Историја технологије
Историја технологије је уско везана уз историју открића разних алата и техника, а како ниједно људско друштво не може опстати без технологије, може се рећи да је технологија стара колико и само људско друштво. Суштина човековог начина опстанка је израда и кориштење алата, те културално преношење технологије (тј. подука нових нараштаја). Штавише, израда и употреба алата дуго је сматрана основном разликом између људи и остатка живога света.
.jpg)
.jpg)
Праисторијска технологија уреди
Праисторијска технологија је везана уз праисторију које је најдаље раздобље у прошлости човечанства. Почетак праисторије одређује се првим наласком алата хоминида (негде око 2.500.000 година п. н. е.), а крај с почетком људске писмености (тј. најстаријим налазима људске писмености) - око 3500. године п. н. е. Праисторија се дели на два велика раздобља – камено доба и метално доба. Камено доба дели се на старије (палеолит), средње (мезолит) и млађе камено доба (неолит), а метално доба на бакарно, бронзано и гвоздено доба.
Технологија старијег каменог доба уреди
Корен технологије је у биолошкој еволуцији, која је човеку дала два кључна алата: слободне руке способне за хватање и говор. Осим тога, алате користе и неке животиње, а културално преношење тог умећа с нараштаја на нараштај се повремено јавља међу мајмунима, пре свега човеколиких. Премда је употреба алата примећена код више врста животиња, најчешће се ради о инстинктивном понашању. Шимпанзе у дивљини понекад лове термите помоћу гранчице коју припремају у ту сврху или разбијају љуске плодова каменом. То понашање није инстинктивно, већ га мајке преносе на младунце подуком. Стога се оно мора сматрати културном појавом, која уз то има и регионално обележје, јер је уочено само код неких популација. Шимпанзе такође поседују знање о лековитим биљкама које се преноси подуком.
Важно је разлучити употребу алата од израде алата: неки се предмети могу користити као алатке и пре него што се алат почне наменски израђивати. По свему што знамо људи су једина жива бића која обликују алат за израду других алата. Никад није примећена шимпанза која намерно ломи камен, нити је било успеха у њиховом подучавању да то чине на начин на који су рани људи израђивали камени алат. Експерименти показују да шимпанзе могу да науче да користе камену оштрицу, али не поседују менталне и анатомске способности потребне за њену израду. Током једног експеримента је шимпанза успела да научи да ударањем камена о камен или бацањем камена на тврди под настаје оштри одбојак (тањи комади камена одвојени од каменог језгра), али није успела да уочи важност угла ломљења у производњи одбојака. Зато су камена језгра од којих је одвајала одбојке више наликовала природно разломљеним комадима камена. Такви експерименти наводе на закључак да су израђивачи раног каменог оруђа поседовали спознајне способности и разумевање техничких начела израде алата које је знатно веће од оних које могу развити данашњи човеколики мајмуни.[1]
Ватра уреди
Кориштење ватре је поуздано потврђено на налазиштима млађим од 250.000 година, али се обично сматра да се је ватром овладало много раније. Веројатно Homo erectus није знао да упали ватру, али је знао како да је дуго одржава. Ватра има улогу при припремању јела, али од једнаке је важности, а можда и веће, чињеница да она ослобађа од хладноће и мрака. Контрола ватре је кључна нова технологија за човечанство. Ватра даје топлоту. Она омогућује миграције у подручја хладније климе, отвара човеку могућност за насељавање великих подручја, која су иначе негостољубива и ненасељива. Ватра даје вештачку светлост. Протеже човекову активност у ноћ и на мрачна места попут пећина. Ватра нуди заштиту од дивљих животиња. Ватра омогућује припрему хране, што скраћује време и смањује напор потребан за јело и пробаву. Ватром се могу отврднути дрвени алати. Ватра служи као окупљалиште, средиште друштвених и културних односа. Практично познавање ватре дало је човеку већи ступањ управљања над природом. Тек око 3000. п. н. е. је овладано поузданим техникама паљења ватре (кремен, паљење помоћу трења дрваца вртњом).
Кожа уреди
Од доба раног палеолита кожа је имала голему улогу у древној привреди. Кожа различитих ступњева тврдоће и савитљивости је служила за многе сврхе за које је касније кориштена керамика или тканина. Палеолитски су људи користили коже мртвих животиња за одећу и донекле за шаторе и посуде. Не зна се кад су људи научили како да кожу обраде тако да буде трајна – стругањем и хемијски. Постоје бројни остаци стругача од кости и камена, али је веројатно требало много времена да се научи да је пожељно оставити само средишњи слој, а уклонити горњи, с крзном или руном, и доњи, маст и месо. Веројатно је још дуже требало да се научи како да очува таква кожу. Донедавно су Ескими димили коже. Други поступци очувања су сољење, сушење на сунцу. У древном Египту се користило штављење помоћу стипсе, често у комбинацији са сољу. Најважнији поступак је користио танин и сматра се да потиче од намакања кожа у шумским млакама или од навике бојења биљем помоћу умакања. Главни је извор био храстова кора или храстове шишке. Штављење се спроводило умакањем кожа у низ јама или корита, прво у најстарију, тј. најслабију течност. Процес је трајао више од годину дана. Кожа за ђонове је ударана чекићем да би била трајнија, за одећу импрегнирана масноћом док је још влажна. [2]
Технологија млађег каменог доба уреди
Прелаз са скупљања хране на производњу хране је био највећи напредак технологије, неки сматрају најважнији уопште у историји. У подручјима прикладним само за напасање стоке довео је до пастирског номадизма или сточарства; у другим подручјима је дошло до обраде земље и сеоског начина живота, тј. сталних насеља. Тако је почео неолит или млађе камено доба. Неолитска је револуција коренито променила живот људи, али и њихову околину. Тај нови начин живота у бити одређује човеков суштински напор да промени околину одабрањем биљака и животиња с циљем повећања њихове продуктивности и корисности. Неолитска друштва, заснована на удомаћеним биљкама и животињама, настала су независно у различитим деловима света након 8500. п. н. е.: Блиски исток, Индија, Африка, Северна Азија, Југоисточна Азија, Средња и Јужна Америка.
Пре око 10.000 година дошло је до последње велике климатске промене, која означава почетак холоцена или одлеђавања. Долази до повлачења леда на садашње позиције, а ниво мора је нагло порастао због отапања леденог покрова и ледењака. Повећање количине падавина пред почетак холоцена у екваторијалним подручјима променило је нарав великих река, порасла је количина воде у рекама попут Нила, Конга и Нигера. Климатске промене су утицале на флору и фауну. Тундре су постале шуме, сува подручја су постала саване. Многи велики сисари су изумрли, из климатских и/или културалних разлога, а међу њима и они важни за човека (попут мамута). Неке за човека важне врсте су се повукле на север, заједно са тундрама. Људске заједнице су се морале прилагодити тим променама у околини. Неке су следиле уобичајену ловину, која се селила на север, и ту су наставиле да живе на традиционалан начин, заснован на лову и риболову. То су предходници, премда веројатно не и директни преци, народа попут Лапонаца, Ескима и Самоједа. Друге групе, пре свега оне које су живеле у умереним климатским пределима, на подручјима која су сада прекриле шуме, почеле су да се прилагођавају новој околини.
