Ava

верска титула

Aba (u istočnoj varijanti ava, u zapadnoj opat) je aramejska reč (אבא abbā) koja znači „otac“. Pojavljuje se tri puta u Novom zavetu, Mk 14, 36, Rim 8, 15 i Gal 4, 6, uvek zajedno sa grčkim ekvivalentom (Abba/o` Pathro Patir, ’Ava, otac’). Korišćena je kao titula za pojedine pustinjske oce, na primer u Apothegmata Patrum (Izreke pustinjskih otaca).

Isusova upotreba izrazaUredi

Isus je Boga nazivao Aba, što na aramejskom znači „Otac“.[1] Isus je pod rečju otac po pravilu mislio na nebeskog oca, odnosno na Boga. Ona je čak izričito savetovao svojim učenicima da taj izraz ne upotrebljavaju ni za koga od ljudi.


Upotreba izraza na ZapaduUredi

U Zapadnoj Crkvi to je zvanični naziv za nastojatelja određenog manastira ili monaške Kongregacije koja pripada benediktinskim, cistercitskim ili trapistkim familijama ili nekim domovima određenog reda kanoskih redovnika (npr. Avgustinovski kanonički redovnici Laterana i Premonstratensiani). Prema Pravilima Sv. Benedikta opat je postavljen za oca monaške porodice i kao takav ima veliku vlast u upravljanju svojim domom, po pravilima koja on može prilagoditi klimatskim uslovima, običajima određene epohe itd. U današnje vreme opati su uvek izabrani i imaju službu u saglasnosti sa Ustavom svog Reda ili Kongregacije: nekada je to doživotno, nekada na neodeđeno vreme, nekada do navršavanja određenih godina, nekad na određeni broj godina, itd. (up. CIC (1983) can. 624. s. I).

Opat je glavni nastojatelj (up. CIC (1983) can. 613. s. 2) i, pošto su svi Redovi i Kongregacije koji imaju opate shvaćeni kao klerikalne institucije (up. CIC (1983) can. 588. s. 2), opat mora biti sveštenik, on dela sa crkvenom vlašću (up. CIC (1983) can. 596. s. 2) i on je shvaćen kao Ordinarij (up. CIC (1983) can. 134. s. I). Za razliku od drugih crkvenih upravitelja opat dobija liturgijski blagoslov pri čemu mu može biti dodeljen prsten, mitra, žezal. Opat teritorijalne opatije (formalno poznat kao 'abbot nullius' (up. dieceza)) takođe ima kvazi-episkopsku jurisdikciju nad teritorijom svoje opatije. (up. CIC (1983) can. 370). Starija praksa davanja titule opata starijem monahu kao vid počasti ali bez jurisdikcije sada je prestala. U Srednjem veku, određeni opati su postepeno zahtevali prava na određene insignije i privilegije uobičajeno rezervisane za piskope, kao i pravo da učestvuju na crkvenim saborima (od osmog sabora u Toledu 653). Ranije razlikovanje opata koji nose mitru (u pre - reformskoj Engleskoj) od drugih danas više ne postoji. Nastojatelji pojedinih poznatih manastira nose naziv nad-opati, dok, takođe, opat koji predsedava Kongregacijom nosi naziv „Opat predsednik“ ili „opat general“. Od 1893. benediktinska kongregacija je imala „opata primata“ koji je bio predstojatelj čitavog reda.

Upotreba izraza na IstokuUredi

Odgovarajući naziv za opata u Istočnoj Crkvi je iguman ili arhimandrit.

ReferenceUredi

  1. ^ Kembridžova ilustrovana istorija religije (str. 232-236), Stylos. Novi Sad: 2006. ISBN 978-86-7473-281-6.
  2. ^ Evanđelje po Mateju, glava 23:9 (prevod Vuka Karadžića)