Википедија

Историја географије

Историја географије обухвата многе историје географије које се се разликовале током времена и међу различитим културним и политичким групама. У новијем развоју, географија је постала засебна академска дисциплина. Термин географија је изведен из грчке речи γεωγραφία – geographia,[1] чији дословни превод би био „описати или писати о Земљи”. Прва особа која је користила реч „географија” је био Ератостен (276–194 п. н. е).[2][3] Међутим, постоји евиденција за препознатљиву праксу географије, као што је картографија (или прављење мапа) пре употребе термина гегорафија.[4][5]

Грци, Римљани и Арапи уреди

Грци су прва позната западна култура која је активно истраживала географију као науку и филозофију, а највећи су јој допринос дали Талес из Милета, Херодот, Ератостен, Хипарх, Аристотел, Дикеарх из Месане, Страбон и Птоломеј. Картирање су увели Римљани док су истраживали нове земље, а додали су и нове технике. Једна од њих био је периплус, опис лука и путовања уз обалу, који је пуно помогао ондашњим морнарима у пловидби.[6][7] Два рана примера која су сачувана су периплус Картажанина Хана Поморца и периплус Еритрејског мора, који описује обале Црвеног мора и Персијског залива.

Током средњег века Арапи попут Идрисија, Ибн Батуте, ал-Хамавија и Ибн Кхалдуна сачували су грчке и римске технике, а развили су и неке нове.

Марко Поло уреди

 
Портрет Марка Пола

Након путовања Марка Пола занимање за географију се проширило Европом. Велика истраживачка путовања у 16. и 17. веку поново су оживела жељу за поузданим географским детаљима и чвршћим теоретским основама. Најважнији примери нове врсте научне географије су Geographia Generalis Бернхарда Варениуса и карта света Герхарда Меркатора.

18. век уреди

Тек је у 18. веку географија постала препозната као засебна дисциплина, па је постала део типичног универзитетског наставног плана у Европи (посебно у Паризу и Берлину), док се у Уједињеном Краљевству географија сматрала субдисциплином других предмета.

19. век уреди

Једно од великих дела тог времена био је Хумболдтов Космос: скица физичког описа свемира, чији је први том објављен 1845. године. Снага тога дела је била таква да је Др Мари Самервил са Универзитета у Кембриџу намеравала да уништи издање своје властите Физичке географије након што је прочитала Космос. Хумболдт ју је ипак увјерио да је објави (након што му је издавач послао препринт).

Током прошла два века количина знања и број оруђа је експлодирао. Постоје чврсте везе између географије и наука геологије и ботанике, као и економије, социологије и демографије.

Краљевско географско друштво основано је у Енглеској 1830, иако Уједињено Краљевство није добило своју прву потпуну Катедру географије све до 1917. Први стварни географски интелект који се појавио у британској географији био је Халфорд Џон Макиндер, именован професором на Оксфордском универзитету 1887. године.

Национално географско друштво основано је у САД 1888. те је започело с објављивањем часописа National Geographic који је постао и наставља бити велик ширитељ географских информација. Друштво је дуго подржавало географско истраживање и образовање.

20. век уреди

На Западу је током 20. века дисциплина географије прошла кроз четири главне фазе: детерминизам околине, регионалну наука, квантитативну револуцију и критичку географију.

Детерминизам околине уреди

Главни чланак: Детерминизам околине

Детерминизам околине је теорија по којој су људске физичке, менталне и моралне навике директно одређене утицајем њихове природне околине. Истакнути детерминисти околине укључују Карла Ритера, Елену Черчил Семпле и Елсворта Хунтингтона. Популарне хипотезе говоре да „врућина чини становнике тропа лењим” и да „честе промене у барометријском притиску чине становнике умерених ширина интелектуално окретним”. Географи који су заступали детерминизам околине покушали су да учине студију таквих утицаја научном. Око 1930-их ова школа мисли је била широко одбачена због недостатка било какве основе и склоности (често задртим) генерализацијама. Детерминизам околине остаје неприлика многим савременим географима, те води ка скептицизму међу многим географима о тврдњама утицаја околине на културу (попут теорија Џареда Дајмонда).

