Википедија

Džozef Pulicer

Džozef Pulicer (engl. Pulitzer Joseph;[1] Mako, 10. april 1847 — Čarlston, 29. oktobar 1911) je bio severnoamerički novinar mađarskog porekla. Bio je vlasnik listova Post-Dispeč iz Sent Luisa, World i Evening World iz Njujorka. Hrabro je iznosio upečatljive primere društvene i ekonomske nejednakosti, te je težio reformama i otklanjanju zloupotreba, pa je time stekao naziv osnivač senzacione štampe u SAD. Džozef Pulicer je osnivač Pulicerove nagrade za dela iz različitih oblasti kao što su: američka istorija, poezija, drama, romani, muzika, novinarstvo. Pulicerova nagrada dodeljuje se svake godine, a mogu je dobiti samo američki državljani. Na univerzitetu Kolumbija osnovao je 1903. godine prvu novinarsku školu.

Džozef Pulicer
Džozef Pulicer
Lični podaci
Datum rođenja(1847-04-10)10. april 1847.
Mesto rođenjaMako, Austrijsko carstvo, danas Mađarska
Datum smrti29. oktobar 1911.(1911-10-29) (64 god.)
Mesto smrtiČarlston, SAD

Mladost uredi

On je rođen kao Pulicer Jožef (redosled imena po mađarskom običaju) u Makou, oko 200 km jugoistočno od Budimpešte, kao sin Elize (Berger) i Fulop Pulicer.[2][3] Puliceri su bili među nekoliko jevrejskih porodica koje su živele u tom području i stekle reputaciju trgovaca i dućandžija.[4] Džozefov otac je bio ugledni biznismen, smatran je za drugog od „najistaknutijih trgovaca“ Makoa. Njihovi preci su se iz Police u Moravskoj iselili u Ugarsku krajem 18. veka.[5]

Godine 1853, Fulop Pulicer je bio dovoljno bogat da se povuče. Porodicu je preselio u Peštu, gde je decu školovao kod privatnih učitelja, a predavao francuski i nemački jezik. Godine 1858, nakon Fulopove smrti, njegov posao je bankrotirao, a porodica je osiromašila. Džozef je pokušao da se prijavi u razne evropske vojske radi posla pre nego što je emigrirao u Sjedinjene Države.[6]

Služba u građanskom ratu uredi

Pulicer je pokušao da se pridruži vojsci, ali ga je odbila Austrijska vojska, zatim je pokušao da se pridruži francuskoj Legiji stranaca da bi se borio u Meksiku, ali je na sličan način odbijen, a zatim i Britanskoj vojsci gde je takođe odbijen. Konačno je regrutovan u Hamburgu, u Nemačkoj, da se bori za Uniju u Američkom građanskom ratu u avgustu 1864. Pulicer nije znao engleski kada je stigao u luku Boston 1864. u uzrastu od 17 godina, a njegov put je platila regrutna služba Masačusetsa. Saznavši da regrutari troše lavovski deo njegove nagrade za regrutaciju, Pulicer je napustio regrutnu stanicu na Dir Ajlandu i otišao u Njujork. Plaćeno mu je 200 dolara da se prijavi u Linkolnovu konjicu 30. septembra 1864. godine.[7] Bio je deo Šeridanove vojske, u 1. njujorškom konjičkom puku[8][9] u kompaniji L, pridružio se puku u Virdžiniji u novembru 1864. i borio se u Apomatoks kampanji, pre nego što je demobilisan 5. juna 1865. Iako je govorio nemački, mađarski i francuski, Pulicer je malo poznavao engleski sve do nakon rata, pošto je njegov puk bio sastavljen uglavnom od nemačkih doseljenika.[10]

Rana karijera u Sent Luisu uredi

Posle rata, Pulicer se vratio u Njujork, gde je ostao kratko. Preselio se u Nju Bedford u Masačusetsu zbog kitolovske industrije, ali je otkrio da mu je to previše dosadno. Vratio se u Njujork sa malo novca. Bez prebijene pare, spavao je u vagonima na kaldrmisanim sporednim ulicama. Odlučio je da otputuje kao „slepi putnik“ (tovarnim vagonima) u Sent Luis, Misuri. Svoju jedinu imovinu, belu maramicu, prodao je za 75 centi.

Kada je Pulicer stigao u grad, kasnije se prisećao: „Svetla Sent Luisa su mi izgledala kao obećana zemlja.“ U gradu je njegov nemački bio koristan koliko i u Minhenu zbog velike etničke nemačke populacije, zbog snažne imigracije od revolucija 1848. U Westliche Post je video oglas za konjušara mazgi u kasarni Benton. Sledećeg dana je prepešačio četiri milje i dobio posao, ali ga je zadržao samo dva dana. Dao je otkaz zbog loše hrane i hirova mazgi, rekavši: „Čovek koji nije vodio računa o šesnaest mazgi ne zna šta su posao i nevolje.“[11] Puliceru je bilo teško da zadrži posao; bio je suviše mršav za težak rad i verovatno previše ponosan i temperamentan da bi primao naređenja.

