Википедија

Самоиспуњавајуће пророчанство

Самоиспуњујуће пророчанство је предвиђање да оно, директно или индиректно, проузрокује само себе да постане истина, под сопственим условима услед позитивног повратка информација између веровања и понашања. Иако примери таквих пророчанстава могу да се нађу и у литератури старе Грчке и древне Индије, за кованицу самоиспуњујуће пророчанство заслужан је Роберт К. Мертон, социолог 20. века који је направио структуру тог израза и описао последице. У свом чланку Самоиспуњујуће пророчанство из 1948. године, Мертон овако дефинише израз:

У почетку, самоиспуњујуће пророчанатво је лажна дефиниција ситуације која побуђује ново понашање које проузрокује да пробитно лажни концепт постане истина.[1]

Другим речима, позитивно или негативно пророчанство, снажно утврђено веровање или илузија - означене као истине када су, у ствари лажи - могу довољно утицати на људе да њихове реакције на крају испуне некада лажно пророчанство.

Самоиспуњујуће пророчанство проузрокује бихевиорално потврду по коме понашање, под утицајем очекивања, проузрокује да та очекивања постану истина.[2] Поклапа се са самопоражавајућим пророчанством.

Порекло концепта уреди

Мертонов концепт самоиспуњујућег пророчанства долази из Томасове теореме која каже да 'ако човек дефинише ситуацију као стварну, она се остварује кроз последице'.[3] Према Томасу, људи не само да реагују на ситуације у којима су, већ много чешће, на начин на који посматрају ту ситуацију као и на значење које преписују својој перцепцији.[4] Због тога је њихово понашање делимично одређено њиховом перцепцијом и значењем које они дају ситуацији у којој се налазе, а ређе самом ситуацијом. Када се људи једном увере да ситуација заиста има одређено значење, без обзира на то да ли је то заиста тако, предузеће одређене врло стварне кораке који ће имати своје последице.

Мертон је одвео концепт и корак даље и применио га на скорашњи социолошки феномен. У својој књизи Социјална теорија и структура он описује повлачење новца из банке којом председава Картрајт Милингвил. То је типична банка и Милингвил је води поштено и прилично правилно. Као резултат тога, банка има текућу активу (готов новац) као и све банке, али је већина те активе уложена у различите послове. Онда једног дана дође у банку много клијената у исто време - не знамо шта је тачно прави разлог. Клијенти, видећи толико других људи у банци, почињу да брину. Шири се лажна гласина да са банком нешто није у реду и све више клијената жури у банку да покуша да извуче део свог новца док још увек може. Повећава се број клијената у банци и расте њихова нервоза и узбуђење што, за узврат, потпирује гласине о несолвентности банке и надолазећем банкротству. То проузрокује да све више клијената долази у банку и покушава са повуче свој новац. На почетку дана - банка није била несолвентна, али гласина о несолвентности је резултирала изненадним захтевима за повлачење новца од превише клијената, чему се није могло изаћи у сусрет, што је проузроковало да банка постане несолвентна и прогласи банкротство. Мертон закључује овај пример следећом анализом:

Ова парабола нам говори да јавне дефиниције ситуације (пророчанства или предвиђања) постају саставни део ситуације и због тога утичу на последични развој. Ово је специфично за људске односе и не среће се у нетакнутој природи. Предвиђања повратка Хелејеве комете неће утицати на њено кретање. Али зато је гласина о несолвентности Милингвилове банке утицала на крајњи исход. Пророчанство о колапсу је само довело до свог испуњења.[5]

Мертон је закључио да је једини начин на који може да се прекине круг самоиспуњујућих пророчанстава да се поново утврде тврдње на којима је првобитно заснована лажна претпоставка.

У економским 'експектационим моделима' инфлације људска предвиђања будућих инфлација их наводе да троше више данас и захтевају више номиналне каматне стопе за све штедње јер очекују и да ће цене расти. Овакав захтев за вишим каматним стопама и повећана потрошња у садашњости ствара инфлациони притисак и може да изазове инфлацију чак и ако су предвиђања будуће инфлације неоснована. Теорија предвиђања инфлације одиграла је велику улогу у потезима Пола Волкера док је био председник државних резерви током борби против високе инфлације и незапослености током седамдесетих година 20. века.

