Julska monarhija

Julska monarhija (franc. Monarchie de Juillet) je bila francuska država pod dinastijom Orleana. Postojala je u periodu od 1830. do 1848. godine. Uspostavljena je tokom Julske revolucije (26–29. jul 1830). Ukinuta je tokom revolucije 1848. godine i zamenjena je Drugom francuskom republikom. Jedini vladar Julske monarhije bio je Luj-Filip I Orleanski.

Kraljevina Francuska Royaume français Francuska
Zastava Grb
Himna "Parižanin"
Francuska 1839. godine
Geografija
Kontinent		Evropa
Regija		zapadna Evropa
Prestonica		Pariz
Društvo
Službeni jezik		francuski
Religija		katolicizam
Politika
Oblik države		kraljevina
— Kralj		Luj-Filip I
Zakonodavna vlast		Francuski parlament
Istorija
Istorijsko doba		novi vek
— Osnivanje		1830.
— Ukidanje		1848.
Događaji
— Julska revolucija		26. jul 1830.
— usvajanje ustava		23. februar 1848.
— državni udar		23. februar 1848.
Geografske i druge karakteristike
Valuta		francuski franak
Zemlje prethodnice i naslednice Francuske
Prethodnice:		Naslednice:
	Burbonska restauracija	Druga francuska republika

Nastanak

„Sloboda predvodi narod”, Ežen Delakroa

Vilelova vlada izazivala je nezadovoljstvo u narodu. Opozicija se okuplja oko Šatobrijana. Tenzije su navele vladu da raspusti Skupštinu u kojoj je i dalje imala većinu. Rezultati izbora za novu Skupštinu bili su porazni po vladu. Vilel je morao da odstupi, a vladu su sastavili beznačajni ljudi od kojih je jedini značajan bio ministar unutrašnjih poslova, Martinjak. On je sproveo nekoliko mera za ublaživanje režima. Njegova vlada smenjena je 1829. godine, a nova vlada sastavljena je od krajnjih reakcionara. Sitna buržoazija i niži slojevi sve otvoreno govore o uspostavljanju republike. Sukob sa politikom ekstremne reakcije prenosi se na Skupštinu koja se suprotstavila kralju. Šarl je na to odgovorio odlukom da vlada bez zakona, pomoću dekreta. To je, u stvari, bio državni udar kralja Šarla. Objavio je četiri ordonanse (dekreta) pripremljene u tajnosti koje su pooštravale režim prema nižim slojevima.

Julska revolucija

Glavni članak: Julska revolucija

Objavljivanje ordonansi dovelo je do izbijanja ustanka u Parizu. Podigli su ga direktori i urednici raznih listova, njih 44, koji su uputili poziv Skupštini da se ne razilazi i da sutradan izdaju novine kao da ordonanse (o zavođenju cenzure) uopšte nisu izdate. Policija je pokušala da zaposedne redakcije i štamparije opozicionih listova. Novinari i radnici suprotstavljaju joj se silom. Štampaju proglase u kojima pozivaju narod da im pomogne. Slabe žetve 1828. i 1829. godine doprinele su mobilisanju naroda. Prvo je krenulo predgrađe Sen Marso (27. jula 1830. godine). Vlada je proglasila vanredno stanje i imenovala maršala Marmona za zapovednika Pariza. Njegove trupe od 11.000 vojnika lako istog dana razbijaju prvi nalet pobunjenog naroda. U toku noći ustanak se širi. Na tornjevima Notr Dama pojavljuje se ogromna trobojna zastava. Grupe ustanika prodiru u skladišta oružja. U zoru 28. jula zauzet je centralni arsenal i nekoliko barutana. Narodu prilazi i Narodna garda sa celokupnim naoružanjem.

Ustanak se širi sledećeg dana, 29. jula, kada se prenosi na levu obalu Sene. Ustanici zauzimaju Burbonsku palatu. Dva opsednuta puka na Trgu Vandom prilaze ustanicima. Ustanici napreduju ka Luvru i Tiljeriju koje odsecaju od ostatka grada. Kraljeve snage beže preko trga Konkord i Jelisejskih polja iz Pariza. Marmon je u podne naredio povlačenje. U ranim popodnevnim časovima prestaju borbe. Narod je ovladao Parizom. Šarl se za to vreme nalazio na 20 km od Pariza, u dvorcu Sen Klu. Kada je saznao vest o gubitku prestonice, smenjuje Polinjakovu vladu i imenuje vladu generala Mormara. Narod je nije hteo prihvatiti. Obavešten o tome, Šarl se prebacuje u Versaj, odatle u Rambuje gde 2. avgusta potpisuje akt o abdikaciji prestola u korist svoga unuka, vojvode od Bordoa. Narod, međutim, nije želeo Burbone. Kralj se u Šerburu ukrcao na brod i otišao u svoje treće, poslednje progonstvo. Umro je 1836. godine u Nemačkoj.

