Историја медицине

Историја медицине је друштвена и хуманистичка област историје као науке и медицине, која се бави проучавањем развоја „уметности-вештине лечења“ или медицине у прошлости. Историја је добила име по грч. ιστορια - historia речи што значи знање стечено распитивањем и слушањем. Изучавање историје касније се проширило на упознавање и проучавање догађаја у многим људским збивањима и научним областима из прошлости, па је тако настала и потреба за изучавањем историје медицине о чему најбоље говори овај цитат; ...„Након откривања догађаја из медицинске прошлости студентима медицине неће бити тешко да изразе исту критичност и креативност у вредновању савремених медицинских идеја и поступака при решавању актуелних и будућих медицинских проблема, а то је крајњи циљ изучавања историје медицине“... Особа која истражује историју хумане-људске медицине назива се историчар медицине.

Мапа на којој је приказана историја медицине

Зачеци медицине

Древни Сумерани из Месопотамије за које се смтра да су били најстарија цивилизација на свету, почевши око 4000. п.н.е. вероватно су били зачетници медицине.

Покушавајући да дамо одговор на питање: када се медицина зачела?...и када се развила у научну дисциплину?, наилазимо на бројна тумачења и ставове историчара медицине, од којих неке наводимо у наставку текста, дајући могућност читаоцу да и сам донесе суд и изврши процену;

Један од познатијих историчара медицине Пол Кардено (Paul Cardeno) који је погинуо у току Другог светског рата (1944), пред смрт је у једном од последњих писама написао и следеће:

Нас су учили да историја медицине почиње са старим Грцима, и да су у Грчкој зачеци медицине и свеколике медицинске мисли. Како се наша сазнања мењају, сада знам да су се варали. Не само медицина него и медицинска мисао постојала је неколико хиљада година пре него што су се појавили први грчки лекари. Упркос непоузданости предања, прастара схватања медицинске историје постала су нам приступачна. Ако ми буде суђено да преживим овај рат, подредићу свој живот тим световима...

О давно стеченом сазнању о настанку медицине говори често и познати српски историчар медицине др Владимир Станојевић, у својим радовима:

... да је болест старија од живота, а лечење једно од најстаријих човекових занимања...медицина као свесна терапијска и профилактичка активност сеже у далеку прошлост...да медицина као наука постоји од зачетка људске свести и медицинске мисли, и да њено проучавање почиње са првим траговима праисторије и појаве човековог претка...

Српски историчара Ј. Максимовић, покушавајући да нађе одговор на питање од када постоји медицина?, написао је:

...да се одговор може потражити у давној прошлости, тачније у освиту људске цивилизације...

Сазнање да је болест настала са појавом живота на земљи; упућује бројне историчаре медицине да усмере пажњу на општу историју, и прве трагове у њој имајући у виду речи Цицерона

...да је историја хроника неког времена...“ ...и да је... „то оно историјско раздобље које почиње када се човек јавља као биолошко биће и траје до појаве првих писаних споменика.“...„То почиње са Праисторијом, као најстаријом друштвеном формацијом у којој је у тренутку опште еволуције извршен процес биолошког и друштвеног очовечења и издвајања човека као посебног биолошког бића.“

Развојне фазе медицине

Развојне фазе	Карактеристике развојне фазе
Нагонска	Нагон је надградња која се јавља код потомака прачовека "Хомо сапиенса", Нагон у прачовеку увећава стечена искуства и обогаћује његова сазнаје новим појмовима, умним напретком и реаговањем на њих. Прва видљива знања о болести и лечењу, стечена нагоном и искуством, имала су пре свега превентивно-куративно обележје. Борба против разних болести и повреда, смрти у прачовеку ће први пут развити основни "нагон самоодржања". Прачовек стиче и унутрашње сазнање о коришћењу разног биља за лечење, учећи се том одабиру кроз посматрање понашања и реакције бројних животињских врста око себе. У овој фази потомак прачовека Хомо сапиенс; ... „богаћењем свог говора, артикулисаним гласовима и новим речима подигао је свој примитивни живот на један виши ниво цивилизацијске културе“...
Емпиријска	Емпиријска фаза се данас најчешће везује за народну медицину. Неки људи стичу прва искуства и вештине и од њих постају први „лекари“ (лекари који нису професионалци, већ обични људи који лече искуством). Вештина овог облика лечења (искуством) преноси се са колена на колено у истој породици. Овим послом најчешће се баве жене које "...лече сугестијом, као утехом да би умилостивиле демона који је узрок болести (бајање)...". Мушкарци се ређе баве емпиријом и најчешће пружају услуге из хирургије и трауматологије. Емпиријска медицина није оптерећена теоријом, јер је била резултат посматрања и искуства. Емпиријски облик лечења временом је предмет разних записа, како би та искуства постала један од извора савремен медицинске науке. „О овоме нам сведоче бројне студије - проучене и непроучене - у којима се описује емпирија код примитивних племена: на Суматри, Јави, код Москито Индијанаца, Буш црнаца и других“.
Магијска	Први лекари су врачеви, шамани, чаробњаци који се служе магијом... Поред лечења применом метода стечених искуством човек користи и чаролије, магију (ритуалне песме, плесове и тд.) Лечење магијом засновано је на веровању "...да је болест сам демон, који је ушао у болесника, па зато демона треба умирити и разним делањем (бајање, амулети) склонити из болесника..." (Тхаллер) Највећим делом лечење се заснива на дејству сугестија. Све више се развија религија, која у лечење уводи сложене однос између бога и човека.
Магијско-религиозна	Лекар је свештеник Болест је божја казна, лечење се заснива на молитвама и мистицизму Гледају се звезде, настаје примитивна прогностика Све више се јављају први лекари који посматрају човека, и многе утицаје на његово здравље Изучава се анатомија и физиологија (крв, жуч, мокраћа, пљувачка, лимфа, менструална крв) и сматра да је њихов поремећај узрок болести
Хуморална	Медицина постаје биолошка наука и „уметност лечења“ (ars medicina), која се заснива на научним принципима, биомедицинским истраживањима, савременим медицинским технологијама за дијагностику и лечење повреда и болести, примену лекова, оперативних захвата и других облика лечења.

Праисторија и медицина примитивних народа

Лобања праисторијског човека из Неолита, са знацима трепанације

Трансформација шамана у орла Олмека из 10. до 6. век п. н. е.

Археолози и антрополози су током проучавања живота праисторијског човека и примитивних племена, утврдили да је глави носилац емпиријске медицине била жена мајка (на слици је мајка која клистирањем лечи своје дете)

О медицини у праисторији постоје врло оскудни подаци. Анализом разних археолошких остатака (употребних предмета, људских и животињских костију, цртежа) и усмених предања, може се закључити да су и праисторијски народи имали, у основи исту медицину као што су је имали и примитивни народи у каснијим епохама, а и данас она се одржала код неких примитивни народи који живе у Африци, Јужној Америци итд. I поред оскудне историјске грађа, очигледна је чињеница;

„...да је праисторијски човек, упркос своје умне заосталости и свог животињског битисања као „Хомо брутус“ а касније и као „Хомо сапиенс“ ипак био најсавршенији створ и да је владао извесним стваралачким способностима.“.

Палеопатолошки докази из давне историјске прошлости о настанку болести и начину њеног лечења су веома ретки и има их три врсте.

• Нађени делови костура прачовека са патолошким променама због артритиса, анкилозе, остеомијелитиса, повреда, некрозе...
• Археолошки налази разних кипова и петрографа (пећински цртежи).
• Изучавања митова и веровања народа чији степен културно-цивилизацијског развоја није превазишао ниво историјског каменог доба. На пример, неки ставови оног времена, као модел понашања, сачувани су и до данас у примитивним племенским заједницама континената Африке, Аустралије, Азије и Јужне Америке.

Археолози и антрополози су током проучавања живота праисторијског човека и примитивних племена, утврдили да је глави носилац емпиријске медицине била жена мајка, као и да су та људска друштва одувек имала и посебне појединце (мушкарце или жене) задужене за исцелитељски посао. Они су били одговорни за спречавање болести и лечење болесних и повређених. Њихове исцелитељске способности заснивале су се на два извора - искуству и магији.

Према Ј. Моргану, праисторија се дели на два велика историјска раздобља; Дивљаштво и Варварство. Ова два раздобља, свако за себе имала су свој; нижи, средњи и виши степен развоја.

Дивљаштво

Дивљаштво је прва велика епоха у којој се формира човек кога карактерише неартикулисани говор и ограничени ниво схватања појава и природе која га окружује.

Нижи степен дивљаштва

У нижем степену дивљаштва „...лечење је било у виду некаквих неконтролисаних радњи и покрета...“ које ће бити присутне и у каснијим периодима све до фазе емпирије.

Средњи степен дивљаштва

У средњем степену развоја дивљаштва, човек развија мануелну способност, и израђује и прилагођава оруђа и оружја која су му потребна за свакодневни живот. У овом раздобљу „примитивни човек“ открива ватру и почиње да развија „...демонистичка веровања у порекло болести. Сваку болест или повреду он приписује неком неслућеном демону...“

Виши степен дивљаштва

У вишем степену дивљаштва - када се формира "Хомо Сапиенс", човек све више напушта пећински начин живота и живи у сопственим рукама саграђеним објектима (колибама, сојеницама итд). Почиње да обрађује земљу и за тај рад користи домаће животиње.

Варварство

Варварство је епоха коју карактерише развоју људске личности и његове свести. У њему човек све више израђује оруђа и бави се појединим делатностима. Формирају се заједнице људи, према супротном полу и деци, а почиње и подела људи унутар самих насеобина. „У овакво организованом начину живота, у Варварству се односи - а пре свега брига о здрављу - организују на нивоу самопомоћи. Ту се јављају се први облици медицине, који це се под утицајем спољних фактора, базирати на развоју стеченог искуства. Ово ће искуство временом прећи у суверени облик лечења.“

Примитивни народи

Праисторијски локалитет Стоунхенџ, био је место у које су болесници и повређени долазили због исцелитељских моћи које су, како су веровали, имали мегалити, тврде археолози у Лондону.

У складу са карактеристикама примитивног начина мишљења, начина живота и друштвеном организацијом најнижег нивоа, развијала се и магичнорелигиозна медицина. Врачеви, магови, чаробњаци, шамани итд, нису лечили применом природних агенаса већ, тобоже чаробном моћи и од бога датим знањем.

Размишљања примитивних народа одликује "анимизам" или "фетишизам"; сви људи и објекти по њима су имали душу, и она је из човека одлазила за време спавања или након смрти, али је и даље присутна у животу, и прелази на здраве и у њима узрокује болести. Зато да би се она избацила из тела, праисторијски човек је сматрао да треба посегнути за разним врстама „трикова“. Дакле, болест улази у човеково тело и његову душу и да би се тело и душа, очистили-излечили потребно је из тела избацити злог духа. Примитивни народи су такође сматрали да су главни узроци болести чарања (бајања) других особа, хирови демона или казне разјарених богова.

Исцелитељи, тога доба су били углавном свештеници, јер се лечење сматрало светим обредом. Међу исцелитељима је било и оних који су се „лечењем“ бавили ради стицања повлашћеног друштвеног положаја. Међу њима се диференцирају и исцелитељи према „субспецијалностима“, једни за лечење различитих болести, као што су се (нпр. код Астека), јављали врачеви, и шамани или чаробњаци (у Азији и Африци.) (тицитл) који су више били упућени у чаробне поступке (teomiquetzan) нпр. лечење рана и повреда у борби, или (tlamatlquiticitl), бабице задужени за праћење трудноће.

