Đaume I od Aragona

Đaume I od Aragona (kat. Jaume d'Aragó, šp. Jaime I de Aragón) poznat još i kao Đaume Osvajač (kat. Jaume el Conqueridor, šp. Jaime el Conquistador), rođen je u Monpeljeu, 2. februara 1208. godine, a umro je u Valensiji 27. jula 1276. godine. Bio je kralj Aragona i Valensije (1239—1276) i Majorke (1229—1276), kao i grof od Barselone i katalonski princ (1213—1276) i gospodar Monpeljea (1219—1276) i drugih feuda u Oksitaniji. Bio je sin Perea Katoličkog i Marije od Monpeljea. Đaume I je bio i jedan od najdugovečnijih vladara u istoriji srednjovkeovnog Aragona. umro je u 68. godini života. Takođe je bio i vladar sa najdužim stažom u čitavoj istoriji Španije, vladao je Krunom Aragona pune 63 godine. Sahranjen je u manastiru Poblet, u Taragoni, Katalonija.

Đaume I od Aragona
Đaume Osvajač
Lični podaci
Puno ime	Đaume I od Aragona
Datum rođenja	(1208-02-02)2. februar 1208.
Mesto rođenja	Monpelje, Francuska
Datum smrti	27. jul 1276.(1276-07-27) (68 god.)
Mesto smrti	Valensija,
Porodica
Supružnik	Leonor od Kastilje, Jolanda od Ugarske, Teresa Gil de Vidaure
Potomstvo	Jolanda od Aragona, Konstanca od Aragona, Lady of Villena, Pere III od Aragona, Đaume II od Majorke, Izabela Aragonska, Alfonso de Aragón y Castilla, Sancha d'Aragona, Sancho d'Aragona, Pere I d'Ayerbe, Ferran Sanxis de Castre, Pere I Ferrandis d'Híxar, Infant Ferran d'Aragó, Jaume Sarroca
Roditelji	Petar II Aragonski Marija od Monpeljea
Prethodnik	Petar II Aragonski, Marija od Monpeljea, Peter I, Count of Urgell

Rođenje i mladost

Prema legendi, Đaume je bio začet na veoma neobičan način. Pošto su se njegovi roditelji veoma loše slagali, postojao je strah da će presto ostati bez naslednika, te su se aragonski plemići dosetili i skovali plan kako da na prevaru dođu do naslednika. Rekoše kralju Pereu da će mu dovesti novu ljubavnicu, koja je u stvari bila njegova sopstvena žena Marija. Jedne noći su Mariju odveli u Pereove odaje pod okriljem mraka, te tako oni provedoše celu noć zajedno i začeše Đaumea. Kada se rodio, kraljica je naredila da se zapali 12 sveća, po jedna za svakog apostola, odredivši da će dati ime sinu po onom apostolu čija sveća se poslednja ugasi, što se desilo sa svećom svetog apostola Jakova (na katalonskom, Đaume), te mladi princ tako dobi ime..

Nakon smrti Perea Katoličkog u bici kod Murea (1213), u kojoj je učestvovao braneći svoje oksitanske podanike, Đaume je bio predat Simonu de Monforu, vođi krstaškog rata protiv Albižana i neprijatelju oksitanskih lidera. Nije ga vratio Aragoncima čitavu godinu i samo nakon intervencije pape Inoćentija III 1214. godine i njegove pretnje vojnom intervencijom Monfor nije imao drugog izbora nego da vrati dečaka. Iste godine u Ljeidi je bila održana skupština Katalonaca i Aragonaca na kojoj je Đaume proglašen za kralja Aragona i grofa od Barselone i sklopljen je desetogodišnji mir sa Mavrima. Dok nije postao punoletan, bio je pod starateljstvom templara u dvorcu Monzon, a Aragonom je regentovao Sančo Rajmundez, sin Ramona Berengera IV, i Đaumeov deda-ujak.

Septembra 1218. održala se zajednička skupština katalonskog i aragonskog Kortesa na kojoj je Đaume proglašen punoletnim. Godine 1219. umire mu majka, od koga nasleđuje titulu gospodara Monpeljea.