Филозоф Карл Попер је самоиспуњујуће пророчанство назвао Едиповим комплексом:

Једна од идеја коју сам изнео у 'Сиромаштву историје' био је утицај предвиђања на предвиђени догађај. Назвао сам је Едиповим комплексом јер је пророчанство одиграло најважнију улогу у следу догађаја који су одвели до испуњења пророчанства. ... Једно време сам мислио да се постојање Едиповог комплекса разликује у друштвеним и природним наукама, али и у биологији - чак и молекуларној биологији - предвиђања често играју улогу у испуњењу онога што се очекивало.[6]

Претеча овог концепта се појављује у делу Слабљење и пад Римског царства које је написао Едвард Гибсон 'Током много година, предвиђање, као и обично, довело је до сопственог испуњења' (прва глава, други део)

Примена уреди

Постоји пуно примера у студијама о теорији когнитивне дисонанце и њој блиске теорије о самоперцепцији; људи ће често променити свој став да би он био у скалду са оним што јавно истичу.[7]

У САДа овај концепт је нашироко и упорно примењиван у реформи јавног образовања пратећи Рат против сиромаштва. Теодор Брамелд је приметио: „Најједноставније речено, образовање већ пројектује и тиме ојачава оне личне и културне навике које се већ сматрају усвојеним и доминантним.”[8] Утицаји на ставове, веровања и вредности учитеља утичу на то да су њихова очекивања на сталном тесту.[9]

Феномен „неизбежности рата” је самоиспуњујуће пророчанство на чију тему је направљен значајан број студија.[10]

Та идеја је слична оној о којој расправља филозоф Вилијам Џејмс у свом делу Воља за вером, с тим да Џејмс види ту идеју у позитивном светлу као самопотврђивање веровања. Исто као што у Мертоновом примеру веровање да је банка несолвентна може да створи чињеницу да заиста то и јесте, исто тако, с позитивне стране, поверење у добро држање банке може да помогне њеном јачању. Слично томе, напади панике и спекулација на берзи могу бити изазвани веровањем да ће цена робе ићи горе (или доле) што даље изазива масовни покрет продаје или куповине.

Још један Џејмсковски пример: сеоски момак, убеђен да лепа госпа мора да воли њега, може да се покаже много ефектнијим у свом удварању него што би то био случај да је првобитни утисак поразан.

Постоји јак доказ у облику 'Утицаји интерперсоналних очекивања' где наизглед лична очекивања појединаца могу да предвиде крајњи резултат догађаја око њих. Механизми по којима се ово дешава се такође врло лако разумеју: наша лична очекивања мењају наше понашање на начин који можемо да не приметимо и исправимо. У случају 'Утицаја интерперсоналних очекивања' појединци скупљају невербална понашања која утичу на њихове ставове. Познати пример укључује истраживање током кога је учитељима произвољно речено да ће насумично одабрани ученици 'процветати'. I, зачудо, на крају године баш су ти насумично одабрани ученици завршили годину са значајним напретком.[11]

Други посебни примери о којима се расправља у психологији укључују:

Спорт уреди

У канадском хокеју на леду играчи у јуниорској лиги се бирају по способностима, моторној координацији, физичкој зрелости и другим индивидуалним позитивним карактеристикама. Ипак, психолог Роберт Барнсли је показао да у свакој елитној групи играча хокеја 40% њих је рођено између јануара и марта, насупрот резултатима статистике који предвиђају само 25%. Како се објашњава, у Канади се за хокеј узимају деца рођена после 1. јануара, а деца која су рођена у првим месецима године су до 11 месеци старија од остале деце што представља знатну физичку предност у преадолесцентној доби (9 или 10 година). Изабрани играчи су изложени захтевнијим тренинзима, играју више утакмица и имају боље саиграче.[12] Сви ти фактори су, у ствари, они због којих постају бољи играчи, испуњавајући тиме предвиђања, док је стваран разлог старост играча као постављени критеријум. Исти разултати су примећени и 1997. године у белгијском фудбалском тиму кад је датум изборне године са 1. августа померен на 1. јануар.[13]

Стереотип уреди

Главни чланак: Претња стереотипа

Овај посебан облик самоиспуњујућег пророчанства је врло уобичајен и поприма разне облике. На пример, очекивање да се нека политичка партија понаша на одређени начин - у односу на расу, религију, пол и још много тога другог - може на крају да доведе до тога да та партија имитира тај стереотип. [14]

Књижевност, медији и уметност уреди

Самоиспунујуће пророчанство се у књижевности често користи као средство за прављење заплета. Вековима се користи у причама, али је недавно стекао велику популарност кроз жанр научне фантастике. Обично се користи иронично, када се проречени догађај дешава случајно као последица догађања које изазива главни јунак покушавајући да спречи испуњење (скорашњи пример би био Анакин Скајвокер, измишљени џедај-витез који постаје Дарт Вејдер у Ратовима звезда Џорџа Лукаса). Такође се понекад користи и као комично олакшање.

