Толеранција на амбиваленцију

Толеранција на амбиваленцију као термин се у психоанализи користи да опише симултано постојање опречних осећања према истом објекту (особи, предмету, појави...). Термин је увео Паул Ојген Блојлер[1] на конгресу швајцарских психијатара у Берну, говорећи о шизофренији. Описао је симултано присуство контрадикторних осећања према објекту или особи које се испољавало у неразрешивом супротстављању две опречне тенденције у понашању (као што је јести и не јести).

Дефинисање појмаУреди

Кључне поставке самога појма амбиваленције поставили су Сигмунд Фројд и Меланија Клајн.

Сигмунд ФројдУреди

У случају „човека пацова“ Фројд[2] је већ указао на то да сукобљавање љубави и мржње према истој особи може објаснити поједине особине опсесивних мисли (сумњу, компулсивност). У књизи „Тотем и табу“ Фројд је прихватио термин. За њега, амбиваленција потиче из базичне бисексуалности људских бића и структуре едиповог комплекса, што значи да дете може симултано да воли и мрзи своје родитеље. Фројд термин користи, у најширем смислу, да би означио присуство у особи пара супротстављених импулса истог интензитета. Најчешће је то опозиција између љубави и мржње, која се често испољава код опсесивних неуроза и меланхолије. У својим метапсихолошким списима[3] он додаје да је губитак објекта љубави, кроз регресију, оно што доводи до изазивања конфликта амбиваленције (љутња на изгубљени објект љубави). У другој теорији инстиката Фројд је амбиваленцију видео као део базичног дуализма инстиката: инстикт живота - инстикт смрти. Фројд је сматрао неурозу производом конфликта амбиваленције који настаје или због тога што су и љубав и мржња интензивне, или зато што су подједнаке снаге, или је комбинација оба фактора.

Меланија КлајнУреди

За Меланију Клајн[4] амбиваленција је била кључ у формулисању њене теорије депресије. Према њеној теорији, у првој фази живота одојчета (параноидно шизоидна позиција) дете нема доживљај мајке као целине, већ су његова искуства подељена у две групе доживљаја и осећања се усмеравају на „парцијалне објекте“. Позитивна искуства се односе на „добру дојку“ према којој се осећа љубав, а негативна на „лошу дојку“ према којој се осећа мржња. Када дете почне да спаја своја доживљавања мајке у једну целину, у доживљај особе (целог објекта) јавља се депресивна анксиозност (депресивна позиција)[5]. Дете постаје свесно да осећа и љубав и мржњу према истој особи и плаши се сопствене деструктивности која би могла да уништи мајку (као и деструктивности објекта љубави у који пројектује сопствену агресивност). Ако позитивна осећања преовлађују, депресивна анксионзност се може превазићи и јавља се потреба за репарацијом (поправљањем штете). Када је конфликт интензивно супротних осећања исувише јак, може доћи до регресије на преамбивалентни стадијум (параноидно шизоидну позицију) коришћењем механизма цепања на добре и лоше аспекте објекта-”парцијалне објекте”. Меланхолија је хиперамбивалентно стање интензивне борбе између љубави и мржње, док се шизофренија може сматрати базично антиамбивалентним процесом где се супротстављени импулси радикално раздвајају. То се постиже или тако што се према истом објекту, у различитом времену, осећа и испољава само једна страна амбивалентних осећања у чистом облику (или љубав, или мржња), или тако што се симултано супротстављена осећања усмеравају на парцијалне објекте који су одвојени, подељени (цепа се доживљај особе на њене делове који се воле или мрзе, губи се доживљај друге личности као целине). Способност толерисања коегзистенције амбивалентних осећања је једна од најбитнијих способности које раздвајају нормалност и патологију.

У О.L.И. Интегративној Психодинамској Психотерапији толеранцију на амбиваленцију, према функцији коју обавља, оснивач О.L.И. метода, Небојша Јовановић назива “усмеривач психе”[6] јер је способност толерисања опречних емоција предуслов способности одлучивања. Ако се особа не брани од опречних емоција, већ је у стању да их одвага, способна је и да “преломи”, одлучи се. У О.L.И. методу толернција на амбиваленцију спада у базичне емоционалне компетенције, способности за обраду и управљање емоцијама на које су саставни делови сложенијих способности - способности за љубав и рад. Рад на развоју базичних емоционалних компетенција је основа О.L.И. Метода.

Види јошУреди

РеференцеУреди

  1. ^ Блеулер, Еуген Дементиа праецоx (Неw Yорк, 1952)
  2. ^ Фреуд, Сигмунд Нотес упон а цасе оф обсессионал неуросис(1909)
  3. ^ Фреуд, Сигмунд Инстинцтс анд тхеир вицисситудес (1915)
  4. ^ Клеин, Мелание А цонтрибутион то тхе псyцхогенесис оф маниц-депрессиве статес (1935)
  5. ^ Мелание Клеин, Моурнинг анд итс релатион то маниц-депрессиве статес (Лондон, 1940)
  6. ^ Sposobnost za ljubav i rad - O.L.I. Psihodinamska Integrativna Psihoterapija. Архивирано из оригинала на датум 18. 01. 2014. Приступљено 02. 02. 2014. 

Спољашњи извориУреди