Februara 1221. godine, oženio se Leonor od Kastilje, sestrom gospe Berengele i tetkom Fernanda III od Kastilje. Pošto je ovaj brak bio poništen zbog krvne srodnosti, 8. septembra 1235. sklopio je drugi brak sa princezom Violantom, kćerkom ugarskog kralja, Andrije II. Testamentom svog rođaka Nunja Sančeza, nasledio je grofovije Roseljo i Serdanju i nadgrofoviju Fenoje u Francuskoj (1241).

Odnosi sa Francuskom i Navarom

Od 1230. do 1232. Đaume je pregovarao sa Sančom VII od Navare oko pomoći koja je Sanču bila potrebna protiv njegovog sinovca i najbližeg živog rođaka, Teobalda IV od Šampanje. Đaume i Sančo su na kraju sklopili sporazum kojim Đaume postaje naslednik Navare nakon Sančove smrti, međutim, kad je Sančo umro, plemstvo u Navari je na presto postavilo Teobalda (1234), što je dovelo do sukoba Đaumea i Teobaldatako da je i sam papa Grgur IX bio pozvan da interveniše. Na kraju se Đaume ipak povukao i prepustio presto Teobaldu.

Đaume je pokušao da stvori državu koja bi se prostirala s obe strane Pirineja, i time bila protiteža Francuskoj severno od Loare. Svi pokušaji još od doba Vizigota, nailazili su na fizičke, kulturalne i političke prepreke. U slučaju Navare, Đaume nije hteo da se upušta u ishitrene i nadasve opasne avanture. Sporazumem u Korbelu iz 1258, otvoreno se povukao iz konflikta sa francuskim kraljem, Lujem IX i zadovoljio se proiznanjem svog položaja od strane Francuza i njihovim odustajanjem od polaganja prava na Kataloniju kao francusku teritoriju.

Rekonkista

Tokom prvih 15 godina svoje vladavine, Đaume je morao da vodi neprekidne borbe protiv aragonskog plemstva koje je čak uspelo da ga zarobi 1224. Godine 1227. ponovo se suočio sa ustankom aragonskih plemića koje je predvodio princ Fernando, kraljev ujak, i koji se završio zahvaljujući intervenciji Pape i preko nadbiskupa od Tortose, potpisivanjem dogovora u Alkali, u martu 1227. Ovaj sporazum je predstavljao pobedu monarhije nad plemićima, i dao neophodnu stabilnost kraljevini za početak borbe protiv Mavara i priključenje Rekonkisti.

Osvajanje Balearskih ostrva

Osvajanje Majorke

Trgovci iz Barselone, Taragone i Tortose su zatražili kraljevu intervenciju usled sve učestalijih napada gusara sa Majorke. Na jednom sastanku u Barseloni, u decembru 1228, ponudili su mu brodove, a katalonski plemići su obećali da će učestvovati u poduhvatu u zamenu za ratni plen i teritorijalne ustupke. Na drugom sastanku u Leridi, aragonski plemići su takođe pristali na iste uslove, ali su predložili kralju da se krene protiv muslimana u Valensiji, te njihovo učešće u osvajanju Majorke nema nekog većeg značaja.

Iako je grupa aragoskih plemića učestvovala u kampanji zbog obaveza prema kralju, osvajanje Majorke je isključivo katalonski poduhvat, kao što će i u kasnijem naseljavanju ostrva doseljenici biti isključivo Katalonci.

Godine 1229, katalonska vojska sa 150 brodova iz Đenove, 1.500 konjanika i 15.000 pešadinaca kreće iz Saloua i osvaja Majorku porazivši Abuu Jaha, polunezavisnog almohadskog vladara ostrva.

Katalonske trupe su se iskrcale u Santa Ponsi i odnele pobedu nad muslimanima u bici kod Portopija, 13. decembra 1229. Muslimani su pobegli u utvrđenje u Palmi i tamo razapeli na krst nekoliko katalonskih vojnika, na oči Đaumeovih trupa, koje su nešto kasnije napale i osvojile grad a stanovništvo masakrirale. U roku od nekoliko meseci, Đaumeove trupe su osvojile celo ostrvo osim male grupe muslimana koja je još uvek pružala otpor utvrdivši se u planini Tramontana i tamo se održala do 1232. Ostatak muslimanskog stanovništva je pobegao u Afriku ili je postao roblje, a ostrvo su naselili Katalonci. Nakon pokolja stanovništva Palme, zbog gomile leševa izbija epidemija koja je pokosila Đaumeovu vojsku. Katalonski plemići su izazvali sukobe oko plena što je još više oslabilo vojnu moć aragonskog kralja.

