Позитронска емисиона томографија у истраживањима можданих функција

Позитронска емисиона томографија у истраживањима можданих функција једна је од најсавременијих метода нуклеарне медицине која омогућава визуализацију промена у мозгу на основу различите активности појединих његових делова. Наиме након уношење радиообележивача (радиомаркера) у крвоток испитаника, из трагова радиоактивних једињења доспелих до мозга добијању се дијагностичке информација о различитим стадијумима болести у различитим регијама мозга. Ова техника одликује се високом просторном резолуцијом реда 1–3 милиметра, али малом временском резолуцијом од око 1 секунде, што онемогућава регистровање брзих промена мождане активности.[1] За регистрацију ових брзих промена у мозгу користи се компјутер, који прикупљене податке од стране детектора претвара у мулти-димензионалне (обично 3-димензионалне или 4-димензионалне) слике које приказују дистрибуцију радиообележивача у мозгу. Посебно су користи широк спектар лиганада, који се користе за мапирање различитих облика деловања неуротрансмитера, а далеко најчешће и ПЕТ трагачи за обекежене облике глукозе.

Позитронска емисиона томографија у истраживањима можданих функција
Позитронска емисиона томографија нормалних можданих структура
Класификација и спољашњи ресурси
СпецијалностНуклеарна медицина
Неурологија
МКБ-10C?3
МКБ-9-CM92.0-92.1
МеСХД049268

Код позитронске емисионе томографија у истраживањима можданих функција примјењује се радиомаркер, обележен позитронски емитер кратког живота у наномоларним или пикомоларним концентрацијама; угљеник 11C 1/2 = 20,4 мин), флуор 18Ф 1/2 = 110 мин), кисеоник 15О 1/2 = 2,03 мин), азот 13Н 1/2 = 9,97 мин). Како су радиомаркери краткоживећи изотопи, уз уређај за позитронску емисиону томографију мора бити и циклотрон (у којем се они производе).

Употреба C, О, Ф, и Н, који се налазе у великом броју молекула у живом организму, пружа могућност њиховог везивања за циљни молекул што може бити; ензим од значаја за метаболизам неуротрансмитера, ћелијски рецептор, транспортер, итд., што након њиховог везивања омогућава праћење биохемијских процеса у мозгу „ин виво“.[2][3]

Историјат уреди

Истраживања можданих функција у корелацији са грађом мозга више векова уназад била су повезана за послесмртна клиничка или неуропатолошка истраживања. Експерименти на животињама помогли су у прикупљању информације о можданим функцијама, али код анималних модела постојала су бројна ограничења у истраживањима виших нервних функција.

Ове вишевековне историјске проблеме почео је да решава развој нуклеарне медицине који се непрестано кретао узлазном путањом захваљујући, пре свега, доприносу великог броја научника, инжињера и физичара. Почеци ове гране медицине везани су за крај деветнаестог века и открића радиоактивности (Антоан Анри Бекерел, 1896) , радијума (Марија Кири, 1898) и x-зрака (Wилхелм Роентген, 1895).[4]

Убрзо по овим открићима почела је примена извора X-зрачење и радијума у медицини у циљу добијању слика, уз помоћ јонизујућег зрачења трансмитованог кроз тело пацијента на фотографску плочу. Ова метода омогућавала је физичарима, да по први пут, неинвазивно виде „унутар“ људског тела и била нарочито корисна за имиџинг костију. X-зрачење је убрзо постало главно средство за добијање радиографских слика због брзине и бољег контраста у односу на методе које су укључивале коришћење радијума и других радионуклида доступних у том историјском раздобљу.

 
Ђерђ де Хевеш (1885–1966) мађарски радиокемичар који је за свој рад на радиоактивним означивачима кемијских процеса у метаболизму животиња добио Нобелову награду за хемију.

