Монарх

особа на челу монархије

Монарх (од старогрчког monos = „један“ и archein = „владати“; „један владар“)[1] је физичко лице, човјек који дужност шефа државе обавља најчешће доживотно и не подлеже правној одговорности за своја дела.[2][3] Постоје различите варијације назива у историји, а којима се означава монарх као што су: император, цар, краљ, кнез, калиф, деспот, султан, итд. Ширина овласти монарха, као шефа државе, кроз векове су се мењала у распону од оних који се називају апсолтуним монарисима, до оних који се означавају као конституционални. Апсолутни монарх имао је у својим рукама сконцентрисану судску, извршну и законодавну власт, и такве монархије данас скоро па да и не постоје. Основна идеја монархије, јесте да држава не може бити јединствена ако сва власт не буде у рукама једног човека – монарха.[4] Као најближи пример државе која данас има таквог монарха могла би да се наведе Краљевина Саудијска Арабија. Док монарх Уједињеног Краљевства, има само симболичне овласти које искључују његово уплитање у судство, законодавство и извршну власт.

Сви суверени света, 1879.

Избор монархаУреди

Постоје различити начини доласка или избора монарха. Сви ти изборни начини се могу сврстати у три категорије: 1) Наследним путем, 2) Изборним путем, 3) Увођењем-самоизбором.[5]

Наследним путем – правило је да после смрти или абдикације, монарха наслеђује његов син, кћерка и иде се све до побочне линије сродства. Правила о наслеђивању обично се уређују обичајима и традицијом, правним актима или вољом ранијег монарха.

Изборним путем – кроз историју, монарха су најчешће бирале сталешке скупштине, покрајине и сл. Изабрани монарх је уопште први монарх (нпр. Карађорђе Петровић или Милош Обреновић), а њега на престолу касније наслеђују његови потомци и сродници. Народ, грађани као бирачко тело, немају никакве везе са избором монарха.

Увођењем или самоизбором – Овакав начин доласка на власт најчешће је карактеристичн за земље Азије и Јужне Америке. Код њега, одређена личност постаје шеф државе након пуча, државног удара или било које друге насилне промене на врху државе, нпр. Мајски преврат.[6]

Класификација монархија према положају монарха у пореткуУреди

Постоји много различитих критеријума на основу којих се могу разликовати монархије, али најчешће се користи онај који се односи на правни положај монарха у поретку. На основу овога, све монархије можемо поделити у двије групе: ограничене и неограничене монархије. Ограничене монархије могу се поделити у две основне подгрупе, конституционалне и парламентарне монархије. У зависности од тога којем типу монархије одређена држава припада, зависи и ширина овлаштења монарха.[7]

Ограничена монархија – је настала као плод разних револуција током 18. и 19. века, као што су Француска буржоаска револуција, Октобарска револуција у Русији итд. Ове револуције по правилу укидале су положај монарха као шефа државе и ограничавале његове овласти, или су револуционари ишли до физичког уништења читаве монархистичке породице. Код парламентарне монархије успостављен је систем одговорности других органа власти за монархове поступке. У оваквом систему закнодавна власт је отргнута од краља и дата парламенту. Поред тога, монарх је изгубио и право да учествује у судству. Он задржава само мали удео у извршној власти. I ту своју овласт реализује преко ресорних министара које сам он поставља у одређене ресоре. Када монарх донесе одређену одлуку она не може произвести правно дејство док одређени министар не стави потпис на њу, јер за ту одлуку не одговара краљ, него министар којег је он поставио. Међутим, уколико министар сматра да је монархова одлука противна правном поретку он не мора да је одобри и таква одлука неће произвести правно дејство, а краљ због тога не може да смени министра. Министра из владе може уклонити само парламент. Па тако министри се морају трудити да спроводе политику парламента, а не краља уколико желе да остану у ресорима. Уставна монархија је мање ограничена од парламентарне. Код ове врсте монархије, сам монарх не може да учествује у доношењу устава. Устав доноси неко други, уставотворна скупштина, којим се тачно и прецизно прописују овласти монарха. Самим тим, монарх је дужан да се држи устава и закона, иначе ће његове одлуке бити правно необавезујуће, иако он и у овом систему не може правно одговарати за своје поступке.

Неограничене монархије – јесу монархије које су познате још под именом апсолутистичке монархије, а код којих монарх симболизује државу те се у његовим рукама налази сконцетрисана судска, извршна и законодавна власт. Правни поретак дизајнира сам монарх или чиновници које он предодреди за тај посао. Власт такође врши монарх непосредно или органи које он одреди. Овакав вид монархије сматра се за најизразитији пример аутократије.

Монарх и монархија данасУреди

Монархијски облик владавине и монарх су стари колико и сама држава, то је један од најстријих облика владавине. То јесте облик владавине који се налази пред перспективом умирања. У већини држава у којима су изведене револуције успостављене су републике, мада постоје и случајеви ревитализације монархије. Као најеклатантнији пример може се навести Шпанија у којој је током 70-их година из републике Франковог типа, прерасла у парламентарну монархију. Интересантан пример ревитализације монархистичке идеје је и Бугарска. Бугарски цар Симеон II Сакскобурготски, после повратка у земљу пошто је био протеран након социјалистичке револуције, у 2001. години за мање од месец дана основао је политичку партију која је остварила тријумф на изборима. Цар је на крају формирао владу, али као што је и сам рекао, није желео да поврати монархистичко устројство земље.[8]

РеференцеУреди

  1. ^ „монарх - Вокабулар - Српски речник[[Категорија:Ботовски наслови]]”. Архивирано из оригинала на датум 17. 12. 2013. Приступљено 17. 12. 2013.  Сукоб УРЛ—викивеза (помоћ)
  2. ^ „монарцх”. Оxфорд Дицтионариес. 2014. 
  3. ^ Wебстер'с II Неw Цоллеге Дицтионарy. Монарцх. Хоугхтон Миффлин. Бостон. 2001. п. 707. ISBN 978-0-395-96214-5.
  4. ^ Слободан Јовановић, О држави - основи једне правне теорије, пп. 375-376., Издавачка књижница Геце Кона, Београд, 1922.
  5. ^ Кузмановић Рајко, Уставно право, пп. 421 - 424., Правни факултет, Бања Лука, 2002.
  6. ^ Исто, стр. 450 - 451.
  7. ^ Снежана Савић, Теорије државе и права, пп. 95 - 103., Комесграфика д.о.о., Бања Лука, 2005.
  8. ^ „Време 550 - Бугарска : Хоце ли цар умети да влада[[Категорија:Ботовски наслови]]”. Архивирано из оригинала на датум 17. 12. 2013. Приступљено 17. 12. 2013.  Сукоб УРЛ—викивеза (помоћ)

ЛитератураУреди

  • Гирард, Пхилиппе Р. (2011). Тхе Славес Wхо Дефеатед Наполеон: Тоуссаинт Лоувертуре анд тхе Хаитиан Wар оф Индепенденце 1801–1804. Тусцалооса, Алабама: Тхе Университy оф Алабама Пресс. ИСБН 978-0-8173-1732-4. 
  • Сцхутт-Аинé, Патрициа (1994). Хаити: А Басиц Референце Боок. Миами, Флорида: Либраирие Ау Сервице де ла Цултуре. стр. 33—35, 60. ИСБН 978-0-9638599-0-7. 
  • ТиЦам (27. 09. 2006). „17 Оцтобер: Деатх оф Дессалинес”. хаитиwебс.цом. Архивирано из оригинала на датум 28. 09. 2007. Приступљено 16. 10. 2006. 

Спољашње везеУреди