Контракултура

Контракултура (енгл. Counter Culture) или противкултура је радикално негативна поткултура, односно њен негативни аспект. Она заправо представља деструктивни покрет који има за циљ рушење постојећих вредности до којих је друштвена заједница дошла. Чини је скуп вредности, радикално супротстављен главним вредностима доминантне културе. Она се залаже за другачије начине живота, другачије облике породице, другачије форме рада и „не-каријеризам” као начин односа према раду и животу.

КарактеристикеУреди

За разлику од поткултура које могу релативно мирно коегзистирати са вредностима владајуће културе, вредности контракултуре су им потпуно супротстављене и теже њиховом укидању.

Контракултурна омладина се супротставља владајућој култури и политици на разне начине; протестима, маршевима, свиркама, прогласима, графитима, начином живота. Контракултура развија своје алтернативне „институције“: андерграунд штампу (види фанзини), комуне, сквотове, алтернативне културне и социјалне центре, задруге. Један број културолога сматра да је противкултура обавезан део поткултуре младих. Она доводи у питање целокупан систем постојећих вредности и често води друштвеној анархији и уопште распаду социјалног и културног система. Пример који наводи на такав закључак је понашање младих приликом концерта и утакмица где одушевљење масе изазива рушилачке појаве, а неретко и туче. Опструкција младих је праћена наркоманијом, силеџијством и проституцијом.

Едгар Морено сматра да противкултура није одговор само на обавезе које намеће савремено друштво, као што је запослење, већ и на саму организацију друштва (капитализам, бирократија, технократија) и његово морално устројство (хијерархија, инхибиција, репресија). Међутим, контракултура углавном не успева да у потпуности оствари свој алтернативни концепт живљења, с обзиром да не може захватити друштво у целини већ само неке аспекте друштвеног живота. Она најчешће захвата подручја тзв. духовне културе (поезије, музике, позоришта, сликарства, алтернативне уметности уопште) не захватајући при томе целокупност начина производње живота (економске и политичке структуре).[1]

ИсторијатУреди

Контракултура, какву данас познајемо, је настала у САД у деценијама после II светског рата (иако Арнолд Тојнби пише о хипицима у старом Риму), као одговор на растуће социјалне неједнакости, неправде америчког капиталистичког система и рата у Вијетнаму. Насупрот томе, амерички социолог Рошак (Росзак) сматра да је контракултура само омладински бунт против културе одраслих.

Контракултура 1960-их у најширем смислу обухвата покрет битника, нову левицу, хипи покрет, антиратни и пацифистички покрет, феминизам, сексуалну револуцију, покрете за геј и лезбејска права, анархо-комуне, еколошки покрет, есид културу и рок музику, иако рок музиком почиње прелазак од контракултуре ка масовној култури. Временом рок музика постаје све више етаблирана тако да музику контракултуре 1980-их представља панк.

Иако је контракултура 1960-их представљала политички промашај (није остварила жељену промену света) она је знатно утицала на либерализацију многобројних сфера живота.

ПримериУреди

У западним земљама се око 1955. године образовао покрет младих за који се претпоставља да је био под утицајем филмова Џемса Дина и Марлона Бранда као што су „Бунтовник без разлога“ и „Дивљак“. Овај покрет су чинили млади из тзв. средњих друштвених слојева и борили су се против света одраслих у жељи да пронађу нове вредности.[1]

Роман Ентони Берџиса и истоимени филм „Паклена поморанџа“ који је режирао Стенли Кјубрик 1971. године изазвали су нагли пораст криминала међу омладином према тадашњим полицијским извештајима. Свуда су могли да се виде дечаци обучени по узору на главне јунаке - са полуцилиндрима, кишобранима и дугачким трепавицама како малтретирају малолетнике. Берџиса су оптуживали да је подстицао младе на страшне сексуалне злочине, а Кјубрик је због протеста повукао право приказивања филма у Енглеској.[1]

Види јошУреди

РеференцеУреди

  1. ^ а б в Митровић, M. & Петровић, С. (1994.) Социологија. Завод за уџбенике и наставна средства: Београд

ЛитератураУреди

  • Росзак, Тхеодоре (1978) Контраклтура, Загреб, Напријед.
  • Сен-Жан-Полен, Кристијана (1999) Контракултура, Београд, Цлио.
  • Беляев, И. А. Культура, субкультура, контркультура / И. А. Беляев, Н. А. Беляева // Духовность и государственность. Сборник научных статей. Выпуск 3; под ред. И. А. Беляева. — Оренбург: Филиал УрАГС в г. Оренбурге, 2002. — С. 5-18.