Стара Градишка

Логор Стара Градишка

Логор Стара Градишка, концентрациони логор и логор смрти током Другог светског рата изграђен је за жене и децу јеврејског, ромског и српског етницитета. Међу жртвама су били и антифашистички и комунистички Бошњаци и Хрвати. Установиле су га усташе 1941. у затвору Старој Градишки близу истоименог села као пети подлогор Јасеновца. Налазио се источно од главног логора.

Први затвореници доведени су 19. маја 1941. године. Почетком 1942. из логора Данице у овај логор доведено је у приближно 600 жена, па је у оквиру логора Старе Градишке основан засебан логор за жене. У фебруару 1942. побијено је 1.300 јеврејских жена и деце, што је било прво масовно погубљење у логору.[тражи се извор] Масовно довођење у овај логор почело је после Битке на Козари, кад су због прилива нових логораша основана два помоћна логора — Јабланац и Млака. Ту су довођени ухапшеници са Козаре и Просаре. У логору није било воде, храна је била оскудна, а од тифуса и дизентерије се масовно умирало. Због тога је усташки командант логора Анте Врбан наредио да се сва болесна деца издвоје, а потом их је угушио отровним гасом. На њихова места довео је нову децу; средином 1943. из разних логора у Стару Градишку доведено је 12.623 деце, [тражи се извор] углавном српске националности и старости до 10 година. Део ове деце који је био здрав упућен је у друге логоре, а већина је због тешких услова живота помрла.

Страдање Јевреја по фазама и годинама окупације

Стрељање Јевреја у логору Јасеновац

Депортација логораша 1942—43.

Ликвидација већине Јевреја у дијелу НДХ који је био под директном немачком окупацијом спроведена је у три фазе.

Прва фаза (хапшења)

У првој фази ухапшено је неколико великих група младих Јевреја мушког пола, који су убрзо пуштени, како би се јеврејској заједници повратио осећај сигурности. Прогони и убијања Јевреја започели су у мају 1941. године, и то је била прва фаза њихове ликвидације која је трајала до августа 1942. године. Неки Јевреји су убијени у нападима и као таоци, али већина је одведена у концентрационе логоре у којима су одмах убијени, док су многи други умрли од дефицитарне исхране, хладноће, мукотрпног рада и болести (највише од пегавог тифуса).

Друга фаза (прва депортација из НДХ)

Депортациони логор у Загребу

Након неколико захтева НДХ августа 1942. године када су Немци и усташе заједно ухапсили око 5.000 хрватских Јевреја Жидова, кренула је депортирали у логоре смрти у источној Еуропи. То је обиљежило другу фазу уништења Јевреја у НДХ.

Трећа ваза (наредне депортације из НДХ)

Следећа депортација Јевреја из НДХ спроведене су у је у априлу и мају 1943. године на захтев Немаца, и означава трећу фазу уништења хрватских Јевреја.

Око 2.000 Јевреја, у малим групама од 20 до 150 људи, требало је бити послано у њемачке логоре смрти у вагонима прикљученима на редовне возове.

Усташко редарство је обећало да ће ухапсити њих 1.500, али је стварну успело да депортује у овој фази око 1.200 Јевреја.

Страдање Јевреја на различитим територијама НДХ по годинама окупације.

Јевреји НДХ	1941.	%	1942.	%	1943	%	1944	%	1945	%	Укупно
Хрватска	3.504—3.755	20,98	8.398—9.002	50,29	1.212—1.300	7,26	1.597—1.711	9,56	1.989—2.132	11,91	16.700—17.900
Босна и Херцеговина	1.881—2.000	16,95	8.221—8.739	74,06	462 —491	4,16	234—249	2,11	302—321	2,72	11.100—11.800
Срем	165—178	13,71	940—1.018	78,32	38—42	3,19	40—44	3,37	17—18	1,41	1.200—1.300
Укупно	5.550—5.933	19,14	17.559—18.759	60,53	1.712—1.833	5,91	1.871—2.004	6,46	2.308—2.471	7,97	29.000—31.000

Католичка црква у НДХ и њен став према холокаусту

Алојз Степинац у односима са Анте Павелићем нкада није исказивао свој став према холокаусту.

