Википедија

Jaka interakcija

U fizici elementarnih čestica jaka sila ili jaka interakcija je mehanizam koji je odgovoran za jaku nuklearnu silu (koja se takođe naziva jaka sila ili nuklearna jaka sila), i jedna je od četiri poznate osnovne interakcije u prirodi, pored elektromagnetne, slabe i gravitacione.[1][2][3] Prenosioci jake interakcija su gluoni. Ona podrazumeva međudelovanje kvarkova i gluona, što se proučava kvantnom hromodinamikom.[4]‍:Ch1 Detektovanje kvarkova i gluona kao samostalnih čestica do sada nije bilo uspešno. Direktne posledice jakih interakcija su nuklearne interakcije koje se manifestuju u rasejanju nukleona i elementarnih čestica u polju sile jezgra,[5][6] te na njihovom zahvatu u nuklearnim reakcijama.[7][8] Jaka interakcija je najjača interakcija u prirodi. Njen domet je reda veličine jezgra, 10−15 m (1 femtometer). Jaka sila je približno 137 puta jača od elektromagnetne, milion puta jača od slabe interakcije i 1038 puta je jača od gravitacije.[9] Vreme interakcije je kratko i kreće se 10−23-10−21 s, a presek je 10−27-10−21 cm². Jaka nuklearna sila drži zajedno običnu materiju zato što ograničava kvarkove u hadronske čestice[10][11][12] kao što su proton i neutron. Osim toga, jaka sila vezuje neutrone i protone čime se kreira atomsko jezgro. Najveći deo mase običnih protona ili neutrona je rezultat polja energije jake sile; individualni kvarkovi proizvode samo oko 1% mase protona.

Jezro atoma helijuma. Dva protona imaju isto naelektrisanje, ali još uvek ostaju zajedno usled rezidualne nuklearne sile

Jaka interakcija je uočljiva u dva opsega: na većoj skali (oko 1 do 3 fm), to je sila koja vezuje protone i neutrone (nukleone) zajedno da formiraju nukleus atoma. Na manjoj skali (manje od oko 0,8 fm, tj. reda veličine radijusa nukleona), ona je sila (prenošena gluonima) koja drži kvarkove zajedno da bi se formirali protoni, neutroni, i druge hadronske čestice. U tom kontekstu, ona je poznata kao boja sile. Jaka sila suštinski ima tako veliku jačinu da hadroni vezani jakom silom mogu da proizvedu nove masivne čestice. Stoga, ako su hadroni pogođeni visokoenergetskim česticama, to dovodi do nastanka novih hadona umesto da se emituje zračenje (gluona). To svojstvo jake sile se naziva ograničavanje boje, i ono sprečava slobodnu „emisiju” jake sile: umesto toga se u praksi formiraju struje masivnih čestica.[13][14][15]

U kontekstu vezivanja protona i neutrona pri formiranu atomskog jezgra, jake interakcije se nazivaju nuklearnim silama (ili rezidualnom jakom silom). U ovom slučaju to je ostatak snažne interakcije između kvarkova koji sačinjavaju protone i neutrone. Kao takve, rezidualne jake interakcije ispoljavaju sasvim drugačije ponašanje koje ze zavisno od udaljenosti između nukleona, što se razlikuje od slučaja kada deluju kao vezujuća sila kvarkova unutar nukleona. Energija vezivanja koja se delimično oslobađa pri raspadu nukleusa je pvezana sa rezidualnom jakom silom i ona se ispoljava kao fisiona energija u nuklearnim centralama i nuklenom oružju fisionog tipa.[16][17]

Jaka interakcija je posredovana razmenom čestica bez mase zvanih gluoni koje deluju između kvarkova, antikvarkova, i drugih gluona. Smatra se da gluoni formiraju interakcije sa kvarkovima i drugim gluonima putem tipa promena zvanih promena boje. Promena boje je analogna sa elektromagnetnim naelektirsanjem, ali se javlja u tri tipa (±crvena, ±zelena, ±plava) umesto jednog, što dovodi do različitih tipova sile, sa različitim pravilima ponašanja. Ova pravila su detaljno opisana u teoriji kvantne hromodinamike (QCD), koja se bavi interakcijama kvarkova i gluona.[4]