Због нестанка и миграције крда из степа и тундра, људи су почели да лове у шуми, где је лов тежи, а да лове појединачне животиње попут јелена или вепра. Због тога су све чешће, а можда и искључиво, почели да користе лук и стреле, изум који сеже у доба горњег палеолита. Такви услови лова објашњавају и зашто је човек у међусобно удаљеним крајевима успео да припитоми вука. Предак пса је ловцима био од велике користи јер је могао да истера дивљач из шуме. За лов у шумама је потребно мање ловаца, а улов није довољан за прехрану велике групе. Стога се смањио број породица у заједницама. С друге стране, риболов је постао важнији – нађено је мноштво вршака костију и рогова који су били делови харпуна или остију, удице, врше од шиба, кануи од дебла. Неке су се заједнице настаниле дуж обала река и језера и уз морску обалу. Промене у околини понудиле су нове изворе, које је човек одмах искористио: јаја птица, пужеве и мекушце, воће, јестиво биље и корење. При одређивању неолита, уз производњу хране ваља споменути и производњу предмета од керамике и бакра, познавање ткања, те глачање неких предмета од камена.
Припитомљавање животиња уреди
Припитомљавање животиња је започело нешто раније него ратарство и његова је главна техничка историја довршена много раније. Животиње су корисне на различите начине. Неке од њих претварају људима нејестиве биљке (траву) у јестиво месо. Оне су ходајућа храна, храна која се не квари док се не користи. Оне дају вредне додатне производе, који су били све више кориштени током развоја неолита: множе се и дају нове животиње; кокошке носе јаја; краве, овце, козе и коњи дају млеко – сиреви и млечни напици одржавају сточарска друштва Азије. Измет је касније постао важан као ђубриво и гориво. Животиње дају кожу из које се могу израдити разни производи, овце дају руно. На неолитским ткалачким становима вуна је први пут исплетена у тканину. Животиње дају снагу за вучу и ношење.
Ратарство уреди
Ратарство у најједноставнијим облицима захтева рашчишћавање и уситњавање не претерано сувог површинског тла, сејање и покривање семена, уништавање корова и заливање, жетву и сигурно складиштење урода уз одвајање семена за следећу сетву. За сваку се сетву испрва могло наћи недирнуто тло (екстензивна пољопривреда), али кад је постало нужно или пожељно да се обрађује исто тло из године у годину, јавила се потреба за дубљом обрадом, да се одложи исцрпљивање тла. Ту је кључан био изум плуга, који се у целости развио тек кад се током средњег века човек суочио с обрадом тешког тла северне Европе. У древној Месопотамији и Египту већи проблем је било наводњавање.
Лончарство и настамбине од опеке уреди
Лончарство је нова технологија која чини кључни део неолитске револуције, а појавило се независно на више места. Палеолитски су људи производили керамику од печене глине, али ништа у њиховој привреди није изискивало даљњи развој те технике. Неке групе из касног палеолита су већ приметиле да се глина стврдњава у ватри (фигуре од теракоте из Моравске).
Ткање уреди
Припитомљавање козе, овце и ламе је довело до изума ткања, али тек након одређених мутација до којих је дошло услед припитомљавања. Тек је тада руно тих животиња постало погодно за предење и ткање. Вунена је одјећа поступно заменила одећу од коже или крзна. Људи су убрзо научили да користе и биљне врсте, попут лана, који се у западној Азији, Египту и Еуропи већ узгајао као уљарица, те памука, који се почео узгајати у Индији и средњој Америци. Постоје докази о плетењу простирки и кошара из врло раних времена. Није познато је ли у то доба израђивана одећа од нити, али су на многим местима нађена примитивна вретена.
Употреба ковина и рударство уреди
У неолитском окружењу су стотине техника, малих и великих, обликовале нови начин живота. Људи су током неолита градили трајне структуре од дрвета, опека и камена, које сведоче о великом занатском умећу, а развили су чак и својеврсну металургију, користећи комаде сировог бакра који се могу наћи у природи. На пример, за знаменитог Леденог човека, смрзнуту мумију која се појавила 1991. због повлачења ледењака у Алпима, најпре се мислило да припада некој култури Бронзаног доба, јер је носио бакрену секиру. Међутим показало се да је живео око 3300. п. н. е. Био је то неолититски човек с оружјем од хладно кованог метала. Металургија је прва стратешка технологија, она је омогућила напредак у огромном подручју технологије, које не би било освојено кориштењем дрвета или камена. Употреба метала је омогућила нове и раније незамисливе алате и оруђа. Први метал који су људи користили је бакар, мада је могуће да је и пре њега кориштено метеоритско гвожђе и злато. Докази о кориштењу сежу до 9000. п. н. е. Бакрени привезак нађен у северном Ираку датиран је на 8700. п. н. е. За разлику од гвожђа, бакар се може наћи у природи у металном стању, као комади метала помешани с рудама. Но те су природне залихе металног бакра брзо исцрпљене.
Технологија древних цивилизација уреди
Технологија древних цивилизација се односи на урбану револуција, која означава крај каменог доба и почетак бронзаног доба, крај праисторије и почетак историје, која је започела пре отприлике 6000 година на Блиском истоку и ултиматно довела до првих цивилизација, са свим друштвеним и историјским последицама које их прате: висока густина становништва (веће популације), градови, развој сложених и раслојених друштава (специјализација струка и оштрија подела рада), централизована политичка и привредна власт (настанак и организовање регионалних држава), институције присиле (војска, прикупљања пореза, полиција), верске институције и класа свештеника, монументална архитектура (палате, храмови, споменици), ширење трговине, новац, стандардизирани тегови и мере, контрола над минералним изворима, настанак писма, математике и астрономије.
Древне цивилизације уреди
Темељ привреде првих цивилизација је нови облик ратарства, различит од неолитског ратарства или сточарства, генерално путем вештачког наводњавања. Ту је једноставно вртларење замењено обрађивањем поља заснованим на великим мрежама за управљање водама, грађеним и одржаваним путем јавних радова, које су изводиле групе окупљене на темељу радне обавезе и које су надгледали инжењери у служби државе.
У субтропским је подручјима ратарство с наводњавањем врло делотворно и могуће је постићи приносе довољне за одржавање бројног становништва. Реке крцате муљем осигуравају воду за наводњавање и, напосе кад су вештачки контролисане, обогаћују околно тло. Ратарство с наводњавањем и контрола поплава захтевају хидрауличке грађевине, како би се вода доводила где и кад је потребна, и знатан ниво заједничког деловања нужан за њихову изградњу и одржавање: неопходно је исушити мочваре, изградити бране, насипе, канале, уставе, терасе, спремнике, обзиде, а све то треба чистити и одржавати. Надаље, спорове око воде мора решити нека средишња власт, а вишкове треба спремити, чувати, бранити и делити по потреби.
Ратовање је постало стално и премашило је уобичајене провале. Оно је сада укључивало освајање и подчињавање, јер у већ попуњеном пребивалишту поражене групе нису могле напросто побећи и обликовати нову ратарску заједницу на другом месту. Пре тог времена, и у палеолиту и у неолиту, поражене су се групе генерално могле преселити у нова подручја, али у еколошки ограниченим подручјима попут долине Нила ратари нису имали где да оду. Победници нису преузимали само земљу и мале системе наводњавања, већ су потчињавали и овладавали пораженим групама, поштеђујући им живот у замену за робовски рад на одржавању система интензивираног ратарства.