Став Католичка црква у НДХ према холокаусту био је повезан са односом Католичка цркве и Ватикана према нацизму. Црква НДХ је дуго време била пасиван према најгорим испадима државног терора, јер није у том тренутку сматрала потребним да се јавно изјасни…посебно ако се зна да је надбискуп Степинац о неким проблемима могао одлучити у складу с властитим ставом и иницијативама, али да је он ипак био веран представник и следбеник Ватикана, па су тако и његове одлуке биле у складу са одлукама Ватикана.

Тек од 1943. године нешто су бројније интервенције Цркве, како надбискупа Степинца тако и Ватикана, које су понекад и успеле спасити како поједине Јевреје тако и поједине Србе.

Степинац, као поглавар Цркве никада у потпуности није осудио усташку идеологију, нити режим, нити се дистанцирао од НДХ, јере је то произлазило из његовог мишљења да су усташе ипак католици и Хрвати, што значи део његове пастве те да ће их он као католик покушати уверити да не чине зло.

У осуди комуниста, Степинац је био пуно енергичнији него у осуди усташких недела. Између те две антипатије, надбискупова антипатија према комунизму је превагнула, јер је усташку НДХ, по његовом мишљењу било могуће поправити, али комунизам не.

Према Иву Голдштајну „Алојзије Степинац био човјек с много дилема у једном мучном времену у којем није било лако наћи јасне одговоре, па их ни он често није налазио.”

Холокауст у НДХ у бројкама

Мапа подручја НДХ на којем су усташе починиле геноцид над Србима, Јеврејима и Ромима у току Другог светског рата (означено розе бојом)

Демографи су утврдили да је у Краљевини Југославији живело 73.000 Јевреја (без емиграната који су се затекли на територији Југославије, а којих је било између 3.000 и 5.000) што је било 0,46% укупног становништва. Бројност јеврејске популације код истраживача који су се бавили документима процењена је између 71.000 и 82.000. Процењен број Јевреја који су преживели рат креће се од 8.000 до 16.000.

Издвајање територије коју је чинила НДХ показује да је број настањених Јевреја на њој, такође, процењиван различито креће од 34.000 до 40.000 тако да су представљали 0,54% до 0,64% популације.

У холокаусту почињеном над Јеврејима у Независној Држави Хрватској од 1941. до 1945. убијено је између 75% и 80% чланова јеврејске заједнице на подручју данашње Хрватске и Босне и Херцеговине, тако да је само сваки пети Јевреј дочекао крај Другог светског рата 1945. годину, или само них 9.000 је дочекало крај рата. Подаци за поједина подручја су приближно једнаки:

• Од 14.000 Јевреја у Босни и Херцеговини преживело је само 4.000 (30%; од 25.000 Јевреја)
• У северној Хрватској, Славонији и Срему спашено је само 5.000, (око 20%)
• У Далмацији стање је било нешто боље, јер је у овој области живело само око 400 Жидова од којих је 250 преживело рат.

Према већини процена, усташе су убиле отприлике 300.000 људи од 1941. до 1945. док Амерички државни, Унитед Статес Холоцауст Мемориал Мусеум у Wасхингтон-у, навод следећи број жртава

• 32.000 Јевреја, од којих су 12.000 до 20.000 убијени у Јасеновцу.
• Најмање 25,000 Рома, или готово цјелокупно ромско становништво НДХ.
• Између 320.000 до 340.000 Срба, или око 17%, или сваког шестог Србина у НДХ, сто је након Јевреја и Рома процентуално највеће страдање у Еуропи током Другог свјетског рата.

