Википедија

Julijus Evola

италијански филозоф и књижевник

Đulijo Čezare Andrea Evola (ital. Giulio Cesare Andrea Evola; Rim, 19. maj 1898 — Rim, 11. jun 1974) bio je italijanski filozof, književnik i slikar.[1]

Baron

Julijus Evola
Datum rođenja(1898-05-19)19. maj 1898.
Mesto rođenjaRim
 Kraljevina Italija
Datum smrti11. jun 1974.(1974-06-11) (76 god.)
Mesto smrtiRim
 Italija
Veb-sajtwww.fondazionejuliusevola.com

Biografija uredi

Evola je rođen 19. maja 1898. godine u Rimu. U Prvom svetskom ratu služio je kao artiljerijski oficir.[2] Postao je dada umetnik, ali je odustao od slikanja u dvadesetim godinama. Rekao je da je razmišljao o samoubistvu dok nije dobio otkrovenje dok je čitao budistički tekst.[3] Tokom 1920-ih godina bavio se okultizmom; pisao je o zapadnom ezoterizmu i istočnom misticizmu, razvijajući svoju doktrinu „magijskog idealizma”.

Evola je svoje vrednosti smatrao aristokratskim, monarhističkim, muškim, tradicionalističkim, herojskim i prkosno reakcionarnim. Ekscentrični mislilac u fašističkoj Italiji,[4] takođe je imao veze sa nacističkom Nemačkom;[5] u posleratnoj eri, bio je ideološki mentor italijanske neofašističke i militantne desnice.[6]

Njegovi spisi mešaju različite ideje nemačkog idealizma, istočnjačkih doktrina, tradicionalizma i međuratne konzervativne revolucije,[7] sa temama kao što su hermetizam, metafizika rata i seksa, tantra, hinduizam, budizam, taoizam, planinarenje, Sveti gral, civilizacije, i dekadencija. Evola je verovao da čovečanstvo živi u Kali Jugi, mračnom dobu oslobođenih materijalističkih apetita. Da bi se suprotstavio ovome i pozvao na iskonski preporod, Evola je predstavio „svet tradicije”. Tradicija za Evolu nije bila hrišćanska — on nije verovao u Boga — već večno natprirodno znanje sa vrednostima autoriteta, hijerarhije, reda, discipline i poslušnosti.[8][9] Prema naučniku Franku Ferareziju, Evolina misao je jedan od najdoslednijih „antiegalitarnih, antiliberalnih, antidemokratskih i antinarodnih sistema u dvadesetom veku”.[10] Evolini spisi sadrže mizoginiju,[11] rasizam,[12] antisemitizam[13] i napade na hrišćanstvo i Katoličku crkvu.[14]

Evola se zalagao za rasne zakone fašističke Italije[13] i na kraju je postao vodeći italijanski „rasni filozof”.[15] Autobiografske primedbe Evole aludiraju na to da je radio za Ziherhajtsdinst, obaveštajnu agenciju SS-a i Nacističke partije.[16] Pobegao je u nacističku Nemačku 1943. godine kada je pao italijanski fašistički režim, ali se vratio u Rim pod marionetskom vladom da organizuje radikalno-desničarsku grupu.[17][18][19][20] Godine 1945. u Beču, fragment sovjetske granate ga je paralisao od pojasa nadole.[21]

Na suđenju 1951, Evola je negirao da je fašista i umesto toga je sebe nazvao „superfašista”. Povodom ove izjave, istoričarka Elizabeta Kasina Volf napisala je da „nije jasno da li je to značilo da se Evola postavljao iznad ili izvan fašizma”.[22] Evola je nazvan „glavnim ideologom” italijanske radikalne desnice posle Drugog svetskog rata.[23] On nastavlja da utiče na savremene tradicionalističke i neofašističke pokrete.[24][25][26][27]