Темеље за биолошки развој нуклеарне медицине поставили су између 1910. и 1945. године;[5]

  • Ђерђ де Хевеш (1913) који је развио принципе коришћења радиоактивних маркера и први их применио у биолошком систему 1923. године, изучавајући апсорпцију и транспорт радиоактивногнитрата у биљкама. Први биолошки експерименти са природним радионуклидом ТхБ (212Пб) Ђерђ де Хевеш објавио је 1920. године, у којима је раствору у коме је гајен боб додавао радиоактивно олово. Електроскопом је пратио расподелу радиоактивности у појединим деловима биљке чиме је открио наћин праћења метаболизма.[6]
  • Блумгарт и Wеисс, који су (највероватније 1927. године), објавили резултате првог истраживање у којем је маркер унет у људски организам. Тада је водени раствор радона унет интравенозно у организам, а затим је мерено време проласка крви од једне до друге руке, коришћењем Wилсон-ове коморе као детектора зрачења.
  • Лаwренце је 1930. године, након проналаска циклотрона, омогућио вештачку производњу радионуклиде, и тиме повећао опсег биолошких процеса који су касније изучавани.
  • Након што је Е. Ферми, открио неутроне 1932. године осим тешког и токсичног олова, коришћени су и други природни радионуклиди (210Би, 226Ра). Ово откриће помогло је де Хевешу, да направи први неутронски извор, и за своја испитивања користи 32П који настаје (D,н) реакцијом на лаким елементима као штоје берилијум.

Велики помак у односу на дотадашње бројање сигнала у неколико изабраних тачака мерења, настао је у педесетим годинама 20. века када је дошло до развоја технологије која је омогућавала добијање слика дистрибуцијом радионуклида у људском телу Коначно, на крају Другог светског рата, нуклеарни реактори који су били развијени као део Менхетн Пројекта почели су да се користе за производњу радиоактивних изотопа уколичинама које су могле да задовоље потребе за примену у медицини.

Прекретница у даљем развоју нуклеарне медицине настала је применом ректилинеарног скенера (Бенедицт Цассен, 1951.) и ангер-камере (Хал Ангер, 1958.) као претече свих модерних нуклеарно-медицинских система за имиџинг појединачним фотоном.

Током 1964. године (Паул Харпер) је у имиџинг први пут применио технецијум што је представљало прекретницу у даљем развоју нуклеарне медицине, јер се до тада углавном користио јод за проучавање и постављање дијагнозе код тироидних поремећаја, као и неки други радионуклиди који су могли да се користе само за мали број органа.

Последњи битна фаза у историјском развоју нуклеарне медицине био је развој математике за реконструкцију томографских слика. Ово је револуционирало изменило набоље читаво поље медицинског имиџинга зато што је заменило дводимензионални приказ тродимензионалне дистрибуције радиоактивности са стварним тродимензионалним приказом. Ово откриће тако је омогућило развој позитронске емисионе томографије (ПЕТ) и једнофотонске емисионе компјутеризоване томографије (СПЕЦТ) током седамдесетих година прошлог века, чиме је започето модерно доба нуклеарне медицине.[7]

Конвенционална радиологија, компјутерска томографија (ЦТ) и визуализација магнетном резонанцом (МРИ) пружају првенствено морфолошке информације. Последње две деценије развијене су технике које неинвазивним путем омогућавају специфичан приказ можданих структура током различитих активности. Ове технике се називају функционална визуализација (енгл. imaging) мозга (тзв „слике мозга у акцији“). Основу функционалне визуализације мозга чине следеће технике које мере регионални проток крви:

Данашњи ПЕТ скенери користе широк дијапазон маркера, који покривајући све главне органске системе у телу, пружају могућност различитих мерења биолошке функције (метаболизам костију, метаболизам глукозе, тироидна функција итд).[9]

У првим деценијама 21. веку започео је развој мултимодалне инструментације. Готово сви ПЕТ скенери и растући број СПЕЦТ система су данас интегрисани са скенерима за компјутеризовану томографију (ЦТ), формирајући ПЕТ/ЦТ и СПЕЦТ/ЦТ конфигурације. Ови системи омогућавају лако повезивање структуре (ЦТ) и функције (ПЕТ или СПЕЦТ) дајући бољи дијагностички увид у многим клиничким ситуацијама.[10]

Основни принципи ПЕТ имиџинга уреди

 
Схематизовани приказ детекцији позитронске анихилације

У позитронској емисионој томографији користе се само радионуклиди који емитују позитроне. За ПЕТ се користе позитронски (β+) емитери.