Према подацима Јеwисх Виртуал Либрарy такође се наводи ликвидација 32.000 Јевреја у НДХ.

Хрватски демограф Владимир Жерјавић је 90-тих година проценио да је број страдалих на територију НДХ:

• 26.000 Јевреја од чега 19.000 истријебљени у усташким логорима, остали послани у нацистичке логоре
• 16.000 Рома, сви истријебљени у усташким логорима
• 322.000 Срба, од којих су око 78.000 истребљени у Јасеновцу и осталим усташким логорима, јамама, итд

Губицима јеврејске популације треба придружити око 700 Јевреја који су страдали као припадници Војске Краљевине Југославије или у партизанском покрету које је предводила Комунистичка партија Југославије. Са учешћем од свега 0,59% у популацији НДХ они представљају 5,83% страдалих.

Такође Јевреји представљају једину националну групу у НДХ код које је страдало више жена него мушкараца (52,04%).

Страдање Јевреја у односу на остале популације у НДХ.

Народи	Однос страдања Јевреја према већинским народима у НДХ	Страдање Јевреја у односу на учешће у становништву НДХ	Стварни однос страдању Јевреја у НДХ
Хрвати	1:1,75	1:89,19	50,97:1
Муслимани	1:1,33	1:18,88	13,96:1
Срби	1:11,40	1:51,92	4,55:1

Јевреји и Роми су, с обзиром на учешће у популацији, највеће жртве у НДХ. Међу страдалим цивилима учешће Јевреја је 10 пута вече од њиховог учешћа у популацији НДХ...Упоређени са Ромима, као другом мањинском националном групом која је претрпела изузетно велика страдања, Јевреји имају однос у страдању од 1,20:1, али с обзиром на њихову заступљеност у становништву НДХ (1,20:1), стваран однос у страдању два народа је 1:1.

Сведочења о холокаусту у НДХ

Главни историчар израелског Института за образовање, документовање и истраживање Холокауста „Шем олам” Гидеон Грајф интервјуу Срни истиче:

да је концентрациони логор Јасеновац био „пакао на Земљи који су створили Хрвати“ ...и истиче... концлогор Јасеновац и друга губилишта из његовог „система разликују се од осталих нацистичких логора зато што су мучења у Јасеновцу била много монструознија него у Аушвицу и осталим нацистичким логорима, те и због чињенице да у њима нису учествовали њемачки војници. Починиоци злочина уживали су у звјерствима и патњама својих жртава и непрестано су развијали нове начине мучења и наношења боли“ ... напомиње Грајф и додаје да у Јасеновцу... „смрт сама по себи није била довољна.

Очевидац и известилац Хитлеровог Генерала вон Хорстенау-а након посете Јасеновцу наводи:

Ми смо сада ушли у концентрациони логор у претвореној творници. Ужасни увјети. Неколицина мушкараца, много жена и дјеце, без довољно одјеће, спава се на каменој плочи ноћу, јауци на далеко, крик и плач. Заповједник логора – хуља, ја сам га игнорирао, али умјесто тог сам рекао мом усташком водичу: "Ово је довољно да се човјек исповраћа А онда најгоре од свега: соба уз чије зидове, лежи на слами која је управо донесена због мог прегледа, нешто попут педесетак голе дјеце, од којих половина мртви, а друга половица умире. Не треба заборавити да су изумитељи концентрационих логора Британци за вријеме Бурског рата. Међутим, ти логори су достигли свој врхунац одвратности овдје у Хрватској, под Поглавником инсталираним од наше стране. Највеће од свих зла мора да је Јасеновац, гдје ниједан обичан смртник не смије привирит

Логораш, Егон Бергер, овако је описао зверства почињена у Јасеновцу, од стране једног од усташких команданта логора, фра Филиповић-Мајсторовића: "

