Јавни интерес

Јавни интерес је корист, односно добробит коју остварују или сви грађани, или велика већина грађана или један велики део грађана као одређена мањинска група у заједници (локалној, регионалној, државној, односно националној), а кроз делање (одлуке и активности) тачно одређених органа власти или организација овлашћених за вршење јавних овлашћења.[1]

Јавни интерес, односно државни или општи интерес, су појмови који се обично користе у политичким расправама о економској политици, када треба истаћи предности заједнице као целине за разлику од приватних или личних интереса.[2]

Критеријуми за утврђивање јавног интересаУреди

Постоји неколико процедура у процесу утврђивања јавног интереса, а то је уствари одговарање на следеће питања:

  1. Шта је корист коју очекујемо?
  2. Како долазимо до те користи?
  3. О чему је корист коју очекумео, односно која тема или област у којој очекујемо корист?
  4. Са којим циљем желимо да произведемо ту корист?
  5. Који је резултат, односно која је корист произведена?
  6. Какав је садржај извештаја о оствареној користи, односно јавном интересу?[3]

Историјат јавног интересаУреди

Током неколико деценија након Другог светског рата јавни интерес је служио као главни легитимизациони основ планирања, како у европским плуралистичким демократским државама са тржишном економијом, тако и у политички монистичким планским економијама у Источној Европи. Када је, почетком осамдесетих година, тај “саморазумевајући концепт” доведен у питање, односно када је дошло до круњења уверења о непорецивој и лакој артикулацији појма јавни интерес (и јавно добро), поново је отворена расправа око тога на чему се заснива и чиме се оправдава планска акција. У једном делу, основна улога планирања пратила је “мисију” државе јавног старања и њену кризу, а тако и динамику тражења алтернативних одговора на ту кризу. На Западу, планирање је у високој мери делегитимисано са кризом државе социјалног старања и доласком на сцену Нове деснице у многим развијеним земљама од почетка 1980-их година наовамо. На Истоку, пак, оно је знатно делегитимисано сломом бољшевичког социјализма. I у једном и у другом случају, међутим, заједнички основ делегитимизације чини оспоравање односно нарушавање политичке равнотеже у погледу разумевања јавних (општих) интереса који би били прихваћени од већине кључних друштвених актера.[4]

Оправданост јавног интересаУреди

Легитимитет неког интереса уствари значи да у заједници постоји уверење о његовој прихватљивости и допустивости настојања оних којих се интереси тичу да га остварују у оквиру постављених норми и правила. Легитимитет јавног интереса доћи ће у питање ако он не успева да задовољи одређена основна очекивања и потребе, односно ако је пољуљано широко распрострањено уверење да су управо постојеће институције и организације најприкладније за друштво и да оне функционишу исправно.


Савремене концепције јавног интересаУреди

Бројне интерпретације питања јавног односно општег интереса могу се сврстати у оквиру трију доминирајућих политичко-филозофских концепција општег (јавног) добра и борбе “између парадигми”:

  • Хабермасова концепција легитимних потреба и индивидуалних интереса који се могу “поопштити” (“генерализабилитy оф индивидуал интерестс”);
  • Марксова концепција класног интереса, према којој се разни појединачни интереси могу генерализовати у највише две групе, међусобно конфликтних социоекономских (класних) интереса;
  • Савремени либералистички (плуралистички) модел, према којем су сви разни појединачни интереси легитимни и оправдани по себи (осим, наравно, оних дубоко деструктивних).[4]

Према Вирџинији Хелд, значење појма јавни интерес је променљиво и зависи од конкретног социополитичког контекста у коме интерес треба остварити, као и од начина на који се јавни интерес покушава постићи.

Према њој, постоје три велике групе теорија јавног интереса:

  1. Теорије “преваге”, које јавни интерес поистовећују са збиром индивидуалних интереса (алтернативно, са интересима који претежу), мерено на основу одређеног критеријума сумирања или корисности (на пример, већинско одлучивање, резултат надметања између интересних група, аналитичко израчунавање преференција и др.);
  2. Теорије заједничког интереса, које јавне интересе поистовећују са оним интересима који су заједнички за све чланове заједнице (на пример, систем владавине/власти, скуп правила према којима се решавају спорови и др.);
  3. Унитарне теорије, по којима јавни интерес представља одређен скуп уређених и међусобно усклађених вредности, а сви други појединачни захтеви сматрају се неваљаним/нелегитимним (на пример, као у тврдњи традиционалних марксиста да интерес револуционарне радничке класе представља јавни интерес).[4]

Према Роберту Далу, када се говори о јавном интересу, неопходно је одговорити на три кључна питања:

  • Чије (којих актера) добро је уједно и заједничко добро?
  • Како се на најбољи начин долази до сагласности о заједничком добру у процесу доношења колективних одлука?
  • Шта је садржај заједничког добра, тј., у чему се оно састоји?

Јавни интерес у медијимаУреди

На јавни интерес се често позивају друштвени актери када испостављају своје захтеве медијима, али јавни интерес није фиксна категорија и не може да буде исти у свако време и у свим друштвима. Поред тога, позивање на служење јавном интересу приликом изношења пожељних циљева рада медија је чисто нормативан захтев, а он се исказује у законима.

Међутим, правне формулације имају два недостатка:

  • брзо застаревају и
  • имају тенденцију да стално проширују инвентар онога што би медији и новинари требало да чине или не чине у име јавног интереса.

Денис Мек Квејл је објаснио релацију између јавног интереса и медија огледом о природи јавог интереса у јавном комуницирању. Применио је методе компаративног посматрања и анализе садржаја жестоких дебата (свађа) о јавном интересу и медијима у великом броју демократских земаља. Он је бележио учесталост навођења захтева и циљева који су се износили у расправама о томе шта би медији тебало да чине или да не чине у свом матичном друштву. У савременим друштвима формирао се углавном исти контекст за функционисање медија: штампа економски и технолошки пропада; радиодифузија је скоро у сваком кутку планете комерцијални подухват; публика све више користи дигиталне на уштрб масовних медија; доступ светским медијима и мрежама је лак; појединци одлучују о избору времена, места и садржаја које желе да приме, итд. Савремени друштвено-економски системи су данас сличнији него икада пре у историји јер процес глобализација стално брише разлике између држава.[5]

Према сазнањима Мек Квејла, друштвени поредак се центрира око неолибералне, капиталистичке идеологије, то јест њених кључних вредности као што су неприкосновеност својине, слободно тржиште и плуралистичка, представничка демократија. Он је уочио пет универзалних захтева за пожељно функционисање медија и новинара, како би радили у складу са јавним интересом:

  • слобода,
  • разноврсност,
  • квалитет информација,
  • друштвени поредак и солидарност и
  • културни поредак.

РеференцеУреди

  1. ^ „Јавна практична политика” (ПДФ). 
  2. ^ „јавни интерес - Лексикон”. www.пословни.хр. Приступљено 21. 05. 2019. 
  3. ^ „МРЦН полицy папер – Медиа & реформ центар Ниш” (на језику: српски). Приступљено 21. 05. 2019. 
  4. ^ а б в Петовар, Вујошевић, Ксенија, Миодраг. „Концепт јавног интереса и јавног добра у урбанистичком и просторном планирању”. Социологија и простор — преко Институт за друштвена истраживања у Загребу.  лине феед цхарацтер у |титле= на позицији 41 (помоћ)
  5. ^ Цар, Матовић, Турчило, Викторија, Маријана, Лејла (2016). Медији и јавни интерес. Загреб: Факултет политичких знаности Свеучилишта. стр. 10,11. ИСБН 978-953-6457-91-5.