Достигнућа технологије древних цивилизација уреди
Материјални докази показују да је древне занатлије често по делима равноправне модерном. Међутим, његова су знања и технике посве искуствени, недостају им теоријске подлоге. Рад се темељио на искуственим методама. Испробаване су различите могућности наслепо, али веома стрпљиво. Кад би се остварио жељени циљ, ту су се и заустављали. Древни је човек, кад би постигао што је хтео, напросто поставио упутства за постизање тога циља, попут рецепта у кувару. Упутство за глазуру на лончарији, око 1700. п. н. е, даје жељени исход. Како до се тога долази, није било на занатилији да истражује. Схватао је та преображења као чуда.
Писмо уреди
Око 4000. п. н. е. се опажа прва употреба печата у древној Месопотамији. Били су начињени од печене глине или камена, у које је био угравиран геометријски узорак, који је служио као ознака власника. То је темељ развоја писма.
Рачун уреди
У свим првотним древним цивилизацијама присутна су нека математичка и астрономска знања и умећа. Све су ране цивилизације развиле независно таква знања, свака развија свој рачунски систем и календар.
Мерење времена уреди
Привреда древне египатске државе почива је на ратарству. Оно је зависно од годишњих доба и биолошких циклуса, којима пак управљају астрономске периодичке појаве, попут дана, месеца и године. Стога главни услови живота зависе од те периодичности. Отуда следи и занимање за ту периодичност, тј. за астрономске појаве, које има неколико видова. Астрономија се такође рађа из потребе, она се састоји у мотрењу, бележењу и успоређивању. Обликовање календара захтева више него што може обавити ратар, неопходне су белешке, тј. познавање писма. То је задатак коју морају обавити образовани људи који не троше време на земљорадњу, а то су опет свештеници-чиновници.
уреди
Први су системи наводњавања веројатно су били ископани у четвртом миленијуму п. н. е, а начинили су их земљорадници на југу данашње Русије. Канали су били дуги до 2,5 км, дубоки око 1,2 м и широки до 3 м. У древној Месопотамији су снажно ратарство омогућили канали прокопани од корита река, који су доводили воду у подручја удаљена од река. У почетку, док је притисак на земљу био мањи, браном на реци би се наводњавала околна поља. Касније, када је постао значајан узгој воћа и поврћа, постало је нужно наводњавање током читаве године.
Обрада метала и рударство уреди
Обрада метала укључује сложени скуп технологија, који обухвата вађење руде, топљење руде, те ковање или ливење у корисне производе. Метали имају више предности над каменом као материјал за израду алата и оружја и током времена су замијени камен. Настанак древних цивилизација је био попраћен развојем низа помоћних техника, укључујући, барем у Старом свету, производњу и обраду бронзе (легура бакра и калаја). Овладавање бронзом је дало име новом добу: бронзано доба. У Новом свету бронзано оружје и алат није заменило штап за копање и камене чекиће и ножеве, али је развијена металургија злата и сребра у сврху украшавања. Чини се да су кориштене технологије које одговарају хемијском галванизирању злата (позлаћивање).
Печене опеке уреди
Вероватно је искуство с керамичким пећима и топионицама бакра довело до идеје печених опека. У Месопотамији су око 3500. п. н. е. печене опеке омогућиле силан развој урбанизације. При изградњи храмова у месопотамијским градовима кориштена је комбинација печених опека, камена и опека сушених на сунцу, што показује да су печене опеке тада још увек биле новост. Та је техничка новина довела до значајне промене у грађевинарству, премда још неколико векова није стигла до обичних људи.
Точак уреди
Превоз је потпуно измењен увођењем точка. Тачно порекло точка није познато, али након отприлике 3500. п. н. е. налазе прикази превоза помоћу точка на керамици и другим облицима уметности. Љубљански дрвени точак је најстарији дрвени котач с осовином на свету, а стар је око 5150 година. Први су точкови су били начињени од дрвета, конкретно од три повезана комада дрвета. Чињеница да је исти облик точка кориштен широм света током многих векова указује на то да се та технологија преносила из једног извора, веројатно из древне Месопотамије.
Пловила уреди
Након отприлике 3500. п. н. е. срећу се у древном Египту и Месопотамији прикази бродова кориштених за пловидбу рекама. Били су у основи грађени од трске или папируса, те кориштени за превоз људи и роба. До 3000. п. н. е. радило се у бити о пловилима с кратким веслима, у којима посада весла окренута у смеру кретања брода. Прва се једра у Египту опажају се око 3000. п. н. е.
Војна техника уреди
Око 2300. п. н. е. је Саргон Акадски (или Саргон Велики), краљ Вавилоније, створио прво царство у историји, које се протезало од Средоземног мора до Перзијског залива, а остварио је то помоћу најстарије познате професионалне војске, која је бројила 5400 војника.
Технологија старе Грчке уреди
Технологија старе Грчке је у току читаве антике била потпуно одвојена од старогрчке науке и филозофије. Стотине малих нових технологија и техничких побољшања се појавило током 1200 година антике, попут ножног кола додатог лончарском колу, али се у целини технолошки темељ производње није променио током целог раздобља. У неким се гранама технологије, попут рударства, појавио индустријски стил производње, а постала је уобичајена и трговина на велике удаљености. Већина производње је остала заснована на занатству и локална, а занатлије, традиционално склони скривању свог умећа, су настојали да монополизирају своје вештине, не ослањајући се на писану реч, науку или филозофију природе.
Достигнућа старогрчке технологије уреди
Од 6 главних једноставних машина познатих у античком свету, четири су – полуга, котурача (чини се да је нека врста котураче кориштена у Асирији, древној Месопотамији, око 1500. п. н. е.), клин и чекрк (ручна направа за наматање бунарског ужета или ланца, направа која се састоји од кола и вретена, а служи за подизање терета) – до краја 4. века п. н. е. већ дуго је била у употреби. Вијак је, колико знамо, новина која се јавља у 3. веку п. н. е. Током антике технологија се даље развијала. Напредак је постигнут у војној техници, али и у ратарству и у техникама обраде хране (нпр. млинови). Током тог раздобља су изумљене следеће важне механичке направе: Архимедов вијак и преса с вијком, Архимедова котурача и дизалице, зупчани пренос (а можда и диференцијал), црпка или сисаљка (Ксетибије), воденице и воденичко коло, катапулт, направе за разоноду, модели неба (Механизам са Антикитере), радилица и друго.[3]
Писмо и литература уреди
Између 1000. и 800. п. н. е, стари Грци су преузели писмо од Феничана, увели у њега самогласнике и усавршили га. Тај се грчки алфабет шири током 8. века п. н. е. Између осталога, он омогућује поједностављење, стандардизацију и објављивање закона, што се показало важним за политички развој. Ширењу тога писма помогао је изум пергамента, једног од три најважнија материјала за писање.
Архимедов вијак уреди
Архимедов вијак је направа која се често током историје употребљавала за премештање воде у канале за наводњавање.
Архимедова котурача уреди
Архимедова или обична котурача се састоји од неколико помичних и неколико непомичних котурача које су смештене у два кућишта. Горње кућиште је учвршћено, а доње је помично.
Водени сат уреди
Витрувије такође каже да је Ктесибије Александријски био један од првих који су истраживали начела конструирања водених сатова. Приписује му неке водене сатове и различите направе помоћу којих се дужина сата могла прилагодити према годишњем добу (у антици сат није био апсолутна јединица времена, већ подела раздобља сијања Сунца). Водени сатови су у антици били стандардно средство мерења времена.
