Википедија

Južna Koreja

држава у источној Азији

Južna Koreja, zvanično Republika Koreja, država je smeštena na južnoj polovini Korejskog poluostrva,[4] na istoku Azije.[5] Na korejskom jeziku to ime glasi Dehanminguk (korej. 대한민국, 大韓民國). Sa severne strane graniči se sa Severnom Korejom, sa kojom je činila jedinstvenu državu do 1948. godine.[6] Ovo je njena jedina kopnena granica i duga je 243 km. Na zapadu je ograničena Žutim, na jugu Istočnokineskim, a na istoku Japanskim morem. Glavni grad je Seul. U celoj državi preovlađuje planinska klima. Arheološka istraživanja vezana za ovu teritoriju su povezana sa periodom kasnog paleolita. Država je podeljena na 16 okruga. Proglašena je za četvrtu najrazvijeniju azijsku ekonomiju.[7] Članica je sledećih organizacija: Ujedinjene nacije, Svetska trgovinska organizacija, Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj, G20 industrijski razvijenih zemalja (trenutno predsedavajuća). Takođe je i jedna od osnivača Azijsko-pacifičke ekonomske organizacije i Istočnoazijskog samita.

Republika Koreja
대한민국 (korejski)
Krilatica: Доноси добробит човечанству/Привржени благостању и човечанству
(korej. 홍익인간)
Položaj Južne Koreje
Glavni gradSeul
Službeni jezikkorejski
Vladavina
 — PredsednikJun Sogjolj
 — Predsednik VladeHan Doksu
 — Predsednik Narodne skupštineMun Hisan
 — Predsednik Vrhovnog sudaKim Mjonn-so
 — Predsednik Ustavnog sudaJu Namsok
Istorija
Nezavisnost15. avgust 1948.
Geografija
Površina‍
 — ukupno100.210 km2 (109)
 — voda (%)0,3
Stanovništvo‍
 — 2017.[1][2]51.446.201 (26)
 — gustina513,38 st./km2
Ekonomija
ValutaJužnokorejski von[3]
 — stoti deo valute‍KRW‍
Ostale informacije
Vremenska zonaUTC +9
Internet domen‍.kr‍
Pozivni broj++82
Mapa Južne Koreje

Geografija uredi

Položaj uredi

Površina Južne Koreje iznosi 100.210 km². Od toga 290 km² pripadaju vodenim površinama; Južna Koreja nema prirodnih jezera.

Dužina obale iznosi 2413 km. Najveće ostrvo je Čedžu koje se nalazi 150 km južno od kopnenog dela Južne Koreje. Površina ovog ostrva je 1845 km², i sa nekoliko okolnih ostrvaca formira istoimenu provinciju.

Južna Koreja obuhvata južni deo Korejskog poluostrva i zahvata okolna ostrva. Većina stanovništva Južne Koreje živi u nizijama koje se prostiru duž zapadne obale. Ostatak zemlje je pretežno planinski. Šume se prostiru preko dve trećine njene teritorije.

Geologija i reljef uredi

Najviši vrh Južne Koreje nalazi se na vulkanu Halasan, na ostrvu Čedžu, na 1950 m nadmorske visine. U kopnenom delu, najviši vrh je Jirisan koji se nalazi na 1.915 m iznad nivoa mora.

Vode uredi

Najveća reka je Nakdonggang i dugačka je 525 km.[8]

Klima uredi

Veći deo zemlje ima umerenu klimu i mogu se razlikovati četiri godišnja doba. Izuzetak su nizije na jugu i ostrvo Jeju-do, koji imaju suptropsku klimu. Proleće obično počinje krajem marta ili početkom aprila, blago je i sunčano. Leti, južni vetrovi donose topao i vlažan vazduh sa Filipina. Sezona letnjih monsuna u Južnoj Koreji obično počinje krajem juna ili početkom jula.[9]

Istorija uredi

Glavni članak: Istorija Koreje

Preistorija uredi

 
Dolmen u Koreji

Iako je bilo određenih naznaka, nisu pronađeni fosilni ostaci homo erektusa na Korejskom poluostrvu.[10] Međutim pronađena su mnoga oruđa koja potiču od pre 400.000 godina, i to uglavnom oko većih rečnih dolina.[11] Preovlađuje stav da današnji stanovnici Koreje nisu potomci ovih paleolitskih stanovnika.

