Aleksandar Ranković

Aleksandar Ranković (Draževac, kod Obrenovca, 28. novembar 1909 — Dubrovnik, 19. avgust 1983), poznat pod nadimkom Leka i partijskim imenom Marko, bio je jugoslovenski komunistički revolucionar, učesnik Narodnooslobodilačke borbe, društveno-politički radnik SFR Jugoslavije i SR Srbije, junak socijalističkog rada, narodni heroj Jugoslavije i potpredsednik SFR Jugoslavije.

aleksandar ranković
Ranković 1960.
Lični podaci
Nadimci	Leka; Marko
Datum rođenja	(1909-11-28)28. novembar 1909.
Mesto rođenja	Draževac, kod Obrenovca, Kraljevina Srbija
Datum smrti	19. avgust 1983.(1983-08-19) (73 god.)
Mesto smrti	Dubrovnik, SR Hrvatska, SFR Jugoslavija
Grob	Aleja narodnih heroja
Profesija	društveno-politički radnik
Porodica
Supružnik	Anđa Ranković (1935—1942); Slavka Ranković (1947—1983)
Deca	Milivoje i Slobodan
Delovanje
Član KPJ od	1928.
Učešće u ratovima	Narodnooslobodilačka borba
Služba	NOV i PO Jugoslavije Jugoslovenska armija 1941 — 1947.
Čin	general-pukovnik u rezervi
U toku NOB	član Vrhovnog štaba NOV i POJ i načelnik Ozne za Jugoslaviju
Sekretar Pokrajinskog komiteta KPJ za Srbiju
Period	1937 — 1941.
Prethodnik	funkcija obnovljena
Naslednik	Blagoje Nešković
Ministar unutrašnjih poslova FNRJ
Period	1946 — 1953.
Prethodnik	Vlada Zečević
Naslednik	Svetislav Stefanović Ćeća
Predsednik SUBNOR Jugoslavije
Period	1951 — 1966.
Prethodnik	Josip Broz Tito
Naslednik	Đuro Pucar Stari
Potpredsednik SFRJ
Period	1963 — 1966.
Prethodnik	funkcija ustanovljena
Naslednik	Koča Popović
Heroj
Narodni heroj od	6. jula 1945.
Odlikovanja	jugoslovenska odlikovanja: inostrana odlikovanja: Partizanski krst Orden Suvorova prvog stepena Orden Kutuzova prvog stepena

Kao dečak počeo je da izučava abadžijski zanat, a 1924. je postao član sindikata. Godine 1927. postao je član ilegalnog Saveza komunističke omladine (SKOJ) i sekretar Mesnog komiteta SKOJ-a za Beograd, a naredne 1928. član Komunističke partije (KPJ) i sekretar Pokrajinskog komiteta SKOJ-a za Srbiju. Nakon uvođenja Šestojanuarske diktature, 1929. uhapšen je i osuđen na šest godina zatvora, koje je izdržao u zatvorima u Sremskoj Mitrovici i Lepoglavi. Nakon robije i odsluženog vojnog roka, vratio se u Beograd i radio na obnovi partijskih i sindikalnih organizacija. Nakon dolaska novog generalnog sekretara KPJ Josipa Broza Tita u zemlju, 1937. bio je izabran za sekretara Pokrajinskog komiteta KPJ za Srbiju, a juna 1938. za člana Centralnog komiteta KPJ. Januara 1940. prešao je u ilegalnost i dobio nadimak Marko, a oktobra iste godine na Petoj zemaljskoj konferenciji izabran je za člana Politbiroa CK KPJ.

Aprilski rat i okupacija Jugoslavije zatekli su ga u Zagrebu, nakon čega je došao u Beograd, gde je radio na konsolidaciji partijskih organizacija. Bio je učesnik istorijskih sednica CK KPJ od 22. i 27. juna i 4. jula 1941. godine. U toku jula aktivno je radio na organizovanju akcija i sabotaža u Beogradu, ali je bio uhapšen od Gestapoa. Usled posledica mučenja, bio je prebačen u bolnicu, odakle je 29. jula 1941. oslobođen u akciji beogradskih ilegalaca. Septembra 1941, zajedno sa CK KPJ i Glavnim štabom, prešao je na oslobođenu teritoriju zapadne Srbije. Učestvovao je na savetovanju u Stolicama, a zatim boravio u oslobođenom Užicu. Nakon Prve neprijateljske ofanzive, učestvovao je u povlačenju u Sandžak, a potom u istočnu Bosnu.

Kao član Politbiroa CK KPJ, Vrhovnog štaba NOV i POJ i jedan od najbližih Titovih saradnika učestvovao je u donošenju svih najvažnijih odluka u toku Narodnooslobodilačkog rata. Maja 1944. bilo mu je povereno formiranje Odeljenja za zaštitu naroda (OZN), koje je predstavljalo partizansku obaveštajnu službu i koje je nakon rata preraslo u Upravu državne bezbednosti (UDB). Bio je većnik AVNOJ-a, prvi potpredsednik ASNOS-a, poslanik Privremene narodne skupštine i Ustavotvorne skupštine. Od 1946. do 1953. bio je ministar unutrašnjih poslova FNRJ, od 1948. do 1963. potpredsednik Vlade FNRJ i Saveznog izvršnog veća (SIV) i od 1963. do 1966. potpredsednik SFRJ. Na Petom, Šestom, Sedmom i Osmom kongresu SKJ biran je za člana Politbiroa CK KPJ, odnosno Izvršnog komiteta CK SKJ. Na mestu generalnog sekretara Socijalističkog saveza radnog naroda Jugoslavije (SSRNJ) nalazio se od 1960. do 1963. godine. Od 1951. do 1966. bio je predsednik Saveza boraca Jugoslavije (SUBNOR).

Pod optužbama za birokratsko-dogmatsko suprotstavljanje razvitku socijalističkog samoupravljanja, vođenje politike nacionalne neravnopravnosti i zloupotrebu svojih pozicija u službi bezbednosti, na Četvrtom plenumu CK SKJ, održanom jula 1966. na Brionima smenjen je sa svih funkcija i penzionisan, a potom i isključen iz Saveza komunista. Nakon smene, povukao se iz javnog života i živeo povučeno do smrti, avgusta 1983. godine. Njegovoj sahrani, u Aleji narodnih heroja na Novom groblju u Beogradu, prisustvovalo je približno 100.000 ljudi, što je predstavljalo svojevrsni protest i neslaganje sa tada aktuelnom politikom. Nosilac je Partizanske spomenice 1941. i odlikovan je brojnim jugoslovenskim odlikovanjima, među kojima i Ordenom narodnog heroja i Ordenom junaka socijalističkog rada.

Biografija

Aleksandar Ranković rođen je 28. novembra 1909. godine u selu Draževcu, kod Obrenovca, gde postoji njegova rodna kuća. Poticao je iz siromašne zemljoradničke porodice i bio najstarije dete u porodici Milivoja i Darinke, koji su pored njega imali ćerku Katarinu i sina Dragomira Dragana. Otac Milivoje artiljerijski podnarednik srpske vojske, iscrpljen ratnim naporima, razboleo se od tuberkuloze i umro 1920, pa je brigu o porodici preuzela majka, uz pomoć devera Ljubivoja. Četvorogodišnju osnovnu školu Aleksandar je završio u rodnom selu, a 1922, sa svega trinaest godina, pošao je kao i mnogi drugi siromašni dečaci iz njegovog kraja na izučavanje krojačkog (abadžijskog) zanata. Radnja u kojoj je učio zanat nalazila se u Sarajevskoj ulici u Beogradu, a vlasnici su bili Jovan Popović i Petar Stajković.

Teški uslovi šegrtskog života, uticali su na njega da se rano opredeli za radnički pokret. U radnji gde je učio zanat, radili su neki radnici koji su bili simpatizeri tada već ilegalne Komunističke partije Jugoslavije (KPJ), pa je preko njih došao u dodir sa zabranjenim političkim brošurama i publikacijama, koje je krišom čitao. Godine 1924, kao petnaestogodišnji mladić, postao je član Saveza radničke omladine, dve godine kasnije sekretar Sekcije abadžijskih radnika u Nezavisnim sindikatima, a 1927. član Izvršnog odbora Sekcije krojačkih i abadžijskih radnika. Iste godine primljen je u članstvo tada ilegalnog Saveza komunističke omladine Jugoslavije (SKOJ), a ubrzo nakon toga postao je sekretar Mesnog komiteta SKOJ-a za Beograd.

Partijski rad i robija

Početkom 1928, sa nepunih devetnaest godina, primljen je u članstvo ilegalne Komunističke partije Jugoslavije (KPJ) i postavljen za sekretara Pokrajinskog komiteta SKOJ-a za Srbiju. Političku delatnost razvijao je među radničkom, školskom i studentskom omladinom, kao i u Sportskom društvu Radnik i Kulturno-umetničkom društvu Abrašević. Početkom septembra 1928. bio je organizator velikog mitinga na Zvezdari, povodom Međunarodnog dana borbe protiv militarizma i rata, a potom demonstracija radničke omladine u centru Beograda. Nakon ovih skupova je uhapšen i u beogradskom zatvoru „Glavnjača”, saslušavan i tučen od strane policijskog agenta Đorđa Kosmajca. Tokom saslušanja dobro se držao i policiji nije otkrio svoju partijsku funkciju, pa je bio samo proteran u rodno mesto. Novembra iste godine, ponovo je uhapšen, zajedno sa još deset omladinaca i osuđen na deset dana zatvora i opet proteran u rodno mesto. Zajedno sa Rankovićem, tada je uhapšen i njegov drug Svetislav Stefanović, trgovački pomoćnik iz Kučeva, koji je nakon rata bio njegov dugogodišnji zamenik u službama bezbednosti.

Policijski snimak Rankovića u zatvoru u Sremskoj Mitrovici, 1929.

Uvođenje Šestojanuarske diktature 1929. nije zaustavilo njegovu partijsko-revolucionarnu aktivnost. Kao rukovodilac Pokrajinskog komiteta SKOJ-a, radio je na rasturanju Proglasa radnicima, seljacima, siromašnim građanima i vojnicima Srbije po Beogradu i Zemunu, kao i na pripremi Proglasa radnom narodu grada i sela Jugoslavije. U vreme kada su ovi leci štampani u ilegalnoj partijskoj štampariji, policija je uspela da uhapsi jednog od saradnika, koji je pod batinama odao ostale aktiviste, među kojima i Rankovića. Nakon nekoliko dana skrivanja, policija je uspela da ga uhapsi 20. januara 1929. godine. Kao već poznati komunistički aktivista, tokom istrage u „Glavnjači”, podvrgnut je policijskoj torturi, tokom koje je od strane agenata Kosmajca i Vujkovića mučen najsvirepijim metodama. Uprkos tome, nije odao nikoga od svojih saradnika, čime je organizaciju Saveza komunističke omladine u Srbiji sačuvao od daljih provala.