Majorka kao kraljevina nastaje 1230. kao sastavni deo Krune Aragona i pod imenom Regnum Majorikarum (lat. Regnum Maioricarum).

Osvajanje Menorke

Osvajanje Majorke je predstavljalo kraj islamskih gusara koji su operisali oko Balearskih ostrva, koji su ometali tergovinu između Katalonije i severa Afrike. Učesnici su bili bogato nagrađeni, naročito plemstvo, koje je suvrstilo svoj društveni i politički položaj.

Međutim, sukobi oko plena u samoj katalonskoj vojsci oslabili su samu vojsku Đaumea Osvajača, te se on video nesposobnim da krene u dalje osvajanje susednog ostrva, Menorke. Međutim, ipak je postigao dogovor sa muslimanskim gospodarima ostrva da ga priznaju za vrhovnog vladara i da prihvate položaj vazala Aragona (1231). Vazalstvo Menorke je preneto na kraljevinu Majorku u testamentu Đaumea I. Alfonso III od Aragona će konačno osvojiti ovo ostrvo 1287. godine, nakon čega će biti naseljena kao i Majorka, Kataloncima, iako se na Menorci zadržao znatan deo muslimanskog stanovništva, koje je kasnije bilo proterano.

Za Kataloniju, osvajanje Balearskih osrva imalo je višestruki značaj, predstavljalo je teritorijalno proširenje i početak ekspanzionističke politike na Mediteran.

I na kraju, Ibiza i Formentera su takođe potpale pod vlast katalonske aristokratije 1235. godine. Ostrva su naselili seljaci iz Ampurijasa (Đirona) (1236). Zbog značajnih doprinosa u osvajanju, grofovija Barselona je dobila posebne povlastice za trgovinu zemljom i morem sa svim ostrvima.

Osvajanje Valensije

U osvajanju Valensije učestvovao je mnogo veći broj aragonskih plemića. Godine 1231. Đaume se susreće sa plemićem Blaskom de Alagonom i majstorom vojnog reda Svetog Jovana u Alkanjizu kako bi ustanovili plan osvajčkog pohoda na valencijanske teritorije. Blasko de Alagon je preporučio da se opsedaju naselja u ravnicama i da se izbegavaju utvrđena naselja. Međutim, prva naselja koja su osvojena upravo su se nalazila na planinskom terenu: Morelja, gde je Blasko iskoristio slabu odbranu muslimanskih gospodara, i Ares, mesto blizu Morelje koji je osvojio Đaume, kako bi primorao Blaska da mu preda Morelju. Osvajanje teritorija koje će se kasnije pretvoriti u kraljevinu Valensiju započinje 1232. godine, sa osvajanjem Morelje. Godine 1233. se planira osvajanje Alkaniza, koje se sastojalo iz tri etape:

• Prva etapa počinje sa osvajanjem Burijane i Penjiskole 1233.
• Druga etapa se sastoji od napredovanja na jug dok se nije stiglo do Hukara. Puđ je bio zauzet 1237. Nakon propasti trupa koje je poslao kralj Tunisa u pomoć Valensiji, potpisuje se kapitulacija 28. septembra, da bi kralj ušao u grad već 9. oktobra.
• Treća etapa podrazumeva period između 1243 i 1245 u kojoj se stiglo do granice određene ugovorom u Almizri 1244. kojim su Đaume I i princ Alfonso od Kastilje (kasnije kralj Alfonso Mudri i Đaumeov zet), odredili granice ekspanzije Aragona i Kastilje na muslimansku teritoriju. Teritorije od linije Bijar-Viljahojosa su bile rezervisane za Kastilju, uključujući i kraljevinu Mursiju, da bi se te iste teritorije uključile u kraljevinu Valensiju nakon arbitraže u Toreljasu (1304) i Sporazuma iz Elčea (1305).

Aragonski plemići su smatrali Valensiju produžetkom svojih poseda. Međutim, Đaume je od Valensije napravio kraljevinu — političko-pravnu formaciju kojoj je dodelio sopstvene zakone, i putem dinastičkih veza je vezao direktno za Krunu Aragona, što je veoma ražestilo aragonsko plemstvo. Valenciju su naselili Katalonci i Aragonci, međutim, još dugo vremena je preovladavalo muslimansko stanovništvo. Sistermatsko kršenje i nepoštovanje sporazuma od strane hrišćana isprovociralo je ustanak muslimanskog stnovništva 1247.