Класична књижевност уреди

Многи митови, легенде и бајке користе мотив самоиспуњујућег пророчанства као главни елемент нарације чији је циљ да прикаже неумољиву судбину као основни елемент хеленистичког виђења света. Најраспрострањенији је мотив детета, или нерођеног или још ни зачетог, коме се прориче да ће да изазове нешто што они на власти не желе да се деси. Ово може да буде смрт моћне особе, а у неким ведријим верзијама може бити и брак сиромашног детета или детета из нижег сталежа са неким од својих крвних сродника. Догађаји се одвијају као последица покушаја да се они спрече, а напуштање детета је оно што покреће догађаје.

Старогрчка књижевност уреди

 
Едип у рукама Форбанта.

Најпознатији пример грчких легенди је мит о Едипу. Пошто је упозорен да ће га његово дете убити једног дана, краљ Лај напушта свог новорођеног сина Едипа и оставља га да умре. Едипа проналазе и одгајају други људи као свог сина несвесног свог правог порекла. Кад је одрастао, Едип је упозорен да ће убити свог оца и оженити се својом мајком. Верујући да су људи који су га подигли његови прави родитељи, он напушта кућу и путује Грчком да би стигао до града где живе његови прави родитељи. Тамо упада у тучу у којој убија странца, који му је у ствари прави отац, и жени се његовом удовицом, која му је у ствари мајка.

Иако легенда о Персеју почиње пророчанством да ће он убити свог деду Арексија и његовим прогонством заједно са својом мајком Данајом, пророчанство је самоиспуњујуће само у неким варијантама. У некима, он случајно пробада свог деду копљем на такмичењу, што је могло да се деси без обзира на Арексијеву реакцију на пророчанство. У другима, његово присуство на такмичењу је објашњено сазнањем за пророчанство, па његов покушај да га избегне заиста доводи до испуњења. Опет, у неким верзијама, Арексије је гост на венчању на које је Полидакт присилио Данају, када их је Персеј све претворио у камене кипове Горгонином главом коју је освојио на ризичном путовању на које га је послао Полидакт, надајући се да ће се тако ослободити Персеја да би могао да се ожени Данајом у коју се заљубио кад ју је отац протерао - у тим случајевима се ради о самоиспуњујућем пророчанству.

Грчка историографија нам пружа још један пример употребе самоиспуњујућег пророчанства - када је Крез, краљ Лидије, упитао пророчиште у Делфима да ли да освоји Персију, добио је одговор да, ако то уради, уништиће велико краљевство. Претпостављајући да је одговор значио да ће успети - напао је, али краљевство које је уништио било је његово сопствено. У једном оваквом примеру, пророчанство покреће некога на акцију јер је наведен да очекује добар резултат, али се дешава неочекивано; резултат је поражавајућ, што свакако испуњава пророчанство.

Људи не морају обавезно да неуспешно избегавају пророчанство да би оно било самоиспуњујуће. На пример, кад је предвиђено да ће Зевс збацити свог оца Крона и заузети му место на трону краља свих богова, он је активно започео рат против свог оца и директно покушао да испуни пророчанство. Ово чини то пророчанатво испуњујућим јер је пророчанство оно које је инспирисало Зевса да то уопште и покуша.

Римска књижевност уреди

 
Ромул и Рем се хране млеком вучице.

Прича о Ромулу и Рему је још један пример. Према легенди, један човек је збацио са престола свог брата, краља. Онда је наредио да се његова два братанца удаве јер се плашио да би они једног дана могли да га убију као што је он убио свог брата. Дечаци су смештени у плетену корпу и бачени у реку Тибар. Вучица је пронашла бебе и одгајила их. Касније, чобанин је пронашао близанце и назвао их Ромул и Рем. Када су стигли до тинејџерских година, открили су ко су. Убили су свог стрица и тиме испунили пророчанство.