Zajedno sa još desetoro lica, maja 1929. izveden je pred Državni sud za zaštitu države, koji ga je nakon tri dana suđenja osudio na šest godina robije. Tokom suđenja, Ranković i drugi optuženi su odbili navode tužilaštva, ali su priznali da su po ubeđenju komunisti. Prilikom suđenja, Ranković je skinuo odelo kako bi pokazao rane nastale usled policijske torture, ali je sudski veštak odbacio njegove tvrdnje, navodeći da se radi o tuberkulozi kože. Na suđenju, koje je bilo prvi proces nekoj komunističkoj grupi, nakon uvođenja diktature, pored Rankovića osuđeno je još petoro lica, dok je petoro oslobođeno usled nedostatka dokaza. Izdržavanje zatvorske kazne, započeo je 25. maja 1929. u zatvoru u Sremskoj Mitrovici, gde je najpre dva meseca proveo u samici. Iako je očekivao da će biti smešten zajedno sa ostalim političkim zatvorenicima-komunistima, među kojima su bili Moša Pijade i Rodoljub Čolaković, bio je raspoređen sa ostalim zatvorenicima. Nakon godinu dana, broj političkih zatvorenika se naglo povećao, pa je došao u kontakt sa njima. Tada je počela njegova zatvorska politička delatnost — čitao je dela iz marksizma i lenjinizma i tako upotpunio svoje ideološko obrazovanje, Bio je član Kaznioničkog komiteta KPJ i učestvovao u borbi političkih zatvorenika za bolje uslove života u zatvoru, a oktobra 1933, zajedno sa grupom političkih zatvorenika, učestvovao je u štrajku glađu. Kao jedan od organizatora ovog štrajka, u proleće 1934. premešten je u zatvor u Lepoglavi, gde je takođe učestvovao u borbi političkih zatvorenika za bolje uslove robijanja, zbog čega je kažnjen sa tri meseca samice. Tokom boravka u zatvoru, do 11. marta 1935. godine, ukupno je 12 puta disciplinski kažnjavan.

Revolucionarni rad

Nakon izlaska sa robije, marta 1935. Ranković je proteran u rodno mesto, a ubrzo nakon toga, u maju iste godine, otišao je u Skoplje na odsluženje vojnog roka. Pre odlaska u vojsku, Ranković se upoznao sa Anđelijom Anđom Jovanović, rođenom sestrom revolucionara Ise Jovanovića, koja je kao aktivistkinja organizacije „Crvena pomoć” radila na sakupljanju materijalne pomoći za uhapšene revolucionare i njihove porodice. Posebno je vodila brigu o majkama i ženama uhapšenih drugova, koje je često obilazila, pa je tako upoznala i Rankovićevu majku Darinku. Ubrzo po upoznavanju, oni su se venčali u Vršcu, gde su kratko živeli. Januara 1937, Ranković je sa suprugom došao u Beograd, gde se ponovo partijski aktivirao i započeo rad na formiranju Mesnog komiteta KPJ za Beograd, jer su prethodna rukovodstva, bila pohapšena u policijskim provalama u partijsku organizaciju tokom 1935. i 1936. godine. Početak njegove političke aktivnosti, nakon robije, poklopio se sa dolaskom Josipa Broza Tita na čelo KPJ, sredinom 1937. godine. Na predlog Milovana Đilasa, koji je tada bio značajna ličnost Komunističke partije u Srbiji, Josip Broz je Rankovića izabrao za sekretara Pokrajinskog komiteta KPJ za Srbiju, koji je ovu dužnost obavljao sve do 1941. godine. Kada je maja 1938. Tito formirao privremeno rukovodstvo KPJ, Ranković je postao njegov član. Tada je formiran uži krug Titovih saradnika, koji su činili — Milovan Đilas, Edvard Kardelj i Aleksandar Ranković.

Josip Broz Tito generalni sekretar KPJ, 1940.

Tito je u jesen 1938. od Kominterne dobio saglasnost da obrazuje novi Centralni komitet, a nakon njegovog povratka u Jugoslaviju, u Bohinjskoj Bistrici je 15. marta 1939, održano partijsko zasedanje na kome je konstituisan novi i zvanični Centralni komitet KPJ na čelu sa Titom. Početkom juna iste godine, Ranković je učestvovao na zemaljskom savetovanju vodećeg kadra KPJ održanom u podnožju Šmarne gore, u selu Tacenu, kod Ljubljane, na kome je zajedno sa Francom Leskošekom podneo referat o problemima sindikalnog rada. Krajem maja 1940, zajedno sa Đilasom, Ranković je u Beogradu organizovao Petu pokrajinsku konferenciju KPJ za Srbiju, kojoj su prisustvovalo 33 delegata. U toku Konferencije, Ranković je podneo organizacioni izveštaj, a Đilas referat o političkoj situaciji, nakon čega je izabran novi Pokrajinski komitet, čiji je sekretar bio Ranković, a među članovima — Milovan Đilas, Spasenija Cana Babović, Moma Marković, Đuro Strugar, Miloš Matijević, Vukica Mitrović i dr. Krajem oktobra 1940. u Dubravi, kod Zagreba, prisustvovao je Petoj zemaljskoj konferenciji KPJ na kojoj je podneo veoma opširan referat o sindikalnom radu, u kome je govorio o korišćenju sindikata u političkoj borbi. Na kraju Konferencije doneta je Rezolucija kojom su postavljeni zadaci partije i izvršen izbor Politbiroa i Centralnog komiteta. Ranković je tada izabran za člana Politbiroa CK KPJ, u kome su se pored Josipa Broza Tita, kao generalnog sekretara, nalazili još — Milovan Đilas, Edvard Kardelj, Rade Končar, Franc Leskošek i Ivan Milutinović.

Još od januara 1939. Đilas i Ranković živeli su ilegalno u Beogradu, a početkom januara 1940. Uprava grada Beograda raspisala je poternicu za 14 komunista, među kojima je bio i Ranković. Tada je u ilegalnosti dobio partijsko ime Marko, koje mu je zamenilo dotadašnji nadimak Leka. Kako se u Beogradu nalazio na poternici, od sredine 1940. Ranković je dosta vremena boravio u Zagrebu, gde je bilo sedište rukovodstva KPJ. Januara 1941, nakon zabrane Ujedinjenih radničkih sindikata, na predlog Josipa Broza Tita, Politbiro CK KPJ doneo je odluku da Ranković pređe na rad u Politbiro i pomogne u radu Centralnom komitetu KP Hrvatske, a da Rade Končar pređe u Beograd i pomogne u radu Pokrajinskom komitetu KPJ za Srbiju. Odlaskom Rankovića u Zagreb, vršilac dužnosti sekretera PK KPJ za Srbiju postala je Spasenija Cana Babović, a ova promena izvršena je iz razloga bezbednosti, pošto su Ranković i Končar bili dovoljno poznati policiji u mestima u kojima su radili. Tokom januara i februara 1941. učestvovao je u Zagrebu na ideološkom kursu koji je vodio Edvard Kardelj, a pored njega, kurs su od članova Politbiroa pohađali Rade Končar i Franc Leskošek, kao i po dva člana iz svakog pokrajinskog komiteta.

Početak rata i hapšenje u Beogradu

Glavni članak: Akcija spasavanja Aleksandra Rankovića iz zatvora 1941.

Burni martovski događaji, kao i napad Sila Osovine na Kraljevinu Jugoslaviju, aprila 1941. Rankovića su zatekli u Zagrebu, gde je 8. i 10. aprila, na dan ulaska nemačkih jedinica u grad i proglašenja ustaške Nezavisne Države Hrvatske, učestvovao na zajedničkim sednicama CK KP Jugoslavije i CK KP Hrvatske, na kojima je odlučeno da KPJ nastavi borbu protiv okupatora i bio formiran Vojni komitet. Sa zadatkom da okupi i organizuje članove Pokrajinskog komiteta KPJ za Srbiju, Ranković je 17. aprila prešao u Beograd, gde je zajedno sa Ivanom Milutinovićem, Sretenom Žujovićem, Blagojem Neškovićem i Canom Babović radio na konsolidaciji partijskih organizacija u novonastaloj situaciji, a početkom maja 1941. u Beogradu mu se pridružio i Josip Broz Tito. Nakon vesti o napadu Nemačke na Sovjetski Savez, 22. juna 1941. Ranković je prisustvovao sednici CK KPJ na kojoj je doneta odluka da se što hitnije krene sa akcijama protiv okupatora. Pet dana kasnije, 27. juna prisustvovao je sednici CK KPJ na kojoj je formiran Glavni štab NOP odreda Jugoslavije, a čiji je postao član. U vili Vladislava Ribnikara na Dedinju, zajedno sa Josipom Brozom Titom, Ivom Lolom Ribarom, Milovanom Đilasom, Sretenom Žujovićem i Svetozarom Vukmanovićem, 4. jula 1941. učestvovao je na sednici Politbiroa CK KPJ na kojoj je doneta odluka da se sa sabotaža i diverzija pređe na opšti narodni ustanak i da partizanski rat bude osnovna forma njegovog razvijanja. Istog dana održan je sastanak Pokrajinskog komiteta za Srbiju na kome je formiran Štab NOP odreda Srbije, na čelu sa Sretenom Žujovićem i Sekretarijat Pokrajinskog komiteta, u sastavu — Blagoje Nešković, Cana Babović i Ranković, dok su ostali članovi poslati na teren.

Spomen-ploča na zgradi Prve varoške bolnice u Beogradu

U toku jula 1941, beogradski ilegalci (članovi i simpatizeri SKOJ i KPJ), počeli su sa izvođenjem manjih i većih sabotaža i diverzija protiv okupatora. Podstaknut dobrim uspehom ovih akcija, Ranković je počeo sa planiranjem diverzije na beogradsku radio-stanicu u Makišu. Zajedno sa dvojicom ilegalaca, radio je izvođenju ove akcije, ali je u toku priprema, Gestapo uhapsio jednog od ilegalaca, koji je tokom istrage otkrio Rankovića. Agenti Gestapoa su sutradan 27. jula Rankoviću postavili zasedu u koju je upao prilikom odlaska na zakazani sastanak sa Lolom Ribarom. Nakon hapšenja, odveden je u zatvor Gestapoa, a kako su kod njega pronađeni koncepti proglasa Centralnog i Mesnog komiteta, agenti su pretpostavljali da su uhvatili značajnu ličnost komunističkog pokreta. Prilikom saslušavanja, pošto je Ranković ćutao i odbijao da odgovara na pitanja, jedan od islednika ga je udario pendrekom po temenu, nakon čega se onesvestio. Potom je bio prenet u zatvorsko odeljenje Očne bolnice u Vidinskoj ulici. Nakon dobijanja vesti o Rankovićevom hapšenju, Josip Broz Tito je Mesnom komitetu KPJ za Beograd naredio da organizuje njegovo oslobađanje, a plan akcije poveren je Cani Babović i Đuri Strugaru. Još pre njegovog hapšenja, beogradski ilegalci planirali su oslobađanje tri uhapšenice iz ove bolnice, pa su već imali pripremljenu vezu sa ljudima iz bolnice, što je u mnogome ubrzalo planiranje akcije. Bili su i obavešteni da agenti Gestapoa vrše pritisak na lekare da Rankovića što pre puste, kako bi nastavili sa isleđivanjem i da je ispred njegove sobe postavljena straža. Udarna grupa od oko 60 beogradskih ilegalaca, predvođena Canom Babović, Đurom Strugarom, Milošem Matijevićem i Vukicom Mitrović, uspela je 29. jula 1941. da blokira bolnicu, nakon čega je Udarna grupa od 5 ilegalaca ušla u bolnicu i oslobodila Rankovića. Nakon bekstva, Ranković je odveden u jedan stan u centru grada, a potom je u pratnji ilegalca Milića Rakića otišao na periferiju Beograda, gde je boravio u dubokoj ilegalnosti. U kući na kraju Kumodraške ulice, gde je boravio Ivan Milutinović sa suprugom, Ranković je živeo sve do odlaska u partizane, polovinom septembra 1941. godine. Vezu sa CK KPJ i Glavnim štabom održavao je preko kurirke Grozdane Belić Zine, a uglavnom je bio angažovan na razrađivanju smernica za širenje ustanka i stvaranje nove revolucionarne vlasti.