Истовремено са свештеницима било је и умних појединаца, који су, просматрајући околну природу, случајно изводили закључке о лековитим својствима одређених агенаса и та своја открића примењивали у лечењу болести. Касније су од тих особа настали љубитељи филозофије, научници, и свештеници који су се бавили „уметношћу лечења“. Бруталан начин живота у каменом добу показао се бројним повредама на ископаним костурима. Већина рана налази се на глави, што је зависило о природи битака тога времена, и стрелица које су се забијале у различите делове тела. Фрактуре костију се такође често сусрећу, а исход њиховог излечења намеће претпоставку да су оне могле зарасти само применом одговарајуће имобилизације, највероватније применом завоја од глине. Значи још у праисторији људи су знали да изводе хируршке захвате (имобилизације и ампутације удова, расецање апсцеса, трепанације лобање итд). У овим захватима користили су и неку врсту дезинфекције, испирање инструмената и ране кокосовим млеком, али и веома сурову методу спаљивања крварећих рана.

У археолошким остацима раног Хомо сапиенса ретко се могу наћи особе старије од педесет година, тако да на остацима постоји врло мало доказа о дегенеративним или другим болестима које се јављају у старости, али зато остаци обилују, налазима који са знацима болести или повреде, због живота на отвореном у суровим условима.

Стари век

Глинена плоча из Вавилона на којој је приказан полни чин у циљу едукације брачних парова

Стари век је епоха развоја људског друштва, који је најдуже трајао. Протеже се од појаве првих цивилизација и прве писмености (4000. - 3000. п. н. е. па до пропасти Западног римског царства 476. године). Термин стари век обележава историографију историјског доба настанка првих цивилизација на Средњем истоку у области Средоземног мора и у јужним и источним областима Азије.

Стари век обележава и настанак великих монотеистичких религија, и нове културе на монотеистичко-религијској платформи и тумачење да су болести, а посебно епидемије, нпр. куге, казна људима због огрешења о божије заповести.

Montaigne у својим делима наводи да су у вавилонском друштву (две или три хиљаде година п. н. е.) „сви људи били лекари“. Вавилонци су имали обичај да болесника или рањеника донесу на неко јавно место где га је свако могао видети и прегледати, са циљем да се међу народом нађе неко ко може да му помогне.

У том друштвеном раздобљу дужност здравих је била да прегледају оболеле и дају користан савет који су стекли на основу свог вишегодишњег искуства. Тако се током времена развила пракса (која и данас постоји) да људи другима дају савете о болестима и повредама које су сами имали. Тако се током времена још у старом веку зачео »систем медицинских група за разне болести« тако да је за сваку болест постојао посебан специјалиста.

Бројни ставови о болестима, болесним стањима, а посебно вештине лечења ишчезлих древних цивилизација очувани до данашњих дана у народној (традиционалној) медицини на свим континентима. Народна медицина старих народа била је уграђена у вредности њихове културне традиције и обичаја.

Старе медицинске културе ван Европе

Мапа Месопотамије "колевке цивилизације"

Захваљујући информацијама са плоча писаних клинастим писмом Сумераца сачувани су подаци о медицини тога времена.

Део Хамурабијевог законика

Како су се на земаљској кугли прве културе, државе и градови стварале и развијале ван Европе, тако су и корени најстаријих медицинских система највећим делом настајали на основама специфичне уметности и филозофије ваневропских подручја света; Мексико, Перу, Месопотамија, Египат, Израел Индија и Кина.

Медицина у Месопотамији

Главни чланак: Медицина Месопотамије

У подручју између река Тигар и Еуфрат, насељеном Сумерцима, Акађанима, касније Вавилонцима и Асирцима, познато под називом Месопотамија. Она је једно од најважнијих подручја у историји човечанства.

Око четири хиљаде година пре Христа основани су на овим просторима први сумерски градове, а у више од три хиљаде година ова четири културе које су цветале, карактерисала је најранија употреба писаног језика (клинасти) који је преживео и до данас на многим глиненим плочама и гравирама. Управо захваљујући преносу, научних, социјалних и административних информација, данашњи историчари медицине налазе најстарије медицинске писане трагове, који досежу до петог миленијума пре нове ере. Због свега овога, Месопотамија је позната и као „колевка цивилизације“.

Од свих тих глинених плоча око 800 плоча, је посебно посвећено медицини. Тако је на плочици пронађеној у Нипуру (Nippur) (која се данас сматра најстаријим писаним медицинским документом) забележено неколико рецепата за лечење.

У Месопотамији је медицина имала и свог бога заштитиника. Његов симбол је била змија која обавија жезло и потиче из трећег миленијума пре н.е. Култ змије постојао је и код свих древних народа, преузели су га Грци а он се одржао све до данас.

Медицина вавилонско-асирске културе је изражено магично-религиозна, већим делом сумерског порекла. Лечење је било по правилу повезано са магијом и јако сложеним ритуалом. Они су сматрали да болести настају као последица дејства демона, да су сва догађања међусобно интимно повезана и да најтачније податке о болестима људи даје посматрање звезда и јетре жртвених животиња.

О анатомији се знало јако мало. Срце је сматрано средиштем интелигенције, а крв носиоцем живота и свих стања у организму.

У овој култури снови су имале важан значај, јер се на основу њих порицала судбина. Вавилонци су велики значај давали и бројевима, па су у медицину увели појмове „критичног дана“, (нпр. 7, 19 или 21 дан у месецу или од почетка болести) када се болест мења или када лекар не сме реметити природни ток болести. Иако су били уверени да звезде управљају током заразних болести, и да се ток епидемије одвија по законима аритметике. Религиозни закони које су примењивали Вавилонци, једним делом, били су и прогресивни јер су прописивали примену принципа; изолације оболелих са знацима губе, употребу чисте воде и одржавања чистоће и личне хигијене.

Најстарији вавилонски текстови о медицини датирају из раздобља прве половине другог миленијума пре Исуса. Најопсежнији вавилонски медицински текст, Дијагностички приручник написао је лекар Есагил-род-апли из Борсиппа, за време владавине вавилонског краља Адад-апла-идина (1069—1046. п. н. е. Есагил-род-апли је открио разне болести и њихове симптоме које је описао у свом дијагностиком приручнику (нпр.симптоме епилепсије и сродних болести)

У време Старог вавилонског царства које свој пуни развој достиже у време Хамурабија (1792.п.н.е–1750.пне), донет је и први писани закон робовласничког друштва – „Хамурабијев закон“, у коме се су између осталог били регулисани и хонорари хирурга за лечење, али и тешке казне за неуспех.

...„Ко повреди неког у тучи мора платити лекара...Лекар који излечи преломљени уд треба добити пет сребрњака...Ако лекар неког оперише ножем нека добије десет сребрњака, а ако је пацијент роб нека његов господар плати лекару пет сребрњака...Ако пацијент умре кривицом лекара или изгуби око треба лекару одрезати обе руке... Ако је болесник био роб лекар га мора надокнадити другим робом.“

Вавилонци су увели и неке основне принципе медицине као што су дијагноза, прогноза, физички прегледи, рецепти лекова. Осим тога, Дијагностички приручник из тог доба увео је методе терапије и етиологије и примену емпиризма, логике и рационалности у дијагнози, прогнози и терапији.

У прогностичким приручницима тога доба, описују се и симптоми болести (нпр. бронхитиса, запаљења плућа, камена у бубрегу), са дијагнозом и прогнозом. Употребљаване су и лековити агенси опијум, кукурек, хашиш и разни минерали за лечење кожних и очних болести.

Староегипатска медицина

Главни чланак: Староегипатска медицина

Лечење мигрене (облогама од биља и глине) на основу података из египатског папируса

Еберсов папирус

Скулптура Имхотепа у Лувру

Током три хиљаде година дуге историје древног Египта развијала се на овом простору и у овој култури, разноврсна и успешна медицинска традиције. Херодот је за време боравка у Египту добио од свештеника, у Мемфису, Теби, Хелиополису и Саису значајне податке о стању египатске медицине и та сазнања преточио у своје записе у којима је забележио да... "у Египту има лекара за разне врсте болести".

У Хомеровој Одисеји наилазимо на део текста у коме он каже да је Египат земља; чије плодно тло производи много лекова и да је у њему сваки човек доктор.

0 хируршкој вештини из тог доба говоре и хируршки инструменти направљени од бронзе нађени у гробници лекара који се звао Кар (23. век п. н. е.) Постоје такође докази о хируршким интервенцијама, као сто су ампутације прстију или удова, као и трагови операција на лобањи из тог периода. Фрактуре (преломи) су такође биле чест налаз на старо-египатским скелетима, веома често леве улне, што би се могло протумачити коришћењем леве руке као заштите од ударца штапом.

Најстарији писани документи везани за почетке стоматологије су староегипатски папируси настали око 3000. године п. н. е, из којих сазнајемо да је у то време постојала зубна медицина била посебна грана медицине. Један законик из 1700. године п. н. е. сведочи да је пракса у зубној медицине била регулисана законом, а на тзв. Еберсовим папирусом, насталим неколико векова касније, у коме се спомињу поједине болести зуба и узроци зубобоље.

Египатска медицина је у великој мери магична, али са магијом се паралелно развијало и научно размишљање у подручјима као што су; медицинска астрологија, ботаника, минерологија, анатомија, јавно здравље или клиничка дијагностика, што је у оно време представљало велики напредак на путу разумевања многих болести. У великој групи текстова тзв. популарног херметизма, који су приписани легендарним Египћанима Нехепсу, Петозирису и Хермесу Трисмегисту, (3. век п. н. е.), наводи се и очигледна присна веза између астрологије и медицине. Текстови обрађују подручје ботанике, минералогија, али и медицине и медицинске астрологије у којима се одређене лековите биљке, минерали и делови људског тела повезују са знацима зодијака, са планетама и њиховим међусобним положајима итд...„У свим тим астрологијско-алхемијско-магијским трактатима основна је претпоставка теза о међусобној повезаности свих делова космоса, теза о деловању закона симпатије и антипатије...“ на тело човека и његово окружење. Астрологија при томе има важну улогу у медицини, не само у предвиђању тока болести, већ и у лечењу.

За увид у степен развоја и изучавање неких аспеката древне египатске медицине данас су на располагању медицински папируси из раздобља од око 1900. п. н. е. до 1200. п. н. е., као најзначајнији доказ развијености медицине у старом Египту, који су сачувани до наших дана. Те својеврсне медицинске расправе, којих је за сада нађено осам, потичу додуше из ранијег периода, од 12. до 20. династије, али они практички рефлектују далеко старија медицинска сазнања још из Старог царства. Науци су позната три древна списа - Папирус Кахун, Папирус Смит и Папирус Еберс, и један препис древних списа Батијев папирус.

