Jezero
Jezero je prirodno udubljenje, depresija, na kopnu ispunjeno vodom, koje nije direktno povezano sa svetskim morem, a koje je relativno velikih dimenzija.[1] Zvanično u klasifikaciji se ne primenjuje minimalna površina koju treba da zahvata jezero, ali se često pominje da jezero ne bi trebalo da ima površinu ispod 1 hektara. Jezera leže na kopnu i nisu deo okeana, te se stoga ona razlikuju od laguna, a isto tako su veća dublja u odnosu na jezerca, mada ne postoji formalna ili naučna definicija.[2]
Jezera mogu imati pritoke, otoke, a jezero koje ima i pritoku i otoku zove se protočno jezero. Najveća i najdublja jezera su tektonskog porekla. U njima se nalazi preko 95% ukupne količine jezerske vode. Ova jezera ispunjavaju udubljenja nastala tektonskim pokretima, odnosno tektonskim poremećajima Zemljine površine. Najveće jezero (po površini i količini vode) je Kaspijsko jezero. Najniže jezero je Mrtvo more (oko 400 m ispod nivoa mora), najdublje Bajkalsko jezero (1.620 m). Najbrojnija su lednička jezera.
Termin jezero takođe se koristi za opisivanje prirodnih obeležja poput jezera Ejr koje je većinu vremena suvo ali se napuni tokom sezonskih obilnih kiša. Mnoga jezera su veštačka pa se stvaraju za hidroelektričnu proizvodnju (pretvaranje hidro u električnu energiju - struju), rekreaciju (plivanje...), snabdevanje vodom, itd.
Finska je poznata kao država hiljadu jezera, a Minesota kao zemlja deset hiljada jezera. Velika jezera Severne Amerike poreklom su iz ledenog doba. Preko 60% svetskih jezera nalazi se u Kanadi pretežno zato što ovom zemljom dominira neulančani sistem oticanja.
Jezera su važna za privredu i saobraćaj (Jezera u Severnoj Americi, Kaspijsko jezero); dobijaju se soli (Mrtvo more); neka su bogata ribom, služe za snabdevanje vodom i regulisanje vodostaja na rekama.
Podela jezera uredi
Jezera se dele po načinu nastanka korita ili po hidrografskim, fizičkim, hemijskim i biološkim karakteristikama.
Hemijski, prema koncentraciji soli u vodi jezera se dele na: slatkovodna i slana jezera.
Podela po mestu i načinu nastanka:
- meteorsko (kosmično) jezero – nastalo usled udara meteorita
- tektonsko jezero – nastalo usled tektonskih pokreta (zemljotresi).
- ledničko jezero – nastalo glacijalnim procesom, radom lednika, nakon čijeg topljenja su nastala uglavnom uska i duboka jezera sa strmim obalama
- vulkansko jezero – nastalo radom vulkana (u kraterima vulkana ili pregrađivanjem reka potocima lave)
- priobalno jezero – nastalo povlačenjem mora iz zaliva
- kraško jezero – nastalo u depresijama u kraškim terenima
- rečno jezero – nastalo menjanjem toka reke (napuštanjem starog korita)
- eolsko jezero – nastalo radom vetra (u depresijama nastalim eolskim procesom, koje voda potom ispuni)
Poreklo prirodnih jezera uredi
Mnoga su jezera mlada zbog dejstva erozijskih procesa koji teže odnošenju jedne od strana bazena u kojem se jezero nalazi. Postoje brojni prirodni procesi koji oblikuju jezera. Nedavno tektonsko izdizanje planinskog lanca može stvoriti depresije zdelastog oblika koje mogu akumulirati vodu te stvoriti jezera. Napredovanje i povlačenje lednika može struganjem napraviti depresije u površini gde se onda akumulira jezero. Takva jezera uobičajena su u Skandinaviji, Sibiru i Kanadi.
Jezera takođe mogu da nastanu klizanjem zemljišta ili glacijalnim preprekama. Primer potonjeg pojavio se tokom zadnjeg ledenog doba u državi Vašington kada je nastalo ogromno jezero iza glacijalnog toka. Kada se led povukao, posledica je bila ogromna poplava koja je stvorila spomenik Suvi slapovi u jezerima San u državi Vašington.
Slana jezera mogu nastati gde nema prirodnog oticanja ili gde voda brzo isparava pa površinsko oticanje nivoa podzemne vode ima viši od normalnog sadržaja soli. Primeri slanih jezera uključuju Veliko slano jezero, Kaspijsko jezero i Mrtvo more.