Prve tragove ljudskih naselja na Korejskom poluostrvu datiraju iz 4270. godine pre naše ere.[12]

Rani dinastički period uredi

Postoje zapisi da je prvo kraljevstvo koje je vladalo severnim delom poluostrva bila dinastija Gojoseon, i to u periodu od 2300. p. n. e. Prema legendi, prvi korejski kralj bio je Tongnjongu koji je osnovao drevno korejsko kraljevstvo Kokurjo, čija je prestonica bio grad Asadal.[13][14] Godine 108. p. n. e., kineska dinastija Han ušla je i osvojila Gojoseon, uspostaviviši četiri administrativne divizije (komandirstva) na toj teritoriji. Područje je kasnije osvojilo kraljevstvo Kokurjo, godine 313. n. e.[15]

Tri kraljevstva i Gaia uredi

 
Koreja 476. godine

Ovaj period je vezan za doba između 37. p. n. e. i 668. godine n. e. Celo poluostrvo je bilo podeljeno nizom malih teritorija i kraljevstava, ipak najveću dominaciju su imala tri kraljevstva: Kokurjo, Pekče i Šila.[16]

Nezavisnost od Japana uredi

Posle kapitulacije Japana u Drugom svetskom ratu 1945. godine, Koreja je podeljena po 38. paraleli na severnu polovinu pod okupacijom Sovjetskog Saveza i na južnu polovinu pod okupacijom SAD.[17] Generalna skupština Ujedinjenih nacija je 1947. godine odlučila da održi zajedničke izbore u oba dela zemlje, ali je ova odluka odbijena od strane Sovjetskog Saveza. Zbog ovoga, izbori su održani samo na jugu. Petnaestog avgusta 1948. osnovana je država Republika Koreja. Sa svojim sedištem u Pjongjangu, vlada Severne Koreje, koja je sebe smatrala za jedinu legitimnu vlast, najavljuje borbe.

Sredinom 1949. godine su i Sovjetski Savez i SAD napustile Severnu, odnosno Južnu Koreju. Severna Koreja je uz pomoć Kine i Sovjetskog Saveza bila u stanju da brže izgradi svoju industriju od Južne. U prilog Severnoj Koreji je išlo i to što je najveći deo japanske teške industrije iz vremena kolonizacije bio smešten na resursima bogatom severu. Jug je bio primoran da podstiče svoju poljoprivredu. Zbog svih ovih prednosti, a i uz pomoć Sovjetskog Saveza u energentima, Severna Koreja je bila u stanju da za jako kratko vreme ekonomski ojača i izgradi moćnu armiju.

Korejski rat uredi

Glavni članak: Korejski rat

Dvadeset petog juna 1950. godine, Narodna armija Severne Koreje prešla je granicu i time započela Korejski rat. Sjedinjene Američke Države šalju jedan deo vojnih snaga natrag na poluostrvo, ali to nije bilo dovoljno da zaustave nadiruću severnokorejsku armiju. Glavni grad Južne Koreje, Seul, pao je za tri dana, a za oko mesec dana celo poluostrvo bilo je pod kontrolom Severne Koreje, osim nekih ostrva i uskog pojasa na jugoistoku.

Operacijom „Hromit“, sredinom septembra 1950. godine, trupe Ujedinjenih nacija uspele su da zaustave napredovanje Severne Koreje. Dana 30. septembra iste godine, trupe Južne Koreje u kontranapadu prelaze 38. stepen geografske širine i ponovo postavljaju svoju zastavu na Korejsko poluostrvo. U novembru su došli do rečne granice sa Kinom na reci Jalu. Kinezi nisu želeli ujedinjenu Koreju pod američkim uticajem, te su sa 300.000 vojnika „Dobrovoljačke armije“ napali Severnu Koreju. Posle ovog poteza Kine, jedinice Ujedinjenih nacija su se povukle nazad na 38. stepen geografske širine i tu se front stabilizovao.

