Конгрегација за јеванђелизацију народа

Kongregacija za jevanđelizaciju narodâ (lat. Congregatio pro gentium evangelisatione) је конгрегација Римске курије задужена за мисионарско дјеловање и уз то везане активности. Можда је познатија под својим старим именом: Света конгрегација за ширење вјере (лат. Sacra congregatio de propaganda fide). Преименовао ју је папа Јован Павле II 1982. године, а њена је мисија остала непромијењена. Савремени појам пропаганда долази од имена конгрегације и њене мисије. Међутим, сама ријеч није имала негативан призвук све до појаве националистичких пропагандних кампања у Првом свјетском рату.

Sjedište Propaganda fide u Rimu, (crtež Giuseppea Vasija, 1761).

Историја

Основао ју је 1622. године папа Гргур XV булом Inscrutabili Divinae. Овом је тијелу препуштена брига за ширење католицизма и рјешавање католичких црквених питања у некатоличким земљама. Кардинал префект ове конгрегације је био познат као црвени папа, јер је ова институција била од огромне важности због својих задужења као и због изванредног домена свога ауторитета и територија под својим надлештвом.

У вријеме њена настанка, развијају се велика колонијална царства углавном од стране протестантских земаља Енглеске и Холандије, које су намјеравале ширити своја протестантска учења у новостеченим посједима. Света столица је увидјела стварну опасност од ширења протестантизма у колонијама. Окончањем Тридесетогодишњега рата 1648. године устаљена је равнотежа меðу хришћанским конфесијама у Еуропи, но отворила су се нови хоризонти за јеванђелизацију на огромним подручјима у Азији, Африци и Сјеверној и Јужној Америци које су потом истражене.

Прије оснивања конгрегације, постојала је у мањој мјери службена комисија кардинала која се бавила питањима ширења вјере (propaganda fide), још од времена папе Гргура XIII (1572—1585). Она је била особито задужено за промовисање уније старих источних хришћанских заједница (Словена, Грка, Сиријаца, Египћана и Етиопљана) с Римом.

Смрт Гргура XV сљедеће године није пореметило рад организације, јер је сљедећи папа, папа Урбан VIII (1623—1644), био кардинал Барберини, један од тринаест првотних чланова конгрегације. Под Урбаном VIII отворено је средишње сјемениште (Цоллегиум урбанум) за обучавање мисионара. Конгрегација је такође водила вишејезичну штампарију у Риму, у којој је штампала катекизме на разним језицима.

У изразито протестантским подручјима дјеловање конгрегације сматрано је подривачким: први мисионар је убијен у Грисонсу (у Швајцарској), у априлу 1622. године.

Кардинали чланови конгрегације састајали су се једном седмично. Документе су до 1657. писали на латинском, а од те године на италијанском. Теком свога вишестољетнога дјеловања, мисионари Конгрегације за ширење вјере су скупили вриједну збирку предмета који су данас похрањени у Етнолошком мисионарском музеју у склопу Ватиканскога музеја.

Префекти

• Antonio Maria kardinal Sauli (1622)
• Ludovico kardinal Ludovisi (1622—1632)
• Antonio Marcello kardinal Barberini (1632—1671)
• Paluzzo kardinal Paluzzi Altieri Degli Albertoni (1671—1698)
• Carlo kardinal Berberini (1698—1704)
• Giuseppe kardinal Sacripanti (1704—1727)
• Vincenzo kardinal Petra (1727—1747)
• Silvio kardinal Valenti Gonzaga (1747—1756)
• Giuseppe kardinal Spinelli (1756—1763)
• Giuseppe Maria kardinal Castelli (1763—1780)
• Leonardo kardinal Antonelli (1780—1795)
• Giacinto kardinal Sigismondo Gerdil (1795—1802)
• Stefano kardinal Borgia (1802—1804)
• Antonio kardinal Dugnani (1804—1805)
• Michele kardinal di Pietro (1805—1814)
• Lorenzo kardinal Litta (1814—1818)
• Francesco kardinal Fontana (1818—1822)
• Ercole kardinal Consalvi (proprefekt 1822—1824, prefekt 1824)
• Giulio Maria kardinal della Somaglia (proprefekt 1824—1826)
• Mauro kardinal Capellari (1826—1831)
• Carlo Maria kardinal Pedicini (1831—1834)
• Filippo kardinal Fransoni (1834—1856)
• Allesandro kardinal Barnabo (1856—1874)
• Alessandro kardinal Franchi (1874—1878)
• Giovanni kardinal Simeoni (1878—1892)
• Mieczysław kardinal Ledóchowski (1892—1902)
• Girolamo Maria kardinal Gotti (1902—1916)
• Domenico kardinal Serafini (proprefekt 1916, prefekt 1916—1918)
• Willem Marinus kardinal van Rossum (1918—1932)
• Pietro kardinal Fumasoni Biondi (1933—1960)
• Samuel kardinal Stritch (proprefekt 1958)
• Grégoire-Pierre kardinal Agagianian (proprefekt 1958—1960, prefekt 1960—1970)
• Agnelo kardinal Rossi (1970—1984)
• Dermot J. Ryan (proprefekt 1984—1985)
• Jozef kardinal Tomko (1985—2001)
• Crescenzio kardinal Sepe (2001—2006)
• Ivan kardinal Dias (od 2006)

Vidi još

• Kongregacija

Literatura

• Гавриловић, Владан (2012). „Примери унијаћења српског народа у Хрватској до краја XVIII века” (PDF). Српске студије (3): 207—218. Архивирано из оригинала (PDF) 06. 05. 2019. г. Приступљено 29. 01. 2019. 
• Гавриловић, Славко (1995). „О унијаћењу и покатоличавању Срба у Хрватској, Славонији и Угарској (XIII-XIX век)”. Зборник о Србима у Хрватској. 3: 7—44. 
• Гавриловић, Славко (1996). „Унијаћење Срба у Хрватској, Славонији и Барањи (XVI-XVIII век)”. Српски народ ван граница данашње СР Југославије од краја XV века до 1914. године. Београд: Завод за уџбенике и наставна средства. стр. 37—47. 
• Гавриловић, Славко (1996). „Проблем унијаћења и кроатизације Срба”. Република Српска Крајина. Топуско-Книн-Београд: Српско културно друштво "Сава Мркаљ", Српско културно друштво "Зора", Радничка штампа. стр. 111—126. 
• Dimić, Ljubodrag; Žutić, Nikola (1992). Rimokatolički klerikalizam u Kraljevini Jugoslaviji 1918-1941: Prilozi za istoriju. Beograd: Vojnoizdavački i novinski centar. 
• Јачов, Марко (1983). Списи Тајног ватиканског архива XVI-XVIII века. Београд: САНУ. 
• Јачов, Марко (1986). Списи Конгрегације за пропаганду вере у Риму о Србима 1622-1644. Београд: САНУ. 
• Јевтић, Атанасије (1991). „О унијаћењу на територији Српске православне цркве” (PDF). Теолошки погледи. 24 (1-4): 131—146. 
• Радонић, Јован (1950). Римска курија и јужнословенске земље од XVI до XIX века. Београд: Научна књига.