• Папирус из Кахуна (око 1850. п. н. е..)- посвећен је женским болестима.
• Смитов (Едwин Смитх - Њујорк) папирус (око 1550. п. н. е.)- препис дела из III миленијума п. н. е.- (који по садржају подсећа на хируршки уџбеник) састоји се из два дела: једна је из анатомије (највећи део је Књига о крвним судовима срца), а друга из хирургије. У 48 поглавља води се расправа о ранама и повредама према анатомским регијама. Свако поглавље садржи пет делова: природу ране, испитивање симптома, дијагнозу, лечење и прогнозу преживљавања. I поред тога што је непотпун, папирус доста верно осликава египатску хирургију. Књига из хирургије садржи описе 48 случајева, повреда, рана, преломе, ишчашења и тумора. За све случајеве описи су посебно дати и по тежини класификовани као: болест која се лече, болести си којима се бори и болест која се не лечи. Детаљно су описане повреде главе, грудног коша, кичменог стуба и дата упутства за њихово лечење. Описана је репозиција вилице, имобилизација дугих костију, шивење и лечење рана. Описана је и трауматска анеуризма, а дато је упозорење да се неки апсцесе (нпр. туберкулозни) не отварају.
• Папирус (Георг Еберс - Лајпциг) Еберс (око 1550. п. н. е.) за историју медицине има већи значај од Смитовог папируса, и главна је књига староегипатске медицине и фармације. Георг M. Еберс, немачки египтолог је 1872. успео да пронађе још један древни медицински спис, папируса дугачак око двадесет метара, са 108 колона хијероглифа. Папирус је писан истим језиком и писмом као Смитов и вероватно потиче из истог периода (око 1550. п. н. е.). Приручник је састављеном из поглавља о унутрашњим, очним, кожним, женским и хируршким болестима. Састоји се од 108 густо писаних одломака, на хијератском писму. Рецепти су сврстани према болестима, а након наслова дат је у наставку преглед болесника са дијагнозом и начином лечења. У Еберсовом папирусу детаљно је обрађено крварење, што није случај са Смитовим. У том контексту, писац папируса упозорава;
  ...“џеп пун еластичне течности (циста, апсцес) треба да се лечи пресецањем”... али и да се при томе ...“води рачуна о крвним судовима. Уколико крварење потиче из крвног суда или отока (хематом, анеуризма) крвног суда, мораш га лијечити ножем који се загрије у ватри а уколико је крварење велико из ране (крвног суда), мораш је спалити ватром“...
• Батијев (Цхестер Беаттy - Лондон) папирус- препис је оригинала из 13 или 14 века п. н. е., – у коме су описане болести ануса. Овај запис се налази у Британском музеју у Лондон (Цхестер Беаттy)

Колики су значај Египћани придаван организованом пружању медицинских услуга становништву, говоре подаци у папирусима да су током изградње пирамида, њени актери имали организовану медицинску заштиту на високом нивоу. На градилиштима пирамида постојале су тзв "swnw gereget" или "колоније лекара" за сваки камп посебно. Запослени и радници уживали су и право на здравствено осигурање. Занимљив текст у записима приказује; „...да је једном од запосленик који је због повреде ока на раду храм у коме је радио требао да платити све трошкове његовог медицинског лечења“.

Поред бројних доказа о развијености медицинске делатности у старом Египту мало је остало по имену забележених лекара. Први лекар у старом Египту и писаној историји света чије је име остало забележено, био је човек по имену Имхотеп. Осим што је био прослављени египатски градитељ пирамида, био је и лекар, а владао је и највећом државом тога доба на свету. Имхотеп, је (према древним списима) основао и велико светилиште – "храм здравља" (комбинацију храма и лечилишта), у близини Сакаре, које је у време владавине Птоломејаца прозвано Асклепијон, (према легендарном грчком лекару Асклепију). Према бројним предањима у "храм здравља", хиљадама година су долазили болесници из свих крајева тадашњег света, (неплодни, сакати, слепи губави, падавичари) и сви који су сматрали или чврсто веровали да се једино на овом месту, и на медицинским традицијама мудрог Имхотепа, могу ослободити својих болести.

У "храму здравља" Имхотеп је основао и медицинску школу коју су водили његови ученици, првој у историји познатој школи у којој се могло добити организовано професионално медицинско образовање. Имхотепова школа медицинског образовање заснивала се на споју богатог медицинског искуства и врхунског познавања лековитог биља и традиционалног лечења магијом.

Имхотепа су Египћани славили као мудраца и две хиљаде година касније. Штавише, чак су га и у птолемејском добу поштовали под грчким именом Imuthes као бога медицине Имхотеп је био један од ретких смртника тог доба чије је постојање у историји потврђено чињеницом да је његово име нађено урезано на постољу кипа самог фараона Џосера. Имхотеп је једна од најважнијих личности из древне историје, човек кога су историчари назвали првим познатим генијем, што документују и његове скулптуре из тога доба на којима је приказан као мудар писар који седи са смотаним папирусом на длановима и предано записује.

Арапска медицина

Приказ анатомија људског тела у делима Персијских лекара

Узајамни утицаји византијске и арабљанске цивилизације, као интеракција, која је била плодотворна за обе културе - добро су познати, као и чињеница да је медицина у арабљанском свету, делом ослоњена на античку грчко-римску традицију, достигла врло висок ниво развоја.

Савремени научници, не без извесног чуђења, наглашавају да су Галенови текстови, односно њихови преводи на арапски, врло брзо нашли свој ​​пут у арабљанском свету. У вези с тим треба напоменути да нема доказа да су муслимански освајачи уништили традицију лекарства коју су затекли у Александрији, већ су је шта више унапредили.

Зато за ову медицину која је примарно демонистичка, кажемо да је главни наследник грчке медицине коју су арапи превели у периоду од 7. до 9. века, употпунили је властитим искуством и касније опет је предали западу, чија је медицина у међувремену назадовала.

У најранијој фази арапска медицина пролази кроз демонистичку фазу која траје до појаве Мухамеда када улази у религиозну, а затим у научну фазу и шири се у свим земљама које Арапи освајају.

У 8. век арапи почињу стварање сопствених дела која су у почетку компилације, да би се у 10. веку у време највећег сјаја арапске медицине, истакли персијанци;

• Разес (Абу Бекри Мухамед ибн Закарија ал-Раси, 850. – 933), највећи клиничар средњег века, који је живео у Багдаду где је радио као управник болнице. Издао је медицинску енциклопедију од 226 делова грчких и арапских аутора «Садржаји» и «Китаб ал Мансури» (Ћитаб) дело од 10 књига о козметици, токсикологији, хирургији. Разесово најпознатије дело је о богињама и оспицама јер их је он први успео да разликује. Разес се противи сваком празновјерју и шарлатанству.
• Авицена (Abu Ali ibn Sina, 980–1037, који је сакупио сва грчко-римска и арапска медицинска знања створена до тада и осмислио кодекс Канон (Canon), чија је примена била неприкосновена у наредних пет векова) и у коме наводи око 760 лекова. Своју способност за лечења Авицена је показао још као шеснаестогодишњак када је на предлог својих старијих колега лечио султана. „Живео је доста неуредно, а умро је од лека кога је сам себи погрешно сачинио против грчева у стомаку...“
• Абул Касим, који је живео у 10. веку и радио у Андалузији, био је најпознатији арапски хирург, који је своја искуства описао у приручнику за целокупну медицину Ал-Тасриф.

Медицинске школе у арапском свету тога доба постојале су у Сирији и Персији. У Персији у Дундусапуру, а у Сирији у Нисибису и Едеси. Школе се у 762. селе у Багдад. Арапска религија је забрањивала сецирања лешева, те арапска медицина није много допринела изучавању анатомије, нити хирургије, можда и због религиозних предрасуда (страха од ножа)? Арапи нису користили нож за „улажење у људско тело“, а за заустављање крварења користили су каутеризацију... „Од клиничких грана арапски лекари су највише унапредили офталмологију. Али ибн-Иса описује у својој књизи Dhakhirat al-Kahhalin (Приручник за офталмологе) 130 различитих очних болести, а проучавали су и оптику.“

После освајања Сицилије и Шпаније, арапска медицина се на овим просторима негује и најдуже одржава, а највише у Кордоби и Палерму. Највећи значај арапске медицине је у повезивању античке и будуће западноевропске медицине. Управо, рабизам је главна особина схоластичке медицине. Након продора и освајања Багдада од стране Монгола (1258) арапска медицина је замрла.

Старожидовска медицина

Јеврејски кантор из (14. века) у Ал-Андалузу чита хагаду (поглавља о предању, традицији, медицини, астрономији)

Према подацима из Библије, Јевреји су прво живели у околини града Ура у Месопотамији; одакле их је довео у Ханан патријарх Аврам (око 2000. п. н. е.), а његов унук Јосиф их је одвео у Египат, где су их фараони населили у земљи Госен. Корени јеврејске религије или јудаизма потичу још из номадског периода, када су Јевреји обожавали разне природне појаве. Тако да је један од главних јеврејских богова био је Јахве или Јехова, бог ветра, олује и ватре.

Доласком Мојсија јеврејска вера постаје изразито монотеистичка, заснована на Десет Божјих заповести, приношење животињских жртава, теократији и строгом формализму; нема лекара, бог лечи све, а свештеници су божји посредници, нема никаквих терапеутских тенденција, све је прописано у светим књигама. Мојсије у својој 3 књизи наводи упутства о одржавању чистоће и каже: „нечиста је жена за време менструације и након порода, нечист је гонороичар, леш (Број 19:11-19)“ и прописује ритуалне купке, обрезивање, ритуална клања животиња и њихов ритуални преглед. Води се брига за здравље читаве заједнице, а не само појединца. Тако се обрезивањем смањује ширење венеричне болести а забрана једења свињског меса спречава трихинелозу.

Након уништења Јерусалимског храма престаје богослужење, а верски центри постају синагоге. Улогу свештенства преузимају рабини а верски обреди састоје се из молитве и читања Тора. Поред Тора, велику важност има Талмуд — средњовековна збирка расправа које су водили рабини о Јеврејском праву, етици, обичајима и историји. У својим обредима свештенство је користило Талмуд који је садржао Халакхах (прописе) и Хагаду (предања, традиције, медицину, астрономију итд.). Талмуд је давао велико медицинско знање рабинима око познавања здравља животиње, гинекологије, анатомије и високо разумевање лекарске етике. Жидовска медицина која је касније извршила велики утицај на почетку развоја хришћанске медицине, није била куративна већ превентивна.

На каснији развој жидовске медицине важну улогу одиграо је Нови завет. У Библији се на више места спомиње особа која припрема масти (нека врста претече апотекара), па су жидови почели да узгајају ароматичне биљне врсте и зачинско биље, и од њих припремали лековите растворе у вину, сирћету итд...

Староиндијска медицина

Класична - староиндијска медицина настала је и развијала и развијала се у периоду од досељавања аријевских племена са севера у међуречје Инда и Ганга (око 15. века п.н.е) до сараценских освајања (око 1. века п. н. е.) када се помешала са грчко-арапском медицином.

У најранијој фази староиндијске медицине (од 15. века п. н. е. до 5. века п.н.е), која се назива ведским (због целокупног знања садржаног у светим песмама Ведама), лечење је мистично-религиозно, са типичним инкантацијама. Свештеници којима је било забрањено да се жене са дјевојкама у чијим је породицама било оболелих од туберкулозе, губе или падавице (еугеничка заштита), у свом исцелитељском раду користили су нешто старију Атхарва Веди и нешто млађу Риг-Веди, свете књиге са молитвама и чаролијама за излечење болесника.

Према Ведама, болести су демони; које треба отерати магичним ритуалом, али се истовремено у Ведама, налазе и врло разумљиви хигијенски прописи.

У 11. веку п.н.е. свештеници напуштају медицину и њоме се баве „обични људи“. У Индији се ствара се научна медицина, која се у најранијој фази карактерише пре свега законом чистоће, док је лечење болести од мањег значаја, али и такви закони су били битни за медицину. Пропагира се обавезно прање руку пре и после јела, након додира мртваца, нечистих предмета и нечистих делова тела, жена су се обавезно купале након менструације и након порода, забрањивано је уживање појединих јела, а алкохол је строго забрањен.