Nakon Velikog praska i tokom elektroslabe epohe svemira, elektroslaba sila se odvojila od jake sile.[18][19][20] Niz pokušaja uspostavljanja velike ujedinjavajuće teorije je napravljen,[21][22][23][24][25] ali do sad uspešna verzija takve teorije nije formulisana, te unifikacija ostaje na spisku nerešenih problema fizike.[26]

Istorija uredi

Pre 1970-ih kada se još mislilo da su neutron i proton osnovne čestice. Izraz „jaka sila“ korišćen da se opiše ono što se danas zove nuklearna sila ili rezidualna jaka sila, jer u jezgru se osećaju rezidualni (zaostali) efekti jake sile, koji deluju na hadrone, dakle, barione i mezone. Postulirano je da neka nova sila mora do postoji da bi se savladalo elektrostatičko odbijanje protona u jezgru,[4][27][28] i zbog njene izvanredne jačine (na malim rastojanjima) nazvana je „jakom silom“.

Kasnije je otkriveno da protoni i neutroni nisu fundamentalne čestice, već da se sastoje od konstitutivnih čestica zvanih kvarkovi. Nakon otkrića kvarkova, naučnici su shvatili da sila zapravo deluje među kvarkovima i gluonima koji ulaze u sastav protona, a ne među protonima. Neko vreme nakon toga prvobitna sila (među protonima) nazivana je rezidualnom jakom silom, a „nova“ jaka interakcija je nazvana silom boje (engl. colour force).[4] Kvarkovi za razliku od promene boje privlače jedni druge usled jake interakcije, i čestice koje posreduju ovaj proces se nazivaju gluonima.

Detalji uredi

 
Fundamentalne sprege jake interakcije, sleva nadesno: gluonska radijacija, gluonsko razdvajanje i gluonsko samosprezanje.

Reč jaka se koristi pošto je jaka interakcija „najjača” od četiri fundamentalne sile. Na rastojanju od 1 femtometra (1 fm = 10−15 metara) ili manjem, njena jačina je oko 137 puta veća od elektromagnetne sile, što je oko 106 puta više od slabe sile, i oko 1038 puta više od gravitacije.

Ponašanje jake sile uredi

Jaku silu opisuje kvantna hromodinamika (QCD), deo standardnog modela fizike elementarnih čestica. Matematički, QCD je neabelova kalibraciona invarijabilnost bazirana na lokalnoj (gauge) grupi simetrije zvanoj SU(3).[29][30]

Kvarkovi i gluoni su jedine fundamentalne čestice koje nose nenestajuće obojeno naelektrisanje, i stoga oni učestvuju u jakim interakcijama samo jedni s drugima. Jaka sila je izraz gluonske interakcije sa drugim kvarkovima i gluonskim česticama.

Svi kvarkovi i gluoni u QCD formiraju interakcije jedan s drugim putem jake sile. Jačina interakcija je parametrizovana putem jake konstante sprege.[31] Ova jačina je modifikovana promenama boje čestica, što je grupno teoretsko svojstvo.

Jaka sila deluje između kvarkova. Za razliku od drugih sila (elektromagnetske, slabe, i gravitacione), jaka sila ne gubi jačinu sa sa povećanjem rastojanja između parova kvarkova. Nakon dostizanja granično rastojanja (koje je reda veličine hadrona), sila zadržava jačinu od oko 10.000 njutna (N), nezavisno od toga koliko se poveća rastojanje između kvarkova.[32] Sa porastom razdvajanja između kvarkova, energija koja se doda paru kreira nove parove odgovarajućih kvarkova između originalna dva; stoga je nemoguće kreirati razdvojene kvarkove. Objašnjenje je da količina rada koji se učini protiv sile od 10.000 njutna je dovoljna da se kreira par čestica-antičestica unutar veoma kratkog rastojanja te interakcije. Sama energija koja je dodata sistemu da bi se razdvojila dva kvarka kreira par novih kvarkova koji se sparuju sa originalnim kvarkovima. U QCD se ovaj fenomen naziva ograničavanje boje;[33][34] rezultat čega je da se samo hadroni, a ne pojedinačni kvarkovi mogu uočiti. Neuspeh svih eksperimenata koji su tragali za slobodnim kvarkovima se smatra evidencijom ovog fenomena.[4][35][36]

Elementarne čestice kvarkova i gluona koje učestvuju u visokoenergetskim kolizijama se ne mogu direktno uočiti. Intereakcije proizvode struje novoformiranih hadrona koje su uočljive. Ti hadroni se kreiraju kao manifestacija ekvivalencije mase i energije, kad se dovoljna količina energije preda vezi između dva kvarka, kao kada je kvark u jednom protonu pogođen veoma brzim kvarkom drugog protona tokom eksperimenta u akceleratora čestica. Međutim, kvark–gluonske plasme su uočene.[37]

Svaki kvark u svemiru ne privlači svaki drugi kvark u gore pomenutom od rastojanja nezavisnom maniru, pošto ograničavanje boje podrazumeva da jaka sila deluje bez umanjenja pri uvećanju rastojanja samo između parova kvarkova, i da se u kolekciji vezanih kvarkova (tj., hadronima), neto promena boje kvarkova esencijalno poništava, rezultirajući u limitu dejstva sile. Kolekcije kvarkova (hadroni) stoga se pojavljuju skoro bez promene boje, i jaka sila je konsekventno praktično odsustna između tih hadrona izuzev što poništavanje nije sasvim perfektno. Rezidualna sila ostaje (kao što je dole opisano) poznata kao rezidualna jaka sila. Stoga se može reći da se rezidualna sila brzo smanjuje sa rastojanjem, i da ima veoma kratak opseg (efektivno nekoliko femtometara). To se manifestuje kao sila između „bezbojnih” hadrona, i ponekad je nazivajakom nuklearnom silom ili jednostavno nuklearnom silom.[38][39]

Residualna jaka sila uredi

Glavni članak: Nuklearna sila
 
Animacija interakcije nuklearne sile (ili rezidualne jake sile) između protona i neutrona. Mali obojeni dvostruki krugovi su gluoni, koji se mogu videti kako vezuju protone i neutrone zajedno. Gluoni isto tako drže zajedno kvark-antikvark kombinacije zvane pion,[40] i stoga pomažu u transmitovanju rezidualnog dela jake sile čak i između bezbojnih hadrona. Antiboje su prikazane u skladu sa ovim dijagramom. Uvećana verzija je dostupna ovde


Rezidualni efekat jake sile se naziva nuklearnom silom. Nuklearna sila deluje između hadrona, poznatih kao mezoni i barioni. Ova „rezidualna jaka sila”, deluje indirektno, prenoseći gluone koji formiraju deo virtualnih π i ρ mezona, koji, zauzvrat, prenose silu između nukleona sadržanih u jezgru (izvan protijuma).

Rezidualna jaka sila je prema tome, manji ostatak snažne sile koja povezuje kvarkove u protone i neutrone. Ova ista sila je dalako slabija između neutrona i protona, pošto je uglavnom neutralizovana unutar njih, na isti način na koji su elektromagnetne sile između neutralnih atoma (van der Valsove sile) daleko slabije nego elektromagnetne sile koje drže elektrone u asocijaciji sa nukleusom, formirajući atome.[41]

Za razliku od same jake sile, rezidualna jaka sila, gubi jačinu, i do toga zapravo dolazi brzo sa povećanjem razdaljine. Smanjenje je proporcionalno negativnom eksponencijalnom stepenu rastojanja, mada ne postoji jednostavan izraz koji taj odnos opisuje; pogledajte Jakavin potencijal. Brzo smanjenje privlačne rezidualne sile sa rastojanjem i sporije smanjenje repulzivne elektromagnetske sile koja deluje između protona unutar jezgra, uzrokuje nestabilnost većih atomskih jezgara, kao što su sva ona sa atomskim brojem većim od 82 (element olovo).

Nuklearni procesi uredi

Da bi se steklo praktično razumevanje nuklearnih, plazmatičnih i radioaktivnih fenomena potrebno je imati razumevanje osnovnih nuklearnih procesa u kojima učestvuju izotopi, nuklearnih reakcija, radioaktivnosti, kao i fisije i fuzije. Treba imati na umu da nuklearne reakcije proizvode preko miliona puta veću količinu energije po reakciji od hemijskih.

Hemijske reakcije uredi

Hemijske reakcije obuhvataju kombinovanje i razdvajanje celih atoma. Interakcije između reaktanata i produkata su atomski procesi u kojima učestvuju elektronski oblaci koji okružuju jezgra. Na primer, može se razmatrati hemijska reakcija u kojoj se ugljenik iz fosilnog goriva, ili u biljnim i životinjskim metaboličkim procesima, sagoreva ili se oksiduje do ugljen-dioksida. Zatim se može razmatrati reakcija u kojoj se vodonik hemijski kombinuje sa kiseonikom čime se formira voda. Isto tako se može razmatrati hemijska reakcija u kojoj se uranijum-dioksid konvertuje u uranijum tetrafluorid UF4 ili Grinovu so putem interakcije sa fluorovodoničnom kiselinom (HF) u proizvodnji uranijumskog goriva za nuklearne reaktore:

C + O
2 → 2 CO
2 + 4 eV
2 H
2 + O
2 → 2 H
2O
UO
2 + 4HF → 2 H
2O + UF
4

U slučaju prve reakcije dolazi do oslobađanja energije, količina koje se može izmeriti pomoću kalorimetrije da je 4 eV. Elektronvolt (eV) je jedinica količine kinetičke energije koju je stiče jedan elektron, ako se ubrza putem gubitka potencijala od 1 volta. U ovom slučaju ta jedinica se može transformisati u druge jedinice energije na sledeći način:

1 eV = 1 elektronvolt energije = 1,6021 10-19 džul (gde je 1 džul = 1 vat sekunda)

Dok je eV adekvatna jedinica za energiju u hemijskim aplikacijama, kod nuklearnih reakcija veća jedinica od milion elektronvolti se koristi, pri čemu je:

1 MeV = 106eV.

U hemijske reakcije je karakteristično sledeće:

  • Svaki atom učestvuje kao celina u reakciji i zadržava svoj identitet nakon završetka reakcije.
  • Rezultirajući molekuli produkta se razlikuju od onih molekula reaktanata.
  • Dolazi do deljenja ili razmene elektronske valence.
  • Jezra atoma ostaju nepromenjena.

Nuklearne reakcije, transmutacije uredi

Nuklearne reakcije se znatno razlikuju od hemijskih reakcija po tome što reakcije obuhvataju jezgra atoma umesto njihovih elektronskih oblaka, kao što je to slučaj kod hemijskih reakcija.[7] Konsekventno, reaktantska jezgra se javljaju uvek kao produkti reakcija, te dolazi do ostvarivanja transmutacije,[8] čime se san srednjovekovnih alhemičara ostvaruje. Među produktima se mogu naći bilo izotopi reaktanata ili kompletno različiti elementi. Pri balansiranju nuklearnih reakcija se vodi računa o konzervaciji nuklearnih čestica umesto celokupnih atoma, kao što se to radi u hemijskim reakcijama. Na primer, bombardovanje jezgara aluminijuma ili azota sa alfa česticama, koje su jezgra helijuma, može da dovede do sledećih nuklearnih reakcija:

13Al27 + 2He4 → 14Si30 + 1H1 + Δm
7N14 + 2He4 → 8O17 + 1H1 + Δm

Generalno se može napisati:

Z1XA1 + Z2YA2 → Z3UA3 + Z4VA4 + Δm

gde je

  • X i Y predstavljaju reaktantska jezgra,
  • U i V predstavljaju jezgra produkata,
  • Z1 i Z2 predstavljaju atomske brojeve, ili naelektrisanja, ili broj protona reaktantskih jezgara,
  • A1 i A2 predstavljaju masene brojeve, ili totalni broj nukleona u reaktantskim jezgrima,
  • Z3 i Z4 predstavljaju atomske brojeve, ili naelektrisanja, ili broj protona jezgara produkata,
  • A3 i A4 predstavljaju masene brojeve, ili totalni broj nukleona u jezgrima produkata.

U nuklearnim reakcijama broj protona ili totalno naelektrisanje je konzervirano na obe strane nuklearne reakcije:

Z1 + Z2 = Z3 + Z4

Pored toga, totalni broj nukleona je konzerviran na obe strane nuklearne reakcije:

A1 + A2 = A3 + A4

Kao jedno ekstra svojstvo nuklearnih reakcija, masa je isto tako konzervirana. Proces konzervacije mase se može izraziti putem izraza:

Δm = masa(reaktanti) – masa(produkti)

Pored toga, momenat i još jedno nuklearno svojstvo koja se naziva „parnost”, su konzervirani.

Konzervacija mase u nuklearnim reakcijama uredi

Konzervacija mase nuklearnih reakcija omogućava izračunavanje oslobođene energije iz nuklearnih reakcija. Za merenje atomskih i nuklearnih masa, koristi se standardna jedinica: atomska jedinica mase (engl. atomic mass unit - amu).[42] Pošto je ugljenik izobilan na Zemlji u vidu ugljovodonika i u živoj materiji, amu jedinica mase je izabrana kao 1/12 mase najzastupljenijeg izotopa ugljenika: 6C12. Stoga se amu definiše kao:

1 amu = 1/12 m(6C12)

U starijim naučnim publikacijama i izveštajima, amu je bila definisana kao 1/16 mase O16 izotopa. Masa 6C12 izotopa se može napisati kao:

m(6C12) = 12 amu

Isto tako se mase izotopa koji su pomenuti u gore navedenim nuklearnim reakcijama mogu izraziti kao:

m(13Al27) = 26.981541 amu
m(2He4) = 4.002603 amu
m(14Si30) = 29.973772 amu
m(1H1) = 1.007825 amu
m(7N14) = 14.003074 amu
m(8O17) = 16.999131 amu

Vidi još uredi

Reference uredi

  1. ^ Fackler, Orrin; Tran, J. Thanh Van (1988). 5th Force Neutrino Physics. Atlantica Séguier Frontières. ISBN 978-2-86332-054-9. 
  2. ^ Weisstein, Eric W. (2007). „Fifth Force”. World of Science. Wolfram Research. Pristupljeno 14. 9. 2017. 
  3. ^ Franklin, Allan; Fischbach, Ephraim (2016). The Rise and Fall of the Fifth Force: Discovery, Pursuit, and Justification in Modern Physics, 2nd Ed. Springer. ISBN 978-3-319-28412-5. 
  4. ^ a b v g d Feynman, Richard (1985). QED: The Strange Theory of Light and Matter. Princeton University Press. ISBN 978-0-691-12575-6. 
  5. ^ Weise, Wolfram; Thomas, Anthony Paul (2001). The Structure of the Nucleon. Weinheim: Wiley-VCH. ISBN 978-3-527-40297-7. 
  6. ^ Jackson, Andrew; Brown, Gerald Edward (1976). The nucleon-nucleon interaction. Amsterdam: North-Holland Publishing Co. [etc.] ISBN 978-0-7204-0335-0. 
  7. ^ a b The Astrophysics Spectator: Hydrogen Fusion Rates in Stars
  8. ^ a b Tilley 2004, str. 495.
  9. ^ Relative strength of interaction varies with distance. See for instance Matt Strassler's essay, "The strength of the known forces".
  10. ^ Choi, S. K.; Collaboration, Belle; et al. (2007). „Observation of a resonance-like structure in the π±Ψ′ mass distribution in exclusive B→Kπ±Ψ′ decays”. Physical Review Letters. 100 (14): 142001. Bibcode:2008PhRvL.100n2001C. PMID 18518023. S2CID 119138620. arXiv:0708.1790  . doi:10.1103/PhysRevLett.100.142001. 
  11. ^ LHCb collaboration (2014): Aaij, R.; et al. (2014). „Observation of the Resonant Character of theРашчлањивање није успело (грешка у синтакси): {\displaystyle <mrow>Z<mo stretchy="false">(4430<msup><mrow><mo stretchy="false">)</mrow><mrow>−</mrow></msup></mrow>} State”. Physical Review Letters. 112 (22): 222002. PMID 24949760. arXiv:1404.1903  . doi:10.1103/PhysRevLett.112.222002. 
  12. ^ R. Aaij et al. (LHCb collaboration) (2015). „Observation of J/ψp resonances consistent with pentaquark states in Λ0
    b    →J/ψK−p decays”. Physical Review Letters. 115 (7): 072001. Bibcode:2015PhRvL.115g2001A. PMID 26317714. S2CID 119204136. arXiv:1507.03414  . doi:10.1103/PhysRevLett.115.072001.     
  13. ^ B. Andersson; et al. (1983). „Parton Fragmentation and String Dynamics”. Phys. Rep. 2—3 (2–3): 31—145. Bibcode:1983PhR....97...31A. doi:10.1016/0370-1573(83)90080-7. 
  14. ^ S. D. Ellis; D. E. Soper (1993). „Successive Combination Jet Algorithm For Hadron Collisions”. Phys. Rev. D48 (7): 3160—3166. Bibcode:1993PhRvD..48.3160E. PMID 10016571. S2CID 2667115. arXiv:hep-ph/9305266  . doi:10.1103/PhysRevD.48.3160. 
  15. ^ M. Gyulassy; et al. (2003). „Jet Quenching and Radiative Energy Loss in Dense Nuclear Matter”. Ur.: R.C. Hwa; X. N. Wang. Quark–Gluon Plasma 3. Singapore: World Scientific. str. 123—191. ISBN 978-981-238-077-7. S2CID 17364075. arXiv:nucl-th/0302077  . doi:10.1142/9789812795533_0003. 
  16. ^ on Binding energy: see Binding Energy, Mass Defect Arhivirano na sajtu Wayback Machine (18. jun 2017), Furry Elephant physics educational site, retr 2012-07-01
  17. ^ M. Ragheb (27. 1. 2012). „Chapter 4 Nuclear Processes, The Strong Force” (PDF). University of Illinois. 
  18. ^ Salam, A.; Ward, J. C. (1959). „Weak and electromagnetic interactions”. Nuovo Cimento. 11 (4): 568—577. Bibcode:1959NCim...11..568S. doi:10.1007/BF02726525. 
  19. ^ Weinberg, S (1967). „A Model of Leptons” (PDF). Phys. Rev. Lett. 19 (21): 1264—66. Bibcode:1967PhRvL..19.1264W. doi:10.1103/PhysRevLett.19.1264. 
  20. ^ Bais 2005, str. 84
  21. ^ Ross 1984
  22. ^ Georgi, H.; Glashow, S.L. (1974). „Unity of All Elementary Particle Forces”. Physical Review Letters. 32 (8): 438—41. Bibcode:1974PhRvL..32..438G. doi:10.1103/PhysRevLett.32.438. 
  23. ^ Pati, J.; Salam, A. (1974). „Lepton Number as the Fourth Color”. Physical Review D. 10 (1): 275—89. Bibcode:1974PhRvD..10..275P. doi:10.1103/PhysRevD.10.275. 
  24. ^ Buras, A.J.; Ellis, J.; Gaillard, M.K.; Nanopoulos, D.V. (1978). „Aspects of the grand unification of strong, weak and electromagnetic interactions” (PDF). Nuclear Physics B. 135 (1): 66—92. Bibcode:1978NuPhB.135...66B. doi:10.1016/0550-3213(78)90214-6. Pristupljeno 21. 3. 2011. 
  25. ^ Ellis, J. (2002). „Physics gets physical”. Nature. 415 (6875): 957. Bibcode:2002Natur.415..957E. PMID 11875539. S2CID 4329162. doi:10.1038/415957b. 
  26. ^ Womersley, J. (februar 2005). „Beyond the Standard Model” (PDF). Symmetry Magazine. Arhivirano iz originala (PDF) 17. 10. 2007. g. Pristupljeno 23. 11. 2010. 
  27. ^ Lamb, Willis; Retherford, Robert (1947). „Fine Structure of the Hydrogen Atom by a Microwave Method”. Physical Review. 72 (3): 241—243. Bibcode:1947PhRv...72..241L. doi:10.1103/PhysRev.72.241. 
  28. ^ Foley, H.; Kusch, P. (1948). „On the Intrinsic Moment of the Electron”. Physical Review. 73 (3): 412. Bibcode:1948PhRv...73..412F. doi:10.1103/PhysRev.73.412. 
  29. ^ Halzen, Francis; Martin, Alan (20. 1. 1984). Quarks & Leptons: An Introductory Course in Modern Particle Physics. John Wiley & Sons. ISBN 978-0-471-88741-6. 
  30. ^ Wybourne, B G (1974). Classical Groups for Physicists, Wiley-Interscience. 1984. ISBN 978-0-471-96505-3.
  31. ^ M.E.Peskin; H.D.Schroeder (2. 10. 1995). An introduction to quantum field theory. Avalon. ISBN 978-0-201-50397-5. 
  32. ^ Fritzsch, op. cite. pp. 164. The author states that the force between differently colored quarks remains constant at any distance after they travel only a tiny distance from each other, and is equal to that need to raise one ton, which is 1000 kg × 9.8 m/s² = ~10,000 N.
  33. ^ V. Barger; R. Phillips (1997). Collider Physics. Addison–Wesley. ISBN 978-0-201-14945-6. 
  34. ^ Greensite, J. (2011). An introduction to the confinement problem. Springer. ISBN 978-3-642-14381-6. 
  35. ^ Veltman, M. (2003). Facts and Mysteries in Elementary Particle Physics. World Scientific. str. 45–47. ISBN 978-981-238-149-1. 
  36. ^ Wilczek, F.; Devine, B. (2006). Fantastic Realities. World Scientific. str. 85. ISBN 978-981-256-649-2. 
  37. ^ „Quark-gluon plasma is the most primordial state of matter.”. About.com Education. Arhivirano iz originala 18. 1. 2017. g. Pristupljeno 16. 1. 2017. 
  38. ^ Reid, R.V. (1968). „Local phenomenological nucleon–nucleon potentials”. Annals of Physics. 50 (3): 411—448. Bibcode:1968AnPhy..50..411R. doi:10.1016/0003-4916(68)90126-7. 
  39. ^ Krane, Kenneth S. (1988). Introductory Nuclear Physics. Wiley & Sons. ISBN 978-0-471-80553-3. 
  40. ^ Ackermann, M.; et al. (2013). „Detection of the Characteristic Pion-Decay Signature in Supernova Remnants”. Science. 339 (6424): 807—811. Bibcode:2013Sci...339..807A. PMID 23413352. S2CID 29815601. arXiv:1302.3307  . doi:10.1126/science.1231160. 
  41. ^ Fritzsch, H. (1983). Quarks: The Stuff of Matter. Basic Books. str. 167–168. ISBN 978-0-465-06781-7. 
  42. ^ Berg, Jeremy M.; Tymoczko, John L.; Stryer, Lubert (2007). „2”. Biochemistry (6th izd.). New York: Freeman. str. 35. ISBN 978-0-7167-8724-2. 

Literatura uredi

Spoljašnje veze uredi

 
Jaka interakcija na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Јака_интеракција&oldid=27679890”