Воденице уреди
Стари Грци су измислили две основне ствари за воденицу: воденичко коло и зупчасти преносник. Први докази о воденичком колу погоњеним водом потичу из 3. века п. н. е, у мјесту Перахора у Грчкој. Први који је описао рад воденица био је Филон из Византа (280. – 220. п. н. е).[4]
Технологија старог Рима уреди
Технологија старог Рима је дала највеће техничаре и инжењере античког света и неки чак кажу да је сама римска цивилизација једно велико техничко постигнуће. Чињеница да је стари Рим дао познате инжењере, од којих су неки писали књиге (што уопште није било уобичајено за инжењере), попут Витрувија и Фронтина (око 40. – 103.) сама по себи сведочи о важности инжењерства и технологије за римску цивилизацију. Грађене су поплочене цесте, јавне зграде, спортски објекти и аквадукти. У том раздобљу није било већих открића у технологији, али су постојећа умећа и направе развијена и побољшана за употребу у великим размерима. Римљани су били велики импровизатори, битно су побољшали постојећу технологију, али су дали тек ретке нове изуме. Мање узвишен изум, али не и мање важан за римску цивилизацију, је цемент, који је био кључна нова технологија коју су увели Римљани, а која је градњу од камена учинила много једноставнијом и јефтинијом, што је дословно зацементирало ширење Римскога царства. Док је римска технологија цветала, римске науке готово да и нема. Врло је мало дела преведено са старогрчког. Римљани нису ценили грчку математику, науку и ученост у целини. Рим није произвео научнике. То збуњује оне који сматрају да су наука и технологија увек и нужно повезане.
Достигнућа староримске технологије уреди
Ратарство – плуг, помпејски млин, жетелица уреди
Етрушћанско је ратарство досегнуло висок ступањ. Проширили су напредне методе исушивања тла, омогућивши обрађивање подручја која су пре тога била мочварна или су их уништавале поплаве. Пример тога је мрежа подземних канала у Лацију. С престанком етрушћанске власти у Лацију поседи пређашњих господара раздељени су на мале комаде. Сеча шума која се спроводила да би се повећала обрадива површина изазвала је јаче плављење, а тиме и бујице, што је појачало испирање танког слоја тла. Искориштено тло претварано је у пашњаке и требало је стално проналазити нова поља, што је био један од разлога освајачке политике.
Рударство и ковинарство уреди
Плиније Старији спомиње две новине уведене у стари поступак добивања злата из речног песка, веројатно уведене у времену касне републике. У једној од њих се примењује притисак воде за разбијање груда у којима се налази злато, а другом се извлачи златна прашина помоћу живе која се касније уклањала филтрирањем и дестилирањем. У доба раног царства индустрија метала се развијала на више начина. Већину руде гвожђа су и даље израђивали ковачи на огњишту ковачнице у малим радионицама. У Путеолију је била сконцентрирана трговина гвожђем, где је сирово гвожђе довожено с Елбе и прерађивано. То није довело до специјализације, сваки је мајстор радио у својој радионици.
Индустријска производња уреди
У доба раног царства, како су људи постајали богатији, створило се шире тржиште које је захтевало пораст трговине и специјализацију производње. Порасла је подела рада и настало је нешто налик манифактурном систему за производњу неких роба у великој количини. Генерално су постојала три система производње: кућна радиност, занатски рад и мануфактурна производња. Кућна се радиност традиционално обављала у сеоским окрузима, где су породице настојале да се привредно осамостале (да саме производе све што им треба). Тиме су такође упошљавали робове кад није било пољопривредних радова. То је подједнако вредило за велика и за мала имања. На свим тим имањима је постојала привреда затвореног типа: производња тканина, хлеба, намештаја, одеће, обуће, кошара, грубе лончарије, опеке, штављене коже, кућних потрепштина од дрвета и метала.
Градитељство уреди
Велики доприноси римске технологије били су у архитектури и ратарству. Градња аквадуката, амфитеатара и базилика захтевала је развој технике лука и лучног свода, коју је омогућила употреба печене опеке и бетона од вулканског пепела (Pozzuoli) и креча. Аквадукти су већ пре грађени у древном Египту, Месопотамији и Грчкој, али су римски аквадукти били много већи. Цигла је у грађевинарству ушла у ширу употребу након доба Клаудија, посебно након пожара у време Нерона. Производња цигле постала је добар посао. Древни Римљани су увели употребу цемента при градњи, што је довело до изума бетона. Римљани су имали изврстан кречни малтер. Мешајући тај малтер с вулканским пепелом добили су цемент, који пак помешан с песком и шљунком даје бетон.
Превоз уреди
Строго су разликована два типа брода: дуги и обли. Дуги брод (галија) покретала су дуга весла, имао је мало простора за терет у уском трупу и углавном је кориштен у ратне сврхе. Обли брод су покретала квадратна једра, имао је дубок труп, био је незграпан за управљање (помоћу весала смештених са стране у близини крме), али издржљив и кориштен је за превоз терета. Главни је проблем била пловидба против ветра, што је решавано цик-цак пловидбом. Током 1. века појавило се Латинско једро, троугласто једро разапето уздуж брода од прамца до крме, које је могло хватати ветар с обе стране. Баратање њиме је било тешко и углавном је кориштено на мањим пловилима. Копнени превоз био је ограничен, упркос добрим цестама, неприкладном запрегом, која није омогућивала делотворно упрезање коња, као и другим проблемима, попут овеса и подмазивања.
Технологија древне Кине уреди
Технологија древне Кине започиње с развојем њихове цивилизације, а први развој цивилизације се опажа дуж реке Хуангхе (Жуте реке). До 2500. п. н. е. су се хиљаде каснонеолитских села прошириле дуж реке, а кад је уведено ратарство с наводњавањем настала су краљевства. Велики Суен, утемељитељ прве династије Сја је легендаран у Кини као владар који је контролисао воде. Династија Шанг (око 1600. п. н. е. до око 1046. п. н. е), која означава документоване почетке кинеске цивилизације, је загосподарила долином Жуте реке захваљујући широком систему наводњавања. Касније су технике наводњавања пренесене јужније, до реке Јангцекјанг. Узгој риже се из јужне Кине проширио према северу и такође је укључивао контролу воде. Током целе кинеске историје је једна од улога власти била изградња и одржавање система наводњавања. Резултат тога су многи канали, насипи, бране и вештачка језера широм Кине. Свесна владина политика заштите вода и унапређења ратарства је укључивала и исушивање, што је све захтевало укључивање великог броја сељака у присилан рад, тлачење. Рана кинеска цивилизација је градила градове са заштитним зидинама, палатама и церемонијалним средиштима. Рана кинеска држава је градила житнице и одржавала стајаћу војску. Развијена је истанчана бронзана металургија.
Достигнућа старокинеске технологије уреди
Златним добом кинеске науке и технологије се сматра доба владавине династије Сунг (960. – 1279) које се сматра врхунцем традиционалне Кине. Учење Конфуција (551. п. н. е. – 479. п. н. е) је знатно обликовало кинеску вишу културу, напосве кроз службену државну идеологију неоконфучијанства, коју су разрадили учитељи из доба династије Сунг. Светоназор се усредоточује на породицу, хуманост и друштво, а не на природу и свет изван људског досега. Конфучијанство је била практична филозофија која је наглашавала етичке и моралне вредности понашања и управљања државом, те одржавање праведног и складног друштва. Тако су обичај, част, крепосно понашање, синовска љубав према родитељима, поштивање старијих, потчињавање ауторитету, морални пример мудраца и праведност (али не закон) постали крилатице конфуцијенизма у доба династије Сунг.