Свећенишко лице фра Мајсторовића, обученог у елегантно одијело, нашминканог и напудраног, у зеленом ловачком шеширу, са насладом је посматрало жртве. Пришао је дјеци, чак их је и помиловао по глави. Друштву се прикључио Љубо Милош и Ивица Матковић. Фра Мајсторовић рече мајкама сада ће бити крштење њихове дјеце. Одузели су мајкама дјецу, а дијете које је носио фра Мајсторовић у својој дјечијој невиности миловало је нашминкано лице свога убојице. Мајке, избезумљене, уочиле су ситуацију. Нуде своје животе тражећи милост за малишане. Двоје дјеце су метнули на земљу, док је треће бачено као лопта у зрак, а фра Мајсторовић, држећи у руци бодеж окренут према горе три пута је промашио, док је четврти пут уз шалу и смијех, дијете остало натакнуто на бодеж. Мајке су се бацале по земљи чупајући косе а кад су почеле страховито викати, усташки стражари 14. осјечке сатније одвели су их и ликвидирали. Кад је све троје дјеце тако свирепо страдало, три двоножне звијери су међусобно давали новац, јер изгледа да су се кладили тко ће прије натакнути дијете на бодеж.

Из извјешћа итаљанског поручника Др. Стаззи Санто-а о ископавању у усташком логору на острву Пагу, на коме је убијено 8.000 људи, од којих су 2—3.000 били Јевреји, а остали Срби (италијанска медицинска служба обавила је кратку истрагу на подручју Јадовне, Госпића и острва Пага, где су открили доказе о 12.000 људи убијених од стране усташа по тамошњим логорима и јамама, у лето 1941):

Радили смо методички уклонит камење из ископане земље…Након првих 5 до 20 цм копања, видјели смо многе руке, често везане, босе ноге, понекад с ципелама, главе које гледају на горе или с изложеним вратовима.. Иако смо већ навикли на удове и главе које вире, било је нешто необично у начину на који су закопани ...Доказ да су били покопани смртно- рањени, али још увијек живи, су били искривљени положаји и страшни изрази лица на већини лешева Пронашли смо чахуре стројница близу јаме, а на многим лешевима смо могли видјети смртне ране направљене бодежима по прсима, леђима и врату. Обје дојке једне младе жене су биле потпуно одсјечене оштрим оружјем. У двије јаме смо пронашли смо само жене и дјецу, док су у другима мушкарци, жене и дјеца били покопани заједно. На тај начин смо [ископали и] спалили 791 лешева ... Од тих лешева било је: 407 мушкараца, 293 жена, 91 дјеце у доби од 5 до 14 година. Ту је била и једна беба од 5 мјесеци

У сведочанству мостарског бискупа Алојзије Мишића, о масовним усташким убиствима око Мостара током првих 6 месеци рата, из писма послато надбискупу Степинцу 7. новембра 1941. години записано је:

Људе се хватало ко звјериње. Клало, убијало – живе у понор бацало. Женске, мајке с дјецом, одрасле дјевојке, дјецу женску и мушку бацали су у јаме. Поџупан у Мостару г.[осподин] Баљић, јавно изговара, ко чиновник, мора би да шути не да телали, да је у Љубињу само у једну јаму 700 схизматика [православца] бачено. Од Мостара и Чапљине одвезла је жељезница шест пуних вагона жена, мајка и дјевојака, дјеце испод десет година до станице Шурманци, гдје су извагонирани, одведени у брда, живе матере с дјецом бацали у дубоке пропунте. Све је стрмоглављено и убијено. У жупи Клепци из околних села Н. Н. 3.700 схизматика [православаца} убијено је. Јадници, били су мирни. Даље не набрајам. Предалеко бих отишао. У самом граду Мостару на стотине их је везало, одводило изван града па ко живине убијали

Види још

• Холокауст
• Независна Држава Хрватска
• Анте Павелић

Спољашње везе

Медији везани за чланак Холокауст у Независној Држави Хрватској на Викимедијиној остави