Primirje između UN-a, Kine i Severne Koreje potpisano je 27. jula 1953. godine. Predsednik Južne Koreje odbio je da potpiše ovaj ugovor. Dokument je određivao stvaranje demilitarizovane zone oko duž 38. paralele. Iako i dalje postoje ratne tenzije, ova zona i dan danas predstavlja granicu između dve Koreje. Iako je bilo pokušaja, konačni mirovni ugovor između ove dve države još uvek nije potpisan. Potpisivanje "Panmundžon deklaracije mira, prosperiteta i unifikacije Korejskog poluostrva" 27. aprila 2018. je prvi konkretan sporazum kojim se pokreću pregovori koji bi vodili trajnom miru.

Posledice ovog rata su bile strašne. Broj ubijenih vojnika se procenjuje na između milion i tri miliona, dok je broj ranjenih višestruko veći. Infrastruktura je posle rata bila u katastrofalnom stanju. Pored materijalne štete, ovaj rat je na stanovništvo jako uticao na psihološkom planu. Opasnost od nove invazije danas vodi politike obe Koreje.

Administrativna podela uredi

Glavna administrativna podela u Južnoj Koreji je na 8 provincija, jednu specijalnu samoupravnu pokrajinu, 6 gradova metropola (samoupravni gradovi koji nisu deo nijedne pokrajine), jedan specijalni grad i jedan autonomni grad metropola.

Vlada uredi

Južna Koreja je višestranačka republika sa jednim zakonodavnim domom.[18] Na čelu države je predsednik koji se bira na mandat od pet godina neposrednim biranjem..[19] Osim što je na čelu države i vojske, predsednik predstavlja vrh izvršne vlasti, jer imenuje premijera kojega potvrđuje narodna skupština (parlament).[20][21]

Vlast je u Južnoj Koreji podeljena na izvršnu, sudsku i zakonodavnu. Izvršna i zakonodavna vlast rade na nacionalnom nivou, iako nekoliko ministara u izvršnoj vlasti radi na lokalnom nivou. Lokalna uprava ima polu-autonomiju i pravo na izvršnu i zakonodavnu vlast. Sudska vlast radi i na nacionalnom i na lokalnom nivou.

Na međunarodni značaj Južne Koreje ukazuje činjenica da je generalni sekretar Ujedinjenih nacija, između 2007. i 2016. godine, bio Korejac Ban Ki-Mun.

Privreda uredi

 
Voz koji postiže brzinu do 350 km/h

Od početka 1960-ih godina do danas, Južna Koreja je doživela spektakularan privredni rast koji ju je svrstao među „azijske tigrove“.[22][23] Od pretežno agrarne zemlje čiji je dohodak po stanovniku bio uporediv sa siromašnim afričkim zemljama, izrasla je u snažnu industrijsku silu i jednu od 15 najvećih svetskih ekonomija.[24][25][26] U prvim dekadama privredom je upravljala država. Vlada je podsticala uvoz sirovina i tehnologije umesto potrošnih dobara, i ohrabrivala štednju i investicije nasuprot potrošnji. U prvim planovima naglasak je bio na radnointenzivnim industrijama (posebice tekstilnoj), kako bi se zaposlilo rastuće stanovništvo.

Od 1970-ih potpora države data je crnoj i obojenoj metalurgiji, brodogradnji, hemijskoj industriji, a od 1980-ih automobilskoj, elektrotehničkoj i elektronskoj industriji. Posebno su bili podsticana velika preduzeća i industrijski kompleksi. Uz nisku cenu rada i potporu države, ostvarivane su visoke stope rasta koje su u nekim godinama bile i dvocifrene. Od 1980-ih postupno popušta središnje planiranje i uticaj države, a sve se više uvode tržišni principi. Porast cene rada učinila je neke industrije manje konkurentnim, ali je korejska privreda i dalje među najuspešnijima u Aziji.

