Ктитор
Ктитор (грч. κτήτωρ — „сопственик, господар”, од стгрч. глагола κταομι — „стећи, држати у власти”) је у црквама источног хришћанства и средњовековној Византији физичко (свештено лице или лаик), или правно лице (црква, црквени фонд, село, градска општина) које оснива, обнавља, или добија као награду за заслуге манастирску, сеоску или градску цркву, манастир, школу или добротворни завод. Дотична црквена установа тако постаје његова приватна својина. Однос ктитора према ктиторији регулисан је ктиторским правом — скупом привилегија и имовинских обавеза на које власник пристаје када своју имовину поклања цркви. Ктиторско право у средњовековној Србији развијено је прилагођавањем византијских законских прописа.
Ктиторија се није могла основати без сагласности црквених власти, што значи да је сваки ктитор пре оснивања цркве или манастира морао да тражи дозволу епископа. С друге стране, он је морао да обезбеди средства за изградњу и издржавање ктиторје и објави писано сведочанство о ктиторском чину — βρεβιον, у српским изворима хрисовуљу, повељу — у ком се налази попис свих дарова.[1]
Други ктитор уреди
Други ктитор, или нови ктитор, јесте лице које обнавља или проширује манастир, или му даје велики прилог. Свети Сава је, изградивши у Ватопеду ћелије и три цркве, и покривши католикон оловом, постао други ктитор тог манастира. Ктиторско право се понекад могло уступити лицу које се обавезивало да ће издржавати манастир и слати му годишњу помоћ. Манастир Есфигмен је уступио ктиторска права прво цару Душану, а затим и деспоту Ђурђу Бранковићу.[2]
Харистикија уреди
Надлежне црквене власти, а понекад и владар, могу манастир, односно манастирске приходе дати неком лицу, као награду за заслуге или поклон, на доживотно уживање — харистикион, харистикија. После смрти тог лица ктиторска права обично прелазе на неку црквену установу. Харистикија је могла бити и наследна: Стефан Урош III је челнику Радану и протопопу Прохору дао црквену земљу у наследну баштину. Познато је да су се у средњовековној Србији манастири често уступали свештеним лицима, али у изворима нема података да су давани на уживање лаицима. Стефан Душан је цркву св. Николе Мрачког са њеним имањима дао на доживотно уживање старцу Јоану (1342), а цркву св. Петра Коришког, која је припадала Хиландару, старцу Григорију. После пропасти српске средњовековне државе дешавало се да се манастирски приходи уступе епископима који су због упада Турака остали без прихода и средстава.[2]
Ктиторска права уреди
Ктиторско право се могло пренети на друго лице, пре свега на наследника. Тако Стефан Немања, напуштајући престо предаје своја ктиторска права над Студеницом сину Стефану.
Ктитор је имао право да састави типик и учествује и избору игумана у свом манастиру. Он одређује правни статус своје задужбине, ставља је под власт владара или патријарха, или је поклања, као метох, другом манастиру. За разлику од оснивача, који је могао да измени типик и промени правни статус ктиторије, ктитор-наследник то право није имао.
Највећу аутономију имали су ставропигијални, царски манастири или лавре, ослобођени власти епархијских епископа и непосредно потчињени владару. О избору игумана у овим манастирима одлучивао је владар, а при његовом постављању вршио је чин инвеституре. Хиландар је имао привилегију да у избору игумана буде независан чак и од царске власти. У осталим ктиторским манастирима ктитор је имао право да епископу предложи кандидата за игумана.[1]
Ктитор оснивач је у својој задужбини имао право на помен у време богослужења, гроб, портрет и почасно место.
-
-
-
-
-
Ктиторски портрет Стефана Дечанског у цркви Вазнесења Христовог у манастиру Дечани, 14. век -
Хрисовуља Алексија III Великог Комнина (1338-1390) манастиру Дионисијату на Светој Гори -
Ктиторски портрет севастократора Константина Палеолога и његове супруге Ирине у Типику манастира Богородице Сигурне наде (Βεβαίας Ἐλπίδος), око 1350.
