Висинска мочвара

Висинске мочваре или омбротрофне мочваре су кисели, влажни хабитати који су сиромашни у минералним солима. У њима обитава флора и фауна која може да поднесе такве екстремне услове. Висинске мочваре, за разлику од низијских мочвара се искључиво напају преципитацијом (омбротрофија) и минералним солима уведеним из ваздуха. Оне стога представљају специјалан тип тресаве, хидролошки, еколошки и у смислу њихове развојне историје. У њима раст торфенске маховине током векова и миленијума игра одлучну улогу. Оне исто тако имају различити карактер од покровних мочвара, које су много тање и јављају се у влажнијим, облачнијим климатским зонама.

Поглед из ваздуха на седам најважнијих локација висинских мочвара у Велсу; Природни ресурси Велса, 2017.

Евигс Мер резерват природе, елемент висинске мочваре задржан у Источној Пруској

Плутајућа простирка од тресетне маховине на замуљеној висинској мочвари.

Терминологија

Израз висинска мочвара потиче од чињенице да се ова врста мочвара током времена повећава у висини као резултат формирања тресета. Оне су попут сунђера од тресетне маховине, пуне воде, који у пејзажу формирају мање-више куполасти облик. У Немачкој, израз Хоцхмоор („висинска мочвара“), стриктно се односи само на класичне мочваре у облику сочива у северозападној Немачкој. На ове мочваре не утичу подземне или површинске воде богате минералима, већ се напајају искључиво падавинама — углавном кишницом, те отуда њихова алтернативна немачка ознака Регенмоор или „мочвара која се храни кишом“. Дакле, ово друго се односи на све мочваре, не само на оне које су лучно или само благо закривљена, али које се ипак одликују екстремним недостатком минералне соли и другим последицама еколошких својстава.

Формирање и развој

Раслојавање висинске мочваре: биљни остаци, бели тресет и црни тресет (од врха)

Живој висинској мочвари потребна је влажна, уравнотежена клима у којој ће расти. Количина падавина мора бити већа од губитака воде кроз испуштање и испаравање. Поред тога, падавине морају бити равномерно распоређене током целе године.

Висинске мочвара су се у Европи развијале током 11.000 година, од почетка холоцена и након повлачења последњег леденог покривача. Што се њиховог порекла тиче, прави се разлика између језерских мочвара или „висинских мочвара формираних од муља“ (Верландунгсхоцхмооре)) и „висинских мочвара формираних од блата“ (wурзелецхте Хоцхмооре). Прве су се појавиле у секундарном процесу након замућења језера или мртваја (погледајте илустрацију). Првобитно је настало низијско блато под утицајем подземних вода (минеротрофија). Недостатак кисеоника и висока киселост у стално влажном супстрату инхибирали су разградњу одумрлих делова биљака и довели до стварања тресета.

Структура растуће мочваре

Растућа мочвара се може поделити у два слоја. 'Акротелм' (грчки: акрос = највиши; телма = мочвара) је горњи део и обухвата слој вегетације и мочварни 'под'. Овде се свеже органске супстанце (хоризонт формирања тресета) стварају растом и одумирањем биљних елемената. „Катотелм“ (грчки: като = испод) је основни део засићен водом са мањом биолошком активношћу. Овај слој се рачуна као геолошко подземље због малих процеса формирања земље који још увек трају и познат је као хоризонт очувања тресета (Торферхалтунгсхоризонт). У висинским мочварама, горњи слој тресета назива се бели тресет, јер се састоји од углавном нераспаднутих светлосмеђих тресетних маховина. Доњи слој је црни тресет који је већ добро хумифициран и има црно-браон боју са још препознатљивим биљним остацима.