Ратарство уреди
Процват древне Кине у доба династије Сунг резултат је промена у ратарсту, пре свега снажног пораста узгоја риже у јужној Кини и базену реке Јангце, с почетком у 8. веку. Рижа даје већи урод по јединици површине него било која друга удомаћена биљка, тако да само увођење риже доводи до значајних друштвених и културних последица. Након 1012. влада је увела и систематски делила нове врсте ране и зимске риже из Индокине. Неке врсте сазревају за два месеца, што омогућује две или три жетве годишње на погодним местима. Друге су врсте захтевале мање воде, што је значило да се за производњу хране могу искористити нова тла.
уреди
Осим ратарства, следећа темељна технологија која је подупирала кинеску цивилизацију било је наводњавање. Премда су многи канали и насипи већ постојали у Кини из ранијих времена, први елементи према унутрашњости усмереног система канала на нивоу царства су се појавили око 70. Године 608. инжењери су довршили готово 700 километара дуг канал од Луојанга до Пекинга, а до 12. века у Кини је било око 50.000 километара пловних водених путова и канала. Велики канал, који је довршен 1327, протезао се дуж 2000 километара, од Хангџоуа на југу до Пекинга на северу.
Папир и штампа уреди
Производња папира, која се је веројатно развила из текстилне индустрије, дала је производ који је олакшао државну управу царске Кине. Постоје поуздани докази о изради папира крајем династије Хан, почетком 2. века, премда се технологија веројатно развила неколико векова раније. Древни Египћани су много раније користили папирус, али су Кинези први направили прави папир из каше за папир уливене у калупе. Израђиван је испрва од старих крпа, а убрзо је квалитетнији папир израђиван од коре дуда. У почетку није кориштен за писање, већ за сврхе попут умотавања. Већ је у 3. веку посве заменио свилу, бамбус и дрво као подлоге за писање.
Барут уреди
Изум барута у Кини средином 9. века, и што је још значајније, кориштење барута у војне сврхе од почетка 10. века, преусмерило је ток кинеске и светске историје.
Компас уреди
За разлику од папира, магнетски компас је био направа без које је кинеска цивилизација могла живјети исто као и с њом, али овај случај управо показује оно мало веза између науке и технологије у древној Кини. Тајновита својства магнетног камена (природни магнетизам минерала магнетита) била су позната до 300. п. н. е. и испрва су кориштена као средство прорицања. До 100. п. н. е. је постало познато да се магнетна игла усмерава дуж правца север-југ и то је својство кориштено у геомантији или умећу фенг шуи, правилном постављању кућа, храмова, гробница, цеста и других грађевина.
Свила уреди
Израда тканина је још једна од главних индустрија древне Кине. На пример један је цар из династије Сунг из 12. века купио и примио као порез укупно 1.170.000 бала свилене тканине. Кинеску текстилну индустрију ваља споменути напосве због нене механизације. Извори показују да је од 1035. у Кини постојала котурача (преслица на точак који се покрече ногом), а кинески су инжењери такође начинили и разрађене машине за наматање покретане водом, у сврху размотавања чахура ларви свилца и намотавање свилених нити на калеме, за ткање у тканину.
Порцулан уреди
Лончарство је било древно умеће, које је након 11. века досегнуло раније невиђене уметничке врхунце. Царска је влада поседовала властите пећи и радионице на индустријском нивоу, које су запошљавале хиљаде занатлија и масовно производиле како свакодневне, тако и луксузне производе. У 7. веку су кинески лончари открили да се силикатни минерал глиненац може уклопити у глинено посуђе, што је дало примитивни тип порцулана.
Ковинарство и рударство уреди
Кинеска надмоћ у производњи гвожђа такође помаже у образлагању успеха ове цивилизације. Кинески су се металурзи рано окренули гвожђу, веројатно због ограничених извора бакра и калаја за бронзу. До 117. п. н. е. производња гвожђа је постала државна делатност, са 48 ливница, од којих је свака запошљавала хиљаде индустријских радника. Године 806. произведено је 13.500 тона гвожђа, а 1078. у доба династије Сунг, већ 125.000 тона, без сумње због пораста потреба војске (поређења ради, Енглеска је 1788. године, кад је индустријска револуција већ започела, произвела 68.000 тона гвожђа). Технички иновативна и напредна, кинеска индустрија гвожђа је користила мехове покретане водом (од 31. п. н. е) и руда се топила помоћу кокса (деломично изгорелог каменог угља) већ до 11. века, неких 700 година пре него што су се слични поступци појавили у Европи.
Зидови уреди
Кинески зид је дуг 8.852 километара (главни део 2.450 километара). Настао је из земљаних брана које су у 4. веку п. н. е. насула севернокинеска краљевства за обрану од номада из средњеазијских степа. Први кинески цар Ђин Ши Хуангди је постојеће деонице повезао са 800 километара новог зида и тако створио непрекидну баријеру дужине око 2000 километара. Зид је касније појачан додавањем кула од опеке. Крајем 15. века (династија Минг) зид је обновљен, овај пут од камена, висине до 12 метара, а дебљине до 10 метара, са 25.000 стражарских кула.
Технологија у средњевековном исламском свету уреди
Технологија у средњевековном исламском свету је имала своје златно доба које је трајало од 8. века до средине 13. века. Калифи династије Омејада су владали из Дамаска у Сирији. Ту је династија Омејада дошла у додир с образованим Сиријцима и Персијанцима, који су им служили као службеници и чиновници. Тиме је помало почело хеленизирање ислама. Читаву администрацију Омејадскога калифата у Дамаску водили су грчки чиновници, на грчком. Процес хеленизирања је убрзан након године 749, када је на власт дошла династија Абасида. Калиф ал-Манзур је године 762. саградио нови главни град, Багдад, на реци Тигрис. Град је постао познат по прилично интелектуалној и толерантној клими. Царство је почело да се претвара у централизирану државу, за шта је била потребна снажна државна управа. Такву државну управу нису могли чинити ратници, па су се калифи окренули образованим Персијанцима, углавном онима који су прешли на ислам, а који су пак били одушевљени грчком ученошћу. До године 1000. готово су сва дела грчке медицине, филозофије природе и математичких наука била преведена на арапски. Преведене су и многе персијске и индијске књиге, али оне касније нису преведене на латински и биле су стога изгубљене за Запад.
Достигнућа технологије у исламском свету уреди
Муслимански су научници били верни ученици старих Грка и управо су тиме муслимани ушли у западну научну традицију и постали научници или филозофи природе. Исламска је наука била изграђена на грчким темељима и поступала је по грчким начелима. Муслимански научници нису хтели да беспотребно почну од почетка, већ су наставли грчко дело, и били су свесни тог односа наспрам прошлости и своје припадности постојећој традицији. Сматрали су да требају да доврше, поправе и пренесу постојеће античко знање. Исламска је технологија остала слична оној старог Рима и источних древних цивилизација. У архитектури су преузели римски лук, а не грчки систем стубова и надвратника. Ратарство је јако зависило од наводњавања, као и у римским провинцијама и свим цивилизацијама Блиског истока.