Osvajanje kraljevine Mursije

Kastilja je od Mursije napravila svog vazala 1243, međutim, Mursijanci su se pobunili uz pomoć Granade i vladara iz severne Afrike (1264). Kraljica Violante, žena Alfonsa Mudrog, kralja Kastilje, zatražila je pomoć od svog oca, Đaumea I. Aragonske trupe, na čelu sa princom Pereom (budući Pere III od Aragona, Pere Veliki), osvojiše Mursiju i oteše je iz muslimanskih ruku (1265—1266), ostavivši za sobom nekih 10.000 Aragonaca u Mursiji, iako je Sporazum iz Almizre (1244) propisivao da je Mursija pripadala Kastilji.

Krstaški pohod na Svetu zemlju 1269. godine

Godine 1267. Đaume je primio poslanike tartarskog kana koji ga je pozivao da zajedničkim snagama pomognu vizantijskom caru Mihajlu Paleologu u borbi protiv Turaka. Đaume je odavno imao želju da preduzme jedan krstaški pohod, čak je to i predlagao papi Klimentu IV dok je ratovao u Mursiji. Kralj Kastilje i Đaumeov zet, Alfonso Mudri, pokušao je da ga odgovori od namere, ali bez uspeha. Sklopio je mir sa mavarskim kraljem Granade, sakupio sredstva i vojsku i 4. septembra 1269. krenuo iz Barselone sa 30 brodova i nekoliko galija, 800 ljudi među kojima su bili almogaveri, jovanovci i templari. Zbog velike oluje koja je uhvatila brodove, morao je da se iskrca u Eg Mortu (fr.Aigues-Mortes) u Langedoku, da se vrati u Barselonu kopnenim putem i da zaboravi na ceo poduhvat.

Zaštitnik umetnosti i književnosti

Đaume je bio veoma učen čovek i ljubitelj umetnosti i lepe reči. Sagradio je katedralu u Leridi čija arhitektura nosi elemente prelaza između romaničkog i gotičkog stila sa primesama mavarske arhitekture.

Takođe je bio patron Univerziteta u Monpeljeu, čiji je razvoj Đaume podsticao. Takođe je osnovao Studijum Generale (internacionalno priznat univerzitet) u Valensiji (1245), i dobio podršku od pape Inoćentija IV, ali univerzitet nije imao očekivani uspeh. Godine 1263. Đaume je predsedavao čuvenom Raspravom u Barseloni između jevrejskog rabina Nahmanidesa i Paola Kristijanija, uglednog pokrštenog Jevrejina, koju je organizovao Rajmond de Penjafort, lični ispovednik kralja Đaumea. Kristijani je pokušavao da Jevreje iz Provanse nagovori da se pokrste. Oslanjajući se na pretpostavku da njegov protivnik neće smeti da govori potpuno otvoreno iz straha da ne povredi osećanja hrišćana, utvrdio je pred kraljem da može da dokaže istinitost hrišćanstva na osnovu Talmuda i drugih rabinskih spisa. Nahmanides se odazvao pozivu kralja, ali je zahtevao da mu se garantuje potpuna sloboda govora.

Na kraju je pobedu odneo jevrejski rabin, a Đaume ga je još i nagradio i rekao da "nikad nije čuo da je jedan tako neopravdan stav bio tako plemenito branjen"

Đaume je takođe bio prvi veliki zaštitnik i patron katalonske svetovne književnosti. Takođe bi se mogao nazvati i prvim katalonskim proznim piscem. Napisao je hroniku svog života kojoj je dao ime Knjiga dela (kat. Llibre dels fets) na katalonskom koja ujedno predstavlja i prvu autobiografiju jednog hrišćanskog kralja. Osim što sadrži autobiografske podatke, „Knjiga dela“ takođe govori o konceptima moći i o svrsi monarhije, daje primere lojalnosti i izdajstva u feudalnom poretku, pojedinosti vojne taktike, opisuje razvoj nacionalnog osećanja zasnovanog na pojmovima domovine, jezika i kulture.