Детекција позитронске анихилације

Техника ПЕТ заснива се на детекцији позитронске анихилације или анихилационој коинцидентној детекцији (АКД). Наиме готово симултане детекције два анихилациона фотона омогућују ПЕТ-у да, дуж линије између два детектора, лоцира место њиховог настанка. Емитер β+ доживљава анихилацију на раздаљини мањој од 1 милиметар од места настанка. Када долази до анихилације емитују се два фотона, сваки од 511 кеВ под углом од 180° један од другог. Сигнал се региструје само када се констатују два 511 кеВ фотона на два детектора ПЕТ камере постављене подуглом од 180° у супротним смеровима, обично са удаљености од неколико десетих делова милиметра до неколико милиметара од места где је позитрон био емитован.[11] Детекцију фотонског пара у детекторима обично дефинише запремину из које су они емитовани. Већина анихилационих коинцидентних детектора имају квадратне, или правоугаоне попречне пресеке, тако да и запремина има такав попречни пресек, са димензијама једнаким димензијама детектора.

Детектори временског жига

Многи ПЕТ скенери имају електронске уређаје који прилепе неку врсту дигиталног временског жига на снимак сваког догађаја. Ово се извршава са прецизношћу од приближно једне до две наносекунде. Коинцидентни процесор пореди временски жиг за сваки догађај са једног детектора са временским жигом на догађају из наспрамног детектора. Ако су су се два догађаја десила унутар унапред дефинисаног коинцидентног временског прозора (који је обично 6 до 12 наносекунди), настаје коинцидентни догађај. Иако се анихилациони фотони емитују истовремено, потребно је оставити мали временски прозор како би се толерисале разлике у трајању преноса сигнала кроз каблове и електронику, као и разлике у дистанцама које прелазе два фотона од места анихилације до детектора. Убацивањем више парова наспрамих детектора и њихово просторно уређење у облику круга, или неког другог геометријског облика око пацијента, могу се истовремено добити информације из више различитих пројекционих углова. Ово омогућује извођење релативно брзих, динамичких студија, као и редукцију артефакта изазваних померањем пацијента.

Радиоемитери или радиофармци у ПЕТ уреди

Радиоемитер или радиофармак се различито накупља у појединим деловима мозга, што зависи од њихових активности: Самим тим различит је и интензит анихилације детектован ПЕТ камером у кругу од 360° око спољашње контуре главе. тако настаје реконструисана слика која даје податке о месту и концентрацији изотопа у мозгу. При чему треба навести да не постоји разлике у резолуцији и осетљивости при скенирању било којег дела мозга. Овако реконструисана слика може открити промена активности са тачношћу од 6 милиметара.[12]

Тип информације који се може добити применом ПЕТ зависи од кориштеног радиофармака. Најчешће кориштени радиофармаци који улазе у састав различитих молекула (вода, глукоза, неки лекови итд) су 15О, 18Ф, 11C и 13Н. Тако се нпр. за:

  • визуализацију мождане циркулације користи Х2 15О
  • визуализацију потрошње кисеоника 15О2,
  • визуализацију потрошње глукозе 18Ф-2-деоксиглукоза (18ФДГ),
  • визуализацију преузимања аминокиселина, тј. метаболизам протеина 11C-метионин.

Најчешће се примењује ПЕТ визуализација регионалног можданог метаболизма глукозе (рЦМРГлу) и рЦБФ као индиректних маркера активности неурона.[13]

Примена ПЕТ система у истраживањима можданих функција уреди

 
ПЕТ скен мозга показује хемијске разлике у мозгу, између зависника и нормалне особе. Нормалне слике у доњем реду су слике здраве особе; абнормалне слике у горњем реду су слике пацијената са поремећајима зависности. Овај ПЕТ скен мозга указују на то да зависна особа има мање од просечних особа допаминске рецепторе у мозгу, и да су због тога код њих слабије изражени допамински сигнали који се у мозгу шаљу између ћелија.

Основа функционална визуализације мозга ПЕТ техником заснива се на мерењу регионалног протока крви и одређивању церебралног можданог метаболизама.1 Наиме како се повећава активност одређеног дела мозга, мења се његова хемодинамика и степен оксигенације крви, чиме настају различити сигнали који омогућавају визуализацију промена на основу различите активности појединих делова мозга. Ова технике се одликују високом просторном резолуцијом реда 1–3 милиметра, али малом временском резолуцијом од око 1 секунде, што онемогућава регистровање брзих промена мождане активности. 1, 2.

Метаболичка активност глукозе у мозгу уреди

Нагомилавање радиоактивно обележене глукозе одређује мождани метаболизам, због тога што је глукоза примарни извор енергије за неуроне. На овом принципу заснива се испитивање искоришћења глукозе у можданим регијама уз помоћ деоксиглукозе обележене позитроном 18Ф (флуородеоксиглукоза – ФДГ).

У активним регијама мозга ово једињење се везује на исти начин као да је у питању глукоза. Када се једном нађе унутар ћелије, ФДГ се процесом фосфорилизације уз помоћ хексокиназе претвара у ФДГ-6-фосфат, а ово једињење се не преноси глукозним транспортом и не може се метаболизовати фосфохексоизомеразом, следећим ензимом на метаболичком путу глукозе. Као последица овог процеса, обележени ФДГ-6-фосфат бива „метаболички заробљен“ у унутарћелијском простору.

Количина радиоактивног обележивача која евентуално заостане у свакој одвојеној регији мозга повезана је са везивањем глукозе и метаболизмом у појединој регији. Скен ФДГ-ПЕТ заправо сумира, отприлике око 30 минута, метаболизма глукозе у мозгу што омогућава процену регионалних варијација.[14]

Мождани проток крви уреди

Највећи број ПЕТ активацијских испитивања заснива се на давању радиоактивно обележене воде, нарочито водоника комбинованог са 15О, који је радиоактивни изотоп кисеоника (Х215О). Наиме обележена вода емитује велики број позитрона у току свог распада, тако да се за више од 1 минута, након интравенозног убризгвања, радиоактивна вода накупља у мозгу, стварајући слику крвног протока.

Радиоактивност воде не узрокује штетне ефекте, јер је полувреме живота 15О само 2 минута, а целокупни узорак се разлаже готово у потпуности за око 10 минута на нерадиоактивне облике. Брза разградња радиообележивача значајно смањује излагање пацијента потенцијалним штетним ефектима зрачења. Осим тога, за извођење теста неопходне су само минималне дозе радиоактивног обележивача.

Брзо разлагање и мале количине омогућавају већи број мерења крвног протока током само једног извођења испитивања. На овај начин, Х215О ПЕТ може дати многобројне снимке мозга при раду у различитиме ксперименталним условима. При томе свака слика представља просечну активност неурона у времену од око 45 секунди. Укупни број снимака који се могу направити по особи (најчешће је око 12) значајно је ограничен изложеношћу зрачењу.[15]

Остала дијагностичка испитивања уреди

ПЕТ постаје значајна метода у неурологији за:

  • Молекуларна снимања (нпр одређивање експресије гена или синтезе протеина).
  • Снимања рецептора (нпр код одређивања неуротрансмитера или лека).
  • Процену нервне подлоге когнитивних процеса на макроскопском нивоу (нпр ова метода представља најчешће коришћену технику код неуролошких и психијатријске болести као што су Паркинсонова болест, Алзхеимерова деменција итд).[15]

Индикације за примену ПЕТ система уреди

Позитронска емисиона томографија у истраживањима можданих функција, највише се примењује у дијагностици онколошки болести мозга и у дијагностици различитих типова деменција.

 
Већа брзина добијања информација постиже се применом ПЕТ/ЦТ скенера (на слици) у односу на ПЕТ систем.
Онколошке болести

ПЕТ се најшире користи у онколошким болестима мозга, с обзиром да су метаболички процеси у туморском ткиву убрзани и повећани. Уз помоћ одговарајућих радиофармака добија се јасан сликовни приказ живог туморског ткива, што најчешће није могућно другим дијагностичким техникама, као што су ЦТ и магнетна резонанца.

Код туморских процеса ПЕТ омогућава:

  • прецизно позиционирање и одређивање раширености малигног процеса,
  • процену осетљивости тумора на поједина хемиотерапијска средства
  • утврђивање ефеката терапије и прецизно планирање зрачне терапије.

Такође, захваљујући могућности „мерења” интензитета специфичних процеса у туморском ткиву (на пример метаболизма глукозе), ПЕТ скеном може да се извршити и предвиђање малигног потенцијал тумора и утврди прогноза болести.

Неуролошке болести

Позитронска емисиона томографија, у 21. веку, све више се примењује и у неурологији, где помаже у дијагностици различитих типова деменција, раној дијагнози паркинсонизма, и утврђивању локализације епилептичких жаришта (пре свега у циљу њиховог хируршког уклањања).

Предности примене ПЕТ технике уреди

Великим дијагностичким потенцијалима позитронске емисионе томографске технике, значајно брже се:

Поставља тачна дијагнозе најчешћих и најтежих болести

У том смислу велики значај ПЕТ/ЦТ техника има у дијагнози непознатих примарних тумора. У студији, у којој је учествовало 150 пацијената за негативним МР налазима, код 40 пацијената је детектован примарни тумор коришћењем ПЕТ/ЦТ технике.

Боље доприноси правовременом и адекватном планирању лечења

На пример, рана идентификација нереаговања на одређену терапију омогућује терапеутима да прекину неефикасан третман и започну са алтернативним приступом. Наиме оштећење можданих ћелија, услед радиотерапије, је честа појава код пацијената са тумором на мозгу. На 18Ф-ФДГ снимцима, подручја са некрозом показују значајно смањен метаболизам глукозе, док је код рецидива тумора метаболизам повећан.

Одређује прецизна процена резултата лечења и боља прогноза болести.

Пошто су честа оштећења ткива и умирање ћелија (фиброза, едем, некроза ткива) након операција, хемотерапија или радиотерапија, понекад је тешко разликовати ове појаве од рецидива тумора. У тим случајевима анатомски имиџинг није довољан за стицање комплетне слике о стварним резултатима терапије. Код ових болесника хибридни ПЕТ/ЦТ имиџинг може да превазиђе ова ограничења и пружи драгоцене информације о ефикасности радиотерапије или хемотерапије.

Такође применом ове методе болесници се не излажу непотребним, мање корисним ,често инвазивним дијагностичим и терапијским поступцима које изазивају физичку и психичку трауму код болесника, што доприноси значајним комфору болесника и уштедама новчаних средстава породицама болесника и здравственом буџету.

Ограничења и артефакти уреди

Артефакти услед померања пацијента

Свако померање болесника у ПЕТ/ЦТ имиџингу може довести до значајних артифаката на снимку, који за последицу могу довести до забуне кад је реч о месту настанка детектованог фотона. Ово се може избећи на више начина:

  • давањем инструкција пацијенту да се не помера током снимања,
  • постављањем пацијента у удобан положај пре почетка скенирања,
  • забраном конзумирања диуретика и подсећањем пацијента да пре снимања испразни бешику или принарном катетеризације. Померање плућа, срца и црева се не могу избећи.
Артефакти услед атенуационе корекције

Артифакти услед атенуационе корекције могу настати на местима где се на путу ЦТ снопа нађе неки објекат око кога долази до високе атенуације, попут зубних протеза, пејсмејкера, вештачког кука итд. Корекција атенуације је неопходна пошто је ПЕТ емисионаскенирајућа техника и део фотона које апсорбују различити делови тела морају бити узети у обзир како би се добила тачна процена активности посматране структуре.

Програми који се користе за атенуациону корекцију у ПЕТ/ЦТ системима коригују апсорпцију фотона применом „трансмисионих“ података из ЦТ скенова. Они коригују (или „прекоригују“) фотопеничне регијеоко високо-атенуационих структура и чине да изгледају као хиперметаболичке области наатенуационо-коригованим ПЕТ сликама. Ови артифакти се могу лако детектовати поређењематенуационо-коригованих и некоригованих снимака. Ако је апсорпција маркера у области оковисоко-атенуационе структуре (нпр. метални кук) артифакт, тада ће се на некоригованом снимкуона изгледати као фотопенична зона.

Артефакти услед физичког напора

Ако је пацијент пре или након убризгавања био изложен великим физичким напорима ФДГ-а, здрави мишићи могу апсорбовати већу количину радиомаркера што се на ПЕТ снимцима види као појачана активност.

Разлика између здраве и оболеле области се релативно лако уочава поређењем са ЦТ снимцима места од интереса, пошто је апсорпција маркера у нормалним мишићима дифузна и често симетрична.

