Јован Брановачки

Јован Суботин пл. Брановачки (или Јоханн вон Браноwацкy[1], 1754 — 31. август 1816) био је аустријски генерал, командант истоименог српског фрајкора и учесник у Наполеоновим ратовима. Припадник је племићке лозе Брановачких из Сенте. После смрти Костантина Коче Анђелковића 1788. године, преузео је његово место на челу Хабзбуршког протектората над Србијом односно команду над такозваном Кочином крајином.

Јован Брановачки
Лични подаци
Датум рођења(1754{{month}}{{{даy}}})1754.
Место рођењаЧента, Банат, Аустријско царство
Датум смрти31. август 1816.(1816-08-31) (61/62 год.)
Место смртиМутник, Банат, Аустријско царство
ДржављанствоАустријско царство
Војна каријера
Чингенерал-мајор
Војник српског фрајкора.

Биографија

уреди

Рођен је у Ченти, у Банату, 1754. године, а преминуо је у месту Мутник, Банат, 1816. године. Син је Суботе Брановачког, сенћанског официра и племића, и Марије рођене Жарковић. Са навршених 18 година узет је у граничарску службу као војник у Немачко-банатском пуку у којем је био до аустријско-турског рата (1788), када је стекао чин поручника. Чин капетана је добио исте године у Српско-влашком пуку у Банату.

Његов фрајкор, познат у Србији као фрајкор Брановачког, формиран је у Банату од прибеглих Срба и Влаха, међу којима је једно време био и сам Коча Анђелковић, и тада је бројао око 50 добровољаца. Доцније је ојачан и фрајкором Ребера од 300 људи. Пред рат прешао је у Србију и са Кочом Анђелковићем, који је у међувремену тамо био скупио свој фрајкор, дизао народ против Турака, а када је избио рат, фрајкор Брановачког се добровољно прикључио управо Кочином одреду. Под генералом Аспермонтом бранио је 23. јула 1788. положај код Кулича тако храбро и вешто да је са 150 војника разбио турску војску од 3000 људи. Заузео је Брзу Паланку и гонио Јусуф-пашу до близу Видина. Када су Турци септембра месеца напали Кочину крајину и пошто је Коча погинуо, преузео је као подвојвода на себе команду. Крајем октобра чувао је ца војском предстражу код Маргитице а у бици код Мехадије поново је показао изузетну храброст. Попунио је свој фрајкор 1789, који је поново бројао 3 компаније (чете), и ређао победу за победом: јула исте године разбио је у Влашкој далеко већу турску силу, септембра месеца у бици код села Пореча разбио турску војску и потопио им шајке пребацујући се изненадно на другу стру Дунава, у бици код Кладова разбио је војску кара-мустафе и затим се пребацио у Банат и Ердељ. Децембра исте године унапређен је у чин мајора, пржи планине око Оршаве и опкољен Јелисаветин замак. Код Сирпа 31. децембра разбија поново турску војску од 1200 људи. Када је 1790. укинут фрајкор, јануара 1791. вратио се у 13. граничарски пук.

 
Мапа Кочине крајине, над којом је Јован Брановачки преузео команду у септембру 1788. године

Недуго затим пребачен је у новоформирани српски фрајкор у започетом рату са Французима, односно против снага француске ревулоције. Том приликом се пар година кретао по западној Европи: У августу је био са 1. батаљоном у Холандији, априла 1794. добио је чин потпуковника, постао управитељ српског фрајкора у трупама грофа Бењовског и чувао положаје код Остхофена. Септембра исте године учествовао је у бици код Кајерслаутерна а затим, у току славне битке одржане код Мајнца 1795. године, показао је поново изузетну храброст. Следеће године пребачен је у војску на Рајни а 1796. у граничарски пук са којим иде у Италију. У Личком пуку је 1797, а у Оточком 1800. коначно произведен у чин пуковника. Јануара 1805. премештен је у Огулински граничарски пук а априла исте године враћен је у свој првобитни 13. граничарски пук у Банату. У походу на Француску августа 1808. године имао је чин генерал-мајора. Исте године каснија у току истраге поводом граничарске буне у банатском селу Крушчици био је сумњичен због наводних симпатија према њој. По закључењу мира са Французима пензионисан је на свој захтев и дозвољено му је да се врати на свој посед у Мутник у Банату, данас у Румунији.[2]

Извор

уреди
  1. ^ „Биограпхисцхес Леxикон дес Каисертхумс Оестерреицх: Браноwацзкy, Јоханн вон”. 
  2. ^ Српски биографски речник, Матица Српска, Нови Сад, том 1”.