Типови и дистрибуција

Уздигнута мочвара под називом Пунассуо („Црвено блато“) у националном парку Теијо, Финска

Формирање уздигнутих мочвара зависи од климе, односно количине падавина и брзине испаравања, које су пресудно одређене температуром. Поред тога, рељеф терена утиче на понашање отицања воде, а самим тим и на облик висинских мочвара. Ово резултира географским ограничењима за формирање висинских мочвара. Повољни услови за развој висинских мочвара налазе се углавном у Северној Америци (Канада и Аљаска), Северној Европи и Западном Сибиру, Јужној Америци, Југоисточној Азији и у басену Амазона. У овим крајевима формиране су мочваре свих врста и наслаге тресета од четири милиона квадратних километара, које покривају три одсто земљине површине. На јужној хемисфери мочваре са ниским садржајем минерала ретко се формирају од тресетних маховина. Само у Огњеној земљи постоје мочваре са тресетном маховином. Највише тресетних земаља у тропима налази се у југоисточној Азији. У многим случајевима још увек није јасно како су се ове мочваре појавиле, јер су маховине овде у потпуности одсутне.

Обалске мочваре

Обалске мочваре (Планрегенмооре) или атлантске мочваре, како њихова имена говоре, имају тенденцију да се формирају близу мора. Поред тога, у регионима покривеним мочварама, постоје и благо конвексне обалске мочваре са нискоенергетским површинским рељефом на равним локацијама. Распрострањеност обалских мочвара у Европи протеже се од Ирске на исток преко јужне Норвешке до југозападне Шведске и северно до Лофота. У Северној Америци постоје приобалне мочваре у области Великих језера (нарочито у Минесоти и Онтарију). Приобалске мочваре се такође хране искључиво кишом.

Мочваре платоа

У климатским регионима северозападне Европе који су под мањим утицајем океана (имају мање падавина), уздигнуте мочваре попримају класичан облик сочива и називају се висоравнске мочваре (Платеаурегенмооре). Оне јаче расту у центру него на маргинама. Ово резултира избочењем центра мочваре, те отуда и назив „висинске мочваре“. Ова избочина може бити висока неколико метара. Као резултат тога, периметар мочваре је мање-више нагнут и познат је као ранд. Нагнуте мочварне стране већих мочвара су испресецане дренажним каналима или натапачима (Рüллен) кроз које се вишак воде испушта.

Планинска или брдска мочвара

Висинске мочваре се такође јављају у планинским пределима богатим падавинама на брдском и, ређе, алпском нивоу (тј. изнад линије дрвећа). Као резултат нагнутог терена, често имају карактеристичан, асиметричан или неконцентричан изглед. Планинске или брдске мочваре могу се топографски поделити на:

• Платовске мочваре на равном терену
• Брдске мочваре – мочваре на падинама које немају праву перколацију блата (Дурцхстрöмунгсмооре); горњи делови баре се јаче напајају надолазећом водом и обично су равни. Доњи делови се напајају искључиво кишницом и могу бити знатне дебљине. Доњи ранд је често веома стрм и обично нема типичне влажне зоне или заостајања. Колкс, плитка језерца (Блäнкен) и натапања се јављају као у класичним уздигнутим мочварама.
• Седласта мочвара – ово су ретке, обично издужене мочваре на планинским превојима, које се делимично напајају водом са околних обронака; њихове маргине подсећају на мочваре на падинама, централно подручје више личи на мочваре висоравни
• Вршне и гребенске мочваре су веома ретке

Сви ови типови мочвара могу се јавити на маргинама низијских мочвара, односно низијског блата, или прелазе у њих.

Палзе

Главни чланак: Палза

Палза мочваре (Палсамооре или Палсенмооре) налазе се на маргинама арктичког пермафростног земљишта (тундра). Овде гребени мочвара могу прерасти у хумке високе и по неколико метара. Као и тракасте мочваре, такозване палзе често леже унутар тресетишта која се хране минералном водом. Неке су окружене удубинама налик јарцима испуњеним водом. Формирање тресета је ограничено; ове мочваре су наслаге тресета из топлијих, међуглацијалних периода и нису доживеле мразно надимање свог унутрашњег језгра леда све док клима није постала хладнија. Ова ледена сочива се повећавају из године у годину као резултат процеса смрзавања и одмрзавања околне воде. Ниске температуре спречавају потпуно разлагање органског материјала.

