Johan Georg Haman
Ovaj članak se u velikoj meri ili u potpunosti oslanja na jedan izvor. |
Ovaj članak možda zahteva čišćenje i/ili prerađivanje kako bi se zadovoljili standardi kvaliteta Vikipedije. Problem: neenciklopedijski. (jul 2019) |
Johan Georg Haman (Kenigsberg, 27. avgust 1730 — Minster, 21. jun 1788) bio je nemački filozof. Rođen 27. avgusta 1730. u Kenigsbergu u Nemačkoj, bio je veliki Kantov antipod i „severnjački mag”, ovaj najdublji mislilac nemačkog prosvetiteljstva, ujedno je i bio i najoštriji kritičar prosvetitelja kao „lažnih proroka”. On je suprostavio pravu riznicu novih, neobičnih ideja. Bile su to misli od kojih su drugi izgradili čitave poetike, sisteme i filozofije jezika. Da je jezik čulan i razuman u isti mah, nalik dvema granama na drvetu saznanja, da tek on čini mogućim svaku misao, koja je njime oblikovana i „vezana poput stiha”.[1]
Johan Georg Haman | |
|---|---|
.jpg) | |
| Datum rođenja | 27. avgust 1730. |
| Mesto rođenja | Kenigsberg |
| Datum smrti | 21. jun 1788. (57 god.) |
| Mesto smrti | Minster |
Da su jezik i poezija stariji od svog pojma, kao što je „vrtlarstvo starije od ratarstva, razmena od trgovine, a slikarstvo od pisma”, da čula i strasti ne govore i ne razmeju ništa, sem simbola i znakova od kojih se sastoji „celokupno bogatstvo ljudskog saznanja i sreće” (Aestetica in nuce) sve su to bile Hamanove ideje koje je zajedno sa krilaticom kao o poeziji kao „maternjem jeziku čovečanstva” smatrao više nego izvesnim.[1]
Ispitujući granice razuma, Haman ističe da je nerazumno sasvim se osloniti na razum, jer on nije u stanju da objasni svoju pripadnost onome što se toliko razlikuje od njega što je ogrezlo u tamnoj metaforici „čula i strasti”. Savaki narod ima poeziju i svaka poezija je matica jezika. Škrinja nakrcana do vrha, neiscrpna, neispevana. Kada bi se otvorile u svakoj bi prepoznali po jedan starozavetni rukopis. Na kraju Krstaških ratova jednog filologa (1762), Haman sasvim ozbiljno zabranjuje da se Biblija čita i tumači racionalno stoji da je samo ono što se pokazuje u jeziku može biti shvaćeno i artikulisano. Ne postoji „jezik pre jezika”. Nije on neko sredstvo formulisanja i prethodno oblikovanih misli ili iskustava, niti je čak sredstvo sporazumevanja, već razumnjivost sveta po sebi, čin neposredne otvorenosti prema svetu. Svet je reč.[1]
Reference uredi