Šezdesetak poslanika Narodne skupštine je 29. jula izabralo gradsku komisiju koja je trebalo da preuzme vlast u Parizu. Za komandanta Nacionalne garde je, kao i posle pada Bastilje, izabran Lafajet. Gradska komisija dodelila je sebi funkciju privremene vlade. Proglasila je 30. jula zbacivanje Burbona. Lafajet je odbio funkciju predsednika Republike. Na predlog Taljerana trebalo je sačuvati monarhiju time što bi se na presto doveo vojvoda Orleanski, Luj Filip, sin revolucionara Filipa Egalitea. Buržoazija je oduševljeno prihvatila ideju i poslala delegaciju u Neji. Luj Filip se sakrio misleći da dolaze da ga hapse. Skupština ga je i bez njegovog formalnog pristanka proglasila namesnikom prestola. Izrazila je zahtev da se poštuje trobojka i striktno primenjuje Povelja. Orleanski svečano obećava ono što se od njega traži. Grli se sa Lafajetom i obećava da će čuvati tekovine Revolucije. Na vlast sada dolaze krupni kapitalisti. Radi zahteva srednje i sitne buržoazije, koje su takođe učestvovale u Julskoj revoluciji, unesene su neke izmene u Povelju. Ukinuta je cenzura, garantovana sloboda štampe, ukinuta je preambula o božanskom poreklu kraljeve vlasti, sednice Doma lordova postaju javne, Skupština stiče pravo zakonodavne inicijative, ozakonjena je Narodna garda, Povelja je preimenovana u Ustav. Proglašenjem Luja Orleanskog za kralja završena je Julska revolucija 9. avgusta 1830. godine. Novu vlast u Parizu prihvataju velike sile, Engleska među prvima, a Rusija poslednja.

Unutrašnja politika

Francuska u periodu Julske monarhije doživljava demografski uspon. Za samo 15 godina broj stanovnika povećao se za 5 miliona (na 35 miliona). Francuska je i dalje bila agrarna zemlja. Oko 75% stanovništva bavilo se poljoprivredom. Uspon francuske poljoprivrede, usled ubrzane industrijalizacije, otpočinje 1840.tih godina. Posle 1830. godine otpočinje ubrzan razvoj industrije u Francuskoj. Najbrže se razvija tekstilna industrija, pre svega proizvodnja pamučnih vlakana. Odmah iza nje je prehrambena industrija, dok se teška industrija razvija nešto sporije. Papirnog novca je malo. Plaća se, pre svega, srebrom. Očigledan je napredak u trgovini. Stvara se kapitalistička socijalna struktura. Razbija se tradicionalna podela na „vodeće redove“ i „narod“ i stvara se nova: buržoazija-proletarijat. Buržoazija je podeljena na krupnu, srednju i sitnu. Seljaštvo je najmnogobrojnije, ali politički najmanje razvijeno; u velikom broju nepismeno i zainteresovano samo da plaća što manje poreze i širi zemljišni posed.

Tokom perioda burbonske restauracije vlast u Francuskoj drži veleposednička aristokratija. Sada ona gubi monopol i mora da deli vlast sa drugim društvenim slojevima. Buržoazija je imala aktivno biračko pravo i nastojala je da ga ostali slojevi nemaju. Tako je režim Luja-Filipa imao snažnu opoziciju u Parlamentu i izvan njega još od samog početka. Parlamentarnu opoziciju čine intelektualci na čelu sa Odilonom Baroom. U Parlamentu su postojale i druge grupe. Nekadašnja Konzervativna stranka se pocepala (na liberale i konstitucionaliste). Njoj su pripadali i Adolf Tjer i Gizo. U Francuskoj su se od 1830. do 1840. godine vlade brzo smenjivale. Konačno, 1840. godine učvrstila se Gizoova vlada koja će trajati sedam godina.