Mala potkovasta jezera nazvana mrtvaje mogu nastati u rečnim dolinama kao posledica meandriranja, tj. vijuganja. Reke koje sporo teku stvaraju zavojit oblik pa se spoljna strana zavoja otkida mnogo brže od unutrašnje. Kao posledica toga nastaje potkovičast zavoj te reka seče kroz uzak vrat. Ta rupa sada oblikuje glavni prolaz za reku, a krajevi zavoja postaju začepljeni muljem.
Jezero Vostok je jezero na Antarktiku koje se nalazi pod ledom i jedno je od najvećih na svetu.[3][4] Neka jezera poput Bajklaskog i jezera Tanganjike vulkanskog su porekla i leže na geološkim rasednim linijama. Kratersko jezero u Oregonu nalazi se unutar kaldere ugaslog vulkana.
Karakteristike uredi
Promena nivoa jezera nadzire se razlikom između izvora priticanja i oticanja upoređenih sa ukupnom zapreminom jezera. Značajniji ulazni izvori su padavine nad jezerom; višak vode donesen tokovima i kanalima sa jezerskog razvodnog područja; kanali podzemne vode i akviferi, te ljudski izvori izvan razvodnog područja. Izlazni izvori su isparavanje iz jezera; površinski i podzemni vodeni tokovi, te bilo kakvo vađenje jezerske vode za ljudske potrebe. Budući da se klimatski uslovi i ljudske potrebe za vodom razlikuju, stvaraju se fluktuacije u jezerskom nivou.
Jezera se mogu kategorisati prema bogatstvu hranjivih materija, koje tipično utiču na rast biljaka. Jezera siromašna hranjivim materijama nazivaju se oligotrofnim i generalno su prozirna te imaju nisku koncentraciju biljnog života. Mezotrofna jezera imaju dobru jasnoću i srednje nivoe hranjivih materija. Eutrofna jezera su obogaćena hranjivim materijama, pa stoga imaju dobar rast biljaka kao i moguće cvetanja algi. Hipertrofno jezero je vodena masa visoko obogaćena hranjivim materijama. Ta jezera imaju slabu jasnoću i predmet su cvetanja algi. Jezera tipično dostižu takvo stanje zahvaljujući ljudskim aktivnostima poput obilne upotrebe gnojiva u jezerskom razvodnom području. Takva jezera nemaju gotovo nikakvu korisnost, a ekosistem je gotovo uništen.
Tipovi jezera uredi
Periglacijalno jezero je vrsta jezera u kojem rubove jezera oblikuje ledeni pokrivač, ledena kapa ili lednik, pa led sprečava prirodno oticanje zemlje.
Veštačka jezera uredi
Akumulacijsko jezero ili rezervoar (francuski: réservoir) je veštačko jezero stvoreno potapanjem područja iza hidroenergetske brane. Neka od najvećih svetskih jezera čine takvi rezervoari. Veštačka jezera takođe mogu biti namerno napravljena iskopavanjem ili potapanjem otvorenih rudnika, te vađenjem šljunka u aluvijalnim nizinama (čime nastaju šljunčare ili šudrane).
Za gradnju brana geodeti moraju pronaći rečne doline koje su duboke i uske; bočne strane doline tada mogu imati ulogu prirodnih zidova. Najbolje mesto za gradnju brane mora se odrediti. Ako je potrebno, ljudi i/ili istorijska nalazišta moraju biti premeštena, npr. hramovi Abu Simbela koji su preseljeni pre gradnje Asuanske brane koja je stvorila Naserovo jezero.
Jezero Volta u zapadnoj Africi pokriva oko 8500 km². Jezero Mid najveće je severnoameričko veštačko jezero, koje je stvoreno Huverovom branom, a građeno je od 1931. do 1935. godine u vreme predsednika Franklina D. Ruzvelta. Loka je najveće severnoevropsko veštačko jezero veličine 417 km2. Kujbiševsko jezero (ruski: Kuйbыševskoe vodohraniliщé) s površinom 6450 km² (zapremine 57,3 km³) najveće je evropsko veštačko jezero i treće na svetu, stvoreno branom hidrocentrale Žiguli, građenom od 1950. do 1957. godine.