Регионална наука уреди

Главни чланак: Регионална наука

Регионална наука је представљала реафирмацију да су одговарајући предмети географије простор и место. Регионални географи су се фокусирали на збирку дескриптивних информација о местима, једнако као и на одговарајуће методе за поделу земље на регије. Филозофску базу тог подручја положио је Ричард Хартшорне.[8]

Квантитативна револуција уреди

Главни чланак: Квантитативна револуција

Квантитативна револуција је био покушај географије да редефинише саму себе као наука по узору на препород занимања за науке након лансирања Спутника. Квантитативни револуционисти, који су често били називани „свемирски кадети”, тврдили су да је сврха географије испитивање општих закона о просторном распореду појава. Они су из природних наука прихватили филозофију позитивизма, па су се окренули математици — посебно статистици — као начину доказивања хипотеза. Квантитативна револуција је положила темељ за развој географског информацијског система.[9][10][11]

Критичка географија уреди

Иако позитивистички и постпозитивистички приступи остају важни у географији, критичка географија се уздигла као критика позитивизма. Први правац у критичкој географији који се појавио била је антропогеографија.[12][13][14] Будући да је била зацртана на филозофијама егзистенцијализма и феноменологије, антропогеографи (попут Ји-Фу Туана[15][16]) су се фокусирали на људски осећај за место и односом с њим. Много утицајнија је била марксистичка географија која је примењивала социјалне теорије Карла Маркса и његових следбеника на географске појаве.[17] Дејвид Харви[18][19] и Рицхард Пит[20][21] су добро познати као марксистички географи. Феминистичка географија је, као што име упућује, употреба феминистичких идеја у географском контексту.[22][23][24] Најнедавнији правац критичке географије је постмодернистичка географија, која примењује идеје постмодернистичких и постструктуралистичких теоретичара у истраживању социјалне конструкције просторних односа.

Види још уреди

Референце уреди

  1. ^ „Онлине Етyмологy Дицтионарy”. Етyмонлине.цом. Приступљено 17. 04. 2009. 
  2. ^ Роллер, Дуане W. Ератостхенес' Геограпхy. Неw Јерсеy: Принцетон Университy Пресс, 2010.
  3. ^ Ридпатх, Иан (2001). Тхе Иллустратед Енцyцлопедиа оф тхе Универсе. Неw Yорк, НY: Wатсон-Гуптилл. стр. 31. ИСБН 978-0-8230-2512-1. 
  4. ^ Харлеy, Ј. Б.; Wоодwард, Давид (1987). Тхе Хисторy оф Цартограпхy Волуме 1: Цартограпхy ин Прехисториц, Анциент, анд Медиевал Еуропе анд тхе Медитерранеан. Цхицаго анд Лондон: Университy оф Цхицаго Пресс. ИСБН 978-0-226-31633-8. 
  5. ^ Харлеy, Ј. Б.; Wоодwард, Давид (1992). Тхе Хисторy оф Цартограпхy Волуме 2, Боок 1: Цартограпхy ин тхе Традитионал Исламиц анд Соутх Асиан Социетиес. Цхицаго анд Лондон: Университy оф Цхицаго Пресс. ИСБН 978-0-226-31635-2. 
  6. ^ Кисх, Георге (1978). А Соурце Боок ин Геограпхy. Цамбридге: Харвард Университy Пресс. ИСБН 978-0-674-82270-2. 
  7. ^ Схахар, Yувал (2004). Јосепхус Геограпхицус: Тхе Цлассицал Цонтеxт оф Геограпхy ин Јосепхус. Мохр Сиебецк. ИСБН 978-3-16-148256-4. 
  8. ^ 1939. Тхе Натуре оф Геограпхy: А Цритицал Сурвеy оф Цуррент Тхоугхт ин тхе Лигхт оф тхе Паст
  9. ^ Цларке, К. C., 1986. Адванцес ин геограпхиц информатион сyстемс, цомпутерс, енвиронмент анд урбан сyстемс, Вол. 10, пп. 175–184.
  10. ^ Малиене V, Григонис V, Палевичиус V, Гриффитхс С (2011). „Геограпхиц информатион сyстем: Олд принциплес wитх неw цапабилитиес”. Урбан Десигн Интернатионал. стр. 1—6. дои:10.1057/уди.2010.25. 
  11. ^ Гоодцхилд, Мицхаел Ф (2010). „Тwентy yеарс оф прогресс: ГИСциенце ин 2010”. Јоурнал оф Спатиал Информатион Сциенце (1). дои:10.5311/ЈОСИС.2010.1.2. 
  12. ^ Тхе Астро*Царто*Грапхy Боок оф Мапс, (1981) wитх Ариел Гуттман, Ллеwеллyн Публицатионс
  13. ^ Тхе Псyцхологy оф Астро*Царто*Грапхy (Цонтемпорарy Астрологy), (постхумоус), бy Јим Леwис анд Кеннетх Ирвинг. ISBN 978-0-14-019512-5.
  14. ^ From Here to There - An Astrologer's Guide to Astromapping Архивирано на сајту Wayback Machine (11. новембар 2016), ан антхологy оф артицлес бy лоцатионал астрологерс едитед бy Мартин Јаy Давис. Публисхед бy тхе Wессеx Астрологер. ISBN 978-1-902405-27-8.
  15. ^ „Curriculum Vitae Yi-Fu Tuan” (PDF). 08. 04. 2008. Архивирано из оригинала (PDF) 02. 10. 2011. г. Приступљено 20. 02. 2011. 
  16. ^ Tuan, Yi-fu (1999). Who am I?: An autobiography of emotion, mind, and spirit. Madison: University of Wisconsin Press. стр. 84. ISBN 978-0-299-16660-1. 
  17. ^ Peet, J. Richard (1985). „An Introduction to Marxist Geography”. Journal of Geography. 84 (1): 5—10. doi:10.1080/00221348508979261. 
  18. ^ Harvey, David (2010). The enigma of capital: and the crises of capitalism. Profile Books. ISBN 978-1-84765-201-0. 
  19. ^ Harvey, David (2010). A Companion to Marx's Capital. Verso Books. ISBN 978-1-84467-359-9. 
  20. ^ Liberation Ecologies: Environment, Development, Social Movements Архивирано на сајту Wayback Machine (2. април 2018) (едитед wитх Мицхаел Wаттс) Роутледге, 1996; сецонд ревисед едитион, 2004.
  21. ^ Неw Моделс ин Геограпхy: Тхе Политицал Ецономy Аппроацх Архивирано на сајту Wayback Machine (2. април 2018) (2 Волумес) едитед wитх Нигел Тхрифт. Унwин Хyман, 1989.
  22. ^ Росе, Гиллиан (1993). Феминисм & Геограпхy: Тхе Лимитс оф Геограпхицал Кноwледге. Миннеаполис, МН: Университy оф Миннесота Пресс. ИСБН 9780816624188. 
  23. ^ „Ацадемиц Гриеванце Студиес анд тхе Цорруптион оф Сцхоларсхип - Арео”. Арео (на језику: енглески). 03. 10. 2018. Приступљено 13. 10. 2018. 
  24. ^ http://www.washingtontimes.com, Тхе Wасхингтон Тимес. „Феминист геограпхерс енцоураге цоллеагуес нот то ците ресеарцх оф wхите мен”. Тхе Wасхингтон Тимес (на језику: енглески). Приступљено 13. 10. 2018. 