Арапска књижевност варијација уреди

Једна од варијација самоиспуњујућег пророчанства је самоиспуњујући сан, што датира још од средњевековне арапске књижевности. Неколико прича у Хиљаду и једној ноћи, такође познатој по имену Арапске ноћи, користе ово да предвиде шта ће се десити као посебан облик књижевног прорицања. Занимљив је пример прича Пропали човек који је опет постао богат путем сна која говори о човеку који сања глас који му говори да напусти свој родни Багдад и крене у Каиро где ће открити скривено благо. Човек путује тамо и доживљава несрећу после чега губи веру у пророчанство и завршава у затвору где прича свој сан полицајцу. Полицајац исмева идеју о слутећем сну и говори човеку о свом сну о кући са двориштем и фонтаном у Багдаду и закопаном благу испод фонтане. Човек у опису препознаје сопствену кућу и, пошто је пуштен из затвора, враћа се кући и ископава благо. Другим речима, слутећи сан не само да предвиђа будућност већ је и сам сан био узрок испуњења. Једна верзија ове приче се појављује касније у енглеском фолклору у причи Торбар из Свафама.[15]

Још један пример самоиспуњујућег пророчанства може да се нађе у Причи о Атафу у којој Харун ал Рашид консултује своју библиотеку (Кућу Мудрости), чита књигу коју је насумично изабрао, 'почиње да се смеје и плаче, истерује верног везира' Џафара ибн Јаха. Џафар, 'узнемирен напушта Багдад и упада у бројне авантуре у Дамаску, које укључују Атафа и жене којима се Атаф на крају жени.' По повратку у Багдад, Џафар чита исту књигу која је натерала Рашида да се смеје и плаче и открива да она описује његове и Атафове авантуре. Другим речима, Харуново читање књиге је изазвало дешавања која су описана у књизи. Ово је рани пример обрнутих догађаја, када резултат стиже пре узрока. Ову причу је Петрус Алфонси превео на латински у 12. веку и укључио је у своје дело Дисциплина Цлерицалис.[16] Једна верзија ове приче се појављује у делу Геста Романорум из 14. века као и у Декамерону Ђованија Бокача.[17]

Хиндуистичка књижевност уреди

Самоиспуњујуће пророчанство се појављује у класичној санскритској књижевности. У причи о Кришни у индијском епу Махабарата, Канса, владар краљевства Матура, боји се пророчанства које предвиђа његову смрт од руке сина његове сестре Деваки, па је затвара у затвор и убија сву њену децу на рођењу. После убиства првих шесторо деце и њеног наводног побачаја седмог, рођен је Кришна, осми син. Пошто му је живот био у опасности, прокријумчарен је напоље са би га одгајили старатељи Јишода и Нанда у селу Гокула. Годинама касније Канса је сазнао да је дете побегло и слао је разне демоне да га убију. Кришна је заједно са својим братом Баларамом победио све демоне. Када се Кришна као мласић вратио у Матуру, збацио је и убио свог ујака Кансу. Баш су Кансини покушаји да спречи пророчанство били ти који су довели до његовог испуњења.

Руска књижевност уреди

Олег из Новгорода је био варјашки принц који је владао руским народом током раног десетог века. Као што кажу старе источно-словенске хронике, пагански свештеник је прорекао да ће Олегов пастув бити извор Олегове смрти. Да би ово избегао, Олег је отерао коња. Много година касније се питао где је коњ и сазнао је да је мртав. Тражио је да види остатке, па су га одвели на место где су лежале кости. Када је додирнуо лобању коња својом чизмом, појавила се змија и ујела га. Олег је умро, тако да се пророчанство испунило. У Повести минулих лета, Олега називају Пророком, иронично се осврћући на околности његове смрти. Ову причу је романтизовао Александар Пушкин у својој прослављеној балади Песма о мудром Олегу. У скандинавској традицији ова легенда је наставила да живи у саги о Орвар Оду.

Европске бајке уреди

Многе бајке, као што је Ђаво са три златне длаке, Прича о тројици чудесних просјака или Краљ који би желео да је јачи од судбине, имају главну идеју пророчанство које каже да ће се сиромашни момак оженити богатом девојком (или, не тако често, сиромашна девојка удати за богатог момка). Ово је прича врсте 930 у класификационој шеми коју је направио Арне-Томпсон. Покушаји девојчиног оца да спречи венчање су разлог зашто момак завршава ожењен баш њом.

Још једна бајка говори о старијој деци. У Језику птица, отац приморава сина да му каже шта птице говоре - да ће отац бити слуга свом сину. У Маљу, отац приморава своју ћерку да му исприча свој сан - да ће јој отац придржати крчаг да опере руке. У свим таквим причама, отац узима дечији одговор као доказ лоше воље и тера дете од куће, што омогућује да се дете толико промени да га отац касније не препознаје и нуди се да му буде слуга.

У неким верзијама Успаване лепотице, као што је Сунце, месец и срећа сан Успаваној лепотици није донела клетва, већ пророчанство да ће је угрозити лан (или конопља) што проузрокује доношење краљевског наређења да се уклоне сав лан и конопља из замка, што изазива девојчину радозналост и резултира несвесношћу о опасности.

Шекспир уреди

Шекспиров Магбет је још један класичан пример самоиспуњујућег пророчанства. Три вештице проричу Магбету да ће једном постати краљ, али да ће после потомак његовог најбољег пријатеља владати уместо његовог рођеног. Магбет истовремено покушава да испуни прву половину пророчанства и да очува на трону своју крвну линију уместо крвне линије свог пријатеља. Прогоњен пророчанством, он убија краља и свог пријатеља, нешто што иначе никад не би урадио. На крају, злодела која је починио да би избегао да га наследи туђа крв изазивају револуцију у којој бива убијен.

Касније пророчанство које изричу вештице у свом првом појављивању да би Магбет 'требало да се чува Мекдафа' је такође самоиспуњујуће пророчанство. Да ово није речено Магбету, онда он можда не би сматрао Мекдафа претњом. Магбет не би убио његову породицу и онда Мекдаф не би захтевао освету и убио Магбета.

Модерна уреди

Слично већ поменутом Едипу, модернији пример био би Дарт Вејдер у Звезданим ратовима или Лорд Волдеморт у Харију Потеру и Велико дрво у роману Перси Џексон и богови Олимпа - сваки од главних јунака покушава да предузме кораке ка спречавању догађаја који су предвиђени да изазову њихов неуспех, али уместо тога стварају услове који воде ка испуњењу пророчанстава. Још један мање познат пример је лик по имену Џон Мичел у серији Беинг Хуман која се приказивала на каналу ББЦ 3. Дизнијева телевизијска серија Тхат'Со Равен у којој глуми Рејвен Симон као насловни лик који има способност да види будућност у чудним ситуацијама. Екстремни кораци које лик предузима да спречи ситуацију скоро су увек ти који воде до ње.

Нова мисао уреди

Закон привлачности је типичан пример самоиспуњујућег пророчанства. То је име које је дато веровању да се 'слично сличном радује' и да, фокусирајући се на позитивне или негативне мисли, човек може да дође до позитивних или негативних резултата.[18][19] Према овом закону, све ствари се прво стварају у машти, што води до мисли а онда и до речи и дела. Мисли, речи и дела које имамо у глави утичу на наше намере и то чини да се очекивани резултат и добије. Иако постоје случајеви где позитивни или негативни став утиче на добијање одговарајућих резултата (посебно код пласебо и носебо ефекта) не постоје научни докази који потврђују закон привлачности.[20]

Последично-узрочни догађаји уреди

Самоиспуњујуће пророчанство може да буде и врста последично - узрочних догађаја само онда када се заиста зна да ће се пророчанство испунити јер ће само у том случају будући догађаји проузроковати дагађаје у прошлости. У сваком другом случају, то би био једноставан случај прошлих догађаја који изазивају будуће. Предодређеност не укључује обавезно натприродне моћи и може да буде резултат неког другог непогрешивог предвиђања. Проблеми који настају због непогрешивости и утицаја на будућност се истражују у Њукомбовом парадоксу. Значајан пример самоиспуњујућег пророчанства одиграва се у представи Краљ Едип у којој Едип постаје краљ Тебе, али у процесу несвесно испуњава пророчанство по коме убија свог оца и жени се својом мајком. Само пророчанство служи као подстицај његовим акцијама и због тога је самоиспуњујуће. Филм 12 мајмуна се бави темом предодређења и Касандриним комплексом где главни лик који путује у прошлост објашњава да не може да је и промени.

