Википедија

Akademija

установа високог образовања, истраживања или хонорарног чланства

Ukoliko ste tražili beogradski klub Akademija, pogledajte članak Klub Akademija.

Akademija (grč. Ἀκαδημία) ustanova je visokog obrazovanja, istraživanja ili počasnog članstva.[1]

Atinska škola, Rafaelova freska (1509/1510) idealizovane Akademije.

Naziv[2] je nastao od Platonove filozofske škole „Akademije“, koja je osnovana na dva kilometra severozapadno od atinskog Akropolisa oko 387. p. n. e.[3] To mesto je predstavljalo svetilište grčke boginje mudrosti, Atine.[1]

Poreklo uredi

Platonova Akademija uredi

Glavni članak: Platonova Akademija

O Platonovoj Akademiji je veoma malo poznato. Sigurno je to da je Platon sa Akademijom hteo da osnuje jedno obrazovanje, koje je filozofsko, ali isto tako pažnju posvećuje pitanjima i problemima koji danas spadaju u delokrug prirodnih nauka i posebno matematike. Osnivanje Akademije je Platonov odgovor na negativno iskustvo sa atinskom politikom. Platon nije postao političar, nego je izabrao jedan drugi put kojim bi lakše uticao na društvo, putem odgajanja i obrazovanja omladine. Nije mali broj njegovih učenika kasnije postalo politički aktivno.

Na prostoru tog velikog parka nalazila se jedna Gimnazija, jedna vrsta ondašnje sportske škole u kojoj su se mladići atinskog gornjeg staleža sastajali, zajedno trenirali i organizovali razna takmičenja. U toj Gimnaziji su se održavala predavanja i to u tri osnovna smera: Gramatika, Sport i Muzika. Sokrat je redovno posećivao Gimnaziju i nije slučajno to što u skoro svim Platonovim dijalozima Sokrat diskutuje sa mladima i da se baš to odigrava u jednoj gimnaziji. Nakon njegovog prvog putovanja na Siciliju, predavao je prvo u gimnaziji u parku „Akademija“ (u to vreme Sicilija je bila Grčka pokrajina). Kasnije Platon kupuje jedan komad zemlje pored Akademije, gde je sagradio skroman stan za stanovanje i nekoliko prostorija za predavanje i tako osniva svoju sopstvenu školu, koja kasnije postaje vrlo poznata pod imenom Platonova Akademija.

Pre nego što je Akademija bila škola, i čak pre nego što je Kimon ogradio svoje područje zidom,[4] u njoj se nalazio sveti gaj maslina posvećen Atini, boginji mudrosti, izvan gradskih zidina drevne Atine.[5] Arhaično ime za ovo mesto je bilo Hekademia, koje je u klasično doba evoluiralo u Akademiju i objašnjeno je, barem početkom 6. veka pre nove ere, povezivanjem sa atinskim herojem, legendarnim „Akademom“. Mesto Akademije bilo je sveto za Atinu i druge besmrtnike.

Platonovi neposredni naslednici kao „učenjaka“ Akademije bili su Speusip (347–339. p. n. e.), Ksenokrat (339–314. p. n. e.), Polemon (314–269. p. n. e.), Krat (oko 269–266. p. n. e.) i Arkesilaj (oko 266. p. n. e.. –240. p. n. e.). Kasniji naučnici su Lakid iz Kirene, Karnead, Klitomah i Filon iz Larise („poslednji neosporni poglavar Akademije“).[6][7] Ostali značajni članovi Akademije su Aristotel, Heraklid Pontijski, Eudoks iz Knida, Filip iz Opusa, Krantor i Antioh iz Askalona.