Литература

• M. Суццоw, M. Јесцхке: Мооре ин дер Ландсцхафт. Ентстехунг, Хаусхалт, Лебеwелт, Вербреитунг, Нутзунг унд Ерхалтунг дер Мооре. Тхун, Франкфурт/Маин. 1990. ISBN 978-3-87144-954-3.
• Х. Јоостен, M. Суццоw: Ландсцхафтсöкологисцхе Мооркунде. Е. Сцхwеизербарт’сцхе Верлагсбуцххандлунг, Стуттгарт. 2001. ISBN 978-3-510-65198-6.
• Хеинз Елленберг: Вегетатион Миттелеуропас мит ден Алпен ин öкологисцхер, дyнамисцхер унд хисторисцхер Сицхт. Улмер, Стуттгарт. 1996. ISBN 978-3-8252-8104-5.
• Ј. Еигнер, Е. Сцхматзлер: Хандбуцх дес Хоцхмоорсцхутзес. Килда, Гревен. 1991. ISBN 978-3-88949-176-3.
• Цлаус-Петер Хуттер (ед.), Алоис Капфер, Петер Посцхлод: Сüмпфе унд Мооре - Биотопе еркеннен, бестиммен, сцхüтзен. Wеитбрецхт, Стуттгарт / Виенна / Берне. 1997. ISBN 978-3-522-72060-1.
• Х. Јоостен: Денкен wие еин Хоцхмоор. Хyдрологисцхе Селбстрегулатион вон Хоцхмоорен унд дерен Бедеутунг фüр Wиедервернäссунг унд Рестауратион. Ин: Телма. Ханнвер, 23.1993, пп. 95–115, ИССН 0340-4927
• Ф. Овербецк: Ботанисцх-геологисцхе Мооркунде. Wацххолтз, Неумунстер. 1975. ISBN 978-3-529-06150-9.
• „Lille Vildmose” (на језику: дански). Naturturist. 16. 11. 2015. Приступљено 9. 6. 2017. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• O. Bragg, R. Lindsay: Strategy and Action Plan for Mire and Peatland Conservation in Central Europe. Wetlands International, Wageningen, (2003) ISBN 90-5882-018-1</реф>
• Броwн, Р.Ј.W.; Купсцх W.О. (1974). Пермафрост терминологy. Алтона, Манитоба: Натионал Ресеарцх Цоунцил Цанада. 
• Wасхбурн, А.L. (1980). Геоцрyологy. Неw Yорк: Јохн Wилеy & Сонс. ИСБН 0-470-26582-5. 
• Wиллиамс, Петер Ј.; Мицхаел W. Смитх (1989). Тхе фрозен Еартх. Неw Yорк: Цамбридге Университy Пресс. ИСБН 0-521-36534-1. 
• Кујала, Кауко; Сеппäлä, Матти; Холаппа, Теуво (2008). „Пхyсицал пропертиес оф пеат анд палса форматион”. Цолд Регионс Сциенце анд Тецхнологy (на језику: енглески). 52 (3): 408—414. ИССН 0165-232X. дои:10.1016/ј.цолдрегионс.2007.08.002. 
• Соллид, Ј. L.; Сøрбел, L. (1974). „Палса богс ат Хаугтјøрнин, Доврефјелл, Соутх Норwаy”. Норск Географиск Тидсскрифт (на језику: енглески). 28 (1): 53—60. ИССН 0029-1951. дои:10.1080/00291957408621868. 
• Роwлеy, Таyлор; Гиардино, Јохн Р.; Гранадос-Агуилар, Раqуел; Витек, Јохн D. (2015), „Периглациал Процессес анд Ландформс ин тхе Цритицал Зоне”, Девелопментс ин Еартх Сурфаце Процессес (на језику: енглески), Елсевиер, 19, стр. 397—447, ИСБН 978-0-444-63369-9, дои:10.1016/б978-0-444-63369-9.00013-6 
• „ОУГС Маинланд Еуропе | Тхе Опен Университy Геологицал Социетy: Палсас & Литхалсас (2005)”. www.оугсеуропе.орг. Приступљено 2020-05-27. 
• Сеппäлä, Матти (2011). „Сyнтхесис оф студиес оф палса форматион ундерлининг тхе импортанце оф лоцал енвиронментал анд пхyсицал цхарацтеристицс”. Qуатернарy Ресеарцх (на језику: енглески). 75 (2): 366—370. Бибцоде:2011QуРес..75..366С. ИССН 0033-5894. С2ЦИД 129299212. дои:10.1016/ј.yqрес.2010.09.007. 