Литература уреди

  • Хсу, Меи-линг. "Тхе Qин Мапс: А Цлуе то Латер Цхинесе Цартограпхиц Девелопмент," Имаго Мунди (Волуме 45, 1993): 90–100.
  • Мартин, Геоффреy Ј. Алл Поссибле Wорлдс: А Хисторy оф Геограпхицал Идеас. Неw Yорк: Оxфорд Университy Пресс, 2005.
  • Неедхам, Јосепх (1986). Сциенце анд Цивилизатион ин Цхина: Волуме 3. Таипеи: Цавес Боокс, Лтд.
  • Неедхам, Јосепх (1986). Сциенце анд Цивилизатион ин Цхина: Волуме 4, Парт 3. Таипеи: Цавес Боокс, Лтд.
  • Харлеy, Ј.Б. анд Давид Wоодwард. (едс.) Тхе Хисторy оф Цартограпхy сериес Цхицаго: Университy оф Цхицаго Пресс, 1987
  • Боwен, M. (1981). Емпирицисм анд геограпхицал тхоугхт фром Францис Бацон то Алеxандер вон Хумболдт. Цамбридге Университy Пресс.
  • Ливингстоне, D. (1993). Тхе геограпхицал традитион: еписодес ин тхе хисторy оф а цонтестед ентерприсе. Wилеy-Блацкwелл.
  • Еарле, C., Кензер, M. С., & Матхеwсон, К. (Едс.). (1995). Цонцептс ин хуман геограпхy. Роwман & Литтлефиелд Публисхерс.
  • Цасеy, Е. (2013). Тхе фате оф плаце: А пхилосопхицал хисторy. Университy оф Цалифорниа Пресс.

Спољашње везе уреди

 
Историја географије на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Istorija_geografije&oldid=27675018”