Neoplatonizam uredi

Nakon propasti tokom rane rimske okupacije, Akademija je ponovo osnovana[8] kao nova institucija nekih izuzetnih platonista kasne antike koji su sebe nazivali „naslednicima“ (dijadohoji, ali Platonovi) i predstavljali sebe kao neprekinutu tradiciju koja seže do Platona. Međutim, zapravo nije mogao postojati nikakav geografski, institucionalni, ekonomski ili lični kontinuitet sa prvobitnom Akademijom u novom organizacionom entitetu.[9]

Poslednji „grčki“ filozofi obnovljene Akademije u 6. veku bili su izvučeni iz raznih delova helenističkog kulturnog sveta i sugerišu širok sinkretizam zajedničke kulture (vidi koin): Pet od sedam filozofa Akademije koje Agatija pominje bili su Sirijci po svom kulturnom poreklu: Hermija i Diogen (obojica iz Fenikije), Isidor iz Gaze, Damaskis iz Sirije, Jamblih iz Koele u Siriji i možda čak i Simplicije iz Kilikije.[9]

Za vreme hrišćanske ere, na grčke filozofe se gledalo kao na pagane i protivnike hrišćanstva. Vizantijski car Justinijan je zatvorio Platonovu Akademiju 529. godine, što se često uzima kao kraj antike. Preostali članovi Akademije su potražili utočište u Sasanidskom carstvu kod kralja Hozroja I, prenoseći dragocene spise u njegovu prestonicu Ktesifon. Akademija u egzilu, kao važna neoplatonistička škola, je nastavila da postoji najmanje do 10. veka, doprinoseći očuvanju grčke nauke i filozofije u okviru islama.

Spekulisalo se da Akademija nije potpuno nestala.[9][10] Nakon izgnanstva, Simplicije (a možda i neki drugi), možda je otputovao u Haran, blizu Edese. Odatle su studenti akademije u egzilu mogli preživeti 9. vek, dovoljno dugo da olakšaju arapsko oživljavanje neoplatonističke komentatorske tradicije u Bagdadu.[10]

Reference uredi

  1. ^ a b Stambolić, Miloš, ur. (1986). Rečnik književnih termina. Beograd: Nolit. str. 5. ISBN 86-19-00635-5. 
  2. ^ „akademija - academe”. Oxford English Dictionary (3rd izd.). Oxford University Press. septembar 2005.  (Potrebna je pretplata ili članska kartica javne biblioteke UK.)
  3. ^ „Plato: The Academy”. Internet Encyclopedia of Philosophy. 
  4. ^ Plutarch Life of Cimon 13.8
  5. ^ Thucydides ii:34
  6. ^ Oxford Classical Dictionary, 3rd ed. (1996), s.v. "Philon of Larissa."
  7. ^ See the table in. The Cambridge History of Hellenistic Philosophy. Cambridge University Press. 1999. str. 53—54. ISBN 0521250285. [mrtva veza]
  8. ^ Alan Cameron, "The last days of the Academy at Athens" in Proceedings of the Cambridge Philological Society vol 195 (n.s. 15), 1969, pp. 7–29.
  9. ^ a b v Gerald Bechtle, Bryn Mawr Classical Review of Rainer Thiel, Simplikios und das Ende der neuplatonischen Schule in Athen. Stuttgart, 1999 Arhivirano 2005-03-13 na sajtu Wikiwix|Wikiwix (in English).
  10. ^ a b Richard Sorabji, (2005), The Philosophy of the Commentators, 200–600 AD: Psychology (with Ethics and Religion), page 11. Cornell University Press

