Википедија

Džordž Harison

Džordž Harison (engl. George Harrison; Liverpul, 25. februar 1943 — Los Anđeles, 29. novembar 2001) bio je engleski gitarista, pevač, tekstopisac i filmski producent.

Džordž Harison
Harison u Beloj kući 1974.
Lični podaci
Puno imeDžordž Harison
Datum rođenja(1943-02-25)25. februar 1943.
Mesto rođenjaLiverpul, Engleska, Ujedinjeno Kraljevstvo
Datum smrti29. novembar 2001.(2001-11-29) (58 god.)
Mesto smrtiLos Anđeles, SAD
ZanimanjeMuzičar, pevač, tekstopisac, muzički i filmski producent
Muzički rad
Aktivni period1958—2001
Žanrrok, pop
Instrumentvokal, gitara
Izdavačka kućaParlophone, Capitol, Swan, Apple, Vee-Jay, Dark Horse, Gnome
Ostalo
Veb-sajtwww.georgeharrison.com

Najpoznatiji je kao član Bitlsa. Iako su Pol Makartni i Džon Lenon bili glavni tekstopisci u grupi, mnogi njihovi albumi sadržali su makar jednu Harisonovu kompoziciju, kao što su "While My Guitar Gently Weeps", "Here Comes the Sun" i "Something".

Od 1965. počeo je da vodi Bitlse u folk-rok kroz svoj interes prema muzici Boba Dilana kao i prema klasičnoj indijskoj muzici kroz njegovo korišćenje sitara (tradicionalnog instrumenta) u pesmi "Norwegian Wood (This Bird Has Flown)". Razvio je ljubav prema indijskoj kulturi i misticizmu koje je prestavio ostalim članovima Bitlsa i njihovoj publici kroz njeno uvođenje u njihovu muziku. Nakon raspada Bitlsa 1970. objavljuje trostruki album All Things Must Pass, sa koga su nastala dva hit singla. Takođe je 1971. organizovao Koncert za Bangladeš sa Ravijem Šankarom, kao prethodnica za kasniji veliki humanitarni koncert Live Aid.

Objavio je više komercijalno uspešnih singlova i albuma kao solo izvođač, takođe je i jedan od osnivača grupe Traveling Wilburys. Kao uspešan muzičar učestvovao je u svojstvu gostujućeg gitariste u pesmama Bedfingera, Ronija Vuda i Bilija Prestona, poznate su i njegove kolaboracije sa Bobom Dilanom, Erikom Kleptonom i Tomom Petijem. Magazin Roling stoun ga je proglasio 11. najboljim gitaristom svih vremena ("100 Greatest Guitarists of All Time").

Harisonov prvi brak sa Peti Bojd okončan je razvodom 1977. Sledeće godine oženio se Olivijom Trinidad Aris sa kojom ima jednog sina. Harison je preminuo 2001, u 59. godini života, od raka pluća. Kremiran je i njegov pepeo je rasut u rekama Gang i Jamuna u skladu sa hinduističkom tradicijom.

1943–57: Detinjstvo i rana mladost uredi

Za više informacija pogledajte: Kvorimen
 
Harisonova prva kuća i mesto rođenja – 12 Arnold Grove

Rođen u Liverpulu, Engleska,25. februara 1943, Harison je bio najmlađi od četvoro dece Harolda Harisona i njegove žene Luize.[1] Imao je jednu sestru Luiz, i dva brata, Harija i Pitera.[2] Njegova majka je bila prodavačica iz katoličke porodice sa irskim korenima, a njegov otac je bio kondukter koji je radio kao upravitelj broda.[2][3] Njegova buduća žena, model Peti Bojd, opisala je Harisonove roditelje kao "prilično kratke i pune Liverpula".[4] Prema njenom mišljenju, Harisonova majka je pružala dosta podsticaja : "Sve što je želela za svoju decu je da budu srećni, primetila je i da ništa ne čini Džordža toliko srećnim od stvaranja muzike".[4] Kao entuzijastičan muzički fan, bila je poznata po svom glasnom pevanju koje je privlačilo dosta publike.[5] Dok je bila trudna sa Džordžom, često je slušala nedeljni program Radio Indija. Harisonov biograf Džošua Grin napisao je,"Svake nedelje puštala je mistične zvuke izvođene od strane sitare i table (instrumenti), nadajući se da će egzotična muzika doneti mir njenoj bebi".[6]