Đaume je takođe napisao i „Knjigu mudrosti“ (kat. Llibre de la Saviesa). Ova knjiga sadrži poslovice raznih autora iz prošlosti, obuhvatajući period između doba kralja Solomona i Alberta Velikog. Takođe se u ovoj knjizi mogu naći i poslovice iz dela starih arapskih filozofa koja su verovatno prevedena u Barseloni u toku njegove vladavine. Na dvoru je radio jevrejski prevodilac Jehuda tokom tog perioda.

Đaume, iako prozni pisac, umeo je da ceni pesništvo. Nakon albižanskog pohoda, mnogi trubaduri iz Francuske su prebegli u Aragon i Kataloniju. Međutim, iako je zaštitio albižanske pesnike, pod uticajem svog ispovednika Ramona de Penjaforta bio je prvi koji je doveo Inkviziciju u Aragon, a u cilju da spreči bilokakav tip prevoda Biblije na narodni jezik.

Porodično stablo

16. Ramon Berenger III

8. Ramon Berenger IV, grof Barselone

17. Douce I, Countess of Provence

4. Alfonso II od Aragona

18. Ramiro II od Aragona

9. Petronila od Aragona

19. Agnes od Akvitanije

2. Petar II Aragonski

20. Raymond of Burgundy

10. Alfonso VII od Leona i Kastilje

5. Sanća od Kastilje

22. Vladislav II Pjast

11. Ričeza Poljska

23. Agnes od Babenberga

1. Đaume I od Aragona

24. Viljem VI od Monpeljea

12. Viljem VII od Monpeljea

25. Sibylla

6. Viljem VIII od Monpeljea

26. Igo II od Burgundije

13. Matilda od Burgundije

27. Matilda of Mayenne

3. Marija od Monpeljea

28. Jovan II Komnin

14. Isak Komnin

29. Irena od Ugarske

7. Evdokija Komnin

15. Irina Sinadina

Potomstvo

Sa svojom prvom ženom, Leonor, imao je jednog sina, Alfonsa (1229—1260), koji se oženio Konstancom od Monkade. Alfonso bi, da je poživeo, postao naslednik Aragona, Valensije i Katalonije, međutim, nakon njegove smrti, Đaume pravi novi testament gde Aragon, Valensiju i Kataloniju ostavlja svom prvencu iz drugog braka, Pereu.

Sa drugom ženom, Violantom od Ugarske, imao je devetoro dece:

• Pere (budući Pere III Veliki), koji je nasledio kraljevine Aragon i Valensija i katalonske grofovije.
• Đaume (budući Đaume II od Majorke), koji je nasledio kraljevinu Majorku koja je podrazumevala Balearska ostrva, od kojih je Menorka još uvek bila u rukama muslimana koji je plaćao porez od 1231, kao i grofovije Roseljo i Serdanja i teritorije koje je Đaume I zadržao u Oksitaniji.
• Feran (1245—1250), koji je umro sa 5 godina.
• Sančo (1250—1279), nadbiskub od Toleda, umro je kao zarobljenik Mavara iz Granade.
• Violante od Aragona (1236—1301), udata za Alfonsa X Mudrog
• Konstanca (1239—1269), udata za kastiljanskog princa Manuela, brata Alfonsa X Mudrog
• Sanča, koja se zamonašila i umrla u Jerusalimu.
• Marija 1248—1267), takođe se zamonašila.
• Izabela (1247—1271), žena francuskog kralja, Filipa III Hrabrog

Literatura

• Slater, Elinor; Slater, Robert (1999). Great Moments in Jewish History. Jonathan David Company, Inc. str. 168. ISBN 978-0-8246-0408-0. 

Spoljašnje veze

• Istorijska biblioteka: Đaume I od Aragona
• Đaume I od Aragona: Hronika, prevod na engleski
• Knjiga dela Đaume I od Aragona (U formatu PDF)
• Sredljovekovna knjiga izvora: e-text Đeumeove dodele privilegija Barseloni u trgovini 1232)
• The Worlds of Alfonso the Learned and James the Conqueror - Robert I. Burns, S.J., ed.
• The Crusader Kingdom of Valencia - Robert Ignatius Burns, S.J.
• James I at Find-A-Grave
• The Barcelona Maritime Code of 1258 Arhivirano na sajtu Wayback Machine (17. oktobar 2006)