Više informacija: Spisak rezervoara i brana
Abiotička i biotička limnologija uredi
Limnologija deli jezera na tri zone: litoralna zona, koja je nagnuto područje blizu zemlje; zona otvorene vode, gde je sunčeva svetlost obilna; i zona duboke vode, gde dopire malo sunčeve svetlosti. Dubina koju svetlost može dostići u jezerima zavisi od gustine i kretanja čestica. Te čestice mogu biti sedimentarnog ili biološkog porekla i odgovorne su za boju vode. Raspadnuta biljna materija odgovorna je na primer za žutu ili smeđu boju, dok su alge odgovorne za zelenkastu boju vode. U vrlo plitkim vodenim masama željezni oksidi daju vodi crvenkasto smeđu boju. U biološke čestice spadaju alge i detritus. Sedimentna čestica je u suspenziji ako je njena težina manja od nasumičnih sila zamućivanja koje deluju na česticu. Zamućivanje je presudni faktor u prozirnosti vode. Pridnene detritivorne ribe odgovorne su za muljevite vode jer one u potrazi za hranom uzburkaju mulj. Piscivorne ribe jedu biljojedne (planktonivorne) ribe, te stoga povećavaju broj algi (vidi akvatrofna kaskada). Dubina do koje dopire svetlost ili prozirnost vode meri se upotrebom Sekijevog diska. To je disk prečnika 20 cm sa naizmeničnim belim i crnim kvadrantima. Dubina na kojoj se disk više ne vidi je Sekijeva dubina, tj. mera prozirnosti. Obično se koristi za testiranje eutrofikacije.
Jezero ublažava temperaturu i klimu okolnog područja zbog vode koja ima vrlo visok specifični toplotni kapacitet (4186). Osim toga jezero može tokom dana da ohladi zemlju sa lokalnim vetrovima, rezultirajući u povetarcu sa mora ili zmorcu; ili je može noću zagrejati, stvarajući povetarac sa kopna ili kopnenjak.
Nastanak jezera uredi
Jezera mogu biti nataložena sedimentom pa jezera postupno postaju vlažno zemljište poput močvare ili bare. Između nizinskih i gorskih jezera postoji važna razlika. Nizinska su jezera mirna, manje stenovita/više sedimentna, imaju blago nagnuto dno te generalno sadrže više biljnog života. Velike vodene biljke (posebno trska) značajno ubrzavaju taj proces zatvaranja, jer zadržavaju sedimente. Muljevita jezera i jezera s mnogo biljojednih riba teže polaganom nestajanju. „Nestajuće” jezero (jedva primetno na čovekovoj vremenskoj skali) tipično ima vodeni rub s ekstenzivnim biljnim pokrivačima. Oni postaju novo stanište za ostale biljke (poput maha tresetara kada su slovi povoljni) i životinje od kojih su mnoge vrlo retke. Postupno se jezero zatvara pa može nastati mladi treset koji stvara baru. U nizinskim rečnim dolinama (gde reka može stvarati meandre), prisustvo treseta se objašnjava zatvaranjem bivših mrtvaja. U vrlo kasnim stadijima sukcesije raste više stabala konačno pretvarajući vlažno zemljište u šumu.
Neka jezera mogu nestati u određenom delu godine. Takva jezera se nazivaju intermitentnim jezerima i tipična su za krški teren. Izvrstan primer takvih jezera je Cerkniško jezero u Sloveniji.