Извори уреди

  1. ^ Цларке ДД, Соколофф L: Цирцулатион анд енергy метаболисм ин тхе браин. Ин: Сиегел ГЈ, Агранофф БW, Алберс РW, СК Фисхер, Ухлер MD, едиторс. Басиц Неуроцхемистрy. 6 ед. Неw Yорк: Липпинцот-Равен; (1999). стр. 637–69.
  2. ^ Агуирре ГК, Детре ЈА, Зарахн Е, Алсоп DC. Еxпериментал десигнанд тхе релативе сенситивитy оф БОЛД анд перфусион фМРИ. Неуроимаге 2002; 15(3): 488–500.
  3. ^ Амес А 3рд. ЦНС енергy метаболисм ас релатед то фунцтион. Браин Рес Браин Рес Рев 2000; 34(1–2): 42–68
  4. ^ Симон Р. Цхеррy, Јамес А. Соренсон, Мицхаел Е. Пхелпс, Пхyсицс ин Нуцлеар Медицине, 4тх Едитион, Цопyригхт © 2012, 2003, 1987, 1980 бy Саундерс, ан импринт оф Елсевиер Инц.
  5. ^ Фред А. Меттлер јр., Милтон Ј. Гуибертау, Ессентиалс Оф Нуцлеар Медицине Имагинг, 6тх Едитион, Цопyригхт © 2012, 2006, 1998, 1991, 1985, 1983 бy Саундерс, ан импринт оф Елсевиер Инц
  6. ^ @ Ј.Вучина, Производња радионуклида за примену у медицини, у: Н.Ванлић-Разуменић, Радиофармацеутици синтеза, особине и примена, Веларта, Београд. стр. 26-44 (1998).
  7. ^ . Дале L Баилеy, Давид W Тоwнсенд, Петер Е Валк, Мицхаел Н Маисеy, Поситрон Емиссион Томограпхy - Басиц Сциенцес, Спрингер Сциенце+Бусинесс Медиа, Лондон, 2005
  8. ^ Кумари V, Граy ЈА, Хонеy ГД, Сони W, Буллморе ЕТ, Wиллиамс СЦ, ет ал. Процедурал леарнинг ин сцхизопхрениа: а фунцтионал магнетиц ресонанце имагинг инвестигатион. Сцхизопхр Рес 2002; 57(1): пп. 97–107.
  9. ^ Петер Хогг, Гиоргио Тестанера, Принциплес анд Працтице оф ПЕТ/ЦТ Парт 1 - А Тецхнологист‘с Гуиде, Еуропеан Ассоциатион оф Нуцлеар Медицине, Аустриа, 2010.
  10. ^ Милош Радуловић 1.2.Историјски развој У: Физичке основе ПЕТ/ЦТ дијагностичког уређаја, Мастер рад, Природно математички фалултет Универзитета у Новом Саду, Дрепартмент за физику, Нови Сад. (2014). стр. 3-4.
  11. ^ Цларке ДД, Соколофф L: Цирцулатион анд енергy метаболисм ин тхе браин. Ин: Сиегел ГЈ, Агранофф БW, Алберс РW, СК Фисхер, Ухлер MD, едиторс. Басиц Неуроцхемистрy. 6 ед. Неw Yорк: Липпинцот-Равен; (1999). стр. 637–69.
  12. ^ Логотхетис Н. Цан цуррент фМРИ тецхниqуес ревеал тхе мицроарцхитецтуре оф цортеx? Нат Неуросци 2000; 3(5): 413–4.
  13. ^ Мазоyер Б, Заго L, Меллет Е, Брицогне С, Етард О, Хоудé О, ет ал. Цортицал нетwоркс фор wоркинг меморy анд еxецутиве фунцтионс сустаин тхе цонсциоус рестинг стате ин ман. Браин Рес Булл 2001; 54(3): 287–98.
  14. ^ Пессоа L, Кастнер С, Унгерлеидер ЛГ. Неуроимагинг студиес оф аттентион: фром модулатион оф сенсорy процессинг то топ-доwн цонтрол. Ј Неуросци 2003; 23(10): 3990–8.
  15. ^ а б Раицхле МЕ. Фунцтионал браин имагинг анд хуман браин фунцтион. Ј Неуросци 2003; 23(10): 3959–62.

Литература уреди

  • Ристић С, ет ал. Модерн висуалисатион тецхниqуес ин браин фунцтионс естиматион Војносанит Прегл 2009; 66(8): 663–666. Актуелне теме УДЦ 616.831–07::612.15
  • Милош Радуловић Физичке основе ПЕТ/ЦТ дијагностичког уређаја Мастер рад, Природно математички фалултет Универзитета у Новом Саду, Дрепартмент за физику, Нови Сад, 2014.

Спољашње везе уреди


 Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).