Vanparlamentarna opozicija bila je po vlast mnogo opasnija. Činili su se slojevi sitne buržoazije iritirani lošim žetvama posle 1830. godine. Česte su pobune gladnih, napadi na prodavnice, razbijanje mašina. Štampaju se listovi koji traže republiku. Represalije su surove. Najznačajniji ustanak na početku Julske monarhije je Prvi lionski ustanak koga su podigli radnici svilarske industrije u Lionu. On je ugušen iste, 1831. godine. Juna sledeće godine izbio je ustanak u Parizu koji je takođe surovo ugušen. Dobre žetve nakon 1832. godine smirile su situaciju. Godine 1833. otganizuju se prvi radnički štrajkovi. Vlada vojvode Broljija se surovo obračunava sa radnicima što dovodi do izbijanja novog, Drugog lionskog ustanka. Ustanici drže Lion četiri dana i padaju pod naletima kraljevih trupa. Istovremeno je izbio i ustanak u Parizu koji je takođe ugušen. Porazi ova dva ustanka naneli su težak udarac radničkom pokretu. Trebaće mu više godina da se oporavi. U narednim godinama ekstremni revolucionari deluju u tajnosti. Predvode ih Ogist Blanki i Anri Barbes. Blanki je jedno vreme proveo u zatvoru, ali je odmah nakon oslobađanja nastavio sa kovanjem zavera. Okolnosti su mu išle na ruku. Prva svetska privredna kriza, koja je izbila 1837. godine, pogodila je zemljoradnju i industriju, odnosno veliku masu siromašnog sveta. Blankisti su to iskoristili da maja 1839. godine podignu ustanak u Parizu. Pokušaj je bio neuspešan. Blanki i Barbas su uhapšeni i osuđeni na smrt, ali su kasnije pomilovani (zamenjena im je kazna doživotnom robijom). Istovremeno protiv vlade rade i bonapartisti okupljeni oko Luja Napoleona Bonaparte. Oni su 1836. godine neuspešno pokušali da pobune garnizon u Strazburu. Pokušaj su ponovili u Bulonju 1840. godine, takođe neuspešno. Bonaparta je uhapšen i osuđen na doživotnu robiju. On će 1846. godine pobeći u London.

Gizo je došao na čelo vlade 1840. godine. Uspeo je da stabilizuje Julsku monarhiju. Sredio je finansije države, unapredio školstvo, ali je na političkom planu bio konzervativan odbijajući bilo kakve reforme. Opozicija deluje. Najznačajniji opozicionar ovog vremena je Alfons de Lamartin.

Spoljna politika

Na međunarodnoj sceni evropske politike u periodu od 1815. do 1848. godine dominiraju tri problema: borba protiv revolucija, spoljne intervencije u unutrašnje poslove drugih zemalja i istočno pitanje.

Sveta alijansa je uspela da prvih godina svog postojanja vojnom intervencijom uguši revolucionarne pokrete u Nemačkoj, Italiji i Španiji. Meternih, ruski car Aleksandar i francuski ministar spoljnih poslova Šatobrijan došli su na ideju da upute svoje trupe u Latinsku Ameriku. Međutim, tome se energično usprotivio američki predsednik Džejms Monro i Kongres SAD. Monro je izjavio da se američki kontinenti ne mogu smatrati predmetom kolonizacije bilo koje evropske sile (Monroova doktrina). Sveta alijansa se povukla, a Britanija je priznala nezavisnost Meksika, Kolumbije i Buenos Ajresa. Pitanje Brazila bilo je komplikovano. Tokom Napoleonovih ratova, kralj Portugala, Žoao VI , napustio je Lisabon i sklonio se u Brazil odakle je 1815. godine proglasio Kraljevstvo Portugala, Brazila i Algrave. Žoao se 1821. godine morao vratiti u Evropu, a za brazilskog kralja postavio je svoga sina Pedra I. Brazil je 1822. godine podigao pobunu protiv metropole, a Pedro je proglašen za brazilskog cara. Na nagovor britanske vlade, Lisabon je 1825. godine priznao nezavisnost Portugala.

Držanje Velike Britanije bilo je odlučujuće i u sticanju nezavinosti Belgije. Konferencija ambasadora velikih sila priznala je nezavinost Belgije 1830. godine, a sledeće godine odredila joj je neutralni status. Granicama Belgije obuhvaćen je i Luksemburg. Postavilo se pitanje vladara, koje je rešeno zahvaljujući popustljivosti Luja Filipa; kralj je postao Leopold Saks-Koburški. Do intervencije stranih sila došlo je i u belgijsko-holandskom ratu.

Svaki pokušaj obnavljanja Svete alijanse nailazio je na žestok otpor Francuske (koja je pretila da će na svaku intervenciju Austrije u drugim zemljama, slati svoje trupe u iste zemlje) i Britanije (koja je bila manje izričita). Ove dve države su 1834. godine, zajedno sa Španijom i Portugalijom sklopile sporazum kojim je stvoren Četvorni savez za odbranu liberalnog režima od napada spolja. Antantu su, međutim, kvarile anglo-francuske suprotnosti na starom kontinentu, Mediteranu i prekomorskim kolonijama. Luj Filip se postepeno približava Meternihu što će dovesti do sklapanja francusko-austrijskog sporazuma 1838. godine. Vrhunac anglo-francuskog nepoverenja nastupiće u vreme druge egipatske krize (1839/40). Rusi, Austrijanci, Prusi i Englezi sklapaju 1840. godine Četvorni sporazum o odbrani osmanskog integriteta. Sporazum je uperen protiv Francuske. Rezultat je skapanje Londonskog sporazuma, poznatog i kao Dardanelski sporazum o moreuzima. On predstavlja ozbiljan poraz Rusa. Nakon sklapanja sporazuma dolazi do francusko-austrijskog zbližavanja. Meternih ima francusku podršku u likvidaciji Krakovske republike 1846. godine. Intervenciju protiv švajcarskih ustanika sprečiće izbijanje revolucija 1848. godine.