• Соллид, Јохан Лудвиг; Сøрбел, Леиф (1998). „Палса Богс ас а Цлимате Индицатор: Еxамплес фром Доврефјелл, Соутхерн Норwаy”. Амбио. 27 (4): 287—291. ИССН 0044-7447. ЈСТОР 4314737. 
• Wрамнер П, Wестер К, Бацке С, Гуннарссон У, Хахн Н (2017). „Палсмyрен Маннавуома – фöрäндрингар ундер етт халвсекел”. Свенск Ботаниск Тидскрифт. 111: 3–4: 140—151. 
• Зуидхофф, Фриеда С.; Колструп, Елсе (2005). „Палса Девелопмент анд Ассоциатед Вегетатион ин Нортхерн Сwеден”. Арцтиц, Антарцтиц, анд Алпине Ресеарцх (на језику: енглески). 37 (1): 49—60. ИССН 1523-0430. дои:10.1657/1523-0430(2005)037[0049:ПДААВИ]2.0.ЦО;2. 
• Пер Wрамнер, Сусанне Бацке, Кјелл Wестер, Тхомас Хедвалл, Урбан Гуннарссон, Саад Алсам оцх Wенцхе Еиде (2012). "Фöрслаг тилл öвервакнингспрограм фöр Сверигес палсмyрар". Лäнсстyрелсенс раппортсерие. 16/2012: п. 65-72.
• Јахн, Алфред (1986). „Ремаркс он тхе оригин оф палса фрост моундс”. Биулетyн Перyглацјалнy. 31: 123—130. 
• Сеппäлä, Матти (1986). „Тхе оригин оф палсас”. Географиска Анналер: Сериес А, Пхyсицал Геограпхy. 68 (3): 141—147. дои:10.1080/04353676.1986.11880167. 
• Тромботто Лиаудат, Дарíо (2008). „Геоцрyологy оф Соутхерн Соутх Америца”. Ур.: Рабасса, Ј. Тхе Лате Ценозоиц оф Патагониа анд Тиерра дел Фуего. стр. 255–268. ИСБН 978-0-444-52954-1. 
• Карлгåрд, Јулиа (2008). Деградинг палса мирес ин нортхерн Еуропе: цхангинг вегетатион ин ан алтеринг цлимате анд итс потентиал импацт он греенхоусе гас флуxес. Лундс университет/Институтионен фöр натургеографи оцх екосyстемветенскап. ОЦЛЦ 1001436074. 
• „Натура 2000: Мyрар -> Палсмyрар”. Натурвåрдсверкет (на језику: шведски). Архивирано из оригинала 20. 06. 2021. г. Приступљено 2020-05-27. 
• Борге, Амунд Ф.; Wестерманн, Себастиан; Солхеим, Ингвилд; Етзелмüллер, Бернд (2017-01-02). „Стронг деградатион оф палсас анд пеат платеаус ин нортхерн Норwаy дуринг тхе ласт 60 yеарс”. Тхе Црyоспхере (на језику: енглески). 11 (1): 1—16. Бибцоде:2017ТЦрy...11....1Б. ИССН 1994-0416. дои:10.5194/тц-11-1-2017 . 
• Зуидхофф, Фриеда С; Колструп, Елсе (2000). „Цхангес ин палса дистрибутион ин релатион то цлимате цханге ин Лаивадален, нортхерн Сwеден, еспециаллy 1960-1997”. Пермафрост анд Периглациал Процессес. 11 (1): 55—69. ИССН 1045-6740. дои:10.1002/(сици)1099-1530(200001/03)11:1<55::аид-ппп338>3.0.цо;2-т. 

Спољашње везе

• Das Ewige Meer (description of a raised bog remnant in East Frisia)
• „Peatlands”. Архивирано из оригинала 1. 10. 2010. г. Приступљено 31. 3. 2019. CS1 одржавање: BOT: статус параметра оригинални-URL непознат (веза) (very informative page about bogs in Ireland, English)
• „Wassjugan-Moor” (PDF). Архивирано из оригинала 18. 4. 2013. г. Приступљено 31. 3. 2019. CS1 одржавање: BOT: статус параметра оригинални-URL непознат (веза) (pdf; 35 kB)