Схематизован приказ пнеуматског принципа Ајурведа медицине(заснива се на 5 елемената, који пробавним процесима организма прелазе у 7 основних суспстнци (дхатуса) и три енергетска принципа (доса)

Махариси Сусрута један је од оснивача ајувердске медицине

Класична индијска медицина забележена у санскритским делима назива се ајурведском. Ајурведа је санскритска сложеница састављена од два појма – Ајус, живот и Веда, знање (или знање о целокупном опсегу живота). Зато и разумевање здравља и брига о здрављу, које се у ајурведи назива сваста (санскрит. целина), захтева да се узме у обзир целина живота. Ајурведе има за циљ остварење савршеног здравља, стања потпуног духовног, менталног, телесног и социјалног благостања. Најстарији текстови: - Ригведа и Атхарваведа (5. век п. н. е.). Ћарака Самхита и Сушрута Самхита записани су пре око (3. век п. н. е.)... „Фактор времена довео је до фрагментације Ајурведе - функционалног раздвајања појединих приступа и поступака, који су се као појединачни одржали унутар традиционалних ајурведских породица и школа Ајурведе.“

Гране Ајурведа медицине су:

• Интерна медицина (Каја Ћикитса),
• Педијатрија (Каумара Брхитја),
• Психијатрија (Бхута Видја),
• Оториноларингологија и офталмологија (Шалакја Тантра),
• Хирургија (Шаља Тантра),
• Токсикологија (Агада Тантра),
• Геријатрија (Расајана, Тантра),
• Еугеника и афродизијаци (Вађекарана Тантра).

Индијци су први народ са стручном медицинском литературом, која настаје још у 6. веку п. н. е.. Писана сведочанства о ајурведској медицини остала су забележена у три велика збирна дела (три Самхите). Прву књигу о унутрашњим болестима, написао је Атреј, (чија дела нису сачувана али се он спомиње као први велики учитељ Ајурведе).

Прву хирургију, написао је Сушрута од 7. - 4 века п. н. е., (чије је дело доживело прераду у 2. веку п.н.е. од стране Цара под називом «Самбита» и Вагбхата. Трећу књигу написао је кашмирски лекар Чараку, за кога се мисли да је живео у 2. веку.

Индијци су одлични посматрачи промене у људском телу и терапеути, иако нису поседовали већа знања из анатомије јер нису вршили секцију лешева:
„Зато у њиховој физиологији и патологији доминира спекулативно-филозофска наука, једва разумљива за европски школоване лекаре. Идеја водиља ове медицине је динамичност процеса (органи нису, него настају; карактеристични део удова нису статичне кости, него динамични зглобови), стваралачка улога ватре и светла; покретачко значење ветра (тј неког пнеуматског принципа), састав организма од 5 елемената (вода, ватра, ваздух, земља и етар) који процесима варења у организму прелазе у у седам основних супстанци или дхатуса (телесни сок, крв, месо, маст, кост, кичмену мождину и сперму). Динамичка равнотежа наведених седам дихатуса и још три енергетска принципа или досас (ваздух, жуч и слуз) су главни чиниоци здравља, чији поремећаји узрокују појаву болести.“

Дијагностика индијских лекара је врло квалитетна, и у њој лекари осим аускултације и палпације употребљавају и чуло укус и мириса. Измишљају разне протуотрове за болести, па се тако наводи око 760 различитих лекова, од којих су најважнија била средства за чишћење, знојење, повраћање, кијање, инхалацију, лековите купке, (свака група за одстрањивање вишка једне од три наведених доса), а постоје и индиције да је коришћено дејство живе за лечење сифилиса. Посебну пажњу индијски лекари посвећивали су нези и хигијени; новорођене деце, трудница и болесника.

Хирургија у староиндијских лекара је веома јако развијена. Они су хируршким путем одстрањивали жучни камен, оперисали очну мрену, фистуле завршног црева (ректума) и обављали тешке трбушне захвате код везаних црева (илеуса). Бавили су се и пластичном хирургијом носа, носне преграде итд. У току лечења посебан индијски лекари посебан значај придавали су чистоћи и заустављању крварења приликом операција па су често вршили и подвезивање крвних судова.

Офталмологија у Индијаца је била врло јака. Њихови очни лекари лечили су око 70 болести ока, а у току операције мрене, употребљавали су и магнет за вађење металних предмета из ока.

Старокинеска медицина

Главни чланак: Традиционална кинеска медицина

Мапа акупунктурних тачака на телу. Династија Минг .

Старокинеска медицина настаје у Кини око 3000. п. н. е. са мало већим утицајем индијске медицине након продора и увођења будизма. Кинески историчари тврде да је оснивач медицине легендарни цар Хуанг-Ти (око 2500. п. н. е.) који је написао (или наручио писање књиге) Неи-Кинг (Законик медицине), најстарије кинеско писано медицинско дело.

Старокинеска медицина је на веома високом степену развоја, мада је њихова медицинска теорија понекад пуна филозофских спекулација вере које су често и бесмислене. Темељна идеја те медицине је кинеско вјеровање у постојање јединства између микрокосмоса и макрокосмоса и одржавања здравља борбом двају природних принципа људског организма; мушког принципа «јанг» и женској «јин». По њима ако превладава »јанг« то је знак здравље, а кад превладава »јин« говорило се о постојању болести. Кинеска анатомија поштује исте принципе као и остале медицине света – јетра је мајка срца, бубрег непријатељ срца итд., што упућује на помисао да су кинески лекари добро познавали сложене односе органа и њихових течности. Мада често наилазимо и на непотпуно разумљиве анатомске описе људског тела.

Кинески лекари организам деле на;

• пет главних органа (срце, плућа, бубреге, јетру и слезину)
• пет споредних органа,
• симпатије и антипатије међу органима,
• кружење два поларна принципа и животног даха (К‘и) у посебном систему спроводних канала.

Спекулативност кинеске анатомија огледа се баш у тим каналима, за које су они тврдили да не постоје у организму а истовремено су писали и расправљали о органима у телу који уопште не постоје.

Велику важност Кинези придају и пнеуми, па ће се одатле развити и акупунктура као начин лечења у току кога се бројним убодима стварају ситне рупица у телу и „каналићи“ преко којих се из њега испушта нездрав ваздух. За кинеске лекаре је од велике важности примене пулса, језика, коже, излучевина у дијагнози болести. Они су одређивали пулс на 11 различитих места на телу, а познавали су и око 200 различитих манифестација пулсног таласа.

Кинези су увели у лекарску праксу и вариолизацију (неку врсту вакцинације), коју су изводили тако што су памучну вату намакали гнојем из гнојних везикула болесника, а потом је стављали у у нос здравом човеку. Или би сасушени гној помоћу траке удувавали у нос. На тај начин би здрав човек преболео блажи облик болести и стекао природни имунитет.

За лечење сифилиса Кинези су користили живу, у безопасним дозама, тако што су спаљивали руду живе и удисале тако настале паре. Код крварења користили су желатин, код прелома костију примјењивали су екстензију (растезање) ради бољег срашћивања поломљених фрагмената, за лечење анемије препарате гвожђа итд. Кинези међу првима уводе у употребу чај, за лечење болести, и окрепљење организма па се зато и данас у свакодневном животу често примењује израз „кинески чај“. У терапији су користили и масажу, гимнастику, опијате, средства за чишћење црева итд.

Медицина у Античкој Грчкој

Архајска медицина

Асклепије

Грчка је колевка европске културе, а у средишту свих њених наука је човек. Почеци грчке медицине датирају из периода 3000. п. н. е. и настају под великим утицајем медицине Египта и Месопотамије. На Криту и у Микени ископани су остаци цивилизације која је познавала козметичке поступке и служила се хигијенским уређајима (водовод, купатило, клозет са водом).

Ова медицина пролази кроз све фазе као и остале медицине других народа, али на крају прелази у научну. Развој концепата „physis“ (природа) и „logos“ (разум, наука), представља полазну основу за схватање болести као поремећаја природних механизама и њеног посматрања, истраживања, дијагностиковања и лечења, за разлику од детерминистичког теолошко-мистичког облик који је преовладавао до тада. Она је зачетник научне методе, кроз обдукцију („визуелизацију“) и херменеутику (тумачење).

Први лекари описани су у Илијади и Одисеји. Иако у њој преовладавају магично-религијска схватања, јер људе лече богови, чисто рационалним методама. Али се код описивања ратних повреда и њиховог лечења уочава да је хирургија већ имала чврсту рационално-емпиријску подлогу. У једном делу Илијаде истиче се да лекари вреде више него него много других људи.

Главни бог медицине (заштитник лекара и болесника) је Асклепије (који се касније латинизирао: Ескулап), син Аполона и ученик мудрог кентаура Хирона који га је и упутио у вештине медицине. Изгледа да је Асклепије доиста живео у 12. веку п.н.е. и да је био толико вешт да је након смрти проглашен за бога медицине. Увек се приказује са штапом око којег је обавијена змија. Посвећени су му многи храмови (у Книду, Кнососу, Епидауру, Пергаму) и ту су долазили болесници, а он им се јављао у сну или преко свештеника и давао им упутства. Још увек су у таквим храмовима сачуване писмене захвалнице за бројна изљечење. „Објашњење лежи у томе да су свештеници осим ритуалне примењивали и рационалну терапију, а да то болесници нису ни примећивали.“

Буђење грчке филозофије

У 6. веку п. н. е. долази до преокрета у историји медицине, када се примитивна митологија прелази у развојни период филозофије о природи. Бројна путовања и контакти Грака са бројним народима они су имали прилику да упознају резултате бројних култура (нарочито египатске) и истовремено утврде релевантност религиозних садржаја. На сву срећу грчких филозофа у то доба у Грчкој није постојала велика и јака централна организација са владавином свештеничком класом, која је у раније наведеним културама, као што ће то чинити и у средњем веку, кочила индивидуалну и неконформистичку активност.

За читаву историју западњачке медицине у овом периоду развила су се два темељна приступа здрављу односно болести, настала у грчкој медицини, а везана уз једно од битних питања медицине (питања, о самом основу медицине):

• Први приступ медицини (емпиријски): је онај којим се медицина као вештина заснива на искуству, које се заснива на симптомима болести и њеном излечењу и одбацује свако теоретисање (па чак и хуморалну теорију) о узроцима болести
• Други приступ медицини (рационални): је онај који узроке болести, а онда и човека уопште посматра и тумачи из једног ширег, метафизичког и космологијског контекста, што од најранијих времена често укључује и астрологију.

Та два темељна усмерења која су зачета у размишљањима грчих филозофа, остаће главна смерница за читаву историју западњачке медицине. Тако још у хеленистичкој медицини, имајући у виду наведена два приступа, настају разлике између лекара емпиричара и лекара рационалиста. Грчки филозофи су први правилно уочили основне принципе природе и првенствено су давали упутства о здравом начину живота, који се састоји примарно у усклађивању са космичким начелима. Концепција Грчких лекара укључује здравље тела и здравље духа, које се заснива на природној равнотежи; животу у складу с природом. „Дужност је лекара »physicusa« била је примарно да саветује о томе како равнотежу (грч. κρᾶσις; ravnoteža, osobina toplog, vlažnog, suvog i hladnog), што произлази из мешавине елемената у људском телу) успоставити и одржати. То је, дакле, била примарно »дијететска« медицина.“

Медицина у периоду хеленизма (Александријска школа)

Александрија у којој је настала емпиристичка школа, која је од лекара тражила успех у раду, а не теоријско знање

Грчки град Александрију на ушћу Нила, је планирао и основао Александар Велики 331. п. н. е., и у њој библиотеку, са око 700.000 писаних ролни (ризницу целокупног дотадашњег људског знања, најбогатијег на свету.). Александрија са својим школама била је нека врста универзитета у коме су окупљали и радили најистакнутији писци, лекари, научници, и филозофи оног доба. Египат је био изузетно цењен од стране древних Грка, који су у њему видели тајанствену земљу, веома плодну скривеним мудростима. У једном моменту сјединиле су на овом простору све различите медицинске доктрине која су потекле са истока и у Александрији (која је све више личила на један космополитски град), спојиле у једну свеопшту критичну масу знања. Медицинска наука Грчке је запала у политичку декаденцу и назадовање — и на овом простору обнавља научни рад, посебно у области анатомије: раде се бројне секције на лешевима, па чак и вивисекције на осуђеницима на смрт.