Literatura uredi

  • Stambolić, Miloš, ur. (1986). Rečnik književnih termina. Beograd: Nolit. str. 5. ISBN 86-19-00635-5. 
  • A. Leight DeNeef and Craufurd D. Goodwin, eds. The Academic's Handbook. 2nd ed. Durham and London: Duke University Press, 1995.
  • Christopher J. Lucas; John W. Murry, Jr (1992). New Faculty A practical Guide for Academic Beginners. New York: Modern Language Association. 
  • John A. Goldsmith, John Komlosk; Penny Schine Gold (2002). The Chicago Guide to Your Academic Career. Chicago: University of Chicago Press. 
  • William Germano (2001). Getting it Published: A Guide for Scholars (And Anyone Else)Serious about Serious Books. Chicago: University of Chicago Press. 
  • Kemp, Roger L. (2013). Town and Gown Relations: A Handbook of Best Practices. Jefferson, North Carolina, USA, and London, England, UK.: McFarland and Company, Inc. ISBN 978-0-7864-6399-2. 
  • Alan Cameron, "The last days of the Academy at Athens" in Proceedings of the Cambridge Philological Society vol 195 (n.s. 15), 1969, pp. 7–29.
  • Gerald Bechtle, Bryn Mawr Classical Review of Rainer Thiel, Simplikios und das Ende der neuplatonischen Schule in Athen. Stuttgart, 1999 (in English).
  • John Glucker, Antiochus and the Late Academy, Göttingen 1978.
  • Francis Haskell and Nicholas Penny, 1981. Taste and the Antique: The Lure of Classical Sculpture, 1500–1900 (New Haven: Yale University Press)
  • Lindberg, David C. (2007). The Beginnings of Western Science. University of Chicago Press. str. 70. ISBN 9780226482057. 
  • Baltes, M (1993). „Plato's School, the Academy”. Hermathena. 155: 5—26. 
  • Brunt, P. A. 1993. "Plato's Academy and Politics." In Studies in Greek History and Thought. Oxford: Clarendon Press, Chapter 10, 282–342.
  • Cherniss, H. 1945. The Riddle of the Early Academy. Berkeley and Los Angeles: University of California Press.
  • Dancy, R. M. 1991. Two Studies in the Early Academy. Albany, NY: State University of New York Press.
  • Dillon, J. M. 1979. "The Academy in the Middle Platonic Period." Dionysius, 3: 63–77.
  • Dillon, J. 2003. The Heirs of Plato. A Study of the Old Academy, 347–274 BC. Oxford: Clarendon Press.
  • Dillon, John. 2009. "How Does the Soul Direct the Body, After All? Traces of a Dispute on Mind-Body Relations in the Old Academy." In Body and Soul in Ancient Philosophy, edited by D. Frede and B. Reis, 349–56. Berlin: De Gruyter.
  • Dorandi, T. 1999. "Chronology: The Academy." In The Cambridge History of Hellenistic Philosophy. Edited by Keimpe Algra, Jonathan Barnes, Jaap Mansfeld, and Malcolm Schofield, 31–35. Cambridge, UK: Cambridge Univ. Press.
  • Glucker, J. 1978. Antiochus and the Late Academy. Göttingen: Vandenhoeck & Ruprecht.
  • Lynch, J. P. 1972. Aristotle's School: A Study of a Greek Educational Institution. Berkeley: University of California Press.
  • Murray, J. S. (2006). „Searching for Plato's Academy, 1929-1940.”. Mouseion: Journal of the Classical Association of Canada. 6 (2): 219—56. 
  • Russell, J. H. (2012). „When Philosophers Rule: The Platonic Academy and Statesmanship”. History of Political Thought. 33 (2): 209—230. .
  • Wallach, J. R. 2002. "The Platonic Academy and Democracy." Polis (Exeter), 19 (1-2): 7-27
  • Watts, E. 2007. "Creating the Academy: Historical Discourse and the Shape of Community in the Old Academy". The Journal of Hellenic Studies, 127: 106–122.
  • Wycherley, R. E. (1961). „Peripatos: The Athenian Philosophical Scene—I”. Greece & Rome. 8 (2): 152—163. S2CID 163085350. doi:10.1017/S0017383500014364. .
  • Wycherley, R. E. (1962). „Peripatos: The Athenian Philosophical Scene—II”. Greece & Rome. 9 (1): 2—21. S2CID 248520435. doi:10.1017/S0017383500021872. .
  • Zhmud, Leonid. 2006. "Science in the Platonic Academy". In The Origin of the History of Science in Classical Antiquity. pp. 82–116. Berlin: De Gruyter.