Ратарство уреди
Успех ислама зависио је и од његових ратника и од његових ратара. Ратари су запосели плавне равнице Месопотамије и Египта и, у правој пољопривредној револуцији, прилагодили су нове и разнолике храњиве биљке медитеранском екосистему: рижу, сирак, шећерну трску, памук, патлиџан, шпанаћ, артичоку, лубеницу, наранџу, лимун, банану, боквицу, манго, кокосову палму и друге. Уз помоћ дорађених и повећаних система наводњавања и ђубрења, успели су продуже плодну сезону и повећају ефикасност.
Библиотеке и папир уреди
Широм исламског света утемељене су хиљаде библиотека. Само у Кордоби их је било 17, а у једној од њих око 500 хиљада наслова. У 13. веку је у Багдаду било 30 верских школа од којих је свака поседовала библиотеку, у Дамаску их је 1500. године било 150, опет свака с библиотеком. Библиотека у Каиру у 10. веку је садржала и до 2 милиона књига.
Хемија и алхемија уреди
У хемији су муслимани дали највећи допринос напретку науке и технологије. Тај успех могу у великој мери захвалити околности да су углавном избегли предрасуде које су старе Грке држале подаље од рада рукама. Расправе указују на упућеност у лабораторијске технике. Радили су на темељу традиција и пракси развијених у древном Египту, Вавилону, Индији и Кини. Они су прикупљена знања објединили и опскрбили их с неким генералним начелима, стога се могу сматрати утемељитељима хемије (лекари), произвођачима мириса, металурзима. Абу Муса Џабир ибн Хајан ал-Бариqи ал-Азди ал-Куфи ал-Суфи или латинизирано Гебер се сматра оцем хемије.
Астролаб уреди
У 8. веку је у Персији изумљен месингани астролаб. То је био основни мерни инструмент астронома за одређивање положаја Сунца, Месеца и звезда. Био је помагало у навигацији и користио се је у земљомерству.
Технологија средњег века уреди
Технологија средњег века у Европи је обликована захваљујући низу међусобно повезаних технолошких новина: ратарска револуција, нова војна техника, ослањање на воду и ветар као изворе енергије. Тај технолошки развој даје важан део одговора на питање како се и зашто Европа преобразила од културне забити засноване на привреди једва напреднијом од оних традиционалних неолитских заједница у цватајућу и јединствену, али и агресивну цивилизацију, која ће повести свет у развој науке и индустрије. У поређењу с Истоком и средњевековним исламом, хришћанска је Европа још око 1000. била углавном „празна”. Према неким проценама била је настањена са око 22 милиона људи, у поређењу са око 60 милиона у Кини, 80 милиона у Индији или око 40 милиона под влашћу муслимана. Становништво древног Рима, који је у антици био милионски град, је пало на око 35.000 људи, у Паризу је живело око 20.000 људи, у Лондону око 15.000. С друге је стране Кордоба под влашћу Арапа бројала 450.000 становника, Цариград 300.000, Каифенг у Кини 400.000, а Багдад, тада највећи град света, око 1.000.000. Европа је била културна, интелектуална, привредна, технолошка и демографска забит која је далеко заостајала за технолошком и научном виталношћу тадашњих средишта цивилизације у исламском свету, Византу, Индији и Кини.
Достигнућа средњевековне технологије уреди
Средњевековна је Европа дала мало изума, већина новина је преузета од антике или из Кине. Средњевековне су занатлије доказале своју умешност, смелост и уметнички гениј, али су производи средњег века генерално били у техничком смислу слабог квалитета. Средњи је век непрестано морао поправљати, надомештавати, обнављати. Црквена су звона пуцала, зграде су се урушавале. Слабост средњовјековне техничке опремљености очитује се надасве у основним областима, у превласти алата над машинама, слабој делотворности алата, недостатности пољопривредних машина и техничких помагала који дају слаб принос, осредњости енергетске опреме, превоза, финанцијског и трговачког пословања. Раст трговине и побољшавање технологије производње и превоза гурао је друштво у смеру нове привреде. Техничари и изумитељи средњег века заправо су занатлије. Само се једна струка уздиже у значајној мери: архитектура. Ово поље је без сумње једино које је у среднем веку попримило неспорни индустријски вид. Готичка је уметност градње постала науком, а градитељ је постао научником.
Витез на бојном коњу уреди
Стремен је био кључни изум који је омогућио појаву једног од својствених ликова европског феудализма – оклопљеног витеза на оклопљеном бојном коњу. До 9. века је у Европи ратник на коњу би остао на коњу само док није стигао до бојног поља, након чега би се борио као пешак. Без стремена који осигурава стабилност, само су се највештији коњаници могли борити као права коњица, те замахивати мачем и напињати лук без губитка равнотеже. Стремен су изумели Кинези у 4. веку и након тога се он шири према Западу. Стремен је изузетно једноставне израде, без покретних делова, али стабилизује ратника на коњу и омогућује борбу с коња. Са стременом и примерено обликованим седлом је јахач са копљем причвршћеним за оклоп постао моћна бојна јединица, при чему је импулс заменио мишиће у новој врсти ратовања.
Дворац и село уреди
Привредна јединица феудалнога система је село. Над њиме влада хијерархија племића, световних или црквених, те бискупа и краљева, под номиналном врховном влашћу цара и папе. Сваки је племић могао држати једно или више села, или земљу у различитим селима, где су његови кметови радили да би уздржавали себе и њега. Они су били дужни да раде, присиљени и силом по потреби, али нису били робови, јер су поседовали и обрађивали и властиту земљу. Племић је заузврат морао јамчити сељацима заштиту, а главна је опасност претила углавном од других племића.
Самострел уреди
Једно од најважнијих средњевековних оружја је самострел. Познавали су га Римљани и Кинези, али у античкој облику није био посебно делотворан и ишчезнуо је с бојнога поља. Бит самострела је у томе да се лук постављен на носачу (кундаку) може јаче напети и тако дати већу брзину стрели.
Барут и ватрено оружје уреди
Барут и ватрено оружје су кинески изуми. У Европи се барут први пут спомиње у тексту Роџера Бејкона из 1268, а чини се да се опис односи на кинески ватромет. Док технологија производње барута и раних ватрених оружја потиче из Кине. Сматра се да су топови настали у Европи око 1310. – 1320. Неки документи из Фиренце из 1326. упућују на то да су до тад метални топови већ добро познати, а прва документована европска употреба топа датира из 1331.
Тешки плуг уреди
Плуг је најважнија справа за орање, а својом конструкцијом омогућава дубље резање и превртање земље на једну страну. Обрада плугом мрви, меша и окреће честице тла, што тако обрађено тло чини врло погодним за развој усева. Плуг за разлику од рала по правилу има колица орнице, на које се наслања гредељ који је краћи него код рала, а резање земље окомито у односу на површину тла се обавља помоћу цртала. Највећа разлика, а уједно и најважнији део плуга је даска или одгрњача, која осигурава да плуг може и преваљивати земљу. Поред тога, лемеш (водоравно резање бразде) је проширен и оштар само с једне стране (асиметричан), а најчешће има две ручице за управљање. Прва новина ратарске револуције било је увођење тешког плуга почетком 8. века. Земља је темељ материјалног живота средњег века, али она је шкрта због тога што људи нису имали способност да је ефективно користе. Алати су били веома базични, земља је била лоше обрађена, орање је било плитко. Дуго је у употреби био антички неподупрти лаки плуг, примерен површинском тлу и неравним теренима медитеранског подручја. То је у бити била мотика коју је вукао један или два вола, а поља су се орала унакрсно више пута. Његов симетрични лемеш, понекад прекривен гвожђем, али најчешће израђен од дрвета отврднулог на ватри, пре гребе земљу него што је сече. Тешки плуг је повећао пољопривредну производњу тиме што је омогућио ратарима да обрађују влажне европске долине.
Упрезање и поткивање коња уреди
Друга новина, најспектакуларнија и најзначајнија по последицама, била је упораба коња, који је бржи и издржљивији од вола, за вучу плуга. Такву је употребу коња омогућила „модерна запрега”, низ техничких усавршавања која су око 1000. године омогућила боље кориштење животињске вуче и повећање приноса рада животиња. Модерно се упрезање у бити састоји у томе да се терет вуче пренеси на рамена и што је нова орма допуњена поткивањем. То је олакшало кретање животиње и пружило заштиту за копита. Упрезање у низу је омогућавало вучу тежих терета.
Воденица уреди
Најдојмљивији пример је развој машина покретаних снагом воде и њихово укључивање у ткање сеоског живота и европског друштва генерално. Воденица је антички изум, мада се може сматрати средњевековном направом, будући да је тек у средњем веку ушла у широку употребу. Већ је у 9. веку раширена по Западу. Према Књизи страшног суда, једном непотпуном попису имовине у Енглеској направљеном по наредби Вилијама I Освајача, у Енглеској је 1086. било 5.624 млинова, док их је век раније забилежено мање од 100. У једном француском округу (Об) у 11. веку је радило 14 млинова, у 12. веку 60 млинова, у 13. веку 200 млинова. У Пикардији, на северу Француске, је 1080. радило 40 млинова, а 1175. већ њих 245.
Ветрењача уреди
Малу ветрењачу је користио Херон (1. век) у својим оргуљама, али у антици ветрењача није кориштена у друге сврхе. Ветрењаче су биле познате у Кини, потом у Персији у 7. веку, у Шпанији се спомињу у 10. веку. У хришћанском су се свету појавиле око 1150, око канала Ламанш и уз Северно море. Неки сматрају да разлике у конструкцији указују на независну појаву ветрењача на различитим местима. У неким су подручјима ветрењаче повећале обрадиву површину исушивањем мора.
Текстилна индустрија уреди
Германски су народи у Европу увели немедитерански стил одевања: крзно, чарапе, панталоне, чизме, те идеју шивања одеће из више делова тканине. У раном средњем веку, као и у римско доба, израда одеће била је готово искључиво женски посао. Оне су шишале овце, дробиле лан, чешљале вуну, преле, ткале, резале тканину и шиле. Као и у римско доба, главне тканине биле су ланено платно и вуна. Израдом памучне и свилене одеће је хришћанска Европа овладала тек у 12. веку.
Ткалачки разбој уреди
Требало је много преља да би се припремила пређа за једну ткаљу. Кориштена су два типа вертикалног ткалачког разбоја: с утезима на основи (уздужна нит тканине) и с две греде. Најједноставнији ткалачки стан с утезима на основи се састоји од два усправна дрвена стуба спојена на врху гредом, која су се могла окретати да би се на њу наматала исткана тканина. С те су греде висиле основе, уздужне нити, које су напетим држали керамички утези на доњем крају.
Преслица уреди
Крајем 13. века долази до даљњег механизовања текстилне индустрије увођењем преслица, које су вероватно изумљене на Блиском истоку или у Индији. Најстарији познати поуздани приказ је из Багдада, а датира из 1237. Најстарије спомињање у Европи је из око 1280. У најранијем западном облику састоји се од малога вретена учвршћеног на држаче и путем ремена повезаног с већим колом. Преља је држала преслицу с влакнима у левој руци, десном руком сучући нит која се наматала на вретено, а вртња вретена се одржавала окретањем великога кола на махове.
Струг уреди
За потребе обраде дрва је уведено мало нових помагала, али су се многа стара почела чешће користити, укључујући струг. Ради се о машини која брзо врти комад дрвета који се обрађује помоћу неког алата за резање. У средњем су веку торишћене две могућности: струг с мотком и струг с луком.
Дизалице уреди
Полет градитељства, надасве цркава и двораца, подстакнуо је кориштење направа за дизање и вучу, али ипак се грађа највише подиже служећи се косом равни. Подизање терета нимало се не разликују, барем не у основи, од античког: обичне дизалице с преносним витлом и дизалице с котурачом. Остају оне необичне али ретке направе, које су се могли користити једино владари, градови и црквена градилишта.
Механички сат уреди
У 14. веку су у Европи начињени први механички сатови, који су користили утег и запињач, што је давало кружно кретање. Премда је запињач изумљен много раније, дотад није био кориштен у сатовима. Први механички сатови који су се појавили у торњевима великих италијанских градова, имали су једну казаљку и показивали су само четвртине сата. Они су заменили водене сатове, који су кориштени више од хиљаду година. Често се каже да је појава механичког сата покретаног утезима у другој четвртини 14. веку одлучујући тренутак у ходу Европе према преузимању места предводника светске технологије.
Ковано гвожђе уреди
У производњи гвожђа су се и даље користили стари поступци. Први је корак било прање и печење руде, те њено мрвљење у комаде прикладне за прераду у плитком огњишту (редукцијској пећи). Након што је вековима она била тек удубљење у земљи с глиненом оплатом и куполом, пећи је додан здепаст димњак од глине и пешчара. Пећ је имала отвор за излаз гасова, отвор за пуњење рудом, те отвор при дну за вађење жара, меког и усијаног (али не растопљеног) гвожђа (спужвасто гвожђе или порозно гвожђе) и удувавање ваздуха помоћу мехова. За производњу 1 килограма гвожђа таква је пећ трошила 12 килограма дрвеног угља. Спужвасто гвожђе се тукло на пљоснатом камену, да би се из њега избацила шљака (песак и глина) и да би се гвожђу дао облик шипки и плоча, прикладан за ковача.
Висока пећ и ливено гвожђе уреди
Према неким историчарима је висока пећ (пећ за производњу сировог гвожђа) највеће технолошко постигнуће средњег века. У поступку обликовања средњевековне високе пећи је воденичко коло још једном играло главну улогу. Ширење воденичких кола с притока и малих река на велике реке било је омогућено изградњом брана и воденичких јарака, која се опажа нарочито након 1300, а окомито је коло опремљено низом додатака, попут механичког аутоматског регулатора: квадратни сегмент осовине млинског камена је вртњом ударао у продужетак на левку млина и истресао брашно из њега: што се коло брже вртело то се је левак брже тресао. Развијено је више нових примена снаге воде, попут извлачења металне жице или црпљења воде из рудника, али најзначајнија је била топљење гвоздене руде у новим високим пећима.
Бродоградња и поморство уреди
Током раног средњег века бродоградња је напредовала и на југу и на северу Европе. На Средоземном мору је током раног средњег века троугласто латинско једро коначно успешно постављено на већа пловила. Ту су технику најпре развили муслимани, од њих су је преузели Византијци, а потом и остали Европљани, тако да је до 800. латинско једро превладало на Средоземном мору. Било је обешено на дуги накошени крст јарбола. Један крај крста се уздизао изнад врха јарбола, а други је допирао готово до палубе. Такво једро може захватити ветар с обе стране и побољшало је покретљивост брода. Баратање таквим једром није било лако. Истодобно с употребом латинског једра, на Средоземном мору се појавио коренито нови систем изградње трупа брода. Дотада је корито грађено тако да су најпре слагане даске, а потом уношен костур. Сада је поступак обрнут, тако да је најпре грађен костур (кобилица и ребра брода). Такви бродови нису били чврсти као римски грађени на стари начин, али су захтевали много мање рада и стога су били јефтинији, што је појефтинило и трговину.
Компас уреди
Компас потиче из Кине. Водени компас, где магнетизована гвоздена игла учвршћена на дашћицу плута на води, описан је у целости у 11. века, али је вероватно био познат много пре. Први европски писани извор у којем се описује морнарички компас је дело Александера Некама De naturis rerum, написано око 1190. Игла на осовини је италијански изум из 13. века. Употреба компаса се шири тек након 1280. Осим тога, средњи век не познаје квадрант, нити наутички астролаб, мерне инструменте ренесансе. Генерално се сматра да је Посланица о магнету Петра Ходочасника (Pierre de Maricourt, Petrus Peregrinus) из 1269. заправо први прави научни рад западнога хришћанства.
Крмено кормило уреди
Крмено кормило је одавно било познато у Кини и могуће је да је из Кине стигло у Европу, али је исто тако могуће да је независно изумљено у Византу или на Балтику. Средишње је кормило било тешко поставити због облика кобилице на крми брода, па је кориштено весло за управљање са стране брода. Сматра се да у Европи увођење крменог кормила није било подстакнуто потребом за бољом управљивошћу, јер је весло за управљање сасвим добро служило тој сврси. Нове су коге постале толико високе да су захтевале врло дуга весла за управљање, што је стварало проблеме. Равна крма коге је била згодно место за постављање кормила. У 13. веку крма је изравнана и додано је крмено средишње кормило. То је јако побољшало управљивост брода, ветар се је могао боље искористити, а могло се је пловити и по лошем времену.
Градитељство уреди
Током раног средњег века у северној Европи се нису производиле опеке, све до касног средњег века. Заборављено је и умеће производње римскога цемента и бетона и оно ће се изнова појавити тек у 19. веку. Катедрала Нотр Дам у Паризу, чији је камен темељац положен 1163, била је једна од првих катедрала које су прихватиле готички стил у архитектури. То је једна од првих зграда на којој се појављују вањски потпорњи (контрафори), одвојени од зидова, који држе сводове без потребе за унутрашњим спонама. До 1182. је била довршена апсида (део иза олтара) и кор; до 1196. била је довршена лађа, а до 1250. и два велика звоника. Дотеривање грађевине потрајало је до 1345.
Стакло и наочаре уреди
Стакло, познато у античко доба, изнова ће се појавити у индустрији тек у 13. веку, надасве у Венецији, а почеће се са индустријском производњом тек у Италији у 14. веку, као и папир, који ће свој процват доживети тек изумом штампања. Стакло у средњем веку углавном представља витраж. Производња стакла у 12. веку је следила старе поступке. Развој наочара између 13. и 16. века извели су искључиво вешти мајстори, без помоћи науке. Није се знало како делује око и шта изазива далековидност и кратковидност. Оптика се није развила до истраживања сочива и препушта их мајсторима.
Папир уреди
Папир је био произвођен у Кини већ у 2. веку. Отуда се проширио најпре исламским светом, у Багдаду је већ кориштена снага воде, а у Шпанији се такве манифактурне радионице јављају око 1150. Већа производња ланенога платна, подстакнута модом ношења ланених кошуља и рубља, дала је сировинску базу за производњу папира у Европи, поступци које су преузети из Кине. Тако је цена папира пала, а тржиште се проширило.
Индустријска револуција уреди
У другој половини XVIII века ручна се производња почела замењивати парним машинама. Тиме је почео развој који је од краја 18. до средине 19. века темељно изменио раније политичке, привредне и друштвене системе у већем делу света. Почела је Прва индустријска револуција. У Енглеској су произвођачи све више улагали новац у стварање нових изума. Најпознатији је био изум парне машине. Њу је 1764. године усавршио Шкотланђанин Џејмс Ват. Проналазак парне машине изазвао је велики преокрет у производњи, односно револуцију у прерађивачким делатностима или индустрији. Мануфактурна производња замењена фабричким радом.
Референце уреди
- ^ Басалла, Г.: "Тхе Еволутион оф Тецхнологy", Цамбридге Университy Пресс, Цамбридге, 1988.
- ^ Јанковић, I. и I. Караванић: "Освит човјечанства – Почетци нашега биолошког и културног развоја", Школска књига, Загреб, 2009.
- ^ Г.Е.Р. Ллоyд: "Греек Сциенце Афтер Аристотле", W.W.Нортон, Неw Yорк, 1973.
- ^ Олесон Јохн Петер: "Греек анд Роман Мецханицал Wатер-Лифтинг Девицес: Тхе Хисторy оф а Тецхнологy", 1984., публисхер = Университy оф Торонто Пресс
Литература уреди
- Брусх, С.Г. (1988). Тхе Хисторy оф Модерн Сциенце: А Гуиде то тхе Сецонд Сциентифиц Револутион 1800–1950. Амес: Иоwа Стате Университy Пресс.
- Бунцх, Брyан анд Хеллеманс, Алеxандер, (1993) Тхе Тиметаблес оф Тецхнологy, Неw Yорк, Симон & Сцхустер.
- Деррy, Тхомас Кингстон анд Wиллиамс, Тревор I., (1993) А Схорт Хисторy оф Тецхнологy: Фром тхе Еарлиест Тимес то А.D. 1900. Неw Yорк: Довер Публицатионс.
- Греенwоод, Јеремy (1997) Тхе Тхирд Индустриал Револутион: Тецхнологy, Продуцтивитy анд Инцоме Инеqуалитy АЕИ Пресс.
- Кранзберг, Мелвин анд Пурселл, Царролл W. Јр., едс. (1967)Тецхнологy ин Wестерн Цивилизатион: Тецхнологy ин тхе Тwентиетх Центурy Неw Yорк: Оxфорд Университy Пресс.
- Ланда, Мануел де, Wар ин тхе Аге оф Интеллигент Мацхинес, 2001.
- МцНеил, Иан (1990). Ан Енцyцлопедиа оф тхе Хисторy оф Тецхнологy. Лондон: Роутледге. ИСБН 978-0415147927.
- Олбy, Р.C. ет ал., едс. (1996). Цомпанион то тхе Хисторy оф Модерн Сциенце. Неw Yорк, Роутледге.
- Пацеy, Арнолд, (1974, 2ед 1994),Тхе Мазе оф Ингенуитy, Тхе МИТ Пресс, Цамбридге, Масс, 1974, [2ед 1994, цитед хере]
- Сингер, C., Холмyард, Е.Ј., Халл, А.Р. анд Wиллиамс, Т.I. (едс.), (1954–59 анд 1978) А Хисторy оф Тецхнологy, 7 волс., Оxфорд, Цларендон Пресс. (Волс 6 анд 7, 1978, ед. Т. I. Wиллиамс)
- Wилсон, Георге (1855). Wхат ис Тецхнологy?: ан инаугурал лецтуре деливеред ин тхе Университy оф Единбургх он Новембер 7, 1855 (1 изд.). Единбургх: Сутхерланд анд Кноx.