Најсјајнији анатоми и лекари Александријске школе су Херофил и Еразистрат. Херофил је оснивач праве анатомије и проучава све органе у телу, мозак сматра средиштем живаца и носиоцем душе; залаже се за примену лекове. Еразистрат је велики анатом, описао је видни и слушни живац, заједничке жучне канале, порталну циркулацију (венски систем кроз јетру са крвим судовима дигестивног тракта). Он „избацује“ Хипократово учење, залагања за примену слабих лекова. Александријска школа доводи до развоја хирургије и фармакологије. Припремају се као лекови отрови се истражују и противотрови. Херофил је такође био један од великих лекара те школе. Он описује структуре, које назива мождане овојнице, хороидни плексус и четири мождане коморе.

У Александрији се паралелно развија емпиристичка школа, чији је главни представник био лекар Глауцко Таренцио (1. век п. н. е.)., за кога се може рећи да је био претходник медицине утемељене на доказима. За њега су били поуздана основа једино резултати; стечени личним искуством, или искуством других лекара или слична аналогија кад није поседовао претходне податке за упоређивање из сопственог или туђег искуства.

Преласком Египта у статус Римске провинције (30. век п. н. е.), александријска медицинска школа полако губи на значају, а развија се златно доба медицине у Риму.

Медицина у Римском царству

На подручју медицине Римљани нису оставили ништа своје сопствено, а научне медицине код њих није дуго ни било. Међутим Оно што су Римљани створили у области јавног здравства и санитарног законодавства нико није створио све до новог века.

Са пропадањем Римског царства настаје ерозија морала и знања грчких лекара. Плиније Старији о томе пише:
...„Лекари јуре наочиглед света помамно за новинама, да би се истакли и прочули, и са животима својих болесника праве послове; они се уз то још и јадно свађају међу собом поред болесничке постеље и сваки саветује нешто друго, само да би се показао самосталним, отуда натпис на гробу једног умрлог да је, умро због мноштва лекара који су га лечили“...

Гален као најобразованији човек свог времена. је најжешће критиковао лекаре и њихово незнање, поквареност, грамзивост и улизиштво, изједначавајући их са друмским разбојницима. Да би допринео развоју медицинске струке Гален се бавио истраживањима на животињама (најчешће свињама и козама, а користио је и остале животиње, од певца до мајмуна и слонова) и након њих дошао је до бројних открића 22. Међутим, у жељи да од медицине створи науку, он је правио велике методолошке грешке, а разним спекулацијама покушавао да објасни непознато још непознатијим, спорно још спорнијим. Још за његовог живота учење је претворено у догму пуну заблуда, која се није могла изменити наредних 14 векова.

Медицина Инка, Маја и Астека

Медицина Инка, Маја и Астека, развијала се у оквиру културе древних народа на тлу Јужне Америке. Европљани су културу Инка, Маја и Астека, открили након доласка конквистадора на јужноамерички континент пре неколико векова. Европљани су били јако изненађени, открићем да су ван Европе постојале миленијумске цивилизације беспрекорне организоване задивљујуће високог свеопштег културног развоја.

Древни народи Америчког континента су достигли високоцивилизовани ниво. Опис њихове медицине и лекарског рада оставио је фрањевачки монах Бернардино де Сахагун. Изучивши писане документе Маја, Инка и Астека, утврдио је да су они добрим лекаром сматрали само оног који је био добар дијагностичар и добар познавалац биља, кора, дрвећа и минерала. Вредновала се врлина само оног лекара који до дијагностичких и терапијских резултата долази прегледом, мудрошћу и искуством, а неопходно је да се између осталог бави и хирургијом у оквиру које се обављало и вађење зуба.

Медицина Инка, Маја и Астека, имала је завидно висок ниво и у лечењу интернистичких болести, али су били изузетно успешни и у видању рана и других повреда.

Средњи век

Главни чланак: Европска средњовековна медицина

Средњи век је део историје од V до XV века нове ере, (од 476. до 1492). Неки историчари његово трајање повезују са трајањем Византијског царства од њеног настанка збацивањем Ромула Августула (односно нестанка Западног римског царства) до њеног нестанка падом Цариграда 1453.

Средњи век је за бројне научне дисциплине па и медицину најмрачније време њеног постојања. Није ништа тако лоше опстајало у овом раздобљу као наука. Бројни покушаји и открића су одбацивани. Против природе се није могло, а ни смело борити, јер се бављење науком сматрало „јересом“ и било је једно од најопаснијих занимања, а нова открића научници су плаћали својом главом.

Свештеници (монаси) су били више заинтересовани за лечење душе од тела. Многи теолози сматрају да болести и повреде настају као резултат дејства натприродних сила и да је лечење могуће само упражњавањем молитве. Нема нових медицинских истраживања и новина у медицинској пракси. Лекари су смели да примењују једино облике лечења које је одобрила црква и који су били засновани на класичним техникама примењиваним од стране Галена и других, чији су искуства сачувана у богато украшеним, ручно писаним текстовима које су стварали монаси. Иако је мало чињено за лечење болесника они су обично добро храњени и „тешени“ од стране монаха задужених за њихову негу.

Функцијама телесних органа и природом физиолошким процеса баве се истовремено филозофи и лекари, али истраживање људског тела је осуђивано јер „није приличило господи“. Аугустинус, (354–430) забрањује обдукција, и препоручује „...Галенову свињску анатомију“ (како је касније она погрдно звана)...

Ратови су били чести, пљачкашки, уништавајући. Глад је била редовни пратилац ратова, јер оно што није уништила природа, уништавали су људи, или бројне заразне болести које су правиле поморе. У току великих епидемија куге у средњем веку многи су мислили да је дошао крај света, јер је смрт изазвана кугом, била честа па и неизбежна појава.

Рани средњи век (од V до XI века)

СветинБенедикт сматра се оснивачем монашке медицине

Мрачни део раног средњег века (400−800)

Период у развоју људског друштва од 400. до 800. године можда је био најцрњи за медицину. ...„Схоластичка медицина се ограничила на изучавање старих дела, надограђујући на већ постојеће још веће грешке и још гора тумачења. Хирургија је потпуно од медицине, презрена и протерана са тек формираних универзитета. Слепо се држи Галенових догми и још старијег Целзусовог става да је отварање људског тела сурово и непотребно...“

Главни конкуренти црквеним лекарима, теозофима и теолозима који су се сматрали чуварима хришћанског морала били су традицијом „образовани“ људи из сеоских средина (народни лекари) који су преносили са колена на колено знање о природним процесима, људској и животињској анатомији, старим обичајима и ритуалима и начинима борбе са болешћу и другим проблемима, а које је било дубоко укорењено у свести и поштовању ширег, неуког и неписменог становништва.

Како би се ресили те „конкуренције“, црква је народне лекаре осудила и оптужила да су склопила пакт с нечистим силама у замену за своје знање. А како је кроз векове таква наука већ необразованим масама различитим поступцима и проповедима усађен страх од Бога и његовог гнева, онда је постало природно застрашивати са онима који су потписали уговор са „другом страном“. У томе се лако може препознати и оно што је изазвало велике жртве у средњем и раном новом веку – људска злоба и манипулација другима. Јер, сматрала је црква, зашто непожељни противнике и противнице из свакодневнога световног живота не уклонити са сцене, једноставним начином оптуживања за нечиста посла, и заузимањем примата у медицини, и са још више страхопочтовању према хришћанству потчинити вернике.

Монашка (самостанска) медицина (од VI до XI века)

Такође погледајте: Самостанска/манастирска медицина

Бенедиктински ред у манастиру Монте Касино у коме је основана монашка медицина у 6. веку.

Отел Дју у Лиону

Зачета у знаку хришћанства на простору западног дела бивше римске царевине, хришћанска црква са седиштем у Риму, изложила је свом духовном утицају целокупан западноевропски свет, дајући новоизграђеној култури пуно хришћанско обележје. На друштвени живот средњег века хришћанска црква све више утицала својим догмама, која су се значајно испољила и у монашкој медицини, која је без обира на све негативне утицаје била једини трачак светлости у овом раздобљу. Развој „монашке (самостанске) медицине“, у којој се посебно истичу Свети Бенедикт (480–543), у Монте Касину (Monte Cassinou) и Касиодор Сенатор (Магно Флавије Аурелије Касиодор, између 485 и 487 — 565) дало је значајан подстицај монахсима да изучавају медицину.

Почев од 6.века Бенедиктински ред основао је многе школе при катедралама, а школа у катедрали у франц. Charlemagneu, у 805. дала је прве медицинаре са дипломом лекара.

Бенедиктанац Касиодор Сенатор је у 6. веку самостану Вивариум у заливу Скуилаце основао преводилачку и преписивачку школу, која је посебну пажњу посвећивала превођењу и преписивању медицинских дела. На основу „Бендиктанских правила“ (Regola benedettina) у самостанима су основани „хоспитали“ и опремљене апотеке а у манстирским двориштима засађене баште лековитог биља...

„ Правила која су прописали Бенедиктанци из Нурсија одређивала су да у сваком самостану мора бити одређен посебан простор и монах који би се бринуо о болесницима, а у манастирском дворишту посебан дао, повртњак за гајење лековитог биља потребног за негу и лечење болесних... ”

Монашка медицина имала значајан утицај и на оснивање првих болница у Европи, по једна у 100 година:

• 542 — Отел Дју у Лиону (франц. Hôtel-Dieu de Lion)
• 641 — Отел Дју у Паризу (франц. Hôtel-Dieu de Paris), ова болница имала је стално запослене сестре (неговатељице), велике просторије и дуго је била болница за узор.
• 718 — San Spirito у Риму
• 794 — St. Albans Hospital поред Лондона
• 820 — Манастирска болница у St. Gallu, као је као прва болница у западној Европи имала врт лековитих трава, шестокреветне собе и посебне просторије за лекаре.
• 928 — Свети Вацлав у Прагу

Развијени средњи век (од XII до XIV века)

„Hôtel Dieu“ у Паризу. Болесници у релативно добром стању (десно) одвојени су од тешких болесника (лево) Гравура из 15. века

Болница Санта Мариа Нуова у Фиренци

Оснивањем градских болница, самостанске болнице полако губе значај. Основане су познате болнице:

• 1123 — Ст. Бартхоломеw'с Хоспитал у Лондону.
• 1215 — Ст. Тхомас’ Хоспитал у Лондону.
• 1228 — Оспедале ди Санто Спирито ин Сассиа у Риму.
• 1288 — Санта Мариа Нуова у Фиренци.

У 12. веку у Енглеској је већ било осамнаест болница, а у 16. веку у Фиренци 30 болница са 1.000 кревета, у Авињону 16 болница, у Паризу 40 болница и још толико лепрозоријума. Бболница Hôtel Dieu у Паризу имала је стално запослене сестре (неговатељице), велике просторије и дуго је била болница за узор (слика десно). Основни проблеми у раду свих ових болница били су материјалне природе. Често је у креветима лежало више болесника, па су болнице називане „стовариште болесника“. Погрдном називу сигурно су доприносила и нова медицинска знања и савременији начини пружене помоћи, без икаквих религиозних оптерећења.