Harison je prvih šest godina života proveo u trošnoj kući, sa poljskim toaletom, dok se njegova celokupna kuća grejala na jedan kamin.[7][8] 1948. u petoj godini, Harison se upisao u osnovnu školu.[9] Nakon završene osnovne škole, položio je završni ispit i direktno se upisao na Liverpulski Institut.[10]

Godine 1956, doživeo je otrkovljenje:dok je vozio bicikl, čuo je pesmu Elvisa Prislija "Heartbreak Hotel" iz obližnje kuće, pesma je potstakla njegovo interesovanje za rokenrol.[11][12] Često je sedeo u zadnjoj klupi crtajući gitare u školskim knjigama, kasnije je to prokomentarisao: "Bio sam potpuno opsednut gitarama ".[13]

Iako zabrinut zbog želje svog sina za ostvarenjem muzičke karijere, krajem 1956. Harisonov otac mu kupuje akustičnu gitaru.[14][4] Prijatelj njegovog oca uči Harisona kako da izvodi pesme "Whispering", "Sweet Sue", i "Dinah". Inspirisan muzikom Loni Donegana formira grupu Rebels sa svojim bratom Piterom i njegovim prijateljem, Arturom Kelijem.[15][16] Na autobuskoj liniji 56 Harison upoznaje Pola Makartnija, koji postaje član grupe Džona Lenona Kvorimen, a njih dvojica su se sprijateljili deleći zajedničku ljubav prema muzici..[17][18]

1958–70: Bitlsi uredi

Glavni članak: Bitlsi

Marta 1958, Harison se pojavljuje na audiciji za novog člana Kvorimena, ali Lenonu se nije dopala činjenica da ima 14 godina, te je smatrao da je suviše mlad da se pridruži bendu.[19] Tokom drugog sastanka, koji je organizovao Makartni, izvodio je gitarski deo instrumentalne pesme "Raunči" na gornjoj palubi liverpulskog autobusa..[20][21] Ubrzo je počeo da se druži sa grupom, uskakao je kao gitarista po potrebi,[22] i do vremena kad je napunio 15. godina prihvaćen je kao punopravan član.[23] Iako je njegov otac želeo da on nastavi školovanje, Harison je napustio školu sa 16 godina i nekoliko meseci radio je kao šegrt električara u lokalnoj robnoj kući.[24][25][26] Tokom prve turneje po Škotskoj 1960, Harison koristi pseudonim "Karl Harison", odajući poštu Karlu Perkinsu.[27]

Tokom 1960, Alan Vilijams ugovara da bend, koji sada dobija naziv Bitlsi, nastupa u Hamburgu.[28] Improvizovano muzičko obrazovanje Harison stiče svirajući sa Bitlsima, a takođe i uzimajući časove od Tonija Šeridana sa kojim su tada sarađivali, na taj način je postavio temelje svog zvuka i svoje mirne, profesionalne uloge u grupi, stekavši epitet "Mirnog Bitlsa ".[29] Prvi boravak benda u Hamburgu je završen prerano kada je Harison deportovan zbog toga što je bio previše mlad da radi u noćnim klubovima.[30] Decembra 1961. menadžer grupe postaje Brajan Epstajn, koji podiže njihov ugled i obezbeđuje im ugovor sa kompanijom „EMI-Parlophone“.[31][32] Prvi singl grupe, „Love Me Do“, dostiže 17. mesto na britanskoj listi najslušanijih pesama, i kad je njihov debitantiski album „Please Please Me“ objavljen početkom 1963, „Bitlmanija“ je otpočela.[33][34] Njihov drugi album,„With the Beatles“ (1963), uključuje i njegovu prvu solo napisanu pesmu „Don't Bother Me“.[35]

 
Harison (treći sleva) sa ostalim Bitlsima u Njujorku 1964

Od 1965 počeo je da vodi ostale Bitlse u folk rok kroz njegov interes prema muzici Bob Dilana kao i prema klasičnoj indijskoj muzici kroz njegovo korišćenje sitara (tradicionalnog instrumenta) na albumu Rubber Soul u pesmi "Norwegian Wood (This Bird Has Flown)".[36][37][38][39] Kasnije je nazvao ovaj album svojim omiljenim albuma Bitlsa.[40] Album Revolver (1966) sadržao je tri njegove kompozicije "Taxman", "Love You To" i "I Want to Tell You"..[37][41] Pesma "Tomorrow Never Knows" prikazuje stalnu težnju benda za otkrivanjem novih istočnjačkih instrumenata, dok pesma "Love You To" predstavlja prvu pesmu sa segmentima indijske muzike.[42] Prema etnomuzikologu Dejvidu Reku, ova pesma predstavlja presedan u popularnoj muzici kao primer azijske kulture koju zastupaju zapadnjaci sa poštovanjem i bez ismevanja.[43][44]

