Интерстицијска течност
Међупросторна течност или текућина – познатија као интерстицијска течност или ткивна течност – је раствор који оплакује и окружује ћелије у ткивима вишећелијских животиња. То је главна компонента унутарћелијске течности, која укључује и плазму и трансћелијску течност. Међупросторна течност се налази у међупросторима између ћелија (ткивном простору).
У просеку, особа има око 10 литара (~ 2,9 УС гал) интерстицијске течности (оне чине 16% укупне телесне масе), пружајући телесним ћелијама хранљиве материје и уклањање отпада.[1][2][3]
Производња и уклањање уреди
Плазма и интерстицијска течност су врло сличне. Ова сличност постоји, јер се вода, јони, и мале растворене супстанце, преко зидова капилара, стално размењују између плазме и међупросторне течности. Плазма, главна компонента у крви, слободно комуницира са интерстицијском течноситма кроз поре и међућелијске пукотине у капиларном ендотелу.
Формирање уреди
Хидростатски притисак генерише систолну снагу срца. Он потискује воду из капилара.
Потенцијал воде се ствара због немогућности појединих крвних протеина (углавном серунског албумина) да прође кроз зидове капилара. Нагомилавање тих протеина унутар капилара изазива осмозу. Вода пролази из високе концентрације (воде) изван, на ниску концентрацију унутар крвних судова, у покушају да се постигне хемијска равнотежа. Осмотски притисак повлачи воду назад у судове. Будући да крв у капиларама стално тече, равнотежа се никада не остварује.
Равнотежа између две силе разликује се у различитим фазама капилара. У артеријским крајевима крвних судова, хидростатски притисак је већи од осмотског, тако да нето кретање погодује води и раствореним материјамна да се преносе у ткивну течност. У венским завршецима, осмотски притисак је већи, тако да нето кретања погодује супстанцама које се доносе назад у капиларе. Ова разлика настаје због правца протока крви, а неравнотежа у раствореним супстанцама ствара нето кретање воде које фаворизира ткивну течност.
Уклањање уреди
Како би се спречило накупљање ткивне течности која окружује ћелије у датом у ткиву, допуњујући венски систем је лимфни систем, који има важну улогу у транспорту течних ткива, а ткивна течност може проћи у околне лимфне судове и на крају завршава поновним спајањем са крвљу.
Понекад уклањање ткивне течности не функционише коректно, а постоји и нагомилавање. То може узроковати отицање, често око стопала и глежњева, које је углавном познато као едем. Положај отока је такав због ефеката гравитације.
Састав уреди
Интерстицијска течност се састоји од воде као растварача, која садржи шећере, соли, масне киселине, аминокиселине, коензиме, хормоне, неуротрансмитере, као и отпадне производе ћелије, бела крвна зрнца, етц.
Састав ткивне течности зависи и од размене између ћелија у биолошком ткиву и крви. То значи да ткивна течност има другачији састав у различитим ткивима и у различитим подручјима тела.
Сви састојци крви не улазе у ткива, што значи да ткивна течност и крв нису исти. Црвена крвна зрнца, тромбоцити и протеин крвне плазме не могу проћи кроз зидове капилара. Добијена смесом која се пролази кроз, у суштини, крвна плазма остаје без протеина плазме. Ткивна течност садржи неке врсте бијелих крвних зрнаца, који помажу у борби против инфекција.
Лимфа се сматра ванћелијском течности, све док се не уђе у лимфне судове, где се онда сматра лимфом. Протеини лимфног система се враћају, а вишак интерстицијске течности иде у циркулацију.
Јонски састав интерстицијске течности и крвне плазме се разликује с обзиром на Гибс-Донанов ефекат. То узрокује мала разлика у концентрацији катјона и ањона између две компоненте течности.
Физиолошка функција уреди
Међупросторна течност оплакује ћелије биолошких ткива. То даје могућност за испоруку материјала за ћелије, међућелијску комуникацију, као и уклањање метаболичких отпада.
Структура лимфног система уреди
Лимфни систем је колекторски систем који почиње у истом ткивном простору, као почетни лимфни сакупљач са отворима, како би се омогућио улазак течности и честица. Ови почетни лимфни колектори су судови без залистака, изузев формирања на прекотекторским судовима који имају рудиментне залиске, који се не сматрају потпуно функционалним. Ове структуре онда чине све веће лимфне судове, који формирају колатерале. Код животиња нижим од сисара, ови судови имају лимфна срца, која поседују продужене рецепторе и у зидовима уграђено глатко мишићно ткиво. Лимфни судови на свом путу имају лимфне чворове, а из лимфних чворова судови формирају стабла која се повезују на унутрашњу вратну групу вена у врату. За лимфни систем, некада се мислило да је пасиван, док је сада је познато да је активан у систему пумпања, са сегментима који испољавају функцију сличну оној од перисталтике.
Види још уреди
Референце уреди
- ^ Међедовић С.; Маслић Е.; Хаџиселимовић Р. Биологија 2. Сарајево: Свјетлост. ИСБН 978-9958-10-222-6.
- ^ Софраџија А.; Шољан D.; Хаџиселимовић Р. (2004). Биологија 1. Свјетлост, Сарајево. ИСБН 978-9958-10-686-6.
- ^ Хаџиселимовић Р.; Маслић Е. Биологија 1. Сарајево: Федерација Босне и Херцеговине –Министарство образовања, науке, културе и спорта.
Литература уреди
- Мариеб, Елаине Н. (2003). Ессентиалс оф Хуман Анатомy & Пхyсиологy (Севентх изд.). Сан Францисцо: Бењамин Цуммингс. ИСБН 978-0-8053-5385-3.