Међутим, у овом периоду долази до раскола хришћанске цркве, а у западном делу до развоја читавог покрета за обнављање црквене моћи, већу дисциплину и поштовање целибата. Монах Хилдербранд (касније папа Гргур VII), који води све послове Папске столице, организује сабор у Латерану (папској палати у Риму) 1059. када црква проглашава себе неприкосновеном и недодирљивом. Сукоб који је потом уследио између папске и световне власти окончан је 1122. договором и споразумом у Вормсу. Из сукоба црква је изашла неупоредиво снажнија и спремна да одлучује о свему.

„ На црквеним саборима у Клермону, 1130. (забрана самостанске медицине) и у Латерану, 1139. и 1213, истиче се начело: Ecclesia abhorret a sanguine („Црква се гнуша крви“!) и забрањује се духовним лицима бављење хирургијом и свакојаким лечењем којим се пролива људска крв. Папа Хонориус III организује строге контроле болница чији рад замире између 1216 — 1227, а на епископском сабору у Вирцбургу, 1228, доноси се и одлука о строгом кажњавању непослушних. На овај начин, нанет је тежак ударац самим зачецима медицинског напретка. За опоравак је требало неколико векова. ”

Медицинска школа у Салерну

Минијатура:Медицинска школа у Салерну

Главни чланак: Медицинска школа у Салерну

Главни чланак: Константин Афрички

Болесници показују своју мокраћу Константину Афричком

Тротула де Руђиеро (12. век) најпознатија жена лекар (лат. Mulieres Salernitanae) из „Салернитане“

Студенти на практичној настави у медицинској школи у Салерну

У Салерну, у Бенедиктинској болници основаној у 7. веку, развија се медицинска школа паралелно са школом у Шарлемању ...„да се медицина истовремено учи и проучава“... У периоду развоја људског друштва када је претила опасност да све стечено знање падне у заборав под јаким утицајем црквеног догматизма, у Европи настаје оаза медицине, Медицинска школа Салернитана (итал. Scuola Medica Salernitana). У Салерно, град на југу Италије у близини Напуља, који је остао поштеђен за време сеобе народа, долазили су многи болесници, а касније и рањеници из крсташких ратова. Град је био у предности; због мешања разних култура; изузетно повољног климатског положаја (природно лечилиште) и постојања већег броја „лаика“ (који нису били под утицајем католичке цркве) а бавили су се хирургијом и гинекологијом што је у самостанима било забрањено.

»Салернитана« је прихватила најбоља учења из грчке, жидовске и арапске медицине и томе придодала своја велика искуства из пчеларства и фармакологије. Она је у то доба била први медицински факултет у Европи у коме су настала и прва правила о квалификацијама потребним за вршење лекарске праксе и раздвајање рада лекара од лекарника.

Од посебног значаја, са културолошке тачка гледања, била је улога жена у теоретском и практичном извођењу наставе. Жене које су предавале и радиле у школи познате су под именом (лат. Mulieres Salernitanae). Талијанка Тротула де Руђиеро, сматрана је најученијом женом лекарем свога времена, а и касније. Тротула је написала трактат о женским болестима (лат. De mulierum passionibus), у којој је обрадила теме из гинекологије и акушерства.

Битан моменат за развој медицинске школе настаје у другој половини 11. века када у Салерно долази Константин Афрички који је службовао у самостану Монте Касино, пасионирани љубитељ литературе и оријенталних језика, највећи преводилац са арапског на латински језик. Превео је више стотина дела (збирка – Articella) ранијих култура, што је омогућило даљи развој медицине у Салерну и дало форму читавој школи, која почетком 12. века постаје прави факултет, први у Европи. Константин је такође написао и неке сопствене, оригиналне радове, али је и стручњацима веома тешко разликовати оно што је несумњиво оригинално дело од онога што треба приписати њему и времену у коме је он радио (због тога што је често својим потписом потписивао и нека дела других аутора), ...„тако да је до данас недовољно разјашњено колики је његов стварни допринос медицини.“

У 11. и 12. веку настају главна дела салернитанских магистара. Школа је више унапређивала практичну медицину, а мање теорију. Сециране су животиње (свиње), а у 13. веку и људски лешеви. Неке од битних метода дијагностике које су примењиване биле су уроскопија, визуелна анализа урина где се на основу његовог замућења (или боје) одређивала болест и одређивање квалитета пулса.

У »Салернитани« су написана дела скоро из свих области медицине: магистар Кофо (Copho) је написао прву западно-европску анатомску монографију (Anatomio porci), а хирурзи Рогер(Ruggerio filius Frugardi) и Роландо више хируршких приручника, магистар Бенвенуте Графео написао расправу о лечењу очних болести (лат. Practica ocularum). У Салерну су извођене и операције; трбушних кила, сужења мокраћовода, катаракте, литотомије и пластичне операције. Нека дела написана су популарно (народним језиком у стиховима) и била су намењена ширем кругу читалаца („Салернске регуле“).

Салернитанска школа достиже врхунац у 12. веку када су у њој радили магистри Мауро и Урсо, вешти лекари и оригинални писци расправа о анатомији, уроскопији и дејству лекова. Велику популарност стекло је дело магистра Рогера написао 1170. под називом „Хируршка пракса“ (Practica chirurgiae)., а његов ученик Роланд из Парме, који је радио у Парми и Болоњи, дело је прерадио и издао као „Chirurgia Rolandina“. Овакав напредак навео је Рогера I, краља (кнеза) Сицилије, да 1140. законом забрани лечење свима који немају медицинску диплому. Салерно је прво место где се стицало виша медицинско образовање; студент је три године учио логику, а пет година медицину и годину дана обављао праксу под надзором дипломираног лекара. Диплома је требала бити потврђена од стране државних власти и зато је Цар Фридрик II (1240) салернској школи дао право да издаје дипломе под условом да је кандидат савладао обдукцију људских лешева.

Појавом универзитета у Напуљу 1224. слава и сјај Салернитанске школе полако опада и 1811. Наполеон својим декретом забрањује даљи рад школе.

Схоластичка медицина (од XII до XIV века)

Главни чланак: Схоластичка медицина

Схоластичка школа у 14. веку.

Развој салернске школе и утицај арапске културе и медицине узроковао је на западу Европе појаву схоластике средњовековне хришћанске филозофије, која је упражњавана у црквеним и манастирским школама и раним европским универзитетима. У 12. веку све масовније се отварају школе у Оxфорду и Кембриђжу (који за медицину немају велики значај), Монтпелиеру, Болоњи, Паризу, Падови.

Схоластика има посебан однос према теологији, јер поставља захтев да филозофија објасни верске догме и приведе човека разумевању објављених и прихваћених истина. Њен циљ није наћи истину, него схватити и оправдати већ раније, објављену истину. Аргументација се углавном позива на ауторитете традиције (Библија, свети оци, а посебно Аристотел). Медицинска учења схоластичара темеље се на арабизираном галенизму који је доста догматски и не допушта индивидуално научно истраживање. Свака слободнија размишљања наилазила су на отпор лекара и црквених великодостојника, јер примарна сврха схоластике није била пронаћи одговор на неко питање или разрешити неку контрадикцију, што је у директној супротности са тежњом медицине ка сталним истраживањима. Иако слобода рада, размишљања и научног духа у њима није била нарочито јака, ове школе ће ипак одиграти важну улогу у одређеном периоду развоја медицине у Европи.

Настава се састојала у читању и тумачењу, расправама (дијалектичком мишљењу и дебатном надметању) заснованим на класичним текстовим (који су били званични уђжбеници); – Хипократових „Афоризама“, Галенова „Ara parva“, Разесових „Nonus Rhasi ad Almansorem“ и Авицениних „Kanun“. Након завршетка студија ученици су стицали „бакалауреат“ – диплому о завршеном образовању; а следећи ниво је је био стицање образовање за звања лекара. Највиши академски степен образовања било је звање магистра.

Касни средњи век (XIV i XV век)

„Вађење лудог камена", уље на дрвету, рад холандског сликара Боша Хијеронимуса (1450-1516). На слици се виде подсмешљиви детаљи на рачун црквених забрана - „хирург" не вади камен већ цвет из лобање, пацијент је добро везан за столицу, калуђер држи проповед, коју „хирург" пажљиво слуша и благонаклоно потврђује своје слагање левком који је ставио себи на главу. За то време жена са књигом на глави вероватно представља сатиру на рачун фламанског сујеверја да наслагане књиге штите од зла.

Лекар намешта прелом руке (1450)

У 15. веку. у медицинске школе тога времена поред већ постојећих магистарски уводе се и докторске студија. Програме образовања у то време одређивала је црква.

Реформа медицине у овом раздобљу је започела је прво у анатомији, јер су лекари били мишљење да без солидног знања анатомије нема даљег развоја медицине. I поред постојања добрих анатома, они су се слепо држали учења Галена и када би уочили неку промену која није била у складу са Галеновим учењем, авај налаз проглашавали су патолошким.

Заслугом школе у Болоњи уведена је наставе из анатомије на људским лешевима. Почетком 14. века предавања из анатомије (итал. Mondino de Luzzi) изводио је на лешевима, али се при томе држао Галенових тумачења.

У 10. веку хирургија се одваја од медицине јер се „презире мануални рад“. Он се препушта особама за лечење рана. Како је и црква зазирала од крви она је лекарима забрањивала хируршке интервенције. Поред тога, црквене власти, у средњем веку, забраниле су сецирање и аутопсију људских тела. Ипак, постојали су путујући хирурзи који су, ван насељених места, људима у невољи бушили лобању и вадили „луди камен" из главе (види слику). Због оваквог става цркве, хирурзи се регрутују из редова полуобразованих и необразованих људи, који стичу искуства, и почињу да изводе све сложеније операције. Они се међусобно удружују и постепено ослобађају од утицаја медицинског факултета што им је помогло да се ослободе и од галенизма.

Хируршку школу у 13. веку основао је итал. Ugo Borgognoni. Значајне резултате у хирургији остварио је итал. Henry de Mondeville који се у току хируршког рада служиу наркозом и изврсним знањем из анатомије (којој је придавао велики значај). На париском медицинском факултету у то време, радио је и најславнији учитељ хирургије свих времена: Ланфранцо из Милана. Први анатомски завод оснива (итал. Alessandra Benedetti1450—1512) у коме су настала највећа открића у историји анатомије. Ускоро у практичном раду медицинска школа у Падови надмашује Болоњску.

Од француских школа тога доба најпознатија је оно у Монтпелијеру, јак центар арабистичке медицине, у којем је радио итал. Arnaldus de Villanova, који је понекад изражавао неслагање са делима Галена и Авицене. Арналдус се залагао за примену крајње једноставних лекове, али је на моменте био склон и празноверју.

Основане су и прве апотеке које држе фармацеути, а не лекари, (који су морали да имају положен испит за обављање апотекарског посла) Лекови су били пореклом из Арабије. Међу њима је било и многих бесмислених лекова, заснованих на празновјерју.

Популарне методе лечења биле су и пуштање крви, додир краља итд. У то време је постојао мали број лекара па је и здравље сиромашних на врло ниском нивоу препуштено милосрђу богатих људи. Иако је схоластичке медицине заснована на бројним расправама и упоређивањима без важних научних открића, пуна мана и недостатака она је ипак била врхунска медицина у доба феудализма.

Нови век (од XVI до половине XIX века)

Нега болесника у 15. веку

Јадан од цртежа из анатомије Леонарда да Винчија

Када говоримо у медицини новог века тада говоримо о следећим епохама:

• Хуманизам и ренесанса,
• Барок,
• Рококо-(медицина кроз 18. век).

После хиљадугодишњег средњовековног стагнирања, па и назадовања у сваком погледу, нови век се карактерише многим променама које су настале крајем средњег века, првенствено политичко-економским у Европи у 15. и 16. веку.

