Википедија

Пешчана олуја

Пешчана олуја је метеоролошки феномен карактеристичан за сува и полусува подручја. Пешчане олује настају када снажан ветар понесе песак и прашину са суве површине. Честице се преносе салтацијом и суспензијом, изазивајући ерозију тла на једном и депозицију на другом мјесту.

Гледано одозго, пешчана олуја можда не изгледа тако јака као што заиста јесте. Пустиња Намиб (2017) 25° 20′ 07″ С 016° 03′ 05″ Е / 25.33528° Ј; 16.05139° И / -25.33528; 16.05139 (Сандстурм)
Пешчана олуја се приближава граду Ал Асад у Ираку, 2005.

Сува подручја око северне Африке и Арапског полуострва су главни копнени извори прашине у ваздуху. Тврди се да[1] лоше управљање сувим подручјима, као што је занемаривање система угара, повећава величину и учесталост прашних олуја са пустињских маргина, чиме се мења локална и глобална клима, и утиче се на локалну економију.[2]

Термин пешчана олуја се најчешће користи у контексту пустињских прашинских олуја, посебно у пустињи Сахара, или на местима где је песак превалентнији тип земљишта од прљавштине или стена, када, поред ситних честица које заклањају видљивост, значајна количина већих честица песка бива одувана ближе површини. Израз олуја прашине се чешће користи када се ситније честице разносе на велике удаљености, посебно када олуја прашине утиче на урбана подручја.

Узроци уреди

 
Анимација која приказује глобално кретање прашине из азијске олује прашине.

Како се повећава сила прашине која прелази преко лабаво држаних честица, честице песка прво почињу да вибрирају, а затим да се крећу по површини у процесу који се назива салтација. Док више пута ударају о тло, олабаве и одломе мање честице прашине које тада почињу да путују у суспензији. При брзинама ветра већим од оне која изазива суспензију најмањих, постојаће популација зрна прашине која ће се кретати низом механизама: суспензијом, салтацијом и пузањем.[2]

Једна студија из 2008. године открива да почетно слање честица песка изазива статичко електрично поље трењем. Салатацијски песак добија негативно наелектрисање у односу на тло, што заузврат доводи до отпуштања више честица песка које затим почињу да салтирају. Утврђено је да овај процес удвостручује број честица предвиђен претходним теоријама.[3]

Једна лоша пољопривредна пракса која доприноси прашним олујама је обрада сувог земљишта. Посебно лоше пољопривредне технике су интензивна обрада земљишта или непостојање усева или покровних усева када олује ударе у посебно рањивим временима пре обнављања вегетације.[4] У полусушној клими, ове праксе повећавају осетљивост на олује прашине. Међутим, могу се применити праксе очувања земљишта да би се контролисала ерозија ветром.

Физички и еколошки ефекти уреди

 
Олуја прашине у Сахари, на слици Џорџа Франсиса Лајона

Пешчана олуја може неочекивано да транспортује и носи велике количине песка. Олује прашине могу носити велике количине прашине, а предња ивица се састоји од зида од густе прашине висине чак 1,6 км (5.200 фт). Олује прашине и песка које долазе са пустиње Сахаре локално су познате као самум или симун (сîмūм, сîмūн). Хабуб (хəбūб) је пешчана олуја која преовладава у региону Судана око Картума, а појаве су најчешће током лета.

Пустиња Сахара је кључни извор прашних олуја, посебно депресија Боделе[5] и област која покрива састав Мауританије, Малија и Алжира.[6] Сахарска прашина се често емитује у медитеранску атмосферу и преноси се ветровима понекад чак на север до централне Европе и Велике Британије.[7]

Сахарске олује прашине повећале су се отприлике 10 пута током пола века од 1950-их, узрокујући губитак горњег слоја тла у Нигеру, Чаду, северној Нигерији и Буркини Фасо. У Мауританији су се јављале само две олује прашне годишње почетком 1960-их, док их је било око 80 годишње од 2007. године, према Андрев Гоудију, професору географије на Оксфордском универзитету.[8][9] Нивои сахарске прашине која је долазила са источне обале Африке у јуну 2007. године били су пет пута већи него у јуну 2006. године, и били су највећи уочени бар од 1999. године, што је можда довољно охладило воде Атлантика да се мало смањи активност урагана крајем 2007.[10][11]

 
Сиднеј обавијен прашином током аустралијске олује прашине 2009.