Radio je kao konobar u Toni Faustu, poznatom restoranu u Petoj ulici. Tu lokaciju su posećivali članovi Filozofskog društva Sent Luisa, uključujući Tomasa Dejvidsona, Nemaca Henrija K. Brokmajera; i William Torrey HarrisVilijam Tori Haris. Pulicer je proučavao Brokmajera, koji je bio poznat po prevodu Hegela, i on bi se „držao Brokmajerovih gromoglasnih reči, čak i dok ih je služio perecima i pivom.“[12] Otpušten je nakon što mu je poslužavnik iskliznuo iz ruke, te je jedan od gostiju je bio natopljen pivom.

Pulicer je svoje slobodno vreme provodio u Trgovačkoj biblioteci Sent Luisa na uglu ulica Peta i Lokust, učeći engleski i halapljivo čitajući. Tamo je stekao prijatelja za ceo život u bibliotekaru Udu Brahvogel. Često je igrao u šahovskoj sobi biblioteke, gde je Karl Šurc primetio njegov agresivni stil. Pulicer se veoma divio Šurcu, rođenom u Nemačkoj, amblemu uspeha koji građanin rođen u inostranstvu postiže svojom energijom i veštinama. Godine 1868, Pulicer je primljen u advokatsku komoru, ali je njegov loš engleski i neobičan izgled odvraćao klijente. Mučio se sa izvršenjem manjih papira i naplatom dugova. Te godine, kada je novinama Westliche Post bio potreban reporter, ponuđen mu je posao.[13]

Ubrzo nakon toga, on i nekoliko desetina ljudi platili su brzogovornom promoteru po pet dolara, nakon što su mu obećani dobro plaćeni poslovi na plantaži šećera u Luizijani. Ukrcali su se na parobrod, koji ih je odveo niz reku 30 milja južno od grada, odakle ih je posada isterala. Kada je brod otišao, muškarci su zaključili da su obećani poslovi na plantažama bili varka. Vratili su se u grad, gde je Pulicer napisao izveštaj o prevari i bio je zadovoljan kada ga je prihvatio Westliche Post, koji su uređivali dr Emil Pritorius i Karl Šurc, što je očigledno bila njegova prva objavljena novinska priča.[13]

Pulicer je 6. marta 1867. postao naturalizovani američki državljanin.[13]

Ulazak u novinarstvo i politiku uredi

 
Pulicerova hromolitografija postavljena na kompozit njegovih novina.

U zgradi Westliche Post, Pulicer je upoznao advokate Vilijama Patrika i Čarlsa Filipa Džonsona i hirurga Džozefa Neša Makdauela. Patrik i Džonson su Pulicera nazivali „Šekspirom“ zbog njegovog izuzetnog profila. Pomogli su mu da obezbedi posao u Atlantskoj i Pacifičkoj železnici.[13] Njegov posao je bio da zabeleži zemljišne akte za železnicu u dvanaest okruga u jugozapadnom Misuriju gde je železnička pruga planirala da izgradi prugu.[14] Kada je završio, advokati su mu dali prostor za sto i dozvolili mu da studira pravo u njihovoj biblioteci kako bi se pripremio za advokaturu.

Pulicer je pokazao talenat za izveštavanje. Radio bi po 16 sati dnevno – od 10 do 2 sata ujutru. Imao je nadimak „Džoi Nemac” ili „Džoi Jevrej“. Učlanio se u Filozofsko društvo i posećivao nemačku knjižaru u kojoj su se družili mnogi intelektualci. Među njegovom novom grupom prijatelja bili su Džozef Kepler i Tomas Dejvidson.[15]

Reference uredi

  1. ^ „The Pulitzer prizes – Answers to frequently asked questions”. Pulitzer.org. Arhivirano iz originala 1. 8. 2016. g. Pristupljeno 10. 8. 2009. 
  2. ^ „Joseph Pulitzer: Hungarian revolutionary in America”. Arhivirano iz originala 11. 4. 2017. g. Pristupljeno 24. 7. 2009. 
  3. ^ Christensen, Lawrence O.; Foley, William E.; Kremer, Gary (oktobar 1999). Dictionary of Missouri Biography. University of Missouri Press. ISBN 978-0-8262-6016-1. 
  4. ^ „Holiday films celebrate women”. Jewish Journal. 12. 11. 2015. 
  5. ^ „The Pulitzer Prizes – Pulitzer biography”. Pulitzer.org. 
  6. ^ András Csillag, "Joseph Pulitzer's Roots in Europe: A Genealogical History," American Jewish Archives, Jan 1987, Vol. 39 Issue 1, pp. 49–68
  7. ^ Morris 2010, str. 18–21
  8. ^ „1st NY Cavalry Regiment during the Civil War”. dmna.ny.gov. 8. 2. 2018. Pristupljeno 2019-03-26. 
  9. ^ „1st New York Cavalry - Battles and Casualties during the Civil War”. dmna.ny.gov. NY Military Museum and Veterans Research Center. 15. 3. 2006. Pristupljeno 2019-03-26. 
  10. ^ Swanberg 1967, str. 3–4.
  11. ^ Swanberg 1967, str. 4–5.
  12. ^ Swanberg 1967, str. 6.
  13. ^ a b v g Swanberg 1967, str. 7–8.
  14. ^ Morris 2010, str. 35
  15. ^ Swanberg 1967, str. 10.

Literatura uredi

Spoljašnje veze uredi

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Џозеф_Пулицер&oldid=27553429”