Reference uredi

  1. ^ „Uvod u delo Julijusa Evole”. Arhivirano iz originala 27. 11. 2018. g. Pristupljeno 28. 11. 2018. 
  2. ^ Sedgwick 2023, str. 15.
  3. ^ Waterfield 1990, str. 13.
  4. ^ Ferraresi 1987, str. 84; Payne 1996, str. 113; Goodrick-Clarke 2001, str. 53.
  5. ^ Drake 2004, str. 223–224.
  6. ^ Ferraresi 2012, str. 44.
  7. ^ Ferraresi 2012, str. 44–45.
  8. ^ Rose 2021, str. 44-51.
  9. ^ Furlong 2011, str. 8–9.
  10. ^ Atkins 2004, str. 89.
  11. ^ Coogan 1999, str. 359.
  12. ^ Gillette 2002.
  13. ^ a b Staudenmaier 2022.
  14. ^ Furlong 2011, str. 5, 42; Drake 1988, str. 406.
  15. ^ Payne 1996, str. 113.
  16. ^ Coogan 1999, str. 315f.
  17. ^ Coogan 1999.
  18. ^ Wolff 2016, str. 478–494.
  19. ^ Drake 1986, str. 67.
  20. ^ Gillette 2002, str. 177–178.
  21. ^ Guido Stucco, "Translator's Introduction," in Evola, The Yoga of Power, pp. ix–xv.
  22. ^ Wolff 2016, str. 491.
  23. ^ Payne 1996.
  24. ^ Coogan 1999, str. 330.
  25. ^ Goodrick-Clarke, Nicholas (2003). Black Sun: Aryan Cults, Esoteric Nazism, and the Politics of Identity. New York University Press. str. 52—71. ISBN 978-0-8147-3155-0. 
  26. ^ Romm, Jake. „Meet the Philosopher Who's a Favorite of Steve Bannon and Mussolini”. The Forward. Pristupljeno 23. 8. 2017. 
  27. ^ Horowitz, Jason (11. 2. 2017). „Thinker loved by fascists like Mussolini is on Stephen Bannon's reading list”. BostonGlobe.com. New York Times. Pristupljeno 23. 8. 2017. 

Literatura uredi

  • Sedgwick, Mark (2004) Against the Modern World: Traditionalism and the Secret Intellectual History of the Twentieth Century (Oxford University Press. ISBN 0-19-515297-2.)
  • Waterfield, Robin (1990), 'Baron Julius Evola and the Hermetic Tradition', Gnosis 14, (Winter): 12–17
  • Faerraresi, Franco (1987), "Julius Evola: Tradition, Reaction, and the Radical Right," European Journal of Sociology 28: 107–151
  • Payne, Stanley G. (1996). A History of Fascism, 1914–1945. University of Wisconsin Press. ISBN 978-0-299-14873-7. 
  • Goodrick-Clarke, Nicholas (2001). Black Sun: Aryan Cults, Esoteric Nazism and the Politics of Identity. New York University Press. 
  • Drake, Richard H. (1986). „Julius Evola and the Ideological Origins of the Radical Right in Contemporary Italy”. Ur.: Peter H. Merkl. Political Violence and Terror: Motifs and Motivations. University of California Press. str. 61—89. ISBN 0-520-05605-1. 
  • Drake, Richard H. (1988), "Julius Evola, Radical Fascism and the Lateran Accords," The Catholic Historical Review 74: 403–419.
  • Drake, Richard H. (1989), "The Children of the Sun," in The Revolutionary Mystique and Terrorism in Contemporary Italy (Bloomington: Indiana University Press, ISBN 0-253-35019-0), 114–134.
  • Atkins, Stephen E. (2004). Encyclopedia of Modern Worldwide Extremists and Extremist Groups. Greenwood Publishing Group. 
  • Coogan, Kevin (1999). Dreamer of the Day: Francis Parker Yockey and the Postwar Fascist International. Brooklyn, New York: Autonomedia. ISBN 9781570270390. 
  • Gillette, Aaron (2014). Racial Theories in Fascist Italy. Routledge. 
  • Staudenmaier, Peter (2019). „Racial Ideology between Fascist Italy and Nazi Germany: Julius Evola and the Aryan Myth, 1933–43”. Journal of Contemporary History. 55 (3): 473—491. S2CID 211306550. doi:10.1177/0022009419855428. 
  • Wolff, Elisabetta Cassina (19. 10. 2016). „Evola's interpretation of fascism and moral responsibility”. Patterns of Prejudice. 50 (4–5): 478—494. ISSN 0031-322X. S2CID 152240495. doi:10.1080/0031322X.2016.1243662. Pristupljeno 21. 7. 2022. 
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Јулијус_Евола&oldid=27693171”