Запатистичка војска националног ослобођења
Запатистичка војска националног ослобођења (шп. Ejército Zapatista de Liberación Nacional, скраћено ЕЗЛН), познатији као запатисти, су герила аутохтоног индијанског становништва, потомака Маја Индијанаца из Чијапаса, у Мексику. Њихов најпознатији говорник, али не и лидер, поткомандант Маркос (шп. Subcomandante Marcos), за разлику од осталих запатистичких команданата, није Маја. Запатисти су део, а добрим делом и инспирација, алтерглобалистичког покрета и имају јаку међународну подршку.
Мексички Индијанци су прозвали себе запатистима по мексичком револуционару, борцу за аграрну реформу, Емилијану Запати, познатог по изјави: "Боље је умрети на ногама него живети на коленима".
Позадина уреди
80% Маја Индијанаца у Чјапасу је неухрањено а њихов просечни животни век је испод 50 година старости. Деца умиру од излечивих болести а тамо постоји само неколицина медицинских установа. Земља је конфискована у корист корпорацијских ранчева и нафтних компанија. Могућност да помоћу пољопривреде обезбеде храну и склониште за своје породице, као што су то радили вековима, угрожена је одузимањем њихове земље. Школе су често више служиле убеђивању њихове деце да напусте своју културу, него да их подуче.
Устанак уреди
Дана 1. јануара 1994. је избила запатистичка оружана револуција у Чјапасу, југоисточној држави у Мексику. Маја Индијанци, наоружано сеоско становништво, заузели су неколико градова у побуни против угњетавања које су трпели од када је Кортез ушао у јужни Мексико. Међу главним разлозима за устанак је недостатак аутономије за очување сопствене културе, непостојање законских права да се боре против отимања земље и слободе и недостатак основне медицинске заштите. Устанак је почео за мање од два сата пошто је постигнут Северно-амерички споразум о слободној трговини (НАФТА), између Канаде, САД и Мексика, коме се домородачко земљорадничко становништво жестоко противи.
На почетку борбе неколико градова је било заузето. Највећи и најзначајнији је био Сан Кристобал де лас Казас, шеснаестовековни колонијални град смештен у области планина Сијера Мадре. Мексичка војска се ускоро прегруписала и преузела Сан Кристобал, али су запатисти издали саопштења за новинаре широм света, па је мексичка влада била далеко више суочена са дипломатским и медијским проблемима него са војним. На крају је постигнуто примирје и влада је, повећавајући извесни степен аутономије и грађанских права урођеника, потписала Сан Андрејски споразум. Натегнуто примирје, прекидано насиљем над запатистима од стране паравојних група, постоји још од тада.
Од децембра 1994. запатисти су основали неколико аутономних општина (јунтас), независних од мексичке владе, које не опорезују своје становнике. Временом су оне развиле сопствене задружне системе прехране, здравства и школства.
Међународна подршка уреди
Јуна 1994. Запатистичка војска националног ослобођења је у својој Другој декларацији, из џунгле Лакадона, упутила позив на Националну демократску конвенцију у циљу представљања предлога о прелазној влади и новом уставу, а одзив је био неочекивано велик. Појавиле су се многе невладине организације, вође сељачких и домородачких удружења, чланови левих партија и независних синдиката, интелектуалци, феминисткиње, лезбејке, хомосексуалци и многи новинари. Конвенција је више него успела и од тада су запатисти у жижи међународног алтерглобалистичког покрета. Акције солидарности са запатистима се одржавају широм света и хиљаде активиста и хуманитараца је од 1990-их ишло у џунгле Чјапаса.