Ово раздобље обележио је снажан развој анатомије, хирургије, диференцијација појединих медицинских специјалности, и масовно штампање медицинских уџбеника, у којима су изнета генијална размишљања великана тога времена која не само да су деловала развојно већ су и демистификовала бројне заблуде у дотадашњој медицини.

Међу првима у овом раздобљу је Леонардо да Винчи (1452—1519) који је извршио секцију око 30 људских лешева и за двадесет година проучавања начинио вредно дело, атлас, са одличним цртежима и коментарима о људском телу, његовој анатомској грађи и функцијама које нису базирале ни на једном делу до тада објављеном, већ искључиво на његовим генијалним посматрањима и размишљањима.

У 16. веку настаје све већа потреба за хирурзима, који брзо уче и стичу нове вештине, на бојном пољу у све чешћим ратним сукобима. Употреба артиљерије и мускета променила је природу рана. Уместо „чистих“ резова нанетих мачем или ножем, настајале су обимне зјапеће ране, покиданих ткива и поломљених костију (а то је захтевало нове начине медицинског збрињавања).

Медицина хуманизма и ренесансе

Насловна страна другог издања Везалијусовог дела (лат. De humani corporis fabrica libri septem)

Дрворез, једне од страна Парцелзусове хирургије

Паре је лечећи рањенике једном приликом (након што је после битке, остао без довољно уља и масти) применио методу облагања рана повеском, након које је уочио да је процес зарастања овом методом био много успешнији.

Феликс Платер

Ренесанса је била препород за све људске делатности па и медицину, коју је ослободила од схоластичке привржености ауторитетима античког и средњевековног доба. Техника је све више напредовала. Започето је штампање књига и тако је медицинска мисао постала свима доступна. Доступност медицине утицао је на раст број лекара научника и незадрживо крчење путева научних сазнања, нових открића и одбацивања свега догматског из медицине и науке.

Све већи развој саобраћаја и трговине између Европе Америке и истока, привредни и културни напредак италијанских градова и све веће штампање књига, захваљујући Гутемберговом открићу штампарије, условио је нови културни препород на западно-европском тлу.

„ То се пре свега манифестовало реакцијом на културну и духовну превласт цркве, некритично усвајање античких ауторитета и жељом за самосталним мишљењем и стварањем. ”

Ренесанса је у науци значила непоштовање старог и тражење новог. Тако се Лекари ренесансе поново враћају изворном учењу Хипократа и у њима откривају све његове вредности, док се Галеново учење све више критикује. Људи слободнијег размишљања, уместо проучавања старих књига све више су непосредно проучавали природу, а раскидање везе са прошлошћу, црквеном и верском догматиком и сколастиком, омогућило је остваривање дотле незамисливих открића.

Откривена је Америка из које се у Европу донесе нове болести и нови лекови. Измишљено је ватрено оружје па су ране нанете овим оружјем постале веома тешке. То је приморало хирурге да у свом раду усаврше и примене нове методе лечења. Све ове промене у људском друштву су наметнуле потребу за новим открићима и новим, оригиналним делима заснованим на истраживањима лекара, „...која су требала да открију праву истину и реше низ проблема за које ни Гален није имао одговора“.

Примарни квалитет медицинске ренесансе био је у интересовању бројних лекара истраживача за анатомију човека што је довело до нових открића и промене ранијих схватања. Тако је реформа медицине најпре започела у области анатомије. Први у низу реформатора анатомије 16. века био је Андреас Везалијус (Андреас Весалиус Бруxелленсис 1514—1564), који је још као мали сецирао птице и мачке. Студија медицине завршио је у Паризу, и у 23 години постао професор и доктор хирургије. Од тадашњих власти добио је дозволу да сецира лешеве људи и тако је открио и објавио да је Гален у својим делима описивао анатомију мајмуна. Из ових истраживања настало је његово дјело лат. De humani corporis fabrica или популарно звана „Фабрициа“ (1543). У својим делима Везалијус је доказао да Гален није био непогрешив и критички указао на све његове пропусте. Ово дело је дуго година било основа анатомије и поред снажних реакција Галенових присталица који су га називали и „лудаком“.

Реформа практичне медицине настала су прво од стране Парацелзуса (1493—1541) лекара из Швајцарске, који је школовање завршио у Ферари, а потом много путовао и и на њима стекао практична знања. Као градски лекар живео је и радио у Салзбургу где је држао и предавања из медицине. У знак презира према арапској медицини он је одбацио дотадашњу хуморалну теорију и тврдио да се све заснива на хемијским променама. У знак протеста на до тада прихваћена Авиценина учења, демонстративно је спалио сва Авиценине књиге на градском тргу, због чега је морао побећи из Салзбурга. Парацелзус је увео у праксу лековите супстанце; сумпор, антимон, олово, гвожђе, живу итд, и сматрао да теорија мора да произилази из праксе. Парацелзус је у својим књигама навео пет узрочника болести: звезде, отрове, урођене недостатке, психичке факторе и божанске појаве.

Поред Везалијуса и Парацелзуса за реформу медицине залагали су се и многи други лекари. Нарочито је била јака „струја“ оних који су залагали за враћање Хипократовог учења и „протеривање“ арапске медицине, али њихов глас је био превише слаб. Један из те плејаде лекара био је познати „антиарабиста“ парижанин Пјер Брисо (franc. Pierre Brissot) који је примењивао Хипократову технику пуштања крви на оболелој страни и био противних арапске методе пуштања крви на што удаљенијем делу тела од оболелог места. I поред тога што је имао одличне резултате Брисо је због тога био прогањан.

Крај примене арапске медицине у Европи све више се назирао, а „ауторитет Авицене“ није више био довољно јак да те промене спречи. У тој борби учествовали су многи лекари али и људи других струка, који су се залагали за ослобађање медицина од празноверја. Они су заступали став да се заразне болести преносе „заразним материјама“, а не божјом вољом.

Све више се учи и стичу знања кроз праксу, а све мање из старих књига, али све више се стварају и пишу нови уџбеници.

У 16. веку основане су прве медицинске специјалности. Прво у офталмологији, а затим и у дргим гранама медицине, која све више „излазе из руку шарлатана“. Нарочито је активан немачки хирург нем. Georg Bartisch (1535. – 1606) који је издао књигу -Опхталмодоулеиа- 1553, увео је у употребу фине сребрне медицинске инструменте и разрадио низ нових оперативних захвата.

Највећи хирург 16. века, био је Амброаз Паре (франц. Ambroise Paré 1510—1590), који је од скромног берберског шегрта постао хирург краљевине Француске, углавном стицањем знања на лечењу ратних рана. Паре је међу првима објавио 1545, сопствена, хируршка искуства под насловом (франц. La Metoda de les traicter playes faictes par Hacquebutes, et aultres bastons FEU) у којима је описао методе лечења рана узрокованих ватреним оружјем. Његово најзначајније откриће је било унапређење традиционалног начина лечења пушчаних рана (до дата примењиваном методом спаљивања рана врелим уљем, јер се претпостављало да је отрована барутом), које је наносило знатна додатна оштећења повређеном. Зато Паре постиже много већи успех у лечењу рана једноставним облагама за ране које су се састојале од мешавине жуманца, уља руже и терпентина. Он је такође увео и примену лигатура за затварање протока крви у крвним судовима, након ампутације удова. Ампутације су у том периоду биле једини облик великих оперативних захвата које су хирурзи примењивали, јер није било могуће направити сигуране захвате у трбуху.

Феликс Платер (Фелиx Платтер 1536. – 1614) се сматра пиониром патолошке анатомије, једним од оснивача судске медицине и реформатора психијатрије. Он је у Баселу сачинио класификацији менталних поремећаја на темељу прецизних клиничко-психопатолошких проматрања и дао прву систематизацију душевних поремећаја. Тиме је ублажио ставове јавности према психијатријским болесницима. До тад се сматрало да су психијатријски болесници... „опседнути врагом“. Захваљујући Платеру Укинута је смртна казна (ломача), за „вештице“, које су најчеће биле душевне болеснице.

Паоло Багерарди и Ђжеронимо Меркуриали објавили су прве књиге из педијатрије.

У овом раздобљу Европу је захватила једна од највећих епидемија сифилиса, на коју је утицао покрет војске Карла VIII. „...Њена појава донекле је помогла у ширењу реформе у медицини јер се за ову болест нису могли пронаћи одговори у Галеновим делима.“ Иако је сифилис све време постојао у Европи, он се јављао у нешто другојачијем облику. Откривене су и примењиване нове методе лечења, а на крају и живина маст.

„ Коначно, медицина ренесансе је утемељила научну медицину задавши „смртни ударац“ схоластичкој науци и судбоносно извршила преокрет у развоју медицине увођењем нове филозофске мисли и духа у медицинско стваралаштво. Медицинска ренесанса је тиме медицину направила научном и засновала научни начин размишљања на темељима експерименталног доказивања у медицинској науци. ”

Медицина барока

Главни чланак: Историја медицине барока

Др Wиллем ван дер Меер изводи наставу из анатомије у 17. веку.

Вилијам Харви, отац модерне физиологије и ембрилогије

Слика вена из Харвијевог дела лат. Exercitatio Anatomica de Motu Cordis et Sanguinis in Animalibus

Антони ван Левенхук, отац микробиологије

Хенрy Бакер-ов микроскоп користио је у свом раду Антони ван Левенхук

Велики анатомски амфитеатар Хируршке школе у Паризу (1780)

У овом раздобљу који обухвата 17. век и и прве 3-4 деценије 18. века, дефинитивно је ликвидиран средњовековни начин размишљања победом индуктивних метода у природним наукама и у медицини. Највећу заслугу у овом раздобљу за даљи напредак медицине има развој физике и хемије и појава велике плејаде научника: Галилеја, Торичелија, Хигенс Гуерика, Њутна, Бојла, Мариота, Вилијам Харвија итд.

Први велики проблем чије је решавање започето много раније а решен је у овом раздобљу била је циркулација крви. До тада није било познато постојање малог крвоток (плућни крвоток), и сматрало се да у артеријама тече „пнеума“ са мало крви. Шпанац Мигуел Сервето (1511—1553) је први открио овај крвоток и доказао; „...да у плућа долази црна крв, која кроз вену улази у срце, а затим одатле плућном артеријом у плућа те се другом веном враћа у срце светлија крв“. Нажалост због ове теорије Сервето је завршио живот на ломачи.

Овај проблем (због кога је живот изгубио Сервето), коначно је решио, у 17. веку, Вилијам Харви (1578—1657) енглески лекар, који је студирао медицину у Кембриџу и Падови, датаљним описом циркулацију крви у организму, у књизи лат. Exercitatio anatomica de motu cordis et sanguinis in animalibus издатој 1628. Овим открићем Харви је „задао коначан ударац галенизму“, и обележио почетак развоја научне физиологије.

Анатомска истраживања у 17. веку постају интензивна након којих су настала бројна важна анатомска открића;

• Нилс Стенс (енгл. Niels Stensen, 1597—1686) је открио канал заушне жлезде.
• Јохан Ђжорџ Вирсунг је открио панкреатични канал.
• Томас Вилис је изучавао грађу мозга.
• Адриен ван ден Спигел проучавао је грађу нервног система и јетре.
• Антонио Марија Валсалва се прославио својим радовима о анатомији ува итд.
• Гаспаре Аселли је 1621. отрио хилусне судове у мезентеријуму пса, али му није био јасан значај тих судова.
• Олаф Рудбек, шведски анатом, открио је 1651. лимфне судове у цреву и њихову повезаност са лимфним жлездама, дуцтус тхорацицусом и венским системом;
• Тхомас Бартхолин, дански анатом, је годину дана касније описао цео лимфни систем и доказао да лимфни судови не утичу у јетру. као што је тврдио Аселли. Он је открио и жлезду на улазу у вагину, која је по њему добила име (Бартолинијева жлезда)
• Францис Глиссон, Харвејев ученик и професор на Кембриџу, доказао је везу између лимфног и дигестивног система и коначно се више није могло одржати старо схватање о стварању крви у јетри. Глисон је описао и капсулу бубрега која носи његово име.