Vanzemaljska jezera uredi
Poznato je da samo jedno astronomsko telo osim Zemlje ima velika jezera: najveći Saturnov mesec, Titan. Fotografije i spektroskopska analiza svemirske letelice Kasini—Hajgens pokazuju tečni etan na površini, za koji se smatra da je pomešan sa tečnim metanom. Najveće jezero na Titanu je Krakenovo more koje je, sa procenjenih 400.000 km km2,[5] otprilike pet puta veće od jezera Superior (~80.000 km2) i skoro veličine svih pet Velikih jezera Severne Amerike zajedno.[6] Drugo najveće jezero na Titanu, Ligejsko more, skoro je dvostruko veće od Gornjeg jezera, sa procenjenih 150.000 km2.[7]
U današnje vreme je površina planeta Marsa prehladna da dopusti sakupljanje tekuće vode na površini. Ipak se čini da geološki dokazi potvrđuje da su nekad postojala stara jezera na površini. Takođe je moguće da će vulkanska aktivnost na Marsu s vremenom otopiti led koji se nalazi ispod površine te stvoriti velika jezera. Pod trenutnim uslovima ta će se voda smrznuti ili brzo ispariti osim ako se ne izoluje na neki način poput pokrivanja vulkanskim pepelom. Planeta Mars ima samo jedno potvrđeno jezero koje je podzemno i blizu južnog pola.[8] Iako je površina Marsa previše hladna i ima premali atmosferski pritisak da bi omogućio trajnu površinsku vodu, čini se da geološki dokazi potvrđuju da su se drevna jezera nekada formirala na površini.[9][10]
Jupiterov veliki mesec Ija vulkanski je aktivan zbog istaknutih plima i oseka, pa su se kao posledica toga na površini akumulirala ležišta sumpora. Neke fotografije snimljene tokom misije Galileo pokazuju jezera tekućeg sumpora na površini, iako su ova više analogna jezerima lave nego vode na Zemlji.[11]
Na Mesecu se nalaze tamne bazaltne ravnice slične lunarnim morima samo što su manje, pa se nazivaju lacus (jednina lacus, latinski za „jezero”). Nekad su rani astronomi za njih mislili doslovno da su jezera.
Najpoznatija jezera uredi
- Kaspijsko jezero, slano jezero, površine oko 360.000 km².
- Gornje jezero, slatkovodno jezero, površine oko 82.414 km².
- Bajkalsko jezero, najdublje na svetu, dubine 1.741 m.
- Titikaka, najviše plovno jezero, 3821 mnv.
- Mrtvo more, jezero sa najvećom koncentracijom soli i najniže na svetu, -422 mnv.
- Toba, vulkansko jezero, najveće jezero smešteno u kalderi na ostrvu Sumatra.
Najveća jezera po kontinentima uredi
- Afrika — Viktorijino jezero (takođe drugo po veličini slatkovodno jezero na Zemlji koje se koristi za snabdevanje pitkom vodom).
- Antarktik — Vostok (ledničko jezero).
- Azija — Kaspijsko jezero (ujedno i najveće na svetu).
- Australija — Er.
- Evropa — Ladoga (nalazi se u severozapadnoj Rusiji).
- Severna Amerika — Gornje jezero.
- Južna Amerika — Titikaka.
Vidi još uredi
Reference uredi
- ^ Purcell, Adam. „Lakes”. Basic Biology.
- ^ „Dictionary.com definition”. Pristupljeno 25. 06. 2008.
- ^ „Umer učenый Andreй Kapica, sdelavšiй v Antarktide odno iz krupneйših otkrыtiй XX veka” [The author of one of the greatest discoveries, Andrey Kapitsa, died] (na jeziku: ruski). NEWSru.com. 3. 8. 2011. Pristupljeno 25. 8. 2012.
- ^ „Water phase diagram”. www.lsbu.ac.uk. Pristupljeno 14. 9. 2011.
- ^ Wasiak, F. C.; Hames, H.; Chevrier, V. F.; Blackburn, D. G. (mart 2010). Characterizing the Stability of Titan's Northern Lakes Using Image Analysis and Mass Transfer Modeling. Lunar and Planetary Science Conference.
- ^ Friedlander, Blaine (20. 1. 2021). „Astronomers estimate Titan's largest sea is 1,000 feet deep”. Cornell Chronicle. Pristupljeno 4. 1. 2022.
- ^ „Ligeia Mare”. esa.int. European Space Agency. 17. 6. 2013. Pristupljeno 5. 1. 2022.
- ^ Greicius, Tony (25. 7. 2018). „NASA Statement on Possible Subsurface Lake near Martian South Pole”. NASA. Arhivirano iz originala 26. 06. 2023. g. Pristupljeno 15. 10. 2018.
- ^ Gohd, Chelsea (5. 11. 2018). „Temporary Lakes Once Filled and Refilled Across Mars' Surface”. Discover magazine. Kalmbach Media. Pristupljeno 13. 1. 2022.
- ^ Matsubara, Yo; Howard, Alan D.; Drummond, Sarah A. (1. 4. 2011). „Hydrology of early Mars: Lake basins”. Journal of Geophysical Research. 116 (E04001): E04001. Bibcode:2011JGRE..116.4001M. doi:10.1029/2010JE003739
.
- ^ „The Nine Planets Solar System Tour – Io”. nineplanets.org. Pristupljeno 7. 8. 2008.