Такође се показало да олује прашине повећавају ширење болести широм света.[12] Споре бактерија и вируси из земљишта бивају олујама унесени са ситним честицама у атмосферу и утичу на загађење ваздуха у градовима.[13]

Краткорочни ефекти изложености пустињској прашини укључују тренутно појачане симптоме и погоршање плућне функције код особа са астмом,[14] повећан морталитет и морбидитет од дуго транспортоване прашине из Сахаре[15] и азијских олуја[16] што сугерише да дуго транспортоване честице прашне олује негативно утичу на циркулаторни систем. Прашинска пнеумонија је резултат удисања великих количина прашине.

Продужена и незаштићена изложеност респираторног система у прашинској олуји такође може изазвати силикозу,[17] која ће, ако се не лечи, довести до гушења; силикоза је неизлечиво стање које такође може довести до рака плућа. Постоји и опасност од кератокоњунктивитиса сика („сувих очију“) који у тешким случајевима без хитног и правилног лечења може довести до слепила.

Ванземаљске олује прашине уреди

Олује прашине нису ограничене на Земљу и познато је да се формирају на другим планетама као што је Марс.[18] Ове олује прашине могу се проширити на већа подручја од оних на Земљи, понекад окружујући планету, са брзином ветра до 25 м/с (60 мпх). Међутим, с обзиром на много нижи атмосферски притисак на Марсу (отприлике 1% од Земљиног), интензитет Марсових олуја никада не би могао да достигне врсту ветрова ураганске силе који се искусе на Земљи.[19] Марсовске олује прашине настају када соларно грејање загрева атмосферу Марса и изазива кретање ваздуха, подижући прашину са земље. Шанса за олује се повећава када постоје велике температурне варијације попут оних које се виде на екватору током лета на Марсу.[20]

Олуја прашине на Марсу – оптичка дубина тау – од маја до септембра 2018.
(Марсов климатски дубинометар; Орбитални истраживач Марса)
(1:38; анимација; 30. октобар 2018; опис датотеке)
Пешне олује на Марсу
 
 
25. новембар 2012.
 
18. новембар 2012.
Наведене су локације ровера Опортјунити и Кјуриосити

Референце уреди

  1. ^ Есламиан, Саеид; Есламиан, Фаезех (2017). Хандбоок оф Дроугхт анд Wатер Сцарцитy: Манагемент оф Дроугхт анд Wатер Сцарцитy (на језику: енглески). ЦРЦ Пресс. ИСБН 978-1-351-85113-8. Приступљено 4. 12. 2017. 
  2. ^ а б Сqуирес, Вицтор Р. „Пхyсицс, Мецханицс анд Процессес оф Дуст анд Сандстормс” (ПДФ). Аделаиде Университy, Аустралиа. Архивирано (ПДФ) из оригинала 2015-06-05. г. Приступљено 2007-07-29. 
  3. ^ „Елецтриц Санд Финдингс, Университy оф Мицхиган Јан. 6, 2008”. Еурекалерт.орг. 2008-01-07. Архивирано из оригинала 2016-05-20. г. Приступљено 2016-12-04. 
  4. ^ „Дуст Стормс Цхаптер” (ПДФ). Емергенцy Манагемент План. Стате оф Орегон. Архивирано из оригинала (ПДФ) 2013-10-21. г. 
  5. ^ Корен, Илан; Кауфман, Yорам Ј; Wасхингтон, Рицхард; Тодд, Мартин C; Рудицх, Yинон; Мартинс, Ј Вандерлеи; Росенфелд, Даниел (2006). „Тхе Бодéлé депрессион: А сингле спот ин тхе Сахара тхат провидес мост оф тхе минерал дуст то тхе Амазон форест”. Енвиронментал Ресеарцх Леттерс. 1 (1): 014005. Бибцоде:2006ЕРЛ.....1а4005К. дои:10.1088/1748-9326/1/1/014005  . 
  6. ^ Миддлетон, Н. Ј.; Гоудие, А. С. (2001). „Сахаран дуст: Соурцес анд трајецториес”. Трансацтионс оф тхе Институте оф Бритисх Геограпхерс. 26 (2): 165. ЈСТОР 3650666. дои:10.1111/1475-5661.00013. 
  7. ^ Перицлеоус, Коулис; et al. (2006). „Аирборне Транспорт оф Сахаран Дуст то тхе Медитерранеан анд то тхе Атлантиц”. Енвиронментал Моделлинг анд Симулатион. ЕМС-2006: 54—59. ИСБН 9780889866171. 
  8. ^ Броwн, Лестер Р. (Јуне 27, 2007) ЕНВИРОНМЕНТ: Ароунд тхе Глобе, Фармерс Лосинг Гроунд Архивирано 2016-12-20 на сајту Wayback Machine. ипснеwс.нет
  9. ^ Броwн, Лестер Р. „Лосинг Соил”. Архивирано из оригинала 2007-06-29. г. Приступљено 2007-06-29. 
  10. ^ Лонеy, Јим (Аугуст 9, 2007) Сциентистс еxамине Африцан дуст линк то хуррицанес Архивирано 2016-12-20 на сајту Wayback Machine. Реутерс
  11. ^ „НАСА: Сахаран Дуст Хас Цхиллинг Еффецт он Нортх Атлантиц”. Наса.гов. децембар 2007. Архивирано из оригинала 2017-05-31. г. Приступљено 2016-12-04. 
  12. ^ Гриффин, D. W. (2007). „Атмоспхериц Мовемент оф Мицроорганисмс ин Цлоудс оф Десерт Дуст анд Имплицатионс фор Хуман Хеалтх”. Цлиницал Мицробиологy Ревиеwс. 20 (3): 459—77, табле оф цонтентс. ПМЦ 1932751  . ПМИД 17630335. дои:10.1128/ЦМР.00039-06. 
  13. ^ Сандстром, Т; Форсберг, Б (2008). „Десерт дуст: Ан унрецогнизед соурце оф дангероус аир поллутион?”. Епидемиологy. 19 (6): 808—9. ПМИД 18854705. дои:10.1097/ЕДЕ.0б013е31818809е0. 
  14. ^ Парк, Јеонг Wоонг; Лим, Yоунг Хее; Кyунг, Сун Yоунг; Ан, Цханг Хyеок; Лее, Санг Пyо; Јеонг, Сеонг Хwан; Ју, Yоунг-Су (2005). „Еффецтс оф амбиент партицулате маттер он пеак еxпираторy флоw ратес анд респираторy сyмптомс оф астхматицс дуринг Асиан дуст периодс ин Кореа”. Респирологy. 10 (4): 470—6. ПМИД 16135170. С2ЦИД 39768807. дои:10.1111/ј.1440-1843.2005.00728.x. 
  15. ^ Перез, Лаура; Тобиас, Аурелио; Qуерол, Xавиер; Кüнзли, Нино; Пеy, Јорге; Аластуеy, Андрéс; Виана, Мар; Валеро, Наталиа; Гонзáлез-Цабрé, Мануел; Сунyер, Јорди (2008). „Цоарсе Партицлес фром Сахаран Дуст анд Даилy Морталитy”. Епидемиологy. 19 (6): 800—7. ПМИД 18938653. С2ЦИД 21092037. дои:10.1097/ЕДЕ.0б013е31818131цф. 
  16. ^ Лее, Хyеwон; Ким, Хо; Хонда, Yасусхи; Лим, Yоун-Хее; Yи, Сеунгмук (2013). „Еффецт оф Асиан дуст стормс он даилy морталитy ин севен метрополитан цитиес оф Кореа”. Атмоспхериц Енвиронмент. 79: 510—517. Бибцоде:2013АтмЕн..79..510Л. дои:10.1016/ј.атмосенв.2013.06.046. 
  17. ^ Гоудие, Андреw С. (2014). „Десерт дуст анд хуман хеалтх дисордерс”. Енвиронмент Интернатионал. 63: 101—13. ПМИД 24275707. дои:10.1016/ј.енвинт.2013.10.011. Архивирано из оригинала 18. 08. 2020. г. Приступљено 27. 06. 2022. 
  18. ^ „Дисцоверy Мониторинг анд Предицтинг Еxтратеррестриал Wеатхер”. Натионал Сциенце фоундатион. Архивирано из оригинала 2014-12-11. г. Приступљено 2013-11-21. 
  19. ^ „Тхе Фацт анд Фицтион оф Мартиан Дуст Стормс”. Натионал Аеронаутицс Анд Спаце Администратион. Архивирано из оригинала 2016-09-14. г. Приступљено 2015-09-18. 
  20. ^ „ТХЕМИС кеепс ан еyе он Марс фор дуст”. ТХЕМИС. Архивирано из оригинала 2013-07-03. г. Приступљено 2013-11-21. 
  21. ^ Wалл, Мике (12. 6. 2018). „НАСА'с Цуриоситy Ровер Ис Трацкинг а Хуге Дуст Сторм он Марс (Пхото)”. Спаце.цом. Приступљено 13. 6. 2018. 

Спољашње везе уреди

 
Пешчана олуја на Викимедијиној остави.


Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Peščana_oluja&oldid=26778977”