Лирика

Lirika (dolazi od grč. lyrra - „жичани музички инструмент”) је назив за књижевни род у стиху и прози (песма у прози). Име потиче из старогрчке књижевности из обреда посвећених Мелику (владару), у којима су се песме изводиле уз пратњу музичког инструмента лире.

Лирске песме су се певале уз музику, данас се декламују, рецитују. Лирско песништво настало је у својеврсном синкретизму, стапању музике, глуме, говора, плеса. Испуњава ствараоца и читаоца утиском - импресијом; говори кроз јединство звука и смисла.

Врсте лирских песама:

• љубавна;
• домољубива (родољубива, патриотска);
• социјална;
• мисаона (рефлексивна);
• описна (дескриптивна);
• религиозна.

Традиционалне лирске песме су химна, ода, елегија, дитирамб, епиграф, епиграм.

Модерна лирика-значи експеримент и лутање, откривање неслућених могућности језика (ритам, звук, мелодија), не тежи разумљивости, збуњујућа је за читаоце, сугерише уместо да објашњава.

• Опкорачење - преношење више речи у нови ред; пребацивање, преношење прве речи
• Асиндетон - низање речи без граматичког повезивања
• Асонанца - низање истих (или сличних) самогласника
• Алитерација - низање истих (или сличних) сугласника
• љубавна изражава осећаје љубави, занос, радост, бол, патњу…; настала је у давно доба, присутна је у свим раздобљима; песници: Сапфа, Ламартине, Хеине, Пушкин, Сергеј Јесењин, Лорка, Пабло Неруда, Петрарка, Антун Густав Матош, Весна Парун, Пупачић, Каштелан
• елегија (грч. elegos - „тужбалица”), тужна песма
• дитирамб (грч. ditirambos - „епитет Диониса”)
• ноктурно ноћна песма, ноћни угођај, Антун Густав Матош, Тин Ујевић, Мирослав Крлежа
• синестезија - стапање
• химна (грч. hymnos - „песма”) настала као хвалоспев у част Диониса, или неког хероја уз гл. пратњу у обредима, као зборска песма уз пратњу свирале о лепоти природе, радостима и ужицима, одушевљење, занос, национални осећаји, љубав према роду, језику, култури, обичајима, полагани ритам, занос, свечаност, свака држава има химну, химне боговима су израз религиозног односа човјека према оном што сматра апсолутним
• ода (грч. eoide - „песма”) свечана, заносни говор, слави пов. догађај или славну пов. Особу слави племенитост, доброту или другу особину, писане боговима, вери, пријатељима, језику. Грчки: Алкеј, Сапфа, Пиндар; римски: Хорације
• епитаф (грч. epitafos - „надгробни”), надгробни натпис као песма Облик језгровит, духовит, сатиричан, однос према пролазности живота, људској судбини, пример мисаоне лирике Паннониус, Матош, Тадијановић (Иван Горан Ковачић), стећци
• епиграм: кратак, језгровит, духовит, сатиричан; теме: друштвене појаве, појединци, значајне личности, догађаји…; првотно је значио натпис уклесан у камену ; Симонид и Марцијал дали темеље; заступљен у свим епохама; Паннониус, Враз, Антун Густав Матош
• социјална песма (лат. социјета - „друштво”), социјалне теме и мотиви - социјална неправда, исељавање…; приказује - лошу социјалну средину (предграђе, сиромашне куће, неимаштину), сиромашни свет (раднике, просјаке, бескућнике) и атмосферу у којој живе, свест о беди
• мисаона песма (рефлексивна); песник изражава мисли о разним темама (песништву, песми, рођењу, смрти…), користе се песничке слике и афоризми
• идила (грч. eidilion - sličica, pesmica), bukolika, ekloga (slavi život u prirodi); tema: mirni život u prirodi, na selu; tvorac Teokrit (3. vek p.n.e), Vergilije «Bukolike», Dinko Ranjina, Džore Držić, Nikola Nalješković