Владислав Котроманић
Владислав Котроманић (1353-1354) био је син бана Стефана I (III) Котроманића, брат бана Степана II (IV). Имао је титулу кнеза. После смрти његовог брата бана Степана у другој половини 1353. године сабор босанске властеле титулу бана предао је Владиславовом сину младом Твртку I, али кнез Владислав Котроманић, као старешина владарске породице, је владао до смрти у 1354.[1]
Владислав Котроманић | |
---|---|
Пуно име | Владислав Котроманић |
Датум рођења | 1295. |
Мјесто рођења | Босна |
Датум смрти | 1354. |
Мјесто смрти | Бобовац Босна |
Династија | Котроманићи |
Отац | Стефан I Котроманић |
Мајка | Јелисавета Немањић |
Супружник | Јелена Шубић Котроманић |
Потомство | Стефан Вук III Котроманић, Стефан Твртко I Котроманић, Стефан Дабиша |
Бан Босне | |
Период | 1353 — 1354. |
Претходник | Стефан II |
Насљедник | Стефан Твртко I |
Порекло
уредиБио је син бана Стефана I (III) Котроманића и Јелисавете Немањић, кћерке краља Драгутина и угарске принцезе Катарине. Владислав је имао двије сестре и петоро браће:
- Мирослав
- Улирх
- Нинослав Котроманић
- Стефан II Котроманић
- Катарина Захумска
- Марија
- син непознатрог имена
Биографија
уредиНије познато када се родио Владислав Котроманић. Према Ћоровићу, када је бан Степан умро, Јелисавета “негова удовица са малолетном децом Степаном, Владиславом и Нинославом морала је бежати из земље,” а склонила се почетком 1314. године у Дубровник.[2]
После повратка бана Степана II (IV) у Босну као његов најближи сарадник јавља се кнез Владислав. У ћириличној повељи издатој око 1322. пише: Бан Степан син господина бана Степана по милости Божијој господин всим земљам босанским и Соли и Усори и Долним Крајем и Хлемске земље господин и брат мој кнез Владислав ... дадосмо кнезу Вукославу за његову верну службу две жупе Бањицу и Врбању[3][4][5][а]
Трогирани су у једном упутству заповеднику њихове војске у јулу 1324. године дали писмено упутство како да поступи ако дође до рата “против кнеза босанског Степоша и брата Степошева и његова народа”.[б]
Кнез Владислав је оженио Јелену Шубић Брибирску, кћерку кнеза Ђуре Шубића из племићке породице Шубића 1338. године.[7][в] Из тог брака рођени су Твртко I Котроманић, Стефан Вук III Котроманић и кћерка Марија Котроманић Хелфенштајн[9] Неки сматарају да је Владислав с Јеленом имао још једну могућу кћи: Катарину Котроманић
Вјенчање Владислава и Јелене је опет зближило моћне породице Котроманића и Шубића,[10] а обавио га је трогирски бискуп Ламприди.[11] Како су Владислав и Јелена били у другом и трећем кољену сродства, био је потребан отпуст од папе како би брак био ваљан у очима Римокатоличке цркве. За тај отпуст се нико није побринуо, иако је папа раније дао отпуст за брак Владиславова брата и ортенбуршке грофице Елизабете на захтјев бана Младена II Шубића, што је Владиславов брак с Јеленом чинило неисправним према канонском закону.[10][11] Као и већина Котроманића, Владислав није био вјеран својој супрузи, те је добио ванбрачног сина, будућег краља Стефана Дабишу, након што је његова супруга родила сина Твртка.[11]
Владиславов старији брат бан Степан II (IV) умро је у другој половини 1353. године,[12] а сабор босанске властеле титулу бана предао је Степановом синовцу младом Твртку I, али власт је узео Твртков отац кнез Владислав Котроманић, као старешина владарске породице.[1] Насупрот томе према неким писцима, Због погоршаног здравља, Владислав се 1353. године одрекао насљедних права у корист свога петнаестогодишњег сина Твртка, који је наслиједио Владиславова брата Стјепана као бан, а касније се окрунио за првог босанског краља.[13][14]
Кнез Владислав је кратко управљао Босном и из једне повеље из 1354. године видимо да је већ умро.[1] Претпоставља се да је умро у владарској тврђави Бобовцу, или на подручју Високог.
Напомене
уреди- ^ Од око 1222. године кнез Владислав се јавља у повељама старијег брата бана Степана II (IV) у којим бана са братом, скоро као савладаром, дарује поседе феудалцима, али повеље је издавао само владар бан и само он је потписан на крају повеље
- ^ Трогирани су за Степоша (Степана) написали да је кнез, али он је био бан, а његов брат кнез у Босни[6]
- ^ Према Клаићу брак је склопљен у августу 1338. године, а из тога брака будући бан Твртко могао се родити најраније 1339. године[8]
Референце
уреди- ^ а б в Логос 2017, стр. 316.
- ^ Ћоровић 1940, стр. 238 и напомена 1.
- ^ Соловјев 1926, стр. 105.
- ^ Ћоровић 1940, стр. 240–241.
- ^ Логос 2017, стр. 292-293.
- ^ Ћоровић 1940, стр. 247.
- ^ Ћоровић 1940, стр. 261.
- ^ Клаић 1900, стр. 64.
- ^ Ћоровић 1940, стр. 261, 273 и 276.
- ^ а б Крунослав Драгановић, Повиест хрватских земаља Босне и Херцеговине, Хрватско културно друштво "Напредак", 1942.[непоуздан извор?]
- ^ а б в Доминик Мандић, Сабрана дјела Др. О. Доминика Мандића : Босна и Херцеговина : Св. 1. Државна и вјерска припадност средовјечне Босне и Херцеговине, Зирал, 1978.
- ^ Ћирковић 1964, стр. 121.
- ^ Фине, Јохн Ван Антwерп, Тхе Босниан Цхурцх: Итс Плаце ин Стате анд Социетy фром тхе Тхиртеентх то тхе Фифтеентх Центурy, Саqи ин ассоциатион wитх Тхе Босниан Институте, 2007.
- ^ Анте Чувало, Хисторицал дицтионарy оф Босниа анд Херзеговина, Сцарецроw Пресс, 2007.
Литература
уреди- Соловјев, Александар V., ур. (1926). Одабрани споменици српског права: (од XII до краја XV века). Београд.
- Ћирковић, Сима (1964). Историја средњовековне босанске државе. Београд: Српска књижевна задруга.
- Ћоровић, Владимир (1940). Хисторија Босне. Београд: Српска краљевска академија.
- Фине, Јохн Ван Антwерп, Тхе Босниан Цхурцх: Итс Плаце ин Стате анд Социетy фром тхе Тхиртеентх то тхе Фифтеентх Центурy, Саqи ин ассоциатион wитх Тхе Босниан Институте, 2007.
- Клаић, Вјекослав (1900). Повјест Хрвата – од најстаријих времена до свршетка 19. стољећа, Свезак други: Дио први. Загреб.
- Логос, Александар А. (2017). Историја Срба I (ПДФ). Београд. ИСБН 978-86-85117-37-4.
Спољашње везе
уреди- Владимир Ћоровић, „Историја српскога народа", Београд 2001. Интернет издање (www.rastko.rs)