Krajem 1966. Harisonovi interesi se razilaze sa interesima ostalih Bitlsa, što se ogleda u njegovom okretanju ga istočnjačkim guruima i religioznim liderima koji su prikazani na omotu albuma Sgt. Pepper's Lonely Hearts Club Band iz 1967. godine.[45][46] Njegova solo kompozicija na ovom albumu "Within You Without You", inspirisana je Indijom i na njoj ni jedan od drugih članova Bitlsa nije radio.[47][48][49] 1968. godine stvara pesmu "The Inner Light", koju snima u EMI studiju u Mumbaju uz saradnju sa lokalnim sviračima na tradicionalnim indijskim instrumentima.[50] Kroz tekst pesme se ogleda Harisonov veliki interes ka Hinduizmu i meditaciji, dok je muzikalno više usmerena ka Karnataka stilu, za razliku od njegovog, ranije potenciranog Hindu stila.[51][52][53]

Dilan i grupa The Band su imali najvećeg uticaja na Džordža krajem svoje karije u Bitlsima.[54] Uspostavlja prijateljstvo sa Dilanom, tome najviše doprinose istovetna ideja o stvaranju muzike kao i stav o potrebi jednakosti svih članova benda, što nije bio slučaj sa Bitlsima, kod kojih su dominantne figure bili Makartni i Lenon. To se poklapalo sa plodnim periodom u njegovom pisanju pesama kao i rastućom željom za afirmacijom svoje nezavisnosti od Bitlsa.[55] Tokom snimanja albuma The Beatles 1968, tenzije u grupi rastu, što kulminira napuštanjem Starovim kratkim odlaskom iz grupe.[56] Ponovne tenzije između Bitlsa se javljaju prilikom snimanja probe u Tvikenham studiju januara 1969, što će biti upotrebljeno za stvaranje njihovog albuma Let It Be.[55] Frustriran lošim uslovima za rad u hladnom studiju, kao i primetnog Lenonovog kreativnog razdvajanja od Bitlsa i dominantnog stava Makartnija, Džordž napušta grupu 10. januara, ali pristaje da se vrati dvanaest dana kasnije.[57]

Odnosi između Bitlsa se popravljaju tokom snimanja njihovog poslednjeg albuma "Abbey Road", na kome su se našle Harisonove najznačajnije pesme "Here Comes the Sun" i "Something".[58][59] 1969. Frenk Sinatra snima svoju verziju pesme Something nazivajući je "najlepšom ljubavnom pesmom u proteklih pedeset godina".[60] Po Lenonovom mišljenju najbolja pesma ovog albuma, Something postaje druga najobrađivanija pesma Bitlsa nakon peme "Yesterday".[61]Gilmore 2002, str. 39 Piter Laveci je napisao " Harison je konačno postigao jednak status tekstopisca...sa svoja dva klasična doprinosa zadnjem albumu Bitlsa".[62]

Aprila 1970. pesma "For You Blue" postaje Harisonov drugi hit singl.[63] Povećana produktivnost i odbijanje Bitlsa da uvrste njegove pesme na albumima dovelo je do toga da u vreme njihovog raspada Harison sakupi veliki broj neobjavljenih pesama.[64] Dok je Harison rastao kao tekstopisac, njegovo prisustvo na albumima grupe je bilo ograničeno na dve do tri pesme, što je povećalo njegovu frustraciju, a na kraju i doprinelo raspadu benda.[65] Džordžovo poslednje snimanje sa Bitlsima bilo je 4. januara 1970, kada su on, Makartni i Harison snimali Harisonovu pesmu "I Me Mine".[66]

1968–87: Solo karijera uredi

Početak solo karijere uredi

Pre raspada Bitlsa Harison je već snimio i izdao dva solo albuma: Wonderwall Music i Electronic Sound, na kojima su se uglavnom nalazile instrumentalne kompozicije. Wonderwall Music, muzika iz filma Wonderwall je kombinacija indijskih i zapadnih instrumenata, dok Electronic Sound predstavlja instrumentalni album komponovan na "Mog" sintisajzerima. Objavljen u novembru 1968, Wonderwall Music je Harisonov prvi solo album na kome su radili i indijski muzičari Aashish Khan i Shivkumar Sharma.