Поред открића крвотока, за даљи развој медицине од изузетног значаја је откриће микроскопа и почетак његове примене у природним наукама. Иако данас преовлађује мишљење да је прави проналазач микроскопа Галилео Галилеј, већина историчара медицине сматрају да је први микроскоп израђен око 1600. од стране холандских брусача наочара Ханса и његовог сина Зацхариос Јанссен-а. Њихов пријатељ Цорнелис Дреббел је популарисао микроскоп, па неки сматрају да га је он и пронашао.

Али најзаслужнија личност за усавршавање микроскопа и његову примену је Антони ван Левенхук (1632—1723), холандски трговац сукном. Он је направио микроскопе са увеличањем од 40-160, па и 270 пута. Мада без образовања, он има велике заслуге за развој природних наука, а посебно медицине. У капи воде он је први открио 1675. једино микроскопски видљиве животињице - инфузорије и тако ударио темеље нове науке - микробиологије. Левенхук је такође описао еритроците и открио да су они делови крви, а не честице масти како је сматрао Малпиги (1665). Он је и први под микроскопом видео ток крви у крвним судовима - капиларима (1668) у репу пуноглавца. Затим је открио попречне пруге мишићних влакана, и влакнасту структуру очног сочива и објаснио акомодацију. Међу првима описао је и протумачио улогу сперматозоида, које је открио лајденски студент медицине Јан Хан.

Рококо (медицина кроз 18. век)

У овом веку задат је посљедњи ударац феудализму и религији у њему као мерилу научних достигнућа. Напредне идеје све бројнијих енциклопедиста ослобађају свет од идеалистиких филозофија и уводе материјалистички поглед на свет.

Зато се за Рококо каже да је период у коме почиње раздобље просвећености, са заоштравањем друштвених супротности и револуционарним превирањима, са врхунцем током француске револуције. Ове промене, одразиле су се и у науци - појава сталних супротности реакционарних схватања и теорија, али и све јача афирмација научних истраживања. Развија се математика, хемија, ботаника, а пред крај овог века и медицина у оквиру које лекари многе медицинске проблеме виде у друга чијем светлу него до тада.

То је век музике Баха, филозофије; Волтера, Дидроа и Лајбница, који се заузимао за оснивање академија наука у Берлину (чији је био први председник), затим Бечу, Дрездену и Петрограду.

У 18. веку настала су значајна открића из области природних наука, на првом месту физике (открића Волта, Галванија, Франклина, Реомира, Фаренхајта, Целзијуса), биологије (открића Карла Линеа - прва ботаничка систематика и номенклатура биљног света) и хемије.

У области хемије, Антоан Лоран Лавоазје (1743—1794), постао је оснивач аналитичке хемије. Он је први објаснио процес дисања, као процес оксидације. Ово откриће, као и откриће закона о неуништивости материје и друга открића била су значајна за даљи развој физиологије.

У области медицине посебно је значајан напредак физиологије, која је тек у 18. веку добила одговарајуће место и значење. За то је заслужан Халер (Албрецхт вон Халлер, 1708—1777) као оснивач експерименталне физиологије, који је у преко 600 експеримената истраживао животне функције и доказао да тим функцијама не управљају „неке силе“ ван организма. Халер је је творац и првог уџбеник физиологије.

Захваљујући експерименталној физиологији објашњени су бројни, до тада не разјашњени феномени; као што је функција нервног система (Калдани), физиологија метаболизма (Спафанеани), крвотока и дисања и извршена истраживања кичмене мождине (Мажанди).

Стивен Хејлс је такође један од великана 18. века о чијем делу најбоље говори добитник Нобелове награде за медицину Вернера Форсмана (Wернер Форссманн), који је у свом говору одржаном 1956. између осталог реко:

„ Прву катетеризацију срца на живим животињама у експерименталне сврхе извео је енглески свештеник, велечасни Стивен Хејлс. знатижељни лаик, који је то извршио у Тордингтону 1710, 53 године након смрти Вилијама Харвија (1578 — 1657), који је први прецизно дефинисао капацитете срца. Хејлс је изазивао крварење у овце. до смрти, а затим у постављеној цеви у крвном суду врата утврдио да је срце овце још извесно време радило. Он је такође пунио шупљине срчаних комора растопљеним воском, а затим мерио обим срца и минутни волумен срца, које је израчунавао мерењем пулса. Поред тога, Стивен Хејлс је такође био први, у 1727, који је детерминисао вредности артеријског крвног притиска, који је мерио растом количине крви у стакленој цеви повезаној за артерије. ”

Спаланцани (Лаззаро Спалланзани) је у 1785. експериментално доказао да нема оплођења без контакта сперматозоида и јајашца и тиме дефинитивно разрешио питање спонтане генерације.

Ђовани Батиста Моргани (1682—1771) је у том периоду био највећи анатом, и један од заслужних за откриће и оснивање патолошке анатомије.

Грандиозни напредак забележила је и хирургија, као и гинекологија и акушерство. Хирургија је коначно постала сасвим равноправна са остали гранама медицине, најпре у Француској где су основане и две нове гране хирургије – урологија и ортопедија, а потом и у другим земљама.

С друге стране Наполеонови ратови су условили развој ратне хирургије и појаву највећег ратног хирурга свих времена, Лареја (Јане Доминиqуе Ларреy, 1766-1842) који је био главни хирург Наполеонове армије и истакао се као велики оператор и организатор војног санитета.

У гинекологији и акушерству Андре Леврет (1703—1780) најславнији акушер свог времена, који се прославио студијом о екстраутерини и плаценти превији. Поред тога усавршио је форцепс и популаризовао његову примену. Поред њега, најславнији енглески акушер и најславнији акушер свих народа и свих времена Wиллиам Смеллие (1697—1763) залагао се за природни ток порођаја. Оставио је студије о порођајном механизму, плаценти превији, индикацијама за окрет и форцепс и др.

У 18. веку дошло је до реформе психијатрије коју је извршио Филип Пинел (Пхилиппо Пинел, 1745—1826), париски лекар, који је у париској лудници Бицетре ослободио ланаца психичке болеснике и што је био почетак хуманог односа са душевним болесницима.

Такође је у клиничкој и практичној медицини, такође, дошло до значајних напредака. Поред старих, црквених, граде се нове градске световне болнице о трошку градских општина. Прва клиника са 12 постеља изграђена је у Лајдену, а врло брзо и у Бечу.

Јосепх Леополиде Ауенбруггер (1722—1809) је увео у праксу перкусију као дијагностичку методу. То откриће имало је огроман значај за медицине, али и за целу људску технику. Нешто касније Лаенек је открио и пракси применио аускултацију и стетоскоп, а клиничка медицина је добила још једну значајну дијагностичку методу.

У 18. веку су описане бројне нове болести, а у терапији је почела примене многобројних нових лекова: дингиталис, течни арсен, дроге (аконитин, колхицин, хиосцијамус), сублимат у лечењу сифилиса и др.

Историја модерне медицине (од половине XIX века до данас)

Луј Пастер

Флоренс Најтингејл (1823-1910)

Историја модерне медицине обухвата период од прве половине 19. века до данашњих дана. То је период највећег напретка не само медицине већ и свих природних наука, посебно физике, хемије и биологије, што је у суштини представљало основу за даљи развој медицине, која је у овом периоду људске историје достигла већи напредак него у целокупном периоду од постанка људске врсте.

Убрзани развој медицине није настао само као последица напретка природних наука и технике, већ и због динамичног друштвеног и економског преображаја после Француске буржоаске револуције 1789. године, којом је започело ново раздобље у историји човечанства, праћено укидањем феудализма, и развојем грађанског друштва. Друштва у коме су јачала права човека, једнакост међу људима, слобода мишљења, речи и научних истраживања, ослобођених утицаја цркве и догматизма феудалног друштва. То је утицало на уклањање друштвеног и лекарског конзервативизма, и условило развој концепта модерне, на научним принципима засноване медицине, која је у другој половини 19. века донале читав низ важних открића:

• Лајнек је 1820. дефинисао технику аускултације плућа и срца стетоскопом,
• Дипитрен, Шопард и Лисфранк 1830. године су иновирали хируршку технику, укључујући и опијање алкохолом као средство обезбољивања у току оперативног захвата
• Крафорд Лонг у Енглеској први је применио етар за анестезију болесника, а Мортон 1848. уводи и прву општу анестезију.
• Семелвајс је у Бечу открио да су извор инфекција у породилиштима студенти који након обдукција лешева улазе у породилиште без прања руку и промене мантила.
• Листер је 1865. године увео примену антисепсе у току оперативних захвата, а потом и асепсу,
• Роберт Кох је у периоду 1880—1890. године открио бацил туберкулозе,
• Луј Пастер је својим револуционарним открићима бактерија препородио систем антисепсе и асепсе,
• Рендген је 1895. године открио x-зрачење и медицинску праксу увео радиографију,
• Пјер и Марија Кири су 1898. године открили природну радиоактивност,
• Флоренс Најтингејл (1823—1910) студирала је негу болесника и године основала је курс за обуку болничарки. Годину дана касније, за време Кримског рата, формирала је одред болничарки које су се бавиле негом рањеника и болесника у енглеској војсци. Постигла је одличне резултате у лечењу, смањивањем смртности од 42% на само 2%. После Кримског рата основала је у Лондону 1860. године прву школу за медицинске сестре у болници Ст. Томас. Три године касније, 1863. из ње су изашле и прве школоване медицинске сестре.
• На иницијативу немачког канцелара Бизмарка по први пут је озакоњен и уведен система социјалног осигурања, што је радикално изменило ситуацију у погледу заједништва ризика у здравственој заштити и донело нове могућности лечења за широке слојеве радничке класе и становништва.

У 20. веку забележен је технолошки и индустријски прогрес, као и развој болница у новим околностима. Развојем науке и људских права, осниване се савремене болнице, у којима је њихов рад био изложен значајно новим утицајима и променама – захтевима за што већом медицинском успешношћу.

„ Савремена болница више није била филантропска установа, али ни лекарска „радионица“. Њена основна функција је постала пружање најбољих услуга пацијентима. У болницама су се окупљају лекари и стручњаци других профила, који су у тимовима и/или самостално, и на основу провереног знања и искуства, користили ефикасне, али и све скупље, захвате, лекове и опрему пружају помоћ пацијентима. Пс су тако болнице дефинисана као институције које нуде и обезбеђују унутрашњу заштиту под надзором квалификованих доктора медицине. ”

Литература

• Стол, Мартен (1993). Епилепсy ин Бабyлониа. Брилл Публисхерс. стр. 55. ИСБН 978-90-72371-63-8. 
• Хорстмансхофф, Х. Ф. Ј.; Стол, Мартен; Тилбург, Цорнелис (2004). Магиц анд Ратионалитy ин Анциент Неар Еастерн анд Граецо-Роман Медицине. Брилл Публисхерс. стр. 99. ИСБН 978-90-04-13666-3. 

Спољашње везе

Медији везани за чланак Историја медицине на Викимедијиној остави

• M. Араб.MD. Медицине ин анциент Егyпт
• Повјест медицине на: Сцрибд.цом
• Редисцоверинг Арабиц Сциенце
• Тхе Процеедингс оф тхе 10тх Аннуал ХИСТОРY ОФ МЕДИЦИНЕ ДАYС