Uprkos visokoj stopi rasta i strukturnoj stabilnosti Južne Koreje, kreditni rejting ove zemlje ispašta na berzi zbog političkih stavova Severne Koreje u periodima dubokih vojnih kriza, što ima nepovoljan uticaj na južnokorejska finansijska tržišta.[27][28] Međunarodni Monetarni Fond pohvaljuje otpornost južnokorejske ekonomije tokom raznih ekonomskih kriza, navodeći nizak nivo državnog duga i visoke finansijske rezerve koje mogu biti brzo mobilizovane u rešavanju finansijskih hitnih slučajeva.[29] Azijska finansijska kriza potkraj 1990-ih odrazila se i na Južnu Koreju, kad su došle do izražaja slabosti privrednog sistema. Uz veliku pomoć MMF-a i finansijske reforme kriza je prevladana, a stope privrednog rasta, iako smanjene, ostale su pozitivne.[30]

 
Noćni satelitski snimak pokazuje razliku u razvijenosti dve Koreje

BNP po stanovniku iznosi oko 10.000 američkih dolara, a više od 40% ostvaruje se u industriji što je među najvećim udelima u svetu.[31][32][33][34] Važnost poljoprivrede se smanjuje, jednako po udelu u zaposlenosti i u dohotku. Obrađuje se manje od 20% površine zemlje, a glavni su problemi sastav zemljišne raspodele, koji je doveo do rascepkanosti parcela i nedostatak radne snage u ostarelim ruralnim sredinama. Glavni je usev riža, koja se uzgaja na polovini površine (na jugu i dve žetve godišnje), zatim ostale žitarice (ječam, pšenica), soja, krompir, pasulj i ostalo povrće, voće (agrumi – 7. u svetu, jabuke, kruške, breskve, pomorandže) i pamuk. U stočarstvu je najznačajnije svinjarstvo. U proizvodnji hrane važno je ribarstvo (12. u svetu); morsko ribarstvo daje oko 2/3 ukupnog, a razvijena je i akvakultura. Uprkos intenzivnom programu pošumljavanja, Koreja proizvodi samo mali deo potreba za drvetom, a razvijena drvna industrija umnogome počiva na uvozu.

Rudna su bogatstva ograničena, među najvažnijima su kameni ugalj (ali je Južna Koreja i dalje drugi najveći uvoznik), olovo i cink, grafit, nešto rude gvožđa, zlata i srebra, te krečnjak koji je važna sirovina u cementnoj industriji. Južna Koreja je veliki potrošač energije. Iako su izgrađene mnogobrojne hidroelektrane, one proizvode samo oko 1% električne struje. Najvažnije su termoelektrane, nekad na ugalj, a danas sve više na naftu. Oko 35% električne struje proizvodi se u nuklearnim elektranama. Industrija je od početka bila izvozno orijentisana. Danas su među najvažnijim industrijama elektrotehnička i elektronska, posebno industrija telekomunikacione opreme, računara, računarskih komponenti i zabavne elektronike, pri čemu je Samsung postao jedno od vodećih svetskih preduzeća. Južna Koreja je drugi po veličini proizvođač televizora i peti proizvođač putničkih automobila, sirovog čelika i cementa, te je vodeća u svetskoj brodogradnji. Ostale važne grane industrije su hemijska i petrohemijska (Južna Koreja je 7. svetski potrošač nafte), mašinska, prehrambena i tekstilna. Glavnina bazne industrije locirana je na južnom priobalju, a prerađivačke u zapadnom, posebno oko Seula. Intenzivan razvoj industrije ima i negativne posledice, ponajpre jako zagađenje (Južna Koreja je 9. u svetu po odavanju CO2). Značaj turizma je još uvek neznatan, iako zemlju godišnje poseti više od pet miliona stranih turista.[35]

Spoljna trgovina je visoko razvijena, a trgovinski bilans je pozitivan. Izvoze se elektrotehnički i elektronski uređaji, telekomunikacijska oprema, mašine i vozila, gvožđe i čelik, brodovi, najviše u SAD, Japan, Kinu, Južnoafričku Republiku i Tajvan. Uvoze se industrijska oprema, nafta i derivati, ugalj, hemijski proizvodi, različite sirovine i prehrambeni proizvodi. Glavni partneri su Japan, SAD, Kina, Saudijska Arabija, Nemačka i Australija.

Uporedo s razvojem industrije razvijao se i saobraćajni sistem. Nekad dominantna željeznica (i u putničkom i u teretnom prometu), izgubila je primat iako je mreža dobro razvijena i velikim delom elektrificirana. Putna mreža, iako brzo građena, zaostaje za još bržom automobilizacijom pa se u gradskim regijama stvaraju gužve. Integracija u privrede nije bila moguća bez razvoja vazdušnog i pomorskog prometa. Međunarodni aerodrom Seul-Inčon je peti u svetu po teretnom prometu,[36][37] a među 15 najvećih svetskih morskih luka četiri su korejske: Kwangyang/Gwangyang, Ulsan, Inčon, i Busan, svaka s prometom većim od 140 miliona tona godišnje.

Stanovništvo uredi

 
Panorama dela glavnog grada Seoula
 
Pagoda Namdaemun

Južna Koreja ima 51.446.201 stanovnika (od toga 99,9% čine Korejci) i visoku gustinu naseljenosti od 480 stanovnika po kilometru kvadratnom. Najgušće su naseljene nizije na zapadu i kotline na jugu zemlje. Oko 81% stanovništva živi u gradovima. Trenutni godišnji rast stanovništva je oko 0,25% na godišnjem nivou. U zvaničnom izveštaju „Ministarstva Bezbednosti i Javnog Upravljanja“ navodi se da Južna Koreja ima 25.034.736 muškaraca i 24.942.224 žena.[38] Prosečan životni vek Korejaca je visok i iznosi 75,5 godina za muškarce i 82,2 godina za žene. Ovako dug životni vek je doveo do naglog porasta procenta starog stanovništva. Godine 1999. je samo 6,9% stanovništva imalo 65 ili više godina, dok je ova starosna grupa 2010. godine činila 11,1% stanovništva. Prosečna starost je 37,9 godina.

Sa 99% Korejaca (koji inače pripadaju mongolskoj grupi naroda), država spada među etnički najhomogenije zemlje sveta. Najznačajnija manjina su Kinezi,[39] a u skorašnje vreme se nakon uspešnog privrednog razvoja povećava broj stranih radnika, većinom iz jugoistočne Azije, te poslovnih ljudi iz celog sveta. Ipak, oni u masi od oko 50 miliona stanovnika čine zanemarivu manjinu. Službeni jezik je korejski, koji se piše posebnim korejskim pismom (fonetskim), u Južnoj Koreji nazivanim hangul. U novinama i ostaloj štampi uz njega se koristi i određen broj kineskih znakova.

Sa oko 480 st./km², Južna Koreja jedna je od najgušće naseljenih zemalja sveta (ne računajući „minijaturne“ države). Pritom je došlo do izrazite polarizacije između velikih gradskih aglomeracija na zapadu i jugu zemlje, u kojima se stanovništvo i dalje povećava, i prostranih ruralnih područja u unutrašnjosti koja su retko naseljena i dalje gube stanovništvo, te imaju nepovoljnu dobnu strukturu.[40] Danas u gradovima živi više od 80% stanovništva, a u samo tri najveća gradska područja oko 30%. Seul (Seoul, Soul) ima više od 10 miliona stanovnika, a njegova gradska regija oko 21,5 miliona stanovnika. Ostali veći gradovi: Busan (3,678.600 stanovnika, aglomeracija 4,6 miliona), Inčon (deo aglomeracije Seula, 2.580.800), Tegu (2,566.500 stanovnika, aglomeracija 3,2 miliona), Taejon/Daejeon (1,475.200 stanovnika, aglomeracija 1,9 miliona), Kvangdžu (1.416.900), Suvon (1.242.800), Koyang/Goyang (1.195.600), Seongnam (1,032.100) itd.[traži se izvor]

Sredinom 20. veka porast stanovništva zbog visoke stope rodnosti bio je brz, a od 1950. do 1990. stanovništvo se udvostručilo. Ipak, od sredine 1960-ih, uporedo s prelaskom iz agrarnog i ruralnog u industrijsko i urbano društvo došlo je do smanjenja rodnosti (tome je doprinela i nacionalna kampanja planiranja porodice koja se provodi od 1965), a time i do usporavanja rasta stanovništva i on danas iznosi oko 10‰ godišnje. Poslednjih godina stopa rodnosti kreće se od 12 do 13‰, a smrtnosti oko 6‰.

Osim migracija selo–grad, značajno je useljenje nekoliko milijuna stanovnika neposredno nakon podele na dve korejske države 1948. godine.[41][42] S druge strane, idućih decenija došlo je do emigracije Korejaca, najviše u Japan, SAD i Kanadu. Očekivano trajanje života 74 godina. Dobna struktura je povoljna, mlađih od 15 godina (21%) triput je više nego starijih od 65 godina (7%).

Obrazovna struktura je dobra, nepismenih je samo 2 – 3%. Osnovno školovanje od šest godina i niža srednja škola (tri godine) su obvezni, a gotovo sva deca nastavljaju i trogodišnju višu srednju školu. Snažna je svest o važnosti obrazovanja, sve je veći udeo visokoobrazovanih. Najprestižniji i najstariji univerziteti su u glavnom gradu (najstariji je osnovan 1885), a postoje i u drugim velikim gradovima.

Religija uredi

Religijska struktura je složena i pomalo nejasna jer se mnogi stanovnici ne opredeljuju za pripadnost nekoj veri, a u svakodnevnici primenjuju principe različitih religija ili filozofija. Hrišćanstvo (uglavnom katoličanstvo i protestantizam, u manjoj meri pravoslavlje) i budizam dve su najzastupljenije religije. Od ostalih, važnije su konfucijanizam, taoizam, autohtoni čeondoizam (kombinacija budizma i konfucijanizma) i šamanizam. Oko 46,5% Korejaca nije religiozno. Ostatak čine budisti sa 22,8%, protestanti sa 18,3% i katolici, koji čine 10,3% stanovništva. Ostatak stanovništva pripada ostalim religijama.

Najveći gradovi uredi

Reference uredi

  1. ^ „Population Projections for Provinces (2013~2040)” (PDF). Statistics Korea. 16. 04. 2016. Pristupljeno 20. 05. 2016. 
  2. ^ „Major Indicators of Korea”. Korean Statistical Information Service. Pristupljeno 09. 9. 2016. 
  3. ^ „South Korea”. International Monetary Fund. 2016. Pristupljeno 01. 7. 2018. 
  4. ^   Ovaj članak sadrži materijal u javnom vlasništvu CIA World Factbook sa veb-sajta https://www.cia.gov/library/publications/the-world-factbook/index.html.
  5. ^ „United Nations Statistics Division - Standard Country and Area Codes Classifications”. Архивирано из оригинала 13. 07. 2011. г. Приступљено 09. 04. 2014. 
  6. ^ Šabanić, Emir. „KOREJSKI RAT (1950. – 1953.): SUKOB S DUGOROČNIM POSLJEDICAMA”.  line feed character у |title= на позицији 49 (помоћ)
  7. ^ 지표상세. Index.go.kr. 24. 07. 2015. Приступљено 20. 06. 2016. 
  8. ^ „Longest Rivers In South Korea”. 
  9. ^ „South Korea - Climate”. countrystudies.us. Приступљено 2023-01-21. 
  10. ^ „Early Human Evolution: Homo ergaster and erectus”. Anthro.palomar.edu. Архивирано из оригинала 19. 12. 2007. г. Приступљено 10. 11. 2015. 
  11. ^ „Архивирана копија”. Архивирано из оригинала 14. 10. 2013. г. Приступљено 07. 12. 2017. 
  12. ^ „Current Perspectives on Settlement, Subsistence, and Cultivation In Prehistoric Korea | Martin T Bale”. Academia.edu. 01. 1. 1970. Приступљено 10. 11. 2015. 
  13. ^ College, Life (03. 7. 2012). „Life College: Koreja kroz istoriju”. Lifecollege4life.blogspot.com. Приступљено 10. 11. 2015. 
  14. ^ „Blic Online | Severnokorejski institut saopštio: U Pjongjangu otkriveno skrovište jednoroga”. Blic.rs. 01. 12. 2012. Приступљено 10. 11. 2015. 
  15. ^ „Goguryeo”. 
  16. ^ authorName (19. 06. 2005). „Korea's Three Kingdoms”. Ancientworlds.net. Архивирано из оригинала 16. 05. 2011. г. Приступљено 10. 11. 2015. 
  17. ^ „The Korean War”. 
  18. ^ „Index of Democracy 2008” (PDF). The Economist Intelligence Unit. Архивирано из оригинала (PDF) 14. 12. 2008. г. Приступљено 25. 04. 2010. 
  19. ^ „South Korea – Constitution”. International Constitutional Law. Приступљено 16. 02. 2009. 
  20. ^ „Korea, South”. The World Factbook. Central Intelligence Agency. 10. 02. 2009. Архивирано из оригинала 03. 07. 2015. г. Приступљено 16. 02. 2009. 
  21. ^ „Country Profiles”. Transparency International. Transparency International. Архивирано из оригинала 08. 07. 2016. г. Приступљено 28. 02. 2017. 
  22. ^ Economic Growth Rates of Advanced Economies. International Monetary Fund. Приступљено 08. 9. 2010. 
  23. ^ Kleiner, Jürgen (2001). Korea, A Century of Change. River Edge, NJ: World Scientific. ISBN 978-981-02-4657-0. 
  24. ^ South Korea: Introduction >> globalEDGE: Your source for Global Business Knowledge. Globaledge.msu.edu. Приступљено October 5, 2016.
  25. ^ SOUTH KOREA Market overview Архивирано на сајту Wayback Machine (25. oktobar 2016). tiq.qld.gov.au
  26. ^ Kerr & Wright 2015, str. 367.
  27. ^ „Moody's Raises Korea's Credit Range”. Chosun Ilbo. Seoul. 02. 8. 2010. Pristupljeno 14. 08. 2010. 
  28. ^ „Financial markets unstable in S.Korea following Cheonan sinking”. Hankyeoreh. 26. 05. 2010. Pristupljeno 14. 08. 2010. 
  29. ^ „S Korea stands among world's highest-level fiscal reserve holders: IMF”. Xinhua. Beijing. 07. 9. 2010. Arhivirano iz originala 14. 11. 2010. g. Pristupljeno 08. 9. 2010. 
  30. ^ Nattavud Pimpa (06. 12. 2013). „Lessons from South Korea's Chaebol economy”. The Conversation Australia. Pristupljeno 15. 12. 2013. 
  31. ^ Koh Young-aah (11. 10. 2010). „G20 to boost Korean economy by W31.3tr”. Korea Herald. Seoul. Arhivirano iz originala 20. 03. 2012. g. Pristupljeno 29. 03. 2012. 
  32. ^ „South Korea Survived Recession With CEO Tactics”. Newsweek. New York. 10. 05. 2010. Pristupljeno 08. 9. 2010. 
  33. ^ „South Korea GDP grew revised 6.2pc in 2010”. Business Recorder. Karachi. Agence France-Presse. 30. 03. 2011. Arhivirano iz originala 27. 04. 2011. g. Pristupljeno 28. 02. 2017. 
  34. ^ „Background Note: South Korea”. US State Department. 07. 7. 2011. 
  35. ^ „Official Site of Korea Tourism Org.: Subway – Official Korea Tourism Organization”. visitkorea.or.kr. Arhivirano iz originala 03. 12. 2013. g. Pristupljeno 28. 02. 2017. 
  36. ^ „Eight Years in Coming” (Saopštenje). Incheon International Airport Corp. 27. 03. 2009. Arhivirano iz originala 24. 12. 2010. g. Pristupljeno 20. 05. 2005. 
  37. ^ „Transportation Statistics > Heliports (most recent) by country”. NationMaster. 2008. Pristupljeno 21. 02. 2009. 
  38. ^ „:: 행정안전부 뉴스 ::”. news.mopas.go.kr. Arhivirano iz originala 10. 08. 2011. g. Pristupljeno 14. 09. 2011. 
  39. ^ „More Than 1 Million Foreigners Live in Korea (According to the article, approximately 443,566 people are considered to be Chinese residents in South Korea with Korean ethnicity.)”. Chosun Ilbo. 06. 8. 2009. Pristupljeno 18. 10. 2009. 
  40. ^ „South Korea”. CIA Country Studies. Pristupljeno 22. 04. 2006. 
  41. ^ "South Korea – Population Trends". Library of Congress Country Studies.
  42. ^ „Korea's Population Tops 50 Million”. English.chosun.com. 01. 2. 2010. Pristupljeno 25. 04. 2010. 

Literatura uredi

Spoljašnje veze uredi

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Јужна_Кореја&oldid=27510207”