Kolonijalna politika

Francuska kolonijalna politika u ovom periodu usmerena je ka smirivanju situacije u severnoj Africi. Šarl X je 1830. godine uputio trupe u Alžir protiv berberskih gusara. Emir Abdel-Kader proglasio je sveti rat protiv Francuza, a pomoć mu je pružao i susedni Maroko. Ustanak je ugušen bitkom kod Islija 1844. godine.

Pad

Glavni članak: Revolucija 1848. u Francuskoj

U Francuskoj, na mestu ministra spoljnih poslova nalazio se Gizo od 1840. godine. On je 1847. godine postao i predsednik vlade. Odbijao je svaku reformu, a jedini odgovor bio mu je „Obogatite se“. Napadi na njega u Narodnoj skupštini nakon izbijanja krize postaju sve češći. Gizo se ipak održao na vlasti. Opozicija se tada okupljala oko Anrija V, unuka Šarla X koga je nameravala da postavi na presto. Zbog toga su doneseni zakoni o zabrani okupljanja. Kako bi prevarili vlast, opozicioni blok se okupljao po banketima na kojima se raspravljalo protiv vlade. Prvi takav banket održan je u Parizu; pevala se Marseljeza i diskutovalo protiv vlade. Jedan od vođa opozicije bio je Alfons Lamartin koji je sastavio delo „Istorija žirondinaca“ gde slavi revoluciju iz 1789. godine. Revolucija koja se u literaturi obično naziva „revolucijom 1848.“ predstavlja samo završnu fazu revolucionarnog pokreta započetkom 80 godina ranije.

Revolucija u Francuskoj izbija nakon odbijanja Gizoa da dopusti Nacionalnoj gardi održavanje banketa. Oficiri, podržani od opozicije, dogovaraju da se banket ipak organizuje. Banket je odložen, ali je otpočeto sa demonstracijama protiv Gizoa, na kojim se pevala Marseljeza i Himna žirondinaca. Na trgu Konkord Nacionalna garda nevoljno razbija manifestacije (ubijena su dva civila). Ona često prelazi na stranu naroda. Konačno, februara 1848. godine Narodna garda odbila je poslušnost. Gizo je podneo ostavku. Istog dana (23. februar) došlo je do sukoba naroda i odreda vojske koji se završio sa preko 20 mrtvih. Ujutro sledećeg dana Pariz je prekriven barikadama. Kralj je poverio sastav nove vlade vođi levice, Tjeru. Komandu nad vojskom koja je trebalo da zavede red u gradu poverio je Bižou, slavnom po uspesima u Alžiru, ali omrznutom zbog suzbijanja pobune iz 1834. godine. Vojska je, da bi povratila kontrolu nad gradom, obrazovala četiri kolone, ali je samo jedna ostvarila svoje ciljeve. Bižo je naredio vojsci da se povuče u kasarne. Kralj Luj-Filip je pokušao da sledećeg dana izvrši smotru Nacionalne garde, ali je dočekan uzvicima: „Dole sistem, živela reforma“. Zbog toga je prinuđen na abdikaciju u korist svoga unuka. Kraljevska porodica napustila je Tiljerije koji je odmah zatim opljačkan od strane svetine. Vladarska prava Lujevog unuka nisu mogla biti ostvarena. Manifestanti su tražili zavođenje republike. Na poziv Lamartina, kliču „privremenoj vladi“ sastavljenoj od republikanaca iz redova građana. Privremena vlada objavila je sledeći proglas: „Privremena vlada hoće republiku, s tim da to odobri narod čije će mišljenje smesta biti zatraženo...“. Republikanci su na referendumu dobili željeni odgovor. Julsku monarhiju zamenila je Druga francuska republika koja je postojala do proglašenja Drugog francuskog carstva 1852. godine.

Izvori

• Žak Godšo, Revolucije 1848, Beograd, Nolit (1971)
• Tarle, J. V. (2008). Istorija novog veka. Beograd: Naučno delo. ISBN 978-86-6021-007-6. 
• Čedomir Popov; Građanska Evropa (1770-1914), Zavod za udžbenike (2010)