Decembra 1969. Harison nastupa na kratkoj turneji po Evropi sa američkom grupom "Delaney & Bonnie". Tokom turneje su nastupali i Klepton, Bobi Vitlok, i bubnjar Džim Gordon i vođe benda Deleni i Boni Bramlet. Harison počinje da piše pesmu "My Sweet Lord" koja postaje njegov prvi singl u solo karijeri. Deleni Bramlet inspiriše Harisona da nauči da svira na slajd gitari, što je značajno uticalo na njegovu kasniju karijeru.

All Things Must Pass uredi

Glavni članak: All Things Must Pass

Nakon godina u kojima je njegov doprinos kao tekstopisca, na albumima Bitlsima bio ograničavan, Harison objavljuje All Things Must Pass. Bio je to trostruki album sa dva diska njegovih pesama i jednim diskom njegove improvizovane svirke sa prijateljima. Hvaljen od mnogih kao njegovo najveće dostignuće, album zauzima vrhove top lista sa obe strane Atlantika. LP je producirala njegov hit singlove My Sweet Lord i What Is Life. Album je rađen u koprodukciji Fila Spektora u čemu je korišćen njegov "Zvučni zid", od muzičara su se tu našli Star, Klepton, Geri Rajt, Preston, Klaus Vorman, ceo bend "Delaney & Bonnie" kao i grupa "Bedfinger". Ben Gerson iz Roling Stounsa opisao je ovaj ovaj album kao "muziku planinskih vrhova i nepreglednih horizonata". Muzikolog Ijan Inglis dao je svoj utisak o naslovnoj numeri albuma za koju je napisao da " priznaje prolaznost ljudskog postojanja...jednostavnog i dirljivog rastanka" sa Harisonovom bivšom grupom. 1971. Bright Tunes je tužio Harisona zbog kršenja autorskih prava, ukazujući na sličnost pesme "My Sweet Lord" sa pesmom Klifonsa "He's So Fine". Džordž je tvrdio da pesma nije plagijat, ali je izgubio sudski spor 1976. uz zaključak sudije da je to učinio podsvesno.

Godine 2000, Apple Records ponovno objavljuje All Things Must Pass povodom tridesetogodišnjice njegovog izlaska, u čijoj promociji aktivno učestvuje i Harison tokom koje daje intervju u kome se osvrnuo na svoj rad: "To je nešta što mi je predstavljalo nastavak Bitlsa. To je bio način da izađem iz Bitlsa i odem svojim putem... to je bila jedna srećna prilika".

Koncert za Bangladeš uredi

Glavni članak: Koncert za Bangladeš

Odgovorivši na molbu Ravi Šankara, Harison organizuje humanitarni događaj, koncert za Bangladeš 1. avgusta 1971, privukavši više od 40.000 ljudi u Medison skver gardenu. Cilj manifestacije bio je da se prikupe sredstva za pomoć izbeglicama tokom Bangaldeškog oslobodilačkog rata. Šankar je otvorio manifestaciju, na kojoj su nastupali mnogi muzičari, između ostalih Dilan, Klepton, Leon Rasel, Preston i Star.

Trostruki album The Concert for Bangladesh je objavljen iste godine, a godinu dana kasnije 1972. i film koncerta. Poreske nevolje kao i kasniji sporni troškovi odneli su mnoge prihode, ali je Harison posle prokomentarisao: "Glavni cilj koncerta bio je da privuče pažnju na tešku situaciju... Novac je bio sporedna stvar, iako smo kasnije imali problema sa njim... Uspeli smo dosta da sakupimo... ali je to ipak samo kap u okeanu. Najbitnije je da proširimo svest o tome i utičemo na kraj rata". Manifestacija je opisana kao inovativni prethodnik mnogih humanitarnih koncerata velikih razmera, poput Live Aid.