  • Spaeth, Barbette Stanley (2013). The Cambridge companion to ancient Mediterranean religions. New York. ISBN 978-0-521-11396-0. OCLC 826075990. 
  • Eidinow, Esther; Kindt, Julia (2017). The Oxford handbook of ancient Greek religion. Oxford, United Kingdom. ISBN 978-0-19-881017-9. OCLC 987423652. 
  • Warrior, Valerie M. (2009). Greek religion : a sourcebook. Newburyport, MA: Focus. ISBN 978-1-58510-031-6. OCLC 422753768. 
  • Burkert, Walter (1985), Greek Religion: Archaic and Classical, Harvard University Press. ISBN 0674362810. Widely regarded as the standard modern account, online at archive.org.
  • Burckhardt, Jacob (1999) [1872]. The Greeks and Greek Civilization. New York: St. Martin's Press. ISBN 978-0-312-24447-7. 
  • Miles, Margaret Melanie. A Companion to Greek Architecture. Malden, MA: John Wiley & Sons, 2016.
  • Stevenson, Gregory (2012). Power and Place: Temple and Identity in the Book of Revelation. Walter de Gruyter. str. 48. ISBN 9783110880397. 
  • Cook, Arthur Bernard, Zeus: A Study in Ancient Religion, (3 volume set), (1914–1925). New York, Bibilo & Tannen: 1964. Zeus: A study in ancient religion. Biblo and Tannen. januar 1964. 
    • Volume 1: Zeus, God of the Bright Sky, Biblo-Moser, June 1. 1964. ISBN 0-8196-0148-9. (reprint)
    • Volume 2: Zeus, God of the Dark Sky (Thunder and Lightning), Biblo-Moser, June 1. 1964. ISBN 0-8196-0156-X.
    • Volume 3: Zeus, God of the Dark Sky (earthquakes, clouds, wind, dew, rain, meteorites)
  • Dodds, Eric Robertson, The Greeks and the Irrational, 1951.
  • Mircea Eliade, Shamanism: Archaic Techniques of Ecstasy, 1951.
  • Lewis Richard Farnell, Cults of the Greek States 5 vols. Oxford; Clarendon 1896–1909. Still the standard reference.
  • Lewis Richard Farnell, Greek Hero Cults and Ideas of Immortality, 1921.
  • Jane Ellen Harrison, Themis: A Study of the Social Origins of Greek Religion, 1912.
  • Jane Ellen Harrison, Epilegomena to the Study of Greek Religion, 1921.
  • Karl Kerényi, The Gods of the Greeks
  • Karl Kerényi, Dionysus: Archetypical Image of Indestructible Life
  • Karl Kerényi, Eleusis: Archetypal Image of Mother and Daughter. The central modern accounting of the Eleusinian Mysteries.
  • Larson, Jennifer (2007). Ancient Greek Cults: A Guide. New York: Routledge. ISBN 978-0-415-32448-9. 
  • Mikalson, Jon D. (1983). Athenian Popular Religion. Chapel Hill: University of North Carolina Press. ISBN 0-8078-4194-3. 
  • Martin P. Nilsson, Greek Popular Religion, 1940.
  • Mark William Padilla, ur. (1999). Rites of Passage in Ancient Greece: Literature, Religion, Society. Bucknell University Press. ISBN 0-8387-5418-X. 
  • Parker, Robert (1996). Athenian Religion: A History. Oxford: Clarendon Press. ISBN 0-19-815240-X. 
  • Andrea Purvis, Singular Dedications: Founders and Innovators of Private Cults in Classical Greece, 2003.
  • William Ridgeway, The Dramas and Dramatic Dances of non-European Races in special Reference to the Origin of Greek Tragedy, with an Appendix on the Origin of Greek Comedy, 1915.
  • William Ridgeway, Origin of Tragedy with Special Reference to the Greek Tragedians, 1910.
  • Riu, Xavier (1999). Dionysism and Comedy. Lanham: Rowman and Littlefield Publishers. ISBN 0-8476-9442-9. 
  • Erwin Rohde, Psyche: The Cult of Souls and Belief in Immortality among the Greeks, 1925 [1921].
  • William Smith, Dictionary of Greek and Roman Biography and Mythology, 1870.
  • Martin Litchfield West, The Orphic Poems, 1983.
  • Martin Litchfield West, Early Greek philosophy and the Orient, Oxford, Clarendon Press, 1971.
  • Martin Litchfield West, The East Face of Helicon: west Asiatic elements in Greek poetry and myth, Oxford [England]; New York: Clarendon Press, 1997.
  • Walter F. Otto, The Homeric Gods: The Spiritual Significance of Greek Religion, New York: Pantheon, 1954

Spoljašnje veze uredi

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Академија&oldid=27550009”