Толедска преводилачка школа

Културолошки феномен познат под именом Толедска преводилачка школа развија се током XII и XIII века. Преводилачка школа која је постојала у Толеду није представљала школу у данашњем смислу, већ се појам односио на људе који су се окупљали како би се бавили превођењем текстова, и то пре свега са арапског језика.

Толедо

Историјске и културолошке прилике Шпаније уреди

У средњем веку у Шпанији коегзистирају три вере, три нације: Мавари, Јевреји и хришћани. Њихов начин живота, поимање света, као и ниво њиховог културног развитка били су веома различити. Најразвијенија од трију цивилизација несумњиво је била арапска. Хришћани су били свесни културне надмоћи Мавара, те су тежили да је што боље упознају. Јевреји су махом били добри познаваоци арапског језика, али и њихове културе. Арапи су одлично познавали грчку, римску и источњачку традицију. Изузетно богате библиотеке маварских владара и великаша, нарочито у Толеду и Кордоби, обиловале су штивом из разних области, пре свега филозофије. Читава Европа тога времена показивала је интересовање за маварску науку и уметност, те можемо рећи да је Шпанија имала улогу моста између Истока и Запада.

Толедска преводилачка школа уреди

Период XI, XII и XIII века дуго је сматран добом интелектуалног сиромаштва, што су каснија истраживања побила, приказавши нам ово раздобље као период сталне жеље за напретком, образовањем и стицањем информација из разних научних области.

Реконкиста у Шпанији није спречила учене хришћане, Маваре и Јевреје, који су најчешће били и врсни познаваоци арапског, да удруженим снагама проучавају драгоцене рукописе маварских библиотека. Њихови напори резултирали су настајањем културолошког феномена познатим под именом називом Толедска преводилачка школа (Есцуела де традуцторес де Толедо), коју су чинили људи који су се бавили превођењем. Толедска преводилачка школа је прошла кроз две етапе током свог постојања. Прва етапа односи се на XII век, када се преводи са арапског на латински, док је друга етапа у XIII веку када баве превођењем са арапског на кастиљански језик.

 
Алфонсо X Учени

У XII веку је надбискуп Рајмундо (Раимундо 1126-1152) био тај који је покренуо превођење филозофских и религиозних дела са арапског на латински језик. Више од једног века ова школа је била најважнија међу европским катедралским школама.[1] Преводила су се Аристотелова дела која су садржала коментаре арапских филозофа Ибн Сине и Ал Фарабија, а такође је преведен и Куран. За организовање систематског превођења са арапског на кастиљански језик, у XIII веку, за оспособљавање кастиљанског језика да преузме велики број функција које је до тада вршио латински, посебно је значајна краљ Алфонсо X Учени.[2]

Начини на које су преводили временом су се мењали. У почетку, Јеврејин или хришћанин који је знао арапски преводио је на народни језик текст, и то усмено, пред другим преводиоцем, који је слусао и преводио на латински. Како је време одмицало, овакав начин рада је промењен, за време Алфонса X, књиге су преводили људи који су познавали више језика, мада је њихов рад на крају био преконтролисан. Такође, преводило се и са арапског на хебрејски, као и са хебрејског на латински.[3]

Алфонсо X Учени је сакупио на своме двору у Толеду, касније ће исто учинити и у Севиљи и Мурсији, најбоље познаваоце наука и уметности међу Шпанцима, Маварима и Јеврејима. Маварски и јеврејски учени људи преводили су текстове са арапског и хебрејског, док су му кастиљански учењаци помогали у сређивању материјала или су под његовим надзором писали текстове на шпанском. Алфонсо X је и сам био учесник у овом подухвату, а не само његов организатор. У реализацији су му помагали многобројни сарадници, припадници трију нација, чија су имена у великом броју и сачувана.

Дела и преводи уреди

 
Драго камење

Књиге о знању астрономије (Лос Либрос дел сабер де астрономíа) – у књигама је углавном изложен Птоломејев планетарни систем. Књиге су саставили Алфонсови сарадници служећи се арапским и јеврејским списима.

Алфонсове таблице (Лас Таблас алфонсíес) – књига о астрономији. Аутори су Алфонсови астрономи. У књизи излажу своја запажања о небеским телима стечена током научних посматрања у опсерваторији на реци Таха у Толеду.

Драго камење (Лапидарио) – Алфонсо је задужио једног свештеника и једног јеврејског физичара да ову књигу пронађену код једног толедског Јеврејина преведу на кастиљански. У књизи су објашњене чудотворне особине драгог и полудрагог камења, као и њихов утицај на судбину и здравље човека. [1]

Преводиоци уреди

Значајни преводиоци тога доба јесу Доминго Гундисалво, Ђерардо из Кремоне, Хуан Испаленсе и Герман Далматински. Доминго Гундиславо и Хуан Испаленсе су сарађивали, Испаленсе је преводио са арапског на народни, а затим Гундисалво на латински. Гундисалво је превео је нека дела исламског филозофа Ибн Сине и персијског филозофа Ал Фарабија. Ђерард од Кремоне је такође преводио са арапског на латински, значајан је његов превод Птоломејовог дела Алмагест. Герман Далматински је био преводилац словенског порекла, радио је на првом европском преводу Курана на латински језик.[1][4]

Значај преводилачке школе уреди

Захваљујући раду Толедске преводилачке школе, Европа је упознала најзначајнија дела источњачке и античке књижевности и филозофије. Преводилачка делатност допринела је и уобличавању кастиљанског језика. Јавља се тежња да знања из књига буду доступна широким народним масама, а не само образованим великашима који су познавали латински, те књиге из свих познатих научних области почињу да се пишу народним језиком (ел идиома романце).

Утицај Алфонса X и Толедске преводилачке школе на развој шпанског језика уреди

 
Општа историја

Алфонсо X Учени био је истински ерудита и мецена. Поред тога што је бо песник, био је опседнут жељом да сва знања која су му била доступна пренесе и на кастиљански језик, како би она била на располагању и обичним људима. Инсистирао је на уобличавању језика, желео је да шпански језик оспособи за изражавање идеја и појмова из разних дисциплина. Ову идеју није било лако реализовати будући да је шпански језик тога времена био врло сиромашног речника у области науке, али и недовољно еластичан синтаксички.

Краљ је сматрао превођење круцијалним за унапређење језика. Унео је многе синтаксичке одлике латинског, понекад и арапског језика. Почео је да користи неологизме сваки пут када је кастиљанском недостајала нека реч за изражавање неког апстрактног појма. Улагао је велике напоре да народни језик постане званични језик његове краљевине и да га у потпуности оспособи да замени латински, а онда и арапски у књижевним, научним и административним текстовима.

Познавао је многе науке (право, историја, геометрија, астрономија) и уметност (књижевност, сликарство, музика). Дело урађено под његовим надзором има преко 20 томова и обухвата: историју - Општа историја народа (Ла Генерал е Гранд Есториа), право - Књига седам закона (Лас сиете партидас), природне науке - Алфонсове таблице, Књиге о знању астрономије (Лас Таблас алфонсíес, Лос Либрос дел сабер де астрономíа) и Књиге о шаху, коцкицама и таблама (Либрос де Аједрез, Дадос y Таблас).[5]

Данас уреди

Данас, такође постоји Толедска преводилачка школа, која је у ствари центар задужен за превођење са арапског, хебрејског и шпанског језика. Центар је започео са радом 1994. године. Садржи библиотеку која поседује велики број информација у вези са делатношћу превођења, а и садржи велики број података о постојању и раду Толедске преводилачке школе из средњег века.

Контроверза у вези са постојањем школе уреди

Упркос многим истраживањима и информацијама до којих се дошло о Толедској преводилачкој школи, постоје теорије које говоре да ова преводилачка школа никада није постојала, већ да су преводи били дела појединаца, који нису сарађивали међусобно.

Види још уреди

Референце уреди

  1. ^ а б в Гарсија Јебра, Валентин. Преводилаштво у Шпанији. Мостови, јануар-јун 1984: 92-99
  2. ^ Самуровић-Павловић Љиљана. Шпанска књижевност I. Београд: Нолит, 1985.
  3. ^ Гарсија Јебра, Валентин. Преводилаштво у Шпанији. Мостови, јануар - јун 1984: 92-99.
  4. ^ Цастро, Амéрицо. Еспаñа ен су хисториа - Цристианос, морос y јудиос. Барцелона: Црíтица, 2001.
  5. ^ Бахо Алварес, Фе и Хил Пећароман, Хулио. Историја Шпаније. Београд: Цлио, 2003.

Спољашње везе уреди