Википедија

Ребетико

Ребетико (грчки: ρεμπέτικο, ρεμπέτικα) је врста традиционлне грчке музике. То је јединствени музички и културни израз, директно повезан са песмом и плесом, који се у почетку ширио међу урбаном популацијом ниже и радничке класе почетком 20. века. Песме су поникле из грчког подземља. Изводили су их музичари, такозвани ребетиси (грчки: ρεμπέτης), маргиналци на ивици друштва, бунтовници анархистичког духа, али незаинтересован за политику. Ребетис је често био и мангас, односно мангиса у женском роду, мало мангуп, повремено умешан у ситан криминал, шверц и дрогу. Неконвенционални људи који су обично живели изван друштвеног поретка. Ребетико се први пут појављује после грчког рата за независност 1821.

Rebetiko
Rebetiko sastav iz Pireja, 1933
Светска баштина Унеска
Званично имеRebetiko
КритеријумNematerijalno kulturno nasleđe: 
Референца1291
Упис2017. (12. седница)
Веб-сајтhttps://ich.unesco.org/en/RL/rebetiko-01291
Бузуки, водећи инструмент у другом периоду развоја жанра

Песме у ребетико музици, која се често пореди са америчким блузом или португалским фадом. Оне су уобичајено меланхоличне и говоре о несрећи обичних људи. Многи су ребетико назвали „грчким блузом”, јер управо као и црначки блуз у Америци, он говори о љубави, патњи, слободи, храбрости, пријатељству, затвору, алкохолу, наркотицима, смрти, самоћи, изгнанству...[1] Многе од раних ребетико песама су имале дрогу, нарочито хашиш, као своје главну тему, па је због тога ребетико дуго времена био на мети власти грчке државе. Тек од 1947. ребетико је прихваћен као музички стил, када су га Манос Хадзидакис (Μάνος Χατζιδάκις), и нешто касније Манолис Хјотис (Μανώλης Χιώτης) увели у репертоар виших друштвених класа. Многе од ребетико песама су намењене плесу, од којих се скоро пола плеше као зеибекико (ζεϊμπέκικο) а остатак као хасапико (χασάπικο).

Корени ребетика се могу наћи у музици грчких приобалних насеља у Малој Азији, Анадолији и Истанбулу. Једно од места где се ребетико развијао су били и затвори. Пред крај 19. века ребетико је из Мале Азије пренет у саму Грчку, где је наставио даљи развој.

Ребетико је често био забрањиван од стране грчких власти, поготову у оним периодима у којима су на власти били недемократски или диктаторски режими (нпр. за време владине Јоаниса Метаксаса-Ιωάννης Μεταξάς).

Најосновнији инструменти који се користе у извођењу ребетико музике су бузуки, багламас и слични инструменти. Додатно се могу користити и тамбурина, виолина, хармоника, гитара, тонбак, цимбала, итд.

Године 2017 ребетико је уврштен на Унескову листу нематеријалног културног наслеђа човечанства.[2]

Етимологија уреди

Реч „ребетико” изведена је из турског корена „ребет”, што значи бунтовни или непослушни.[3]

Историја уреди

Порекло ребетика, као и многих музичких форми, сложено је и представља читав сплет утицаја и историјских прилика које су довеле до кретања становништва, али и музичких стилова. На развој ребетика кључни утицај имало је Грчко-турски рат (1919-1922) и велика трагедија у Смирни 1922. године. Турци су приликом инвазије на нетурско односно немуслиманско становништво, прогонили Хришћане (Грке и Јермене) према обали. Једина насеља поштеђена турског покоља била су она у којимна су живели Турци и Јевреји. Бројно грчко становништво, заједно са деморалисаном и потученом војском, сливало се у лучки град Смирну (данашњи Измир). Овај град некада познат по културолошкој шароликости, постао је стратиште хришћанских избјеглица. Како би их присилили да напусте Турску одлучили су да запале град Смирну. Зграде су полили бензином и град је горео пуних девет дана. Становништво које је успело да се спаси првобитно се населило на оближња грчка острва, а касније је већина емигрирала у велике грчке градове Атину и Пиреј. Око милион и по турских Грка је у избегличком таласу стигло из Турске у Грчку, а око пола милиона грчких Турака отишло у супротном правцу. Овај велики грчки пораз описао је, између осталих и Ернест Хемингвеј у краткој причи “На кеју Смирне” (“Он Тхе Qуаи оф Смyрна”).

У том тренутку, за Грчку је то била четвртина од укупног становништва. Такав удар на заосталу економију, иначе девастирану ратовима, представљао је прави колапс. Многи од ових избеглица потражили су спас у луци Пиреј, где је још могао да се пронађе неки посао. Управо на том месту након 1922. почиње прича о ребетику. Када су се избјеглице одомаћиле , прва ствар које је произашла из тог немилог догађаја је рођење једног подземног жанра музике, везаног уз мале локале, такозване текедесе или теке, мале локале у којима се пушио хашиш.[3] Уживаоци хашиша нису увек били врсни музичари, нити су ребеси (свирачи и извођачи ребетика) увек конзумирали хашиш, али је постојала извесна повезаност. Рани ребетико, управо онај потекао од Православних избјеглица, имао је дугачке уводе сличне арапској и турској музици - таксими (ταξιμι). Таксими је био битан део песме, а изводио га је виртуоз на бузукију. Таксими се изводио дуго, извођач је често био под утицајем хашиша и падао је у својеврстан транс у великом емоционалном заносу. После таксимија следио би кратак ритмички сегмент, а затим песма. Снимањем грамофонских плоча таксими је био значајно скраћиван или потпуно избациван, што је било условљено временском ограниченошћу самог носача звука.

Атмосфера у којој се изводио ребетико углавном је била сетна и интимна. Често су за столом седели бузукиста и певач који би користио комполи [а] да одржава ритам. Често би се неко од гостију, понесен дубоком тугом песме, упусти у карактеристичан плес зебекико (ζεϊμπέκικο). Плесач би устао, полузатворених очију, као у трансу и раширених руку почињао своју тачку. Како би плес одмицао покрети би постајали сложенији, са налетима агилности који су се одражавали у наглим спуштањима до пода, скоковима и заокретима. Иако се изводио јавно и људи би га гледали, одавао се утисак да је у питању приватно, интроспективно искуство плесача – нека врста катарзе.

Доминантни утицај на пирејски ребетико имао је смирнски стил који су донеле избеглице из Мале Азије. Трговина хашишом и његово конзумирање у Отоманском царству били су легални, док су у Грчкој било забрањени још од 1890, мада се тај закон није стриктно спроводио све до 30-их година 20. века, односно до 1936. када је генерал Јоанис Метаксас, након великог комунистичког штрајка, распустио парламент и завео фашистичку диктатуру. Први на удару су се нашли ребетиси и мангаси, извођачи ребетика и уживаоци хашиша. Међу њима су били и легендарни извођачи ове музике.

До Другог светског рата, ребетико се свирао и певао у текама и миље ребетеса био је затворен према свим осталим сегментима друштва, те је било врло тешко проучавати га. Шира јавност упознала га је захваљујући Илијасу Петропулосу (1928-2003), урбаномн антропологу и етнографу, писцу чије су књиге говориле управо о људима са дна – ребетесима, наркоманима, атеистима, анархистима, хомосексуалцима, криминалцима, проституткама, еротоманима, порнографима... Својим књигама изазивао је скандале и скретао пажњу на оне које већина Грка није желела да види. Илијас Петропулос се у младости упознао са Василисом Цицанисом, најважнијом послератном фигуром ребетика, те је врло брзо постао заљубљеник у ову врсту музике. Тако је он прикупио и објавио више од 1500 песама ребетика, а упоредо је писао и аналитичке текстове везане за овај музички жанр.[1]

 
Ребетис Агатонас Јаковидис и музичка група Коза Мостра као представници Грчке на Песми Евровизије 2013. године

Ребетико данас уреди

Овај првобитно подземни жанр који је припадао мангасима (μάγκες - мангуп, насилник) и изводио се упркос великој репресији и прогону, што због тема које су обрађивали а и због лоше репутације музичара као проблематичних момака, временом је прерастао у рафинисани жанр, лишен искључиво “мангупских и клошарских” тема. Данас се ребетико сматра традиционалном грчком музиком иако је на почетку био забрањиван и омражен код аутохтоног грчког становништва. Грци су данас веома поносни на овај музички жанр. То више није синоним за џабалебарење и конзумирање хашиша, већ подсећа на пркос малог човјека над тиранским ауторитетом, а својим емционалним набојем и на велико страдање грчког народа у Смирни.[4] Ребетико песме су данас стандардизовани репертоар у скоро свим друштвеним приликама које укључују музику и плес. Елемент се изводи јавно, а извођачи подстичу учешће публике.[2]

Одлике жанра уреди

Ребетико је настао комбиновањем разних музичких утицаја, од грчке народне музике и византијске црквене музике до турске народне и класичне музике. Ребетико песме не заснивају се на молским и дурским лествицама, већ на модалним типовима. То долази из отоманске музике, у којој су постојале десетине модова или макама. Модални тип ребетских песама сличан је онима који се срећу у оријенталној музици, грчкој православној црквеној музици и многим грчким народним песмама. Музички утицаји у раном периоду су углавном турски и арапски, али пошто је Смирна била космополитски град са неколицином Италијана, у ребетико песмама се осећа и медитерански дух.

Рани ребетико, потекао од Православних избеглица из Турске, имао је веома дугачак увод - таксими, сличан арапској и турској музици. Таксими је био битан део песме, а изводио га је виртуоз на бузукију. Сваки макам је настојао да се приближи одређеној емоцији. Када ребетис почне свој дуги увод или таксими, он бира макам који одговара расположењу његове песме. У таксимију, који је најдужи део нумере, могуће су импровизације, чиме се показује виртуозност ребетског музичара. Касније су турски термин макам грчки музичари заменили термином дроми, што би у преводу значило „путеви”. Отуда је ребетис за сваку музичку нумеру бирао своје путеве за најбољи могући израз емоције.[5] После таксимија следио би кратак ритмички сегмент, а затим песма. Када су песме почеле да се снимају, због ограничења грамофонске плоче, таксими је био значајно скраћиван или потпуно избациван.

Временом је ребетико почео да уводи и нове инструменте: багламу, класичну гитару, клавир, виолину, односно инструменте карактеристичне за европску музику. Увођењем ових инструмената постепено се мења и структура жанра.[4]

 
Трио Смирна: Димитрис „Салоникиос“ Семсис, Агапиос Томбоулис, Роса Ескенази (Атина 1932)

Развој жанра уреди

Грчки антрополог и етнограф Илијас Петропулос сматра да постоје три важна периода за ребетико:

Смирнеико уреди

Први период - смирнеико почиње 1922. године, протеривањем Грка из Анадолије, а потом 1923. године, великом разменом становништва између Турске и Грчке, када су се малоазијске избеглице населиле у већим градовима континенталне Грчке и донели своје обичаје и музику.

У Пиреју, избеглице су се сусреле са Грцима који су напустили острва и упутили се на континент у потрази за бољим животом. Сусрет двеју друштвених и економских несрећа, оријенталне и сеоске, преобразио је ребетико, музички и социјално. У том периоду, ребетико је певао о љубави, бунтовништву, наркотицима, затвору, о свакодневици и несрећи људи који су живели на маргини. Међутим, ребетеси, мангаси и њихове теке у којима се пушио хашиш, нису били добро виђени у грађанским атинским круговима који су тежили ка европеизацији. Тадашњи ребетико био је под јаким утицајем смирнске традиције, а најважнији представници били су Роза Ескенази, Рита Абаци и Панајотис Тундас. Смирнеико је представљао мешавину малоазијске музичке традиције, свиран је на врло различитим инструментима, док су музичаре виртуозе пратили гласови у високим регистрима.[1]

Пиреотико уреди

 
Пирејски квартет: Маркос, Стратос, Батис, Артемис (средина 30-их)

Други период почиње 1932. године, када се поред живе музике у тавернама јављају и прве снимљене плоче (Маркос Вамвакарис). За разлику од смирнеика, пиреотико се свирао само на три инструмента – бузукију, баглами и гитари. Музичари нису увек били професионални, нити технички дотерани, док су гласови прешли у ниже регистре. Токомоком наредних деценија бузуки ће узети доминантно место у извођењу ребетика и уопште грчке популарне музике.

У почетку тог другог периода, названог класични, Елефтериос Венизелос изгубио је на посланичким изборима, што је ројалистима омогућило да се државним ударом докопају власти. На престо је доведен краљ Георгиос II, а он је за шефа владе поставио бившег генерала Јоаниса Метаксаса. Надахнут Мусолинијем, Метаксас је увео диктатуру смањујући грађанске слободе у Грчкој. Ребетико је био прва жртва диктатуре. Све што се у ребетику сматрало неморалним и источњачким било је забрањено. Многи музичари су напустили Атину и Пиреј и отишли на север, у Епир, или на острва. Ипак, ребетико је опстао, упркос забранама, али немачка окупација 1941. године зауставила је сваку врсту уметничких активности у Грчкој.[1]

Трећи период уреди

Трећи период ребетика обухвата наредних десет година непосредно после рата, када на сцену излази Василис Цицанис, који је схватио да ребетико не може да задобије статус све док га не прихвати културна елита Грчке. Почетком 50-их, Цицанис је извео ребетико из сиромашних кафаница и почео је да га свира и пева у бољим атинским тавернама. Из текстова су нестали узо, хашиш, бунтовништво и апологија живота на маргини, а остала је љубав, бол неузвраћене љубави и напуштање, оно што су стари ребетеси звали "севдас" (севдах, љубавни занос и чежња).

Тако је ребетико кренуо ка новом облику лаико музике. Истовремено, бузики се електрификовао и појавили су се прави виртуози (Манолис Хиотис) који су унели нову естетику у ребетико. Такође, појавила се и нова генерација певачица, те је, по мишљењу већине стручњака, ребетико, у том тренутку, прешао у популарне мелодије.[1]

Утицај дијаспоре уреди

Поред развоја у Грчкој, Петропулос сматра да је за историју ребетика важна и грчка дијаспора у Америци. Између два светска рата, различите америчке дискографске куће снимале су ребетико. Могло би се рећи да су, уствари, прве плоче ребетика биле снимљене у Америци, а не у Грчкој.[1]

Значајни извођачи уреди

Најпознатији извођачи ребетика били су Маркос Вамвакарис, познат као „отац ребетика”, Стратос Пајумџис, Јоргос Батис, Јанис Папајоану и Анестесис Артемис. Карактеристични извођачи за рани период ребетика из 20-их година су Марика Папагика (Μαρίκα Παπαγκίκα) и Јоргос Видалис (Γιώργος Βιδάλης). Битну улогу имао је и легендарни Василис Цицанис (Βασίλης Τσιτσάνης), који је свирао мандолину, виолину, бузуки, а за свог живота написао је преко пет стотина песама. Остао је упамћен као један од оснивача ребетика. Педесетих година бузики се електрификовао и појавили су се прави виртуози, међу којима је најпознатији Манолис Хиотис, који су унели нову естетику у ребетико.[1]

Била је то мушка музика у коју су временом почеле да улазе и жене. Најпознатија певачица, коју су називали и „краљицом ребетика”, је Роза Ескенази (Ρόζα Εσκενάζυ). Још једна битна представница је Сотирија Белу (Σωτηρία Μπέλλου), Позната као „Били Холидеј ребетика”, певачка величину на коју су Грци веома поносни,[4] а ту су и Рита Абаци, Марика Николаиду и друге.[5]

Нематеријално културно наслеђе уреди

Песме Ребетико садрже непроцењиве референце на обичаје, праксе и традиције одређеног начина живота, али пре свега су жива музичка традиција са снажним симболичким, идеолошким и уметничким карактером. У почетку су се преносиле искључиво усмено, кроз извођење песама уживо и подучавање млађих извођача и овај неформални метод учења је још увек важан. Ширењем звучних записа, масовних медија и биоскопа појавиле су се друге методе преноса. У последње време Ребетико се све више изучава у музичким школама, конзерваторијумима и универзитетима, доприносећи његовом ширењу.[2]

Напомене уреди

  1. ^ Комполи је својеврсна бројаница са перлама од стакла или ћилибара, која се користила у грчкој култури против досаде или као дистракција од пушења

Референце уреди

  1. ^ а б в г д ђ е Манић, Александар (13. 1. 2021). „РЕБЕТИКО – ГРЧКИ БЛУЗ”. Балкан Магазин. Приступљено 20. 6. 2021. 
  2. ^ а б в „Ребетико”. УНЕСЦО. Приступљено 20. 6. 2021. 
  3. ^ а б „Ребетико: Мусиц оф тхе Оутлаwс”. Атхенс Инсидер. 26. 11. 2020. Приступљено 20. 6. 2021. 
  4. ^ а б в Пендић, Милица. „Знате ли шта је ребетико?”. Босонога. Архивирано из оригинала 24. 06. 2021. г. Приступљено 20. 6. 2021. 
  5. ^ а б Илић, Саша (30. 12. 2017). „Ребетико у ноћи диктатора”. Пешчаник. Приступљено 21. 6. 2021. 

Литература уреди

Спољашње везе уреди

 
Ребетико на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Rebetiko&oldid=26782167”