Референце уреди

  1. ^ Мертон, Роберт К. (1948), „Тхе Селф Фулфиллинг Пропхецy”, Антиоцх Ревиеw, 8 (2 (Суммер)): 195, ИССН 0003-5769, дои:10.2307/4609267, Приступљено 4. 05. 2014 
  2. ^ Дарлеy, Јохн M.; Гросс, Пагет Х. (2000), „А Хyпотхесис-Цонфирминг Биас ин Лабеллинг Еффецтс”, Ур.: Стангор, Цхарлес, Стереотyпес анд прејудице: ессентиал реадингс, Псyцхологy Пресс, стр. 212, ИСБН 978-0-86377-589-5, ОЦЛЦ 42823720 
  3. ^ Тхомас, W. I. (1928). Тхе Цхилд ин Америца: Бехавиор Проблемс анд Програмс. Неw Yорк: Алфред А. Кнопф. стр. 572. 
  4. ^ „Хоw Монеy Супплy анд Деманд Детермине Номинал Интерест Ратес”. ТхоугхтЦо. Приступљено 15. 10. 2017. 
  5. ^ Мертон, Роберт К (1968). Социал Тхеорy анд Социал Струцтуре. Неw Yорк: Фрее Пресс. стр. 477. ИСБН 978-0-02-921130-4. ОЦЛЦ 253949. 
  6. ^ Поппер, Карл (1976). Унендед Qуест: Ан Интеллецтуал Аутобиограпхy. ЛаСалле, Иллиноис: Опен Цоурт. ИСБН 978-0-87548-343-6. ОЦЛЦ 2927208. 
  7. ^ Царрасцо-Виллануева, M. А., Ел Ефецто “Прицебо”: Цóмо лос прециос пуеден инфлуенциар ла перцепциóн собре ла цалидад дел цаннабис y сус имплицационес ен лас полíтицас де прециос", Пенсамиенто Црíтицо, вол. 22, н. 2. стр. 175-210
  8. ^ Брамелд, Т. (1972). „Едуцатион ас селф-фулфиллинг пропхецy”. Пхи Бета Каппа. 54 (1): 8–11,58–61[п. 9].  Qуотед бy Wилкинс (1976). стр. 176.
  9. ^ Wилкинс, Wиллиам Е. (1976). „Тхе Цонцепт оф а Селф-Фулфиллинг Пропхецy”. Социологy оф Едуцатион. 49 (2): 175—183. ИССН 0038-0407. ЈСТОР 2112523. дои:10.2307/2112523. 
  10. ^ Аллпорт, Г. (1950). „Тхе роле оф еxпецтанцy”. Ур.: Цантрилл, Х. Тхе Тенсионс Тхат Цаусе Wарс. Урбана: Университy оф Иллиноис. стр. 43—78. 
  11. ^ Росентхал, Роберт (2003). „Цоверт цоммуницатион ин лабораториес, цлассроомс, анд тхе трулy реал wорлд” (ПДФ). Цуррент Дирецтионс ин Псyцхологицал Сциенце. Блацкwелл. 12 (5): 151—154. дои:10.1111/1467-8721.т01-1-01250. Приступљено 4. 05. 2014. 
  12. ^ Гладwелл, Малцолм (2008). „1 – Тхе Маттхеw Еффецт”. Оутлиерс. Литтле, Броwн анд Цомпанy. стр. 20–25. ИСБН 978-0-316-01792-3. Генерални сажетак. 
  13. ^ Хелсен, WФ; Старкес, ЈЛ; Ван Wинцкел, Ј. (2000—11-01). „=Еффецт оф а цханге ин селецтион yеар он суццесс ин мале соццер плаyерс”. Америцан Јоурнал оф Хуман Биологy. 12 (6): 729—735. ПМИД 11534065. дои:10.1002/1520-6300(200011/12)12:6<729::АИД-АЈХБ2>3.0.ЦО;2-7.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |дате= (помоћ)
  14. ^ Царлсон, Н. Р. (19992000). Персоналитy. Псyцхологy: тхе сциенце оф бехавиоур (Цанандиан ед.. стр. 492). Сцарбороугх, Онт.: Аллyн анд Бацон Цанада.
  15. ^ Ирwин 2003, стр. 193–4
  16. ^ Ирwин 2003, стр. 199.
  17. ^ Улрицх Марзолпх, Рицхард ван Лееуwен, Хассан Wассоуф (2004). Тхе Арабиан Нигхтс Енцyцлопедиа. АБЦ-ЦЛИО. стр. 109. ИСБН 978-1-57607-204-2. 
  18. ^ Wхиттакер, С. Сецрет аттрацтион Архивирано 2016-03-04 на сајту Wayback Machine, The Montreal Gazette, May 12, 2007.
  19. ^ Redden, Guy, Magic Happens: A New Age Metaphysical Mystery Tour, Journal of Australian Studies: 101
  20. ^ Carroll, Robert Todd (12 September). „law of attraction”. The Skeptic's Dictionary. Приступљено 7. 09. 2012.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)


Dodatna literatura уреди

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Samoispunjavajuće_proročanstvo&oldid=26783858”