Living in the Material World do George Harrison uredi

1973. album Living in the Material World dolazi na prvo mesto Billboard liste najslušanijih albuma na kojoj ostaje pet nedelja, dok njegova pesma Give Me Love postaje najslušanija pesma u Americi. Dok u Velikoj Britaniji album dostiže drugo mesto na listi, na kojem ostaje 12 nedelja, a pesma stiže na 8 mesto. Album je imao raskošan izgled, a glavni osvrt bio je na Harisonovoj Hindu veroispovesti. Po Grinovom mišljenju "album je sadržao jedne od umetnički najizražajnijih pesama njegove karijere". Urednik Rolling stone Stiven Holden opisao je album kao "izuzetno privlačnim" i "duboko zavodljivim... čudesnog u svojem sjaju, kao izraz vere". Drugi kritičari su bili manje entuzijastični, sa mišljenjem da je album čudan i naglašeno sentimentalan, što je ostavilo Harisona prilično utučenog.

Novembra 1974. Harison započinje svoju 45-odnevnu turneju Dark Horse, postajući prvi bivši član Bitlsa koji je organizovao turneju po Severnoj Americi. Pored Harisonovog nastupa sa ansamblom muzičara, kao što su Preston, Tom Skot, Vil Viks, Endi Njumark i Džim Horn, turneja je uključila tradicionalnu indijsku muziku u izvođenju "Ravija Šankara, Porodice i Prijatelja". Uprkos brojnim pozitivnim kritikama, reakcija na turneju je bila negativna, sa pritužbama na sadržaj, strukturu i dužinu. Izvođenje je trajalo dva i po sata viđeno je kao predugačko za to vreme. Mnogi fanovi su bili protiv Šankarovog prisustva, pošto su očekivali da vide samo Harisonov nastup. Džordž je pojedine slušaoce razočarao prerađenim pesmama Bitlsa što su oni okarakterisali kao uvredljiv čin. Upala grla, zbog kojeg mu je glas zvučao neprirodno dovelo je do negodovanja kritike i publike, koja je turneju prozvala "mračno promuklom". Harison je bio toliko razočaran da nije održao ni jednu turneju do 1990. Urednik Robert Rodrigez je prokomentarisao " Turneja Dark Horse se može smatrati neuspehom, koji je rezultirao da jedan broj fanova nije bio siguran ni šta sluša. Otišli su svesni promašenog događaja kojem su prisustvovali".

U decembru Harison objavljuje Dark Horse, album koji mu donosi najlošije kritike u njegovoj karijeri .

Privatni život uredi

 
Dani Harison 2010. godine.

Harison se oženio manekenkom Pati Bojd 21. januara 1966, a Makartni je bio kum.[67] Harison i Bojd su se upoznali na setu 1964.[24] Razišli su se 1974., a njihov razvod je okončan 1977. Bojd je rekla da je njena odluka da prekine brak u velikoj meri posledica Džordžovih ponovljenih neverstva. Poslednje neverstvo kulminiralo je aferom sa Ringovom suprugom Morin, koju je Bojd nazvala „poslednjom čašom”. Poslednju godinu njihovog braka okarakterisala je kao „podstaknutu alkoholom i kokainom“, a izjavila je: „Džordž je prekomerno koristio kokain, i mislim da ga je to promenilo... zamrznulo njegove emocije i otvrdnulo srce“.[24] Kasnije se preselila kod Erika Kleptona i venčali su se 1979.

Harison se 2. septembra 1978. oženio Olivijom Trinidad Arijas.[68] Zajedno su imali jednog sina, Danija Harisona, rođenog 1. avgusta 1978. godine.[69]

Diskografija uredi

Glavni članci: diskografija albuma Džordža Harisona i diskografija pesama Džordža Harisona

Studijski albumi:

Vidi još uredi

Reference uredi

  1. ^ Miles 2001, str. 6.
  2. ^ a b Harry 2000, str. 492.
  3. ^ Leng 2006, str. 24.
  4. ^ a b v Boyd 2007, str. 82.
  5. ^ Spitz 2005, str. 120.
  6. ^ Greene 2006, str. 2.
  7. ^ Harrison 2002, str. 20–21.
  8. ^ Miles 2001, str. 7.
  9. ^ Inglis 2010, str. xiii.
  10. ^ Everett 2001, str. 36Greene 2006, str. 7 U britanskom školskom sistemu, to predstavlja najviši stepen srednjeg obrazovanja, a učenici ispod tog nivoa moraju najpre da završe gimnaziju, nakon čega mogu u Institut.
  11. ^ Laing, Dave (30. 11. 2001). „George Harrison, 1943–2001: Former Beatle George Harrison dies from cancer aged 58”. The Guardian. Pristupljeno 25. 12. 2012. 
  12. ^ Leng 2006, str. 302–304.
  13. ^ Lange 2001, str. 6.
  14. ^ Babiuk 2002, str. 17: Dutch Egmond
  15. ^ Babiuk 2002, str. 17.
  16. ^ Everett 2001, str. 36Spitz 2005, str. 120; Gray, Sadie (20. 07. 2007). „Lives in Brief: Peter Harrison”. The Times. Pristupljeno 22. 07. 2007.  (potrebna pretplata)
  17. ^ Inglis 2010, str. xiii–xiv.
  18. ^ Miles 2001, str. 13.
  19. ^ Spitz 2005, str. 125–126.
  20. ^ Miles 1997, str. 47.
  21. ^ Spitz 2005, str. 127.
  22. ^ Davies 2009, str. 44–45.
  23. ^ Lewisohn 1992, str. 13.
  24. ^ a b v Boyd 2007, str. 82: (secondary source)
  25. ^ Davies 2009, str. 55: (secondary source)
  26. ^ Harrison 2002, str. 29: (primary source).
  27. ^ Lewisohn, Mark (2013). The Beatles: All These Years: Volume I: Tune In. New York: Crown Archetype. str. 309. ISBN 978-1-4000-8305-3. 
  28. ^ Miles 1997, str. 57–58.
  29. ^ Leng 2006, str. 2–6; „George Harrison: The quiet Beatle”. BBC News. 30. 11. 2001. Pristupljeno 01. 1. 2013. 
  30. ^ Miles 2001, str. 27.
  31. ^ Babiuk 2002, str. 59.
  32. ^ Miles 1997, str. 84–88.
  33. ^ Greene 2006, str. 34.
  34. ^ Lewisohn 1992, str. 59–60.
  35. ^ Everett 2001, str. 193.
  36. ^ Unterberger 2002, str. 180–181.
  37. ^ a b Leng 2006, str. 19.
  38. ^ Everett 2001, str. 313–315.
  39. ^ Womack 2007, str. 124–125.
  40. ^ The Beatles 2000, str. 194.
  41. ^ Schaffner 1980, str. 75–78.
  42. ^ Everett 1999, str. 40–42.
  43. ^ Leng 2006, str. 22: (secondary source); Reck, D. B. (1985). „Beatles Orientalis: Influences from Asia in a Popular Song Form”. Asian Music. XVI: 83—150. : (primary source).
  44. ^ Winn 2009, str. 74.
  45. ^ Tillery 2011, str. 59–60.
  46. ^ Tillery 2011, str. 81.
  47. ^ Everett 1999, str. 111–112.
  48. ^ Leng 2006, str. 29–30.
  49. ^ Lavezzoli 2006, str. 178–179.
  50. ^ Tillery 2011, str. 63.
  51. ^ Harrison 2002, str. 118.
  52. ^ Lavezzoli 2006, str. 183.
  53. ^ Tillery 2011, str. 87.
  54. ^ Leng 2006, str. 52.
  55. ^ a b Leng 2006, str. 39–52.
  56. ^ Lewisohn 1992, str. 295–296.
  57. ^ Doggett 2009, str. 60–63.
  58. ^ Gould 2007, str. 576.
  59. ^ Bronson 1992, str. 262.
  60. ^ Fricke 2002, str. 178.
  61. ^ Spignesi & Lewis 2009, str. 97.
  62. ^ Lavezzoli 2006, str. 185.
  63. ^ Bronson 1992, str. 275.
  64. ^ Howard 2004, str. 36–37.
  65. ^ George-Warren 2001, str. 413.
  66. ^ Lewisohn 1988, str. 195.
  67. ^ Miles, Barry (2007). The Beatles diary : an intimate day by day history. Bridgewater, MA: World Publications Group. ISBN 1-57215-010-6. OCLC 253563327. 
  68. ^ Huntley, Elliot J. (2004). Mystical one : George Harrison : after the break-up of the Beatles (1st ed izd.). Toronto: Guernica. ISBN 1-55071-197-0. OCLC 54459927. 
  69. ^ Allison, Jr, Dale C. „Harrison, George”. Encyclopedia of the Bible Online. doi:10.1515/ebr.harrisongeorge.  Nedostaje ili je prazan parametar |url= (pomoć);

Literatura uredi

Spoljašnje veze uredi

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Џорџ_Харисон&oldid=27551797”