Википедија

Истраживање свемира

Истраживање свемира је откривање и истраживање небеских структура у свемиру развијањем и растом свемирске технологије. Док проучавање свемира углавном обављају астрономи помоћу телескопа, физичко истраживање свемира се врши помоћу роботских свемирских сонди без људства и са свемирским летовима. Истраживање свемира у ужем смислу назив за делатност истраживања подручја ван планете Земље која укључује директну присутност вештачких физичких објеката и људских бића у том подручју. У ширем смислу истраживање свемира укључује сваку горе наведену делатност која се може одвијати и у војне, економске и неке друге сврхе.

Месец као што се види у дигитално обрађеној слици из података прикупљених током лета летилице Галилео

Истраживање свемира своје корене има у развоју ракетне технологије у првој половици 20. века, али је подстицај добило тек након завршетка другог светског и почетка хладног рата. Тада су супарничке суперсиле САД и СССР закључиле како ће се евентуални трећи светски рат одлучити применом интерконтиненталних балистичких пројектила, а чији је развој и усавршавање са собом повлачило нужност истраживања не само виших слојева Земљине атмосфере, него и свемира. Године 1945. је британски научник Артур Кларк изнео идеју у инсталирању вештачких сателита у Земљиној орбити, што су велике силе такође препознале као могућност за успостављање комуникационог система, односно прикупљања информација о непријатељу.

Едвин „Баз” Олдрин, други човек на Месецу

Због свега тога је крајем 1940-их започела тзв. свемирска утрка између две суперсиле. Из почетка је СССР стекао предност, те је 4. 10. 1957. лансиран први вештачки сателит из програма Спутњик, што представља почетак свемирске ере. Четири године касније Јуриј Гагарин је постао први човек у свемиру. САД су на то реаговале почетком амбициозног Аполо програма, коме је циљ био искрцавање астронаута на Месец. Након што је 21. 7. 1969. године тај циљ остварен, америчка јавност га је схватила као крајње достигнуће које неће бити премашено у догледној будућности, те је за истраживање свемира почела губити интерес, што се постепено рефлектовало и на политички естаблишмент.

Губитак трке ка Месецу је совјетски свемирски програм преусмерио ка још амбициознијем, али и теже остваривом циљу искрцавања људске посаде на Марс. Због тога је 1970-их уложен велики напор како би се усавршило дуготрајно одржавање људи у свемиру. Резултат тих напора била је градња првих свемирских станица, односно одржавање сталне људске присутности у орбити Земље. Америчка се у исто време концентрирала на нешто практичнији циљ развоја орбиталног транспортног средства које би се могло користити више пута. Резултат тих напора био је Спејс-шатл, свемирски брод чији је први модел успешно лансиран 1981. године. Завршетак хладног рата је нанео велики ударац даљем истраживању свемира, с обзиром да су победничке САД изгубиле значајан подстицај, а Русија (наследница СССР-а) политичку и другу инфраструктуру за амбициозније пројекте. Такође су се интензивирале критике истраживања свемира, чији заступници га сматрају бесмисленим трошењем огромних средстава која би се могла боље потрошити за решавање горућих проблема на самој планети Земљи. Многи такође држе да се истраживање свемира мора ограничити искључиво на вештачке сонде, јер је одржавање људског живота у екстремним свемирским условима прескупо, преризично и неисплативо.

Завршетком Међународне свемирске станице (ИСС)[1] након СТС-133 у марту 2011, планови за истраживање свемира од стране САД-а остају у току. Констелација, програм Бушеве администрације за повратак на Месец до 2020. године[2] оцењен је неадекватно финансираним и нереалним од стране експертског панела за извештавање из 2009. године.[3] Обамина администрација предложила је ревизију Констелације 2010. како би се усредоточила на развој способности за мисије са посадом изван ниске Земљине орбите (ЛЕО), предвиђајући проширење рада ИСС-а након 2020. године, преносећи развој лансирних возила за људске посаде из ангенције НАСА на приватни сектору, и развијајући технологије које ће омогућити мисије изван ЛЕО, као што су Земља-Месец Л1, Месец, Земља-Сунце Л2, астероиди у близини Земље и орбита Фобоса или Марса.[4]

Године 2000, Народна Република Кина је покренула успешан програм свемирских летова са посадом, док су Европска унија, Јапан и Индија такође планирале будуће свемирске мисије са посадом. Кина, Русија, Јапан и Индија су заговарале мисије са посадом на Месец током 21. века, док је Европска унија исто тако заговарала мисије са посадом на Месец и Марс током 20. и 21. века. Од 1990-их година, приватни предузетници су почели да промовишу свемирски туризам, а затим јавно свемирско истраживање Месеца (погледајте награду Гугл Лунар X).

Историја истраживања уреди

 
V-2 ракета у Пунемунде музеју

Први телескопи уреди

За први телескоп се каже да је 1608. године у Холандији изумео произвођач наочара по имену Ханс Липершеј, али га је у астрономији први употребио Галилео Галилеј 1609. године.[5] Године 1668, Исак Њутн је направио свој сопствени рефлектујући телескоп, први потпуно функционални телескоп ове врсте, и оријентир за будући развој због својих супериорних карактеристика у односу на претходни Галилејев телескоп.[6]

Уследио је низ открића у Сунчевом систему (и шире), тада и у наредним вековима: планине Месеца, фазе Венере, главни сателити Јупитера и Сатурна, прстенови Сатурна, многе комете, астероиди , нове планете Уран и Нептун и још много сателита.

Орбитирајућа астрономска опсерваторија 2 била је први свемирски телескоп лансиран 1968. године,[7] али је лансирање Хабл свемирског телескопа 1990. године[8] поставило прекретницу. Према подацима од 1. децембра 2022. године откривено је 5.284 потврђених егзопланета. Процењује се да Млечни пут садржи 100–400 милијарди звезда[9] и више од 100 милијарди планета.[10] Постоји најмање 2 трилиона галаксија у видљивом универзуму.[11][12] ХД1 галаксија је најудаљенији познати објекат са Земље, удаљен је 33,4 милијарде светлосних година.[13][14][15][16][17][18]

Референце уреди

  1. ^ Цхоw, Денисе (9. 3. 2011). „Афтер 13 Yеарс, Интернатионал Спаце Статион Хас Алл Итс НАСА Роомс”. Спаце.цом. 
  2. ^ Цонноллy, Јохн Ф. (октобар 2006). „Цонстеллатион Програм Овервиеw” (ПДФ). Цонстеллатион Програм Оффице. Архивирано из оригинала (ПДФ) 10. 7. 2007. г. Приступљено 6. 7. 2009. 
  3. ^ Лаwлер, Андреw (22. 10. 2009). „Но то НАСА: Аугустине Цоммиссион Wантс то Море Болдлy Го”. Сциенце. Архивирано из оригинала 13. 5. 2013. г. 
  4. ^ „Пресидент Оутлинес Еxплоратион Гоалс, Промисе”. Аддресс ат КСЦ. 15. 4. 2010. Архивирано из оригинала 25. 08. 2019. г. Приступљено 28. 06. 2019. 
  5. ^ Кинг, C. C. (2003). Тхе Хисторy оф тхе Телесцопе. Довер Публицатионс. стр. 30—32. ИСБН 978-0-486-43265-6. 
  6. ^ А. Руперт Халл (1996). Исаац Неwтон: Адвентурер ин Тхоугхт . Цамбридге Университy Пресс. стр. 67. ИСБН 978-0-521-56669-8. 
  7. ^ Ангело, Јосепх А. (2014). Спацецрафт фор Астрономy. Инфобасе Публисхинг. стр. 20. ИСБН 978-1-4381-0896-4. 
  8. ^ „СТС-31”. НАСА. Архивирано из оригинала 15. 8. 2011. г. Приступљено 26. 4. 2008. 
  9. ^ „Хоw Манy Старс ин тхе Милкy Wаy?”. НАСА Блуесхифт. Архивирано из оригинала 25. 1. 2016. г. 
  10. ^ Стафф (2. 1. 2013). „100 Биллион Алиен Планетс Филл Оур Милкy Wаy Галаxy: Студy”. Спаце.цом. Архивирано из оригинала 3. 1. 2013. г. Приступљено 3. 1. 2013. 
  11. ^ Цонселице, Цхристопхер Ј.; et al. (2016). „The Evolution of Galaxy Number Density at z < 8 and Its Implications”. The Astrophysical Journal. 830 (2): 83. Bibcode:2016ApJ...830...83C. S2CID 17424588. arXiv:1607.03909v2  . doi:10.3847/0004-637X/830/2/83. 
  12. ^ Fountain, Henry (17. 10. 2016). „Two Trillion Galaxies, at the Very Least”. The New York Times. Приступљено 17. 10. 2016. 
  13. ^ Lira, Nicolás; Iono, Daisuke; Oliver, Amy c.; Ferreira, Bárbara (7. 4. 2022). „Astronomers Detect Most Distant Galaxy Candidate Yet”. Atacama Large Millimeter Array. Архивирано из оригинала 17. 7. 2022. г. Приступљено 8. 4. 2022. 
  14. ^ Harikane, Yuichi; et al. (2. 2. 2022). „A Search for H-Dropout Lyman Break Galaxies at z ∼ 12–16”. The Astrophysical Journal. 929 (1): 1. Bibcode:2022ApJ...929....1H. arXiv:2112.09141  . doi:10.3847/1538-4357/ac53a9. 
  15. ^ Crane, Leah (7. 4. 2022). „Astronomers have found what may be the most distant galaxy ever seen – A galaxy called HD1 appears to be about 33.4 billion light years away, making it the most distant object ever seen – and its extreme brightness is puzzling researchers”. New Scientist. Приступљено 8. 4. 2022. 
  16. ^ Pacucci, Fabio; et al. (7. 4. 2022). „Are the newly-discovered z ∼ 13 drop-out sources starburst galaxies or quasars?”. Monthly Notices of the Royal Astronomical Society. 514: L6—L10. doi:10.1093/mnrasl/slac035. Приступљено 7. 4. 2022. 
  17. ^ Buongiorno, Caitlyn (7. 4. 2022). „Astronomers discover the most distant galaxy yet - Unusually bright in ultraviolet light, HD1 may also set another cosmic record.”. Astronomy. Приступљено 7. 4. 2022. 
  18. ^ Wenz, John (7. 4. 2022). „Behold! Astronomers May Have Discovered The Most Distant Galaxy Ever – HD1 could be from just 300 million years after the Big Bang.”. Inverse. Приступљено 7. 4. 2022. 

Literatura уреди

Спољашње везе уреди

 
Истраживање свемира на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Istraživanje_svemira&oldid=27675594”