Петер Деби

Холандско-амерички физичар и физички хемичар

Петер Деби, са пуним именом Петер Јосеф Вилијам Деби (енгл. Peter Debye, хол. Petrus Josephus Wilhelmus Debije, Мастрихт, 24. март 1884Итака, Њујорк, 2. новембар 1966),[1][2] холандско-амерички физичар и физички хемичар.[3] Професор универзитета у Холандији, Швајцарској и Немачкој, директор Института Кајзер Вилхелм у Берлину. Године 1940. отишао у САД, где је на Универзитету Корнел радио као професор до пензије (1950). Развио теорију о поларизирајућем деловању електричног поља на молекуле и истраживао њихове диполне моменте, чиме је унапредио спознаје о међуатомским удаљеностима и структури молекула. Проширио Ајнштајново објашњење топлотне проводности чврстог тела на ниским температурама (Ајнштајн-Дебијева теорија топлотно проводности чврстога тела, 1912). Утемељио методу истраживања кристалне структуре прашкастих узорака дифракцијомом рендгенских зрака (Деби-Шерерова метода, 1916). Са Ерихом Хикелом поставио је теорију (Деби-Хикелова теорија, 1923) о електричној проводљивости и термодинамичкој равнотежи разређених раствора јаких електролита, чиме је проширио Аренијусову теорију дисоцијације соли у раствору на позитивне и негативне јоне. Притом је претпоставио да су поједини јони окружени облаком јона супротног набоја, а отклон од идеалних раствора објаснио је деловањем међујонских привлачних и одбојних сила. Године 1936. је добио Нобелову награду за хемију.[4]

Петер Деби
Peter Debye
Рођен24 март, 1884(1884-03-24)
Мастрихт, Холандија
Умро2. новембар 1966.(1966-11-02) (82 год.)
Итака, Њујорк, САД
ДржављанствоХоландија / Сједињене Државе
ПољаФизика, Хемија
ИнституцијеУниверзитет у Цириху (1911–12)
Универзитет у Утрехту (1912–14)
Универзитет у Гетингену (1914–20)
ЕТХ Цирих (1920–27)
Универзитет у Лајпцигу (1927–34)
Универзитет у Берлину (1934–39)
Универзитет Корнел (1940–50)
Алма матерУниверзитет у Ахену
Универзитет у Минхену
МенторАрнолд Зомерфелд
Важнији студентиЛарс Онзанге
Пол Шерер
Џорџ К. Франкел
Фриц Цвики
Познат поДебијев модел
Дебијева релаксација
Дебијева фреквенција
Значајна признањаРумфордова медаља (1930)
Фарадејова предавачка награда (1933)
Лоренцова медаља (1935)
Нобелова награда за хемију (1936)
Награда Виларда Гибса (1949)
Макс Планкова медаља (1950)
Прислијева медаља (1963)
Национална медаља за науку (1965)

Биографија уреди

Детињство и младост уреди

Рођен је као Петер Јосеф Вилијам Деби у Мастрихту, Холандији. Школовао се на Универзитету у Аацхену. Студирао је математику и класичну физику, и 1905. је добио звање инжењера електротехнике. 1907. је објавио свој први рад, математичко решење проблема који укљућује вртложне струје.

Године 1906. је добио посао као асистент на Универзитету у Минхену, где је постао и доктор наука 1908, радећи на притиску електромагнетног зрачења. Године 1910. је извео једначину за Планков закон, за коју је и сам Макс Планк потврдио да је једноставнији извод него његов.

Када је 1911. Алберт Ајнштајн постао професор на Универзитету у Прагу, тада је Деби преузео његово старо место професора на Универзитету у Цириху. Након тога радио је на универзитетима у Утрехту 1912, Гетингену 1913, Цириху 1920, Лајпцигу 1927. и Берлину 1934, где је опет наследио Ајнштајна. Од 1937. до 1939. године био је председник Немачког удружења физичара.

Године 1913. се Деби оженио са Матилде Алберер, с којом је имао сина Петера П. Деби (рођен 1916) и кћер Матилде Марија (рођена 1921). Његов син је постао исто физичар, па су радили повремено и заједно.

Научни допринос уреди

 
Молекул воде је пример поларног молекула, а величина њихове поларности одређена је електричним диполним моментом. Негативни набој је представљен плавом бојом, позитивни набој је приказан плавом бојом, док је бело неутрално.
 
Ајнштајн-Дебијеова теорија топлотне проводности чврстог тела.

Његов први научни допринос био је примена идеје о диполном моменту (расподела позитивног и негативног електричног набоја у електричним системима), код електричног набоја несиметричних молекула (на пример вода). Године 1912. је развио једначине за однос момента дипола у зависности о температуре и диелектричној константи. Због те заслуге, мерна јединица момента дипола деби је названа у његову част. Осим тога, 1912. је проширио Ајнштајнову теорију о топлотном капацитету, за ниже температуре, додавши утицај нискофреквентних фонона.

Године 1913. је проширио теорију Нилса Бора о атомској структури, уводећи елиптичну орбиту. Године 1915. Деби је израчунао утицај температуре на рендгенску дифракцију за испитивање кристала (Деби-Волеров фактор). Године 1923. је побољшао теорију Сванта Августа Аренијуса о електричној проводљивости у раствору електролита (Дебијева дужина). Године 1923. Деби је развио теорију за објашњење Комптоновог учинка, када долази до помака рендгенских зрака у интеракцији с електронима.

Ајнштајн-Дебијева теорија топлотне проводности чврстога тела уреди

Ајнштајн-Дебијева теорија топлотне проводности чврстога тела је објашњење одступања топлотне проводности од Дулонг-Петитовог закона и температурне зависности на ниским температурама помоћу осциловања атома у атомској решетки (фононски модел). Увођењем карактеристичне Дебијеве температуре Θ добијена је иста вредност топлотне проводности једноставних чврстих материја по молу за исте износе Т/Θ, где је Т термодинамичка температура. У металима, због побуђивања електрона у виша стања, топлотна проводност има додатни (на ниским температурама линеарни) члан. У класичној статистичкој физици топлотна проводност неког чврстог тела је константна. Међутим, при ниским температурама топлотна проводност се смањује због квантних учинака. У близини температуре апсолутне нуле топлотна је проводност сразмерна са кубом температуре Т³ и код саме нуле ишчезава.[5]

Каснији рад уреди

Од 1934. до 1939. године био је професор на престижном Хумболтовом универзитету у Берлину. Године 1939. је отпутовао у Сједињене Америчке Државе, где је радио као професор на Универзитету Корнел, Њујорк. Године 1946. постаје амерички држављанин. Ту је радио на техници расипања светлости за одређивање релативне молекуларне масе молекула полимера. Започео је да проучава синтетичке гуме, а касније је наставио рад са беланчевинама и макромолекулима.

Године 1966. је умро од срчаног удара.[6][7]

Ратне активности и контроверзе уреди

Контроверза из 2006 уреди

У јануару 2006, у Холандији се појавила књига (на холандском), коју је написао Сибе Риспенс, под насловом Ајнштајн у Холандији.[8] Једно поглавље ове књиге говори о односу између Алберта Ајнштајна и Дебија. Риспенс је открио документе који су, како је веровао, били нови и доказао да је Деби, током свог управљања Друштвом Кајзер Вилхелм, био активно укључен у чишћење немачких научних институција од јеврејских и других „неаријевских елемената“. Риспенс бележи да је 9. децембра 1938. Деби писао у својству председника Немачког физичког друштва (ДПГ) свим члановима ДПГ:

У светлу тренутне ситуације, чланство немачких Јевреја како је предвиђено Нирнбершким законима, у Немачком физичком друштву не може се наставити. По жељи одбора, молим све чланове на које се ове дефиниције односе да ми пријаве своју оставку. Хајл Хитлер!

У многим биографијама[3][9][10] објављеним пре Риспенсовог рада, стоји да се Деби преселио у САД, јер је одбио да прихвати немачко држављанство које су му наметали нацисти. Он је планирао одлазак из Немачке током посете своје мајке у Мастрихту крајем 1939. године. Он се укрцао на брод у Ђенови јануара 1940. и стигао у Њујорк почетком фебруара 1940. Одмах је тражио стални посао у САД и прихватио такву понуду из Корнела у јуну 1940. Тог месеца је прешао америчку границу у Канаду и вратио се за неколико дана са имиграционом визом. До децембра 1940. успео је да одведе своју жену из Немачке у САД. Иако је његов син већ био у САД пре него што је отишао, његова 19-годишња ћерка и снаја нису отишле. Оне су живеле су у његовој званичној резиденцији у Берлину и издржавале су се од Дебиевих званичних берлинских плата (у ту сврху је пажљиво одржавао службено одсуство).

Даље, Риспенс[8] наводи да је Алберт Ајнштајн у првој половини 1940. покушао да спречи Дебија да буде именован у Сједињеним Државама на Корнелу. Ајнштајн је наводно писао својим америчким колегама: „Знам из поузданог извора да је Петер Деби још увек у блиском контакту са немачким (нацистичким) вођама“ и, према Риспенсу, позвао је своје колеге да ураде „оно што сматрају својом дужношћу као амерички грађани”. Да би то подржао, Риспенс се позива на добро познато Дебијево писмо Ајнштајну и Ајнштајнов одговор на њега. Ван Гинкел[11] је истражио извештаје ФБИ-а из 1940. о овом питању и пронашао „поуздани извор“ у виду једног писма упућеног Ајнштајну, које је написао неко чије је име изгубљено. Ова особа није била лично позната Ајнштајну, и према Ајнштајну, вероватно није познавала ни Дебија лично. Штавише, ово оптужујуће писмо није стигло директно до Ајнштајна, већ су га пресрели британски цензори који су га показали Ајнштајну. Ајнштајн је послао британског агента са писмом Корнелу, а власти Корнела су информисале Дебија о афери. Потом је Деби написао своје добро познато писмо Ајнштајну из 1940. године, на које је Ајнштајн одговорио. Последња два писма могу се наћи у објављеној Ајнштајновој преписци.

Риспенс наводи да је Деби послао телеграм у Берлин 23. јуна 1941, обавештавајући своје претходне послодавце да је у могућности и вољан да поново преузме своје дужности у Кајсер Вилхелм Институту, вероватно да би одржао своје одсуство, и задржао берлинску кућу и плату на располагању његове кћери. Копија овог телеграма до сада није пронађена. У лето 1941, Деби је пријавио намеру да постане амерички држављанин и брзо је регрутован у САД да учествује у савезничким ратним истраживањима.

У многим биографијама, а такође и у Риспенсовој књизи, добро је документовано да су Деби и холандске колеге помогли његовој јеврејској колегиници Лизи Мајтнер 1938–1939 (уз велики ризик за себе и своју породицу[12][13]) да пређе холандско-немачку граница да би избегла нацистички прогон и на крају је добила положај у Шведској.

Пре Риспенсовог рада, а за разлику од њега, Рехенбергов чланак[14] се појавио 18 година раније у вези са Дебијевим писмом. Чланак детаљније описује Дебијеву посланицу и представља веома повољну слику о Дебију у његовим напорима да се одупре нацистичким активистима. Штавише, овај чланак истиче да је Макс фон Лауе, познат по својим антинацистичким ставовима, дао сагласност на писмо председника ДПГ-а.

Референце уреди

  1. ^ „Тхе Нобел Призе ин Цхемистрy 1936”. НобелПризе.орг (на језику: енглески). Приступљено 2021-12-26. 
  2. ^ „Петер Дебyе | Америцан пхyсицал цхемист | Британница”. www.британница.цом (на језику: енглески). Приступљено 2021-12-26. 
  3. ^ а б Давиес, M. (1970). „Петер Јосепх Wилхелм Дебyе. 1884–1966”. Биограпхицал Мемоирс оф Феллоwс оф тхе Роyал Социетy. 16: 175—232. дои:10.1098/рсбм.1970.0007 . 
  4. ^ Дебyе, Петер, [1] "Хрватска енциклопедија", Лексикографски завод Мирослав Крлежа, www.енциклопедија.хр, 2016.
  5. '^ Ајнштајн-Дебијева теорија топлотне проводности чврстога тела, [2] "Хрватска енциклопедија", Лексикографски завод Мирослав Крлежа, www.енциклопедија.хр, 2016.
  6. ^ „Петер Јосепх Wилхелм Дебyе (1884 - 1966)”. Приступљено 27. 03. 2009. 
  7. ^ Дебyе ис буриед ин тхе реар сецтион оф тхе цеметерy, неар тхе нортхwестерн цорнер.
  8. ^ а б Сyбе Риспенс (2006). Еинстеин ин Недерланд. Еен интеллецтуеле биографие. Амбо/Антхос. ИСБН 90-263-1903-7. 
  9. ^ Стицхтинг Едмонд Хустинx анд Цхристиан Бремен, ур. (2000). Пие Дебије-Петер Дебyе: 1884–1966. Гардез! Верлаг. ИСБН 3897960486. 
  10. ^ Wиллиамс, Ј. W. "Петер Јосепх Wилхелм Дебyе" Биограпхицал Мемоирс, Вол. 46 (1975) Натионал Ацадемy оф Сциенцес У.С.
  11. ^ Г. ван Гинкел, Проф. Петер Ј. W. Дебyе ин 1935–1945. Ан инвестигатион оф хисторицал соурцес, Децембер. 2006. ISBN 90-393-4284-9.
  12. ^ Симе, Рутх Леwин (1997). Лисе Меитнер: А Лифе ин Пхyсицс. Университy оф Цалифорниа Пресс. ИСБН 0520208609. 
  13. ^ Симе, Рутх Леwин (1990). „Лисе Меитнер'с Есцапе фром Германy”. Америцан Јоурнал оф Пхyсицс. 58 (3): 262—267. Бибцоде:1990АмЈПх..58..262С. дои:10.1119/1.16196. 
  14. ^ Рецхенберг, Х. (новембар 1988). „Вор фüнфзиг Јахрен”. Пхyсикалисцхе Блäттер (на језику: енглески). 44 (11): 418. дои:10.1002/пхбл.19880441104. 

Литература уреди

Спољашње везе уреди