Na slobodnoj teritoriji zapadne Srbije

Razvoj ustanka u Srbiji i stvaranje slobodne teritorije u zapadnoj Srbiji, u toku leta 1941, uslovio je izlazak na teren članova Glavnog štaba, kako bi preuzeli neposredno rukovođenje partizanskim jedinicama. Najpre je 16. septembra 1941. Beograd napustio Josip Broz Tito, a dva dana kasnije to su učinili Ivan Milutinović, Lola Ribar i Ranković. Oni su najpre peške došli do Posavskog partizanskog odreda, a odatle konjima do oslobođenog Krupnja. Pre odlaska na slobodnu teritoriju, Ranković je 11. septembra dužnost sekretara Pokrajinskog komiteta KPJ za Srbiju predao Blagoju Neškoviću, koji je ostao u Beogradu. Tito je u Krupanj, došao 22. septembra, nakon što se prethodno u Struganiku sastao sa pukovnikom Dragoljubom Mihailovićem, komandantom Vojnočetničkih odreda. Ubrzo po Titovom dolasku, u Stolicama je 26. septembra 1941. organizovano vojno-političko savetovanje, kome su prisustvovali predstavnici vojnih i partijskih rukovodstava iz drugih delova Jugoslavije i na kome su analizirana dotadašnja iskustva i razmotrena pitanja dalje oslobodilačke borbe.

Nemački zarobljenici u Užicu, u jesen 1941.

Nekoliko dana nakon susreta Tito—Mihailović, dogovoreno je da dođe do novih kontakata između partizanskog i četničkog rukovodstva, pa su u Štab Draže Mihailovića na Ravnu goru otišli Miloš Minić i Ranković sa zadatkom da postignu konačni dogovor o saradnji sa četnicima. Dogovor nije postignut, ali je Draža na Rankovićevo insistiranje oslobodio dvanaest partizana, koje su četnici prethodno zarobili. Posle pregovora, Ranković je otišao u oslobođeno Užice, a nove pregovore sa četnicima imao je polovinom novembra 1941. u Čačku, nakon četničkog napada na Užice i partizanske ofanzive na Ravnu goru. Zajedno sa Petrom Stambolićem i Lolom Ribarom, Ranković je sa četnicima postigao sporazum o prekidu sukoba i vraćanju obe vojske na početne položaje. Nakon pregovora sa Mihailovićem, Ranković je otišao u Užice, koje je oslobođeno 24. septembra, gde se pored rada na organizacionim pitanjima u KPJ, bavio i pitanjima bezbednosti. Na ovom poslu aktivno je sarađivao sa studentom Slobodanom Penezićem Krcunom, koji se nalazio na čelu Odbora za borbu protiv pete kolone, čiji je zadatak bio rad na otkrivanju špijuna i agenata, ubacivanih na slobodnu teritoriju sa ciljem da deluju u pozadini partizanskih odreda i vrše diverzije u oslobođenom gradu. Nekoliko dana pre pada Užica, 22. novembra 1941. u partizanskoj fabrici oružja došlo je do eksplozije u kojoj je stradalo preko 150 radnika, za koju se pretpostavljalo da je dobro pripremljena neprijateljska diverzija. Pored borbe sa stvarnom petom kolonom, Odbor pod Krcunovom komandom, hapsio je i ubijao ljude koji su smatrani petokolonašima i špijunima, bez valjanih dokaza, a najpoznatiji među njima bili su užički slikar Mihailo Milovanović i novinar i bivši funkcioner KPJ Živojin Pavlović, koji su optuženi da su agenti stranih obaveštajnih službi. Pavlovića, zvanog „Žika Ždrebe”, komunisti su smatrali za izdajnika, jer je po napuštanju KPJ, nakon smenjivanja Milana Gorkića, postao novinar vladinog Pres-biroa i napisao brošuru Bilans sovjetskog termidora. U ispitivanju i mučenju Pavlovića, od koga su želeli da dobiju informacije o tome kako je postao novinar Pres-biroa i koga je od drugova odao policiji, učestvovao je pored Krcuna i Ranković.

Nakon pada Užica, 29. novembra 1941. Ranković se povlačio sa Moravičkim bataljonom Užičkog odreda, koji je bio zadužen za obezbeđenje Vrhovnog štaba i sa njim je učestvovao u borbama na Zlatiboru. Potom je sa ovim bataljonom otišao u Radoinju, gde je organizovao prihvat partizanskih boraca, koji su se povlačili iz zapadne Srbije i Šumadije, a na ovom poslu pomagali su mu Lola Ribar i Milovan Đilas. Tada je bilo predloga da se Đilas ili Ranković vrate u zapadnu Srbiju, radi sređivanja stanja u odredima i organizacijama na terenu, ali se zbog novonastale situacije od ovoga odustalo. Krajem decembra 1941. Ranković je zajedno sa Titom i ostalim članovima Vrhovnog štaba prešao u istočnu Bosnu.

Ratni put od Foče do Bihaća

Prelaskom u istočnu Bosnu, Ranković je zajedno sa Josipom Brozom Titom i Vrhovnim štabom, nakratko boravio u Rudom, gde je 21. decembra 1941. formirana Prva proleterska udarna brigada, a potom je zajedno sa ovom brigadom i Vrhovnim štabom, do kraja januara 1942, boravio na području Romanije. U ovom periodu, Ranković se zajedno sa Titom bavio organizacionim pitanjima i uspostavljanjem veze sa Pokrajinskim komitetom KPJ za Srbiju. Tada je dogovoreno da se formira posebni Organizacioni sekretarijat CK KPJ za neoslobođene krajeve, koji su sačinjavali Edvard Kardelj i Ivo Lola Ribar. Nakon oslobođenja Foče, krajem januara 1942, Vrhovni štab je prešao u ovaj gradić, koji je postao novi centar oslobođene teritorije u Jugoslaviji. Tokom boravka u Foči, Ranković se bavio organizacionim pitanjima u partijskim organizacijama i novoformiranim partizanskim brigadama (Prva i Druga proleterska) i održavao vezu sa pokrajinskim komitetima. Pored ovoga, radio je i na uspostavljanju obaveštajno-bezbednosnih organa u partizanskom pokretu, kada je pri Vrhovnom štabu formiran poseban odsek na čijem se čelu nalazio. U proleće 1942. otpočela je neprijateljska ofanziva u istočnoj Bosni, tokom koje je početkom maja izgubljena slobodna teritorija, a partizanske snage su se morale povući u Crnu Goru. Potom je počela snažna italijansko-četnička ofanziva na partizanske snage u Crnoj Gori, Sandžaku i Hercegovini. Ranković je tada kao član Vrhovnog štaba, boravio u selu Nedajno, odakle je vršio koordinaciju dejstva partizanskih snaga u severnoj Crnoj Gori, Sandžaku i severno od Tare, uključujući i Drugu proletersku brigadu.

Narodni heroj Anđa Ranković (1909—1942) prva supruga Leke Rankovića poginula juna 1942.

Pod pritiskom italijansko-četničkih snaga, glavnina partizanskih snaga se početkom juna 1942. našla na tromeđi istočne Bosne, Hercegovine i Crne Gore, gde je Vrhovni štab izvršio reorganizaciju jedinica i formirao Treću, Četvrtu i Petu proletersku brigadu. Usled neodrživog stanja, CK KPJ je 19. juna 1942. doneo odluku o pohodu proleterskih brigada u zapadnu Bosnu, gde se tada nalazila slobodna teritorija pod kontrolom partizana. U ovom teškom periodu, u borbama protiv četnika, kod Gackog, poginula je Rankovićeva supruga Anđa Ranković (1909—1942), koja je bila zamenik političkog komesara u Drugoj proleterskoj brigadi. Vest o smrti supruge, Rankoviću, koji se tada nalazio u Šćepan Polju, javio je pismom Milovan Đilas. Bio je ovo njegov drugi gubitak od početka rata, jer su mu prethodno 1941. četnici u Obrenovcu streljali mlađeg brata Dragomira.

Tokom marša u Bosansku krajinu, u periodu jun—avgust 1942. partizanske snage, pod neposrednom komandom Vrhovnog štaba, vršile su napade na neprijateljske garnizone u Konjicu, Bugojnu, Prozoru, Livnu i Kupresu. Za vreme marša, Ranković se pored stalnog rada na organizacionim i kadrovskim pitanjima, brinuo o arhivi CK KPJ i Vrhovnog štaba. Tokom boravka u Mliništu, kod Mrkonjić Grada i Oštrelju, kod Bosanskog Petrovca, Ranković je sa Sretenom Žujovićem, koji je kooptiran u Politbiro CK KPJ, bavio raznim partijskim i organizacionim pitanjima. Nakon oslobođenja Bihaća, koji je postao novi centar slobodne teritorije, u njemu je krajem novembra 1942. organizovano Prvo zasedanje Antifašističkog veća narodnog oslobođenja (AVNOJ). Kao organizacioni sekretar CK KPJ, Ranković je učestvovao i na Prvom kongresu Antifašističkog fronta žena (AFŽ) u Bosanskom Petrovcu i Prvom antifašističkom kongresu omladine Jugoslavije u Bihaću. Pored stalnog rada na kadrovskim i organizacionim pitanjima, tokom boravka u Bihaću, bavio se i propagandnim radom, nadgledajući štampanje letaka, brošura i proglasa i njihovo rasturanje po jedinicama.

Ratni put od Bihaća do Visa

Januara 1943. udružene okupatorsko-kvislinške snage pokrenule su veliku ofanzivu na slobodnu partizansku teritoriju. Pod naletom jakih neprijateljskih snaga, glavnina partizanskih snaga se pod borbom, zajedno sa izbeglicama i ranjenicima, povlačila ka Hercegovini, gde se krajem februara i početkom marta 1943. odigrala bitka na Neretvi. U toku ove operacije, poznate kao Četvrta neprijateljska ofanziva, Ranković se kretao zajedno sa Titom i Vrhovnim štabom i radio na organizaciono-kadrovskim pitanjima. Sredinom februara, boravio je u Livnu, gde je radio na organizaciji pokreta Centralne bolnice sa oko 2.400 ranjenika i bolesnika prema Prozoru. Uprkos ofanzivi, održavao je stalnu vezu sa partijskim organizacijama i bavio se pitanjima njihovog organizacionog rada, kao i rada na terenu. Bio je i zadužen za bezbednost članova Izvršnog odbora AVNOJ-a, kao i raznim poslovima u pozadini. Nakon ofanzive, od kraja marta do početka maja 1943, zajedno sa Titom, boravio je u okolini Foče.

Rukavna oznaka čina političkog komesara armijske grupe NOV i POJ. Ovu oznaku je nosio Ranković od 1943. do 1944. kada je dobio oficirski čin

Vrhovni štab NOV i POJ planirao je da se iz pravca Foče sa glavninom snaga prebaci ka južnoj Srbiji, ali je ove planove omeo početak nove okupatorsko-kvislinške ofanzive, poznate kao Peta neprijateljska ofanziva ili bitka na Sutjesci. Od polovine maja do polovine juna 1943. partizanske snage vodile su u rejonu reke Sutjeske ogorčene borbe protiv nadmoćnijih neprijateljskih snaga. Kao i ranije, Ranković se i u toku ove ofanzive brinuo o raznim organizacionim pitanjima, kao i o bezbednosti prve savezničke vojne misije koja je došla u NOV i POJ. Nakon Titovog ranjavanja na Ozrenu 9. juna 1943, nekoliko narednih dana rukovodio je Vrhovnim štabom. Posle ofanzive, Ranković je u pratnji ranjenog Tita, iz rejona Pala došao u oslobođeno Jajce, u kome su boravili od kraja avgusta 1943. do početka januara 1944. godine. Za to vreme Jajce je bilo centar oslobođene teritorije i u njemu je 29. novembra 1943. održano Drugo zasedanje AVNOJ-a, na kome je Ranković učestvovao kao većnik i govorio u ime CK KP Jugoslavije, a potom bio izabran za člana Predsedništva AVNOJ-a. Kapitulacija Italije, septembra 1943. značajno je uticala na razvoj i jačanje Narodnooslobodilačke borbe, pa je Ranković kao organizacioni sekretar CK KPJ posvetio veliku pažnju partijskim pitanjima — primao je sve izveštaje koji su od pokrajinskih komiteta i političkih komesara divizija i korpusa NOVJ stizali u Centralni komitet. Takođe, i ovde se kao i ranije bavio pitanjima obaveštajnog rada.

Početkom januara 1944. Vrhovni štab je iz Jajca prešao u Drvar, koji je postao novi centar slobodne teritorije. Razvoj ratne situacije, kao i jačanje Narodnooslobodilačkog pokreta, posebno nakon savezničkog priznavanja i pomoći krajem 1943, zahtevao je od Rankovića kao organizacionog sekretara CK KPJ još veći angažman na organizaciono-kadrovskim pitanjima u partijskim organizacijama i partizanskim jedinicama. Bio je upućen u skoro sva dešavanja — od rada partijskih organizacija do školovanja partizanskih tenkista kod britanske vojske u Egiptu i Italiji i stvaranja savezničke baze u Bariju za dopremanje pomoći partizanima. Krajem aprila 1944. učestvovao je na sednici CK KPJ na kojoj je rukovodstvo KP Hrvatske kritikovano zbog određenih slabosti i idejno-političkog zastranjivanja pojedinih rukovodilaca. Tada je došlo do oštrih razmimoilaženja između Rankovića i Andrije Hebranga, političkog sekretara CK KPH.

Nemački vazdušni desant na Drvar, 25. maja 1944. Rankovića je zatekao zajedno sa Titom i drugim članovima Vrhovnog štaba u drvarskoj pećini. Odmah po početku bombardovanja, Ranković je jednog kurira poslao u Kamenicu u Štab Šeste ličke divizije, a drugog u Šipovljane u Oficirsku školu, kako bi ih izvestio o napadu. Zajedno sa Arsom Jovanovićem i Sretenom Žujovićem, organizovao je odbranu pećine uz pomoć boraca dve čete Pratećeg bataljona, kojima su se potom priključili slušaoci Oficirske škole, a nešto kasnije i borci Treće ličke udarne brigade. Uviđajući da je dalji ostanak u pećini nemoguć, Ranković je osmatrao kojim se pravcem može izvršiti evakuacija. Po njegovim uputstvima, Tito i drugi članovi Vrhovnog štaba napustili su pećinu i popeli se na greben Gradina, odakle su krenuli ka selu Potoci, gde su se našli sa članovima savezničkih vojnih misija. Ranković je tada otišao do železničke stanice Potoci, odakle je uspostavio vezu sa Štabovima Prvog proleterskog, Petog bosanskog i Osmog dalmatinskog korpusa. Nakon nekoliko dana provedenih na Klekovači, Šatoru i Vitorogu, članovi Vrhovnog štaba i savezničkih vojnih misija su 3. juna 1944. sa Kupreškog polja sovjetskim avionom prebačeni u Bari, gde se nalazila saveznička baza. Odmah po dolasku u Bari, Tito je Rankovića i grupu oficira NOVJ uputio na Vis, kako bi tamo pripremili dolazak Vrhovnog štaba i savezničkih misija.

Formiranje OZN i kraj rata

Dolaskom Vrhovnog štaba NOV i POJ na Vis, Ranković se posvetio radu na stvaranju partizanske tajne službe — Odeljenja za zaštitu naroda (OZN), koja je formirana 13. maja 1944. u Drvaru. Kako je početkom 1944, nakon Drugog zasedanja AVNOJ-a i savezničke konferencije u Jalti, partizanskom pokretu bila obezbeđena podrška Saveznika, osetila se potreba za stvaranjem jedinstvene organizacije koja bi se bavila obaveštajnim i kontraobaveštajnim radom na oslobođenoj i neoslobođenoj teritoriji, kao i u partizanskim jedinicama. Za načelnika Ozne Jugoslavije postavljen je Ranković, a za njegovog zamenika Svetislav Stefanović Ćeća. U radu na stvaranju službe pomogli su im sovjetski obaveštajci Saveli Burtakov i Arseni Tiškov Timofejev, koji su bili članovi sovjetske vojne misije pri NOVJ, ukazujući im na sistem rada sovjetskog Narodnog komesarijata unutrašnjih poslova (NKVD). OZN se sastojala iz četiri odseka (kasnije su formirana još dva) i imala je povereništva za svaku buduću federalnu jedinicu. Ranković je lično birao svoje saradnike, pa je su za načelnike odseka postavljeni — Maksimilijan Baće, Pavle Pekić, Jefto Šašić i Mijat Vuletić, a na čelu pokrajinskih povereništava su se nalazili — Ivan Maček (Slovenija), Ivan Stevo Krajačić (Hrvatska), Uglješa Danilović (BiH), Slobodan Penezić Krcun (Srbija), Veljko Milatović (Crna Gora) i Bane Andrejev (Makedonija). Još pre formiranja Ozne, u Sloveniji i Hrvatskoj su postojale obaveštajne službe, pa je Ranković najveću pažnju posvetio formiranju Ozne u drugim delovima Jugoslavije, a posebno u Srbiji, kao i formiranju njene oružane formacije — Korpusa narodne odbrane Jugoslavije (KNOJ), na čijem se čelu nalazio Jovan Vukotić.

Tito i Ranković sa rukovodiocima Udbe, u Beogradu 1951.

Uporedo sa radom na formiranju Ozne, Ranković se bavio i partijskim kadrovskim pitanjima. Krajem juna 1944. na Visu su boravili rukovodioci Pokrajinskog komiteta KPJ za Srbiju (Nešković i Marković), sa kojima je kao bivši sekretar Pokrajinskog komiteta detaljno analizirao situaciju na terenu i stanje u partijskim organizacijama. Iako je Ranković, zbog određenih grešaka, bio veoma kritičan prema svojim drugovima, na Titovo insistiranje niko od njih nije bio partijski kažnjen, a polovinom jula su prebačeni na jug Srbije, gde su se priključili Glavnom štabu NOV i PO Srbije. Tokom boravka na Visu, dogodili su se značajni događaji koji su odredili dalji tok Drugog svetskog rata u Jugoslaviji — nakon savezničkih pritisaka rukovodstvo Narodnooslobodilačkog pokreta i kraljevska Vlada u izbeglištvu postigli su sporazum i međusobno priznanje. Tokom avgusta 1944. Tito je boravio u Italiji, gde se susreo sa savezničkim rukovodiocima i britanskim premijerom Vinstonom Čerčilom. Nedugo potom, Saveznici su izvršili pritisak na kralja Petra II da najpre smeni Dražu Mihailovića sa mesta načelnika Vrhovne komande, a potom da pripadnike Jugoslovenske vojske u otadžbini pozove da pristupe NOVJ. Kako se Crvena armija približavala granicama Jugoslavije, Tito je krajem septembra 1944. otišao u Moskvu na konsultacije sa Staljinom, dok je Ranković kao zamenik Vrhovnog komandanta ostao na Visu sa Vrhovnim štabom. Polovinom oktobra 1944. oni su savezničkim avionom prebačeni u Valjevo, odakle su 19. oktobra stigli u poluoslobođeni Beograd. Ranković se potom prebacio u Vršac, odakle je 25. oktobra pratio Tita prilikom njegovog dolaska u Beograd.

Nakon dolaska u oslobođeni Beograd, Ranković se uglavnom bavio pitanjima rada Ozne, kao i kadrovsko-organizacionim pitanjima rada CK KPJ. Posebno se interesovao za rad Pokrajinskog komiteta KPJ za Srbiju, njegovu organizaciono-kadrovsku politiku, kao i rad na organizovanju partijskih kurseva. Novembra 1944. učestvovao je u organizovanju Velike antifašističke skupštine narodnog oslobođenja Srbije (ASNOS), na kojoj je zajedno sa Stanojem Simićem i Radovanom Grujićem bio izabran za potpredsednika Predsedništva ASNOS-a, čiji je predsednik bio Siniša Stanković. Aktivno je radio na formiranju Komunističke partije Srbije (KPS) čiji je Osnivački kongres održan od 8. do 12. maja 1945. na Kolarčevom univerzitetu. Kao vodeći srpski komunista Ranković je otvorio Kongres i nalazio se u radnom Predsedništvu.

Kraj rat obeležile su brojne vansudske likvidacije pripadnika kvislinško-okupacione uprave, saradnika okupatora, kao i lica koja su bila označena kao „saradnici okupatora”. Hapšenja, isleđivanja i likvidacije ovih lica vršili su organi Ozne, koji su se širili uporedo sa oslobođenjem zemlje. Procenjuje se da je u ovom periodu, samo u Srbiji ubijeno preko 14.000 ljudi. Prilikom formiranja, OZN se nalazila u nadležnosti Nacionalnog komiteta oslobođenja Jugoslavije (NKOJ), odnosno njegovog Povereništva za narodnu odbranu na čijem se čelu nalazio Josip Broz Tito, a nakon formiranja Privremene vlade DFJ marta 1945. OZN je prešla u nadležnost Ministarstva narodne odbrane, na čijem se čelu takođe nalazio Tito. Najveća odmazda pobednika nad poraženim kolaboracionističkim snagama odigrala se krajem maja i početkom juna 1945. u blizini mesta Blajburg, na jugoslovensko-austrijskoj granici, gde je zarobljeno preko 20.000 pripadnika Hrvatskih oružanih snaga (ustaše i domobrani), Jugoslovenske vojske u otadžbini (četnici), Slovenačkog domobranstva (rupnikovci), Srpskog udarnog korpusa (nedićevci i ljotićevci) i dr. Najveći broj ovih zarobljenika likvidiran je i potom sahranjen na tajnim lokacijama, dok su preživeli upućivani u zarobljeničke logore.

Prve posleratne godine

Na Trećem zasedanju AVNOJ-a u Beogradu, avgusta 1945. Antifašističko veće narodnog oslobođenja pretvoreno je u Privremenu narodnu skupštinu DF Jugoslavije, a Ranković je kao član Predsedništva AVNOJ-a postao član Predsedništva Privremene narodne skupštine. Nakon izbora za Ustavotvornu skupštinu, održanih 11. novembra 1945. postao je član Predsedništva Ustavotvorne skupštine, koja je 29. novembra proglasila Federativnu Narodnu Republiku Jugoslaviju (FNRJ). Nakon donošenja Ustava FNRJ januara 1946. postao je član Prezidijuma Narodne skupštine FNRJ, a 1. februara i član prve Vlade FNRJ, u kojoj je bio potpredsednik i ministar unutrašnjih poslova. Na čelu Vlade nalazio se Josip Broz Tito, a potpredsednici su pored Rankovića bili Edvard Kardelj, Jaša Prodanović i Blagoje Nešković. Funkciju ministra unutrašnjih poslova obavljao je i u narednim Vladama sve do 14. januara 1953. kada je nakon ustavne reforme umesto Vlade formirano Savezno izvršno veće (SIV). Ranković je tada zadržao funkciju potpredsednika Saveznog izvršnog veća (Vlade), a funkciju ministra unutrašnjih poslova predao je svom bliskom saradniku Svetislavu Stefanoviću Ćeći.

Tito i Ranković sa narodnim herojima iz NR Srbije i NR Makedonije, u Beogradu 1955.

Kao ministar unutrašnjih poslova, u prvim posleratnim godinama, Ranković je najviše vremena posvetio neutralisanju zaostalih oružanih grupa bivših pripadnika četničkih, ustaških, balističkih i drugih vojnih formacija, koje su nazivane „bandom”. Glavni nosioci borbe protiv ovih grupa bili su pripadnici Odeljenja za zaštitu naroda (OZN) i Korpusa narodne odbrane Jugoslavije (KNOJ). Jedan od najvažnijih zadataka Ozne u ovom periodu bila je operacija hapšenja Draže Mihailovića, bivšeg komandanta Jugoslovenske vojske u otadžbini (JVuO), koji je se nakon vojnog sloma na Zelengori, maja 1945, skrivao po istočnoj Bosni. Hapšenje Mihailovića predstavljao je važan zadatak, kako bi se politički neutralisala prozapadna opozicija, koja je računala na eventualnu podršku zapadnih Saveznika Mihailoviću, kao i na demoralizaciju preostalih četničkih grupa na terenu. Operaciju hapšenja vodila je OZN za Srbiju, predvođena Slobodanom Penezićem Krcunom, a Ranković je bio upoznat sa svim detaljima akcije. Zajedno sa Krcunom, učestvovao je u pridobijanju za saradnju uhapšenog komandanta Gorske garde Nikole Kalabića, uz čiju pomoć je i izvedena akcija Mihailovićevog hapšenja. Vest o hapšenju Draže Mihailovića, Ranković je saopštio javnosti 24. marta 1946. na zasedanju Narodne skupštine.

Nakon donošenja Ustava FNRJ, marta 1946. izvršena je reorganizacija OZN na civilnu Upravu državne bezbednosti (UDB) i vojnu Kontraobaveštajnu službu (KOS). Centrala Uprave državne bezbednosti nalazila pri Ministarstvu unutrašnjih poslova FNRJ, čiji je ministar bio Ranković, i njoj su bile podređene uprave državne bezbednosti pri republičkim ministarstvima unutrašnjih poslova. Iako nominalni šef državne bezbednosti, Ranković je imao slabiji uticaj na slovenačku i hrvatsku Udbu. Posleratni period konsolidacije nove „narodne vlasti”, obeležio je rad organa Narodne milicije, Udbe i Knoja na uništenju preostalih odmetnika, koji su ometali normalno funkcionisanje vlasti u zabačenim delovima zemlje. Prema podacima iznetim u Rankovićevom ekspozeu u Narodnoj skupštini FNRJ — od 1. marta 1946. do 1. marta 1947. predalo se 1.179, a ubijeno je ili zarobljeno 3.467 odmetnika, dok se na terenu nalazilo još oko 1.800 odmetnika. Pored borbe sa odmetnicima, UDB je pružala pomoć lokalnim vlastima prilikom otkupa poljoprivrednih proizvoda. Seljaci koji nisu mogli ili hteli da ispune zadate kvote u davanju poljoprivrednih proizvoda smatrani su za „kulake” i bili su hapšeni, a samo u NR Srbiji, zbog politike prinudnog otkupa, u ovom periodu, godišnje je hapšeno oko 10.000 seljaka. Kako bi se izvršio smeštaj velikog broja uhapšenih, po raznim osnovama, Ranković se tokom 1946. angažovao na izgradnji Centralnog zatvora u Beogradu.

Ranković i Moša Pijade, 1955.

Krajem maja 1946. Ranković je zajedno sa Kočom Popovićem, Blagojem Neškovićem i Borisom Kidričem, bio deo jugoslovenske delegacije koja je predvođena Titom otputovala u prvu zvaničnu posetu Sovjetskom Savezu. Tokom posete Moskvi, delegacija je vodila razgovore sa najvišim državno-partijskim rukovodiocima SSSR i imala susrete sa Vjačeslavom Molotovim i Josifom Staljinom, a Ranković je imao priliku da upozna Lavrentija Beriju, koji se nalazio na čelu Narodnog komesarijata unutrašnjih poslova (NKVD). Kao ministar unutrašnjih poslova Jugoslavije, Ranković je u periodu od 1946. do 1949. bio angažovan na organizovanju bezbednosnih službi u regionu, a posebno se angažovao na pomaganju albanske službe bezbednosti, s obzirom da su se albanska Komunistička partija i Narodnooslobodilačka borba razvijale pod jakim uticajem Komunističke partije Jugoslavije. Takođe, radio je na organizovanju pružanja pomoći grčkim partizanima, koji su se borili u građanskom ratu, kao i u ostvarivanju saradnje sa bugarskom i mađarskom službom bezbednosti. Na ovim poslovima ostvario je plodnu saradnju sa Kodžom Dzodzeom, organizacionim sekretarom CK KP Albanije i ministrom unutrašnjih poslova NR Albanije. On je često dolazio u Beograd, u posetu Rankoviću, koji mu je pružao pomoć u organizovanju albanske obaveštajne službe, koja je zajedno sa jugoslovenskom učestvovala u pružanju pomoći grčkim partizanima. Dobar odnos Ranković je imao i sa Laslom Rajkom, ministrom unutrašnjih poslova NR Mađarske, sa kojim se takođe često susretao. Poslovne, ali i prijateljske, odnose sa Rankovićem, Koči Džodži i Laslo Rajk, nakon donošenja Rezolucije Informbiroa i političkog sukoba između FNRJ i SSSR 1948. platili su životima — Dzodze je zbog „projugoslovenskih” stavova uhapšen decembra 1948. i potom zajedno sa grupom saradnika osuđen na smrt juna 1949, dok je Rajk pod optužbom za „špijunažu u korist Jugoslavije” uhapšen marta 1949. i zajedno sa dvojicom saradnika osuđen na smrt septembra iste godine.

Borba sa Informbiroom

Gotovo idilični državno-partijski odnosi između Sovjetskog Saveza i Jugoslavije počeli su da se narušavaju tokom 1947, a početkom 1948. došlo je do kulminacije Staljinovog neraspoloženja prema Titu i pojedinim njegovim samostalnim odlukama, a neposredni povod za otvorenu kritiku iz Moskve bila je odluka da se jedinice Jugoslovenske armije upute u Albaniju radi ojačanja fronta protiv grčkih monarhističkih snaga, koje su bile jedna od zaraćenih strana u Grčkom građanskom ratu. Zbog sovjetske reakcije, od ove ideje se odustalo, a jugoslovenska delegacija koja se februara 1948. nalazila u Moskvi, oštro je kritikovana od Staljina kome su smetale Titove ambicije da stvaranjem konfederacije ovlada Bugarskom i Albanijom, kao i njegovo aktivno mešanje u Grčki građanski rat. Nakon ovoga došlo je do otvorenog sukoba između sovjetskog i jugoslovenskog rukovodstva, odnosno CK SKP(b) i CK KPJ. Kao jedan od najbližih Titovih saradnika, Ranković je uz Kardelja i Đilasa od samog početka bio upoznat sa problemima u odnosima sa Sovjetima. Kulminacija loših odnosa odigrala se 28. juna 1948, kada je na zasedanju Informbiroa u Bukureštu doneta Rezolucija o stanju u KPJ, u kojoj su iznete oštre kritike na račun jugoslovenskog rukovodstva.

Josif Staljin, generalni sekretar CK KP Sovjetskog Saveza

Nedugo nakon donošenja Rezolucije Informbiroa, jula 1948. održan je u Beogradu Peti kongres KPJ na kome je nakon Titovog uvodnog izlaganja, Ranković podneo Izveštaj o organizacionom radu. Nakon Kongresa, održan je plenum CK KPJ na kome je izabrano novo rukovodstvo KPJ — Tito je bio generalni sekretar, a Ranković je zajedno sa Edvardom Kardeljem, Milovanom Đilasom, Mošom Pijade, Francom Leskošekom, Borisom Kidričem i Blagojem Neškovićem postao član Politbiroa CK KPJ. U ovim dramatičnim danima, Tito je donosio mnoge važne odluke oko kojih se uglavnom konsultovao sa najužim saradnicima — Đilasom, Kardeljem i Rankovićem. Najveći teret borbe sa Sovjetskim Savezom, odnosno Staljinom, pao je na Rankovića — kao ministar unutrašnjih poslova i šef Udbe imao je zadatak da se suprotstavi obaveštajnim akcijama sovjetske tajne službe, a kao partijski kadrovik zadatak da spreči sovjetske pristalice da preuzmu rukovodstvo nad KP Jugoslavije. Borbu protiv akcija sovjetske tajne službe na vrbovanju jugoslovenskih građana, Ranković je započeo još pre sukoba sa SSSR. Na početku sukoba, kada se još verovalo da je on privremen, odnos prema sovjetskim pristalicama bio je dosta blaži, ali kako je spoljna opasnost rasla, odnos prema onima koji su se izjašnjavali za Rezoluciju Informbiroa bio je sve oštriji.

Još pre donošenja Rezolucije Informbiroa, podršku sovjetskom rukovodstvu dali su Andrija Hebrang i Sreten Žujović, koji su nakon toga uhapšeni i izvedeni pred partijsku komisiju, a potom isključeni iz KPJ. Rankovićev sukob sa Hebrangom počeo je još u toku rata i nastavljen je i u prvim posleratnim godinama, dok je njegov odnos prema Žujoviću bio veoma prisan, pogotovo tokom rata. Hebrang je juna 1949. izvršio samoubistvo u zatvoru, dok je Žujović zadržan u pritvoru pune dve godine. Septembra 1950. Ranković je pokrenuo rešavanje njegovog slučaja, nakon čega je Žujović pušten na slobodu. Pored Hebranga i Žujovića, za Rezoluciju Informbiroa se izjasnilo i rukovodstvo Pokrajinskog komiteta KPJ za Bosnu i Hercegovinu, ali je sa njima održan sastanak na kome su revidirali svoje stavove, a u ovom je učestvovao i Ranković. Mnogo veći problem i opasnost činili su pripadnici Jugoslovenske armije, koji su bili na školovanju u SSSR i koji su se zbog toga izjašnjavali za Rezoluciju, a neretko i dezertirali iz vojske. Prvi ozbiljniji slučaj za državni i partijski vrh bio je neuspeli pokušaj bekstva u NR Rumuniju generala Arse Jovanovića i Branka Petričevića i pukovnika Vlade Dapčevića, avgusta 1948, tokom koga je Jovanović stradao. Ubrzo potom, general-major avijacije Pero Popivoda avionom je izvršio bekstvo u Rumuniju. Prema evidenciji Kontraobaveštajne službe od 1948. do 1953. ukupno 263 pripadnika JA dezertiralo je i prebeglo u zemlje istočnog bloka.

Deo zatvorskog kompleksa na Golom otoku

Kako bi se rešio smeštaj sve većeg broja uhapšenih simpatizera Informbiroa i Staljina, kao i onih koji su uhapšeni pod ovom optužbom, koji su se nalazili po zatvorima širom Jugoslavije, u jesen 1948. doneta je odluka o njihovom smeštaju na ostrvu u Jadranskom moru. Izgradnja zatvora na Golom otoku počela je početkom 1949, a julu je tamo stigla prva grupa zatvorenika, nakon koje je u razmacima od četiri-pet meseci stiglo još 16 grupa. Zatvor nazvan „Preduzeće Mermer” nalazio se u nadležnosti UDBE za Jugoslaviju, a njime je rukovodila grupa visokih oficira Udbe, koja je imala zadatak da prevaspita kažnjenike. Na vesti da se na Golom otoku, ali i drugim zatvorima za političke zatvorenike, postupa zverski, Ranković je 21. avgusta 1951, u pratnji Svetislava Stefanovića i Jovana Veselinova, posetio Goli otok, gde su ga zatvorenici dočekali skandiranjem Tito, Marko! Ranković je znao da ovo nije bilo spontano, a o pravom stanju na Golom otoku saznao je tek juna 1952. od književnika Dobrice Ćosića, koji je bio u poseti ovom zatvoru. Nakon Ćosićevog izveštaja, Ranković je naredio istragu i izvršio određena smenjivanja, nakon čega se stanje znatno popravilo.

Neposredno pred Rankovićevu posetu Golom otoku, napravljen je zaokret u popuštanju represije. Na Četvrtom plenumu CK KPJ juna 1951. Ranković je podneo Referat za dalje jačanje pravosuđa i zakonitosti, u kome je izneo ozbiljne kritike na račun Uprave državne bezbednosti zbog „krupnih slabosti i nedostataka kada je reč o poštovanju zakonitosti”, iznevši i zvaničnu osudu pojedinih postupaka UDBE, koji su nanosili „veliku štetu njenog ugledu”, kao što su sklonost sudova i Udbe da običan kriminal pretvore u politički prekršaj, brzopletost u lišavanju slobode i dr. U referatu je iznet podatak o broju do tada uhapšenih po liniji podrške Informbirou (8.403) i broju do tada puštenih (3.718), kao i da su svi osuđeni na društveno korisni rad. Nakon Rankovićevog referata, Plenum CK KPJ formirao je Komisiju koja je izradila Referat o jačanju pravosuđa i zakonitosti, koji je postao preloman trenutak u javnoj kritici Udbe i uvođenju zakonitosti i reda u njenom radu. Godinu dana kasnije, juna 1952. u listu „Borba” objavljen je tekst Aleksandra Rankovića, pod naslovom Prevođenje Uprave državne bezbednosti na civilnu formaciju, u kome su najavljeni izlazak Udbe iz Ministarstva narodne odbrane i demilitarizacija bezbednosnog sistema Jugoslavije, što je i učinjeno krajem oktobra 1952. godine.

Potpredsednik SIV 1953—1963.

Nedugo nakon sukoba sa Sovjetskim Savezom i istočnoevropskim zemljama „narodne demokratije”, došlo je do spoljnopolitičkog okretanja FNR Jugoslavije prema zapadu, što je uslovilo određenu demokratizaciju društva. Kako bi se na Zapadu popravila slika o Rankoviću, koji je doživljavan kao nosilac državne represije, on je juna 1951. nakon Četvrtog plenuma CK KPJ, u svojstvu potpredsednika Vlade FNRJ otputovao u posetu nekoliko zapadnoevropskih zemalja (Švajcarska, Francuska, Belgija, Holandija i Ujedinjeno Kraljevstvo). Cilj putovanja bio je Rankovićevo upoznavanje sa životom na Zapadu, kao i pokušaj da zapadni rukovodioci steknu bolje mišljenje o njemu. Iako član najužeg rukovodstva CK KPJ, Ranković nije aktivno učestvovao u procesu otvaranja Jugoslavije prema Zapadu. Prisustvovao je pojedinim sastancima sa američkim i drugim zapadnim zvaničnicima, među kojima su bili specijalni savetnik predsednika SAD Harija Trumana general Avrl Hariman, avgusta 1951. i britanski ministar inostranih poslova Entoni Idn, septembra 1952, ali težište njegovog rada ostala je unutrašnja politika i odnosi unutar KPJ. Ranković se takođe, nije puno mešao ni u ideološka pitanja, kojima su se uglavnom bavili Milovan Đilas i Edvard Kardelj. Raskid sa Sovjetima, označio je novi ideološki kurs KP Jugoslavije, koji se ogledao u odbacivanju boljševizma i staljinizma i vraćanju osnovnim principima marksizma-lenjinizma, što je proklamovano kao „sopstveni put u socijalizam”. Sledeći Marksovu ideju o učešću radnika u rukovođenju fabrikama, rukovodstvo KPJ početkom 1950-ih počelo je sa uvođenjem radničkog samoupravljanja, odnosno stvaranja novog samoupravnog socijalizma. Ideološki raskid i demokratizaciju društva označio je Šesti kongres KPJ, održan novembra 1952. u Zagrebu, na kome je Komunistička partija Jugoslavije (KPJ) promenila naziv u Savez komunista Jugoslavije (SKJ). Promena naziva došla je po ugledu na Savez komunista, koji su 1847. osnovali Marks i Engels, a prema sećanjima Milovana Đilasa, Ranković se protivio promeni naziva Partije, ali je odluku na kraju disciplinovano prihvatio. Na ovom Kongresu Ranković je izabran za člana Izvršnog komiteta CK SKJ, kao i njegovog Sekretarijata, koji su pored Tita i Rankovića sačinjavali — Ivan Gošnjak, Milovan Đilas, Edvard Kardelj i Boris Kidrič.

Kardelj, Ranković i Tito, 1958.

Kao glavni partijski kadrovik, još iz predratnog vremena, Ranković je u jesen 1952, neposredno pre održavanja Šestog kongresa, učestvovao u političkoj eliminaciji Blagoja Neškovića, bivšeg predsednika CK KP Srbije, koji je u Titovu nemilost zapao još sredinom 1949. godine. Kako su odnosi sa Neškovićem, koji je terećen za podršku Informbirou, bili sve lošiji, oktobra 1952. formirana je partijska komisija (Milovan Đilas, Moma Marković i Ranković), koja je ispitivala njegov slučaj i krajem novembra donela odluku o njegovom isključenju iz SKJ. U toku partijske istrage, Ranković je Neškovića optuživao za niz događaja od njegovog dolaska na čelo Pokrajinskog komiteta KPJ za Srbiju, na početku rata do tada aktuelnih odnosa sa Sovjetima. Pre obračuna sa Neškovićem, Ranković je avgusta i septembra 1950. učestvovao u obračunu sa članovima CK KP Hrvatske Radetom Žigićem i Dušanom Brkićem, koji su bili optuženi za podršku Informbirou i potom poslati na Goli otok.

Period demokratizacije nakon Šestog kongresa, nastavljen je 14. januara 1953. usvajanjem Ustavnog zakona o osnovama društvenog i političkog uređenja FNR Jugoslavije, kojim je uvedena funkcija predsednika Republike, na koju je izabran Josip Broz Tito i definisana uloga Saveznog izvršnog veća (SIV) kao izvršnog organa (Vlade). Istog dana kada je usvojen Ustavni zakon i Tito izabran za predsednika FNRJ, formirano je prvo Savezno izvršno veće, na čijem se čelu takođe nalazio Tito. Tom prilikom imenovani su državni sekretari (ministri) i potpredsednici SIV — Edvard Kardelj, Milovan Đilas, Moša Pijade i Ranković, koji je tada napustio funkciju ministra unutrašnjih poslova. Kao potpredsednik SIV, Ranković se bavio pitanjima državne uprave, rada sudova, javnog tužilaštva, službenog sistema i sprovođenja zakonitosti, održavanjem privredih i socijalnih mera. Okretanje Zapadu i početak demokratizacije društveno-političkog sistema doveli su do „slučaja Milovana Đilasa”, koji krajem 1953. u listu „Borba” napisao seriju članaka u kojima je otvorio mnoga aktuelna pitanja i založio se za dalju liberalizaciju. Rukovodstvo KPJ isprva je bilo naklonjeno Đilasu, koji je krajem decembra iste godine izabran za predsednika Narodne skupštine FNRJ, ali je početkom januara 1954. godine sa njim održano nekoliko sastanaka, na kojima mu je predočeno da njegovi članci „izazivaju zabunu i nedoumicu” kod članova SKJ. Kako na ovim sastancima, na kojima je učestvovao i Ranković, nije postignut nikakav dogovor sa Đilasom, CK KPJ se najpre ogradio od njegovih stavova, a polovinom januara je održan Treći plenum CK KPJ, na kome je Đilas oštro kritikovan i smenjen sa svih državno-partijskih funkcija. Smenjivanjem Đilasa, prestala je da postoji „velika četvorka” (Tito, Đilas, Kardelj i Ranković), koja je od 1938. predstavljala najuže rukovodstvo KPJ/SKJ. U stranim medijima se smatralo da su Đilas i Ranković bili „veliki lični neprijatelji” i da je ovaj organizovao njegovu smenu. Svoju naklonost ka Rankoviću, kao najbližem i najodanijem saradniku, Tito je iskazao aprila 1952, kada je prilikom venčavanja sa Jovankom Budisavljević, uzeo Rankovića za svog kuma, dok je Jovankin kum bio general Ivan Gošnjak.

Proslava Rankovićevog 50. rođendana, novembra 1959. S leva na desno: Kardelj, Jovanka, Leka, Tito, Slavka i Tempo

Iako je napustio mesto ministra unutrašnjih poslova, Ranković je uspeo da zadrži kontrolu nad unutrašnjim poslovima, ali i da je proširi na zakonodavnu vlast. Ovo mu je omogućila pozicija predsednika Odbora za unutrašnju politiku i bezbednost, na koju je izabran juna 1953. godine. U početku, ovaj Odbor se bavio radom Udbe i službe unutrašnjih poslova, ali je kasnije svoju delatnost proširio i na rad zakonske i sudske vlasti, odnosa sa verskim zajednicama i drugim pitanjima. Takođe, uticaj na službe bezbednosti Ranković je zadržao ličnim i prijateljskim kontaktima sa određenim ličnostima, koje su se nalazile na visokim pozicijama u saveznim i republičkim organizacijama Udbe i sekretarijatima unutrašnjih poslova, poput — Ivana Krajačića, Slobodana Penezića, Svetislava Stefanovića, Uglješe Danilovića, Vojina Lukića, Vojislava Biljanovića, Borisa Krajgera, Andrije Pejovića, Safeta Filipovića i dr. Kao predsednik Odbora, organizovao je sastanke sa saveznim i republičkim sekretarima unutrašnjih poslova, kao i sa saveznim i republičkim javnim tužiocima, na kojima je dobijao informacije i njihovom radu. Najviše se interesovao za stanje kriminaliteta, posebno u privredi, kao i za maloletnički kriminal, kritikujući pasivnost društveno-političkih organizacija u borbi protiv kriminaliteta. Njegov Odbor se pored Zakona o organima unutrašnjih poslova, bavio i drugim pitanjima, pa je 1960. odlučivao o viznoj liberalizaciji za strane turiste, kao i pitanjem amnestije za jugoslovenske emigrante. Još od početka 1950-ih, Ranković je kao član najužeg državno-partijskog rukovodstva bio uključen u projekat na razvoju sopstvenog nuklearnog programa, a kao šef Udbe bio je odgovoran za bezbednost projekta. Marta 1955. postao je predsednik Savezne komisije za nuklearnu energiju, koji je rukovodio planovima na izradi jugoslovenskog nuklearnog programa u Institutu za nuklearnu fiziku „Boris Kidrič” u Vinči. Godine 1959. bio je završen prvi nuklearni reaktor, u čijoj su izradi pomogli sovjetski stručnjaci, nakon čega se počelo razmišljati i o mogućnosti pokretanja proizvodnje nuklearnog naoružanja u malim količinama. Ideja o sopstvenom nuklearnom naoružanju odbačena je maja 1961, nakon konstatacije da je čitav projekat previše skup i da postoje teškoće u njegovom ostvarivanju. Godinu dana nakon toga, maja 1962. Ranković je napustio funkciju predsednika Savezne komisije i predao je Avdi Humu.

Potpredsednik SFRJ 1963—1966.

U skladu sa ustavnim reformama, tokom kojih je 7. aprila 1963. usvojen novi Ustav, kojim je naziv zemlje promenjen u Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija (SFRJ), a članom 223. ovog Ustava, pred funkcije predsednika Republike, uvedena je i funkcija potpredsednika Republike. Na zajedničkoj sednici svih veća Savezne skupštine 30. juna 1963. Josip Broz Tito izabran je za predsednika, a Aleksandar Ranković za potpredsednika SFRJ. Popodne istog dana izabrano je novo Savezno izvršno veće (SIV), na čijem se čelu nalazio Petar Stambolić. Na mestu potpredsednika SIV, Rankovića je zamenio njegov bliski saradnik i prijatelj Svetislav Stefanović Ćeća, dok je Stefanovića na funkciji Saveznog sekretara za unutrašnje poslove zamenio Vojin Lukić, raniji Državni sekretar za unutrašnje poslove NR Srbije. Takođe, istog dana bio je izabran i prvi sastav Saveta federacije, u čiji su sastav izabrani Aleksandar Ranković i Svetislav Stefanović, kome je Ranković predao funkciju predsednika Odbora za unutrašnju politiku i bezbednost. Prema novom Ustavu, potpredsednik Republike zamenjivao je predsednika Republike u njegovoj odsutnosti i predsednik mu je mogao poveriti da ga zastupa u vršenju određenih poslova. Mandat potpredsednika trajao je četiri godine i niko nije mogao biti ponovo reizabran.

S leva na desno: Ranković, Jovanka Broz, Josip Broz Tito i Miko Tripalo

Prva manifestacija na kojoj se Ranković pojavio kao potpredsednik SFRJ bila je proslava Dana borca 4. jula 1963. na Tjentištu, povodom dvadesetogodišnjice bitke na Sutjesci. Nakon Tjentišta, Ranković je otišao u Dubrovnik, gde je prisustvovao Dubrovačkim letnjim igrama. Zajedno sa Titom i drugim članovima državnog vrha, 27. jula 1963. posetio je Skoplje nakon katastrofalnog zemljotresa. Vršeći dužnost potpredsednika Republike, Ranković je zajedno sa Titom bio domaćin brojnim inostranim delegacijama, koje su dolazile u posetu SFRJ. Krajem avgusta i septembra 1963. bio je domaćin sovjetskom lideru Nikiti Hruščovu, koga je pratio na putovanju po Jugoslaviji. Januara 1964. zajedno sa Titom bio je domaćin Palmiru Toljatiju, predsedniku KP Italije; marta iste godine alžirskom predsedniku Ahmedu ibn Beli, a u septembru čehoslovačkom lideru Antonjinu Novotniju. Septembra 1965. predsedniku bio je domaćin egipatskom predsedniku Gamalu Abdelu Naseru. Među protokolarne spoljno-političke dužnosti potpredsednika SFRJ, spadale su i sledeće aktivnosti — prijem raznih gostiju iz sveta, koji su dolazili u Jugoslaviju; prijem ambasadora u SFRJ, kao i jugoslovenskih ambasadora koji su odlazili na dužnost van zemlje; prijem drugih istaknutih gostiju, sportista i dr.

Protokolarne dužnosti potpredsednika SFRJ, na unutrašnjem planu bile su razne, a među njih je spadalo — držanje govora na velikim skupovima, otkrivanje spomenika i spomen-kompleksa, puštanje u rad raznih privrednih objekata, otvaranje raznih manifestacija, obilazak raznih delova zemlje i dr. Oktobra 1963. Ranković je prisustvovao proslavi formiranja južnomoravskih brigada, kada je na brdu Bubanj, kod Niša otvorio spomen-park posvećen žrtvama logora Crveni krst. Istog meseca, kod Osipaonice je otvorio deonicu auto-puta Bratstvo i jedinstvo, koji je vodio od Ljubljane do Đevđelije. U više navrata puštao je u rad razne privredne i industrijske objekte. Februara 1964. pustio je u rad elektronsku digitalnu računarsku mašinu CER-10 u Institutu za automatiku i telekomunikacije Mihajlo Pupin. Septembra iste godine, pustio je u saobraćaj tranzitno-automatsku telefonsku centralu u Beogradu i simbolično obavio prvi razgovor sa Zagrebom. Povodom dana oslobođenja Beograda, 20. oktobra 1965. prisustvovao je otvaranju Muzeja savremene umetnosti i Osnovne škole „Braća Baruh” na Dorćolu. Decembra 1965. pustio je u rad hidrocentralu Dubrovnik 5 i novi radio-predajnik RTV Beograd u Zvečkoj, kod Obrenovca. Bio je istaknuti gost na pojedinim izložbama, sajmovima i svečanim akademija, kao što su — 150. godina od rođenja Njegoša, 20. godina Drugog zasedanja AVNOJ-a, 100. godina od smrti Vuka Stefanovića Karadžića i dr.

Uporedo sa funkcijom potpredsednika Saveznog izvršnog veća, a kasnije potpredsednika SFRJ, Ranković je obavljao i niz drugih društveno-političkih funkcija. Nalazio se u rukovodstvu Narodnog fronta Jugoslavije (NFJ), a na Prvom, Drugom i Trećem kongresu (1945, 1947. i 1949) biran je u Savezni odbor Narodnog fronta. Na Četvrtom kongresu, 1953. kada je Narodni front preimenovan u Socijalistički savez radnog naroda Jugoslavije (SSRNJ), izabran je u Predsedništvo Saveznog odbora. Na Petom kongresu, 1960. izabran je za generalnog sekretara SSRNJ, a od 1963. bio je član Izvršnog odbora ove organizacije. Kao član ratnog Vrhovnog štaba i zamenik Vrhovnog komandanta NOV i POJ, nalazio se u rukovodstvu Saveza boraca Narodnooslobodilačkog rata Jugoslavije (SUBNOR) — na Prvom kongresu 1947. izabran je za sekretara Glavnog odbora; na Drugom i Trećem kongresu (1951. i 1953) za predsednika Centralnog i Izvršnog odbora, a na Četvrtom kongresu 1961. za predsednika Saveznog odbora. Na Petom kongresu 1965. ponovo je izabran za predsednika Saveznog odbora, ali je februara 1966, usled zauzetosti drugim obavezama, funkciju predsednika Saveza boraca predao Đuri Pucaru Starom. Na Sedmom kongresu SKJ, održanom aprila 1958. u Ljubljani, na kome je podneo Referat o organizaciono-političkim zadacima SKJ, bio je izabran za člana Centralnog i Izvršnog komiteta SKJ. Tada je zajedno sa Edvardom Kardeljom postao jedan od dvojice sekretara CK SKJ, dok je Tito bio generalni sekretar. Na Osmom kongresu SKJ, održanom decembra 1964. u Beogradu podneo je Referat o aktuelnim pitanjima daljeg razvoja i uloge SKJ. Na kraju Kongresa izabran je za člana Centralnog i Izvršnog komiteta i, uz Kardelja i Veljka Vlahovića, jednog od trojice sekretara CK SKJ, dok je Tito i dalje bio generalni sekretar.

Diplomatska aktivnost

Rankovićeva okrenutost ka unutrašnjoj politici, uticala je na to da je njegova uloga u spoljnopolitičkim dešavanjima bila veoma mala, a posebno u saradnji sa zapadnim zemljama, kao i stvaranju Pokreta nesvrstanih. Veoma retko je sa Titom odlazio sa inostrana putovanja, a jedno od prvih bilo je oktobra 1954. kada je zajedno sa Kočom Popovićem, Jovanom Veselinovim i Stevom Krajačićem, pratio Tita na putovanju brodom Galeb u Indiju i Burmu. S druge strane, Ranković je bio dosta aktivniji u diplomatskoj saradnji sa Sovjetskim Savezom. Kao član Sekretarijata Izvršnog komiteta CK SKJ i neformalni kadrovik Partije, maja 1955. aktivno je učestvovao u susretu jugoslovenske i sovjetske delegacije u Beogradu, na kome je došlo do normalizacije odnosa između FNRJ i SSSR. Septembra 1956. zajedno sa Titom boravio je u poseti Sovjetskom Savezu, gde su na Krimu vođeni razgovori sa sovjetskim zvaničnicima (Hruščov, Bulganj, Brežnjev). Ranković je tada sa prvim sekretarom CK KPSS Nikitom Hruščovim razgovarao o problemima sa NR Bugarskom i odnosima Saveza komunista Jugoslavije i Komunističke partije Sovjetskog Saveza. Tek obnovljene odnose sa SSSR, poljuljala je u jesen 1956. pobuna u NR Mađarskoj, a dan pred sovjetsku intervenciju, 3. novembra 1956. Hruščov i Maljenkov boravili su na Brionima, gde su vodili razgovore sa Titom, Kardeljem i Rankovićem. Tokom sovjetske intervencije, mađarski premijer Imre Nađ zatražio je azil u ambasadi FNRJ u Budimpešti, što je dodatno uznemirilo Sovjete. Nakon dvadesetodnevnih pregovora, u kojima je učestvovao i Ranković, dogovoreno je da Nađ napusti ambasadu FNRJ, uz garanciju da može bezbedno da ode kući i da neće biti pozvan na odgovornost. Ovaj dogovor nije ispoštovan sa sovjetske strane, jer je Nađ odmah po napuštanju ambasade uhapšen, a potom osuđen na smrt i ubijen. Jula 1957. Kardelj i Ranković su na poziv Nikite Hruščova boravili na odmoru u Sovjetskom Savezu, a avgusta 1958. Ranković je zajedno sa Titom, Kardeljom, Veljkom Vlahovićem i Veljkom Mićunovićem učestvovao na sastanku jugoslovenske i sovjetske delegacije, održanom u NR Rumuniji. Krajem oktobra iste godine, Kardelj i Ranković bili su domaćini visokoj partijskoj delegaciji iz Sovjetskog Saveza, koja je posetila Jugoslaviju.

Ranković i Leonid Brežnjev u Velenju, 1962.

Nakon 1961, Ranković je imao nekoliko samostalnih diplomatskih poseta, koje je ostvario kao potpredsednik Saveznog izvršnog veća, a kasnije potpredsednik SFRJ i kao sekretar CK SK Jugoslavije. Maja 1961. bio je u poseti Kraljevini Grčkoj, gde su ga primili kralj Pavle i predsednik Vlade Kostas Karamanlis, sa kojima je razgovarao o međunarodnoj situaciji, odnosima Jugoslavije i Grčke i problemima sa NR Albanijom. Juna 1962. boravio je u poseti Italiji, gde je imao susrete sa premijerom Amintorijem Fanfanijem i predsednikom vladajuće Hrišćanske demokratije Flaminiom Pičolijem. Tokom posete Rankoviću je ukazivana čast koja je prevazilazila funkciju potpredsednika SIV (vlade), ali je bila u skladu sa njegovim statusom „drugog čoveka” FNRJ. Na prijemu priređenom u njegovu čast prisustvovao je i predsednik Italije Antonio Senji, a u toku posete Ranković se u jugoslovenskoj ambasadi sastao sa Đankarlom Pajetom, visokim funkcionerom Komunističke partije Italije.

Januara 1964. zajedno sa Jovanom Veselinovim, Đurom Pucarom, Ivanom Gošnjakom i Dobrivojem Vidićem, Ranković je na poziv Centralnog komiteta Mađarske socijalističke radničke partije, boravio u poseti NR Mađarskoj, gde je imao susrete sa mađarskim liderom Janošem Kadrom. Marta 1965, uz pratnju supruge i člana SIV Jakova Blaževića boravio je u poseti Ujedinjenoj Arapskoj Republici (Egipat), gde mu je domaćin bio potpredsednik Zakarije Mohijedin, a tokom posete imao je susrete i sa Gamalom Abdelom Naserom. Krajem marta 1965, nakon povratka iz Egipta, zajedno sa generalom Ivanom Gošnjakom boravio je u NR Rumuniji na sahrani Georgi Georgiju Deža (1901—1965), predsednika Rumunije i generalnog sekretara KP Rumunije. Početkom aprila 1965, zajedno sa generalom Kostom Nađem boravio je u Budimpešti na proslavi dvadesetogodišnjice oslobođenja Mađarske, gde je imao susrete sa Janošem Kadarom i prisustvovao vojnoj paradi. Poslednja Rankovićeva inostrana poseta bila je maja 1966, kada je na poziv Poljske ujedinjene radničke partije boravio u poseti NR Poljskoj. Pošto je putovao vozom, prilikom prolaska kroz Čehoslovačku SR, u Njitri se susreo sa Aleksandrom Dupčekom, prvim sekretarom KP Slovačke. Tokom boravka u Poljskoj, Ranković je imao susrete sa državno-partijskim zvaničnicima, među kojima je bio Vladislav Gomulka, prvi sekretar PURP.

Najveću Rankovićevu inostranu političku aktivnost činili su odnosi sa Sovjetskim Savezom. Prilikom posete Leonida Brežnjeva, člana Politbiroa CK KPSS Jugoslaviji, krajem septembra i početkom oktobra 1962, Ranković je bio jedan od domaćina. Decembra 1962. bio je u pratnji Tita prilikom njegove posete Sovjetskom Savezu. Tokom posete, Ranković je u razgovoru sa Hruščovim zatražio da Jugoslovenima omogući pristup arhivskoj građi Kominterne, kako bi mogli da istražuju istoriju KP Jugoslavije. U leto 1963, prilikom posete Nikite Hruščova Jugoslaviji, Ranković mu je bio domaćin. Avgusta 1964. zajedno sa Titom, na Brionima je prisustvovao razgovorima sa Jurijem Andropovim, sekretarom CK KPSS. Bliske odnose sa sovjetima Ranković je održavao i nakon smene Nikite Hruščova, oktobra 1964. godine. Bio je prisutan sa Titom prilikom prijema sovjetske delegacije, koja je decembra 1964. boravila na Osmom kongresu SKJ. Krajem marta i početkom aprila 1966. Ranković se nalazio na čelu delegacije SKJ koja je u Moskvi prisustvovala na 23. kongresu KPSS, a tokom posete je imao susret sa Brežnjevim, generalnim sekretarom CK KPSS. Bitan činilac dobrih jugoslovensko-sovjetskih odnosa, bio je Aleksandar Puzanov, sovjetski ambasador u Beogradu od 1962. do 1967, koji se često susretao sa Titom, Rankovićem i drugim jugoslovenskim državno-partijskim funkcionerima.

Razlaz sa Titom i priprema afere

U periodu nakon Sedmog kongresa SKJ, 1958. otpočeo je rascep unutar vrha Saveza komunista Jugoslavije oko pitanja budućnosti jugoslovenske federacije — jedni su se zalagali za postepeno pretvaranje federacije u konfederaciju, a drugi za jačanje savezne vlasti. Ranković je pripadao krugu partijskih dogmata koji su se protivili reformama, odnosno demokratizaciji i decentralizaciji društva. Josip Broz Tito, takođe je u unutrašnjoj politici bio pristalica centralizma, ali kako se zemlja sve više otvarala prema Zapadu, politički problemi su počeli da se rešavaju kroz Ustav i diskusije u Saveznoj narodnoj skupštini i Saveznom izvršnom veću, pa se on uglavnom oslanjao na podršku starih revolucionarnih kadrova. Iako se u početku i sam protivio struji, koja se borila protiv centralizma i veće partijske discipline kao rešenju postojećih društvenih problema, Tito je shvatao da mora da se odrekne jedne od dve suprotstavljene strane, kako bi povratio jedinstvo unutar rukovodstva SKJ. Glavni zagovornici liberalizacije, Edvard Kardelj i Vladimir Bakarić, bili su veoma aktivni u zagovaranju svojih ideja, usled čega su uspeli da pridobiju većinu partijskih kadrova na saveznom nivou, a najveću podršku ostvarili su u rukovodstvima CK SK Slovenije i CK SK Hrvatske. Koncepcijski sukob Kardelja i Rankovića nastao je 1961. prilikom Kardeljevog zastupanja teze da se ne može unedogled davati pomoć nerazvijenim krajevima, a kulminirao je 1963. prilikom priprema za donošenje novog Ustava. Nakon prvobitnog sukoba sa Kardeljem, u proleće 1962, kao i podrške koje je slovenačko rukovodstvo pružilo Kardelju, Tito je sve više počeo da se približava ovoj frakciji i udaljava se od Aleksandra Rankovića.

Edvard Kardelj

Pobeda decentralističke struje u vrhu SKJ, ogledala se u donošenju novog Ustava SFRJ, aprila 1963. i zaključcima Osmog kongresa SKJ, decembra 1964, kada je usvojen „reformski kurs” i izneta kritika unitarizma. Ranković i jedan deo funkcionera SKJ, usprotivili su se decentralizaciji, što je dovelo do njegovog zahlađenja odnosa sa Titom. Iako je nakon donošenja Ustava bio izabran za potpredsednika SFRJ, a na Osmom kongresu za jednog od trojice sekretara CK SKJ, Rankovićeva efektivna politička moć je slabila — visoke državno-partijske funkcije na kojima se nalazio bile su na saveznom nivou u trenutku kada su republikama data veća ovlašćenja. Njegov veliki autoritet u partiji i državi, takođe je postepeno slabio usled kadrovskih promena — 1963. na mesto načelnika Uprave bezbednosti JNA umesto Jefte Šašića postavljen je Ivan Mišković, a 1965. na mesto Saveznog sekretara za unutrašnje poslove SFRJ umesto Vojina Lukića postavljen je Milan Mišković. Nakon ovih promena, Ranković je u potpunosti izgubio uticaj na službu bezbednosti.

Značajan uticaj na Tita da iz rukovodstva eliminiše Rankovića imala je Jovanka Broz, koja ga je stalno upozoravala na opasnosti koje mu prete od njega. Njen sukob sa Rankovićem počeo je nakon njenih sumnji u Titove sekretare, ađutanta Milana Žeželja i druge osobe iz okruženja, a od 1964. bili su u otvorenom sukobu. Ona je takođe, bila u lošem odnosu sa njegovom suprugom Slavkom Ranković, koja je u početku diskretno, a kasnije otvoreno kritikovala njeno ponašanje prema okruženju. Jovankine sumnje podgrