Jedno
Jedno je filozofski pojam koji u platonizmu označava iskon svega postojećeg, odnosno najviši princip iz kojeg se objašnjava sve drugo kao ne-jedno, tj. kao mnoštvo i raznolikost[1]. Jedno u filozofskom smislu se nikako ne može identifikovati sa numeričkom jedinicom (1), jer je ona osnova svake individuacije i mnoštva[1].
Čuang Ce uredi
| „ | U velikom početku postojalo je nebiće. Nije imalo ni bića ni imena, a iz njega je proizišlo Jedno. Kad je nastalo Jedno, postojalo je Jedno, ali još nije imalo oblik. Kad su stvari stekle ono čime nastaju, to je nazvano Te. | ” |
| — Čuang Ce (knjiga), gl. 12[2] | ||
Prema kineskom filozofu Čuang Ceu, ne može se raspravljati, pa čak ni zamisliti, šta je stvarno jedno. Jer čim čovek počne o tome da razmišlja i raspravlja, to postaje nešto odvojeno od uma koji misli i govori, čime se gubi njegova sveobuhvatna jednost.
| „ | Pošto su sve stvari jedno, koji prostor ostaje za govor? Jedan plus govor čine dva. Dva plus jedan čine tri. Kad se odavde pođe dalje, čak ni najveštiji račundžija neće moći da dospe do kraja, a još manje običan svet! Ako idući od ničeg ka nečem možemo da dosegnemo tri, koliko ćemo više dosegnuti ako od nečeg idemo ka nečemu! Ne idimo dalje. Zaustavimo se tu.[2] | ” |
Plotin uredi
U Platonovom dijalogu „Parmenid“ (137 v i dalje) se prikazuje identitet između jednog i biti (odnosno bitka). U neoplatonizmu i gnosticizmu, Jedno je monoteistički Bog. Plotin je poistovetio Jedno sa dobrotom i bitkom, stavljajući ovo trojstvo iznad svih određenih bića i misli kao poslednji i neizrecivi iskon svega postojećeg[1].
| „ | Iako je priroda Jednog izvor svih stvari, ono nije ni jedna od njih. Nije ni nešto, ni kakvoća, ni količina, ni duh, ni duša ... Pravo govoreći, ne može se nazvati ni ovako ni onako, nego mi, koji spolja obilazimo oko Jednog, želimo izraziti šta doživljavamo, čas bliže čas dalje, usled poteškoća što se Jedno ne može dokučiti znanjem kao ostali pojmovi, već prisustvom, koje je vrednije od znanja. Duša otpada od jednosti i nije potpuno jedno, kad prima spoznaju nečega. Jer spoznaja je pojam, a pojam je mnoštvo. Stoga ona mora projuriti preko znanja, nikako ne napuštajući jednost ... Jer ono zaista nije daleko ni od koga, a opet je daleko od sviju, te iako je prisutno, prisutno je samo za one koji ga primaju i koji su spremni da se priljube, prihvate i osete ga srodnošću unutrašnje sile. | ” |
| — Plotin, Eneade[3] | ||
Plotin govori o postanku mnoštva iz jednog na sledeći način:
| „ | Iz jednog uvek drugo jer jednost je i drugost; u jednom kao delećem uvek se drugo pojavljuje. | ” |
| — Eneade VI, 7, 13. 42-55 | ||
Erijugena uredi
Jovan Skot Erijugena, veliki filozof srednjovekovne hrišćanske sholastike, je svoje učenje temeljio na spisima Pseudo-Dionisija Areopagite, koje je sa grčkog preveo na latinski. Njegova filozofija se odlikuje noeplatonističkim shvatanjem Jednog, iz kojeg sve proističe i u koje se sve vraća.[4]
Izvori uredi
- ^ a b v Branko Pavlović, Filozofski rečnik (odrednica: jedno), Plato, Beograd 1997.
- ^ a b Fung Ju-Lan, Istorija kineske filozofije, Nolit, Beograd, 1977, pp. 124-138.
- ^ Navedeno prema: B. Bošnjak, Filozofija od Aristotela do renesanse i odabrani tekstovi filozofa, str. 182-183.
- ^ Fenomen zla u filozofiji od klasične patristike do Baruha de Spinoze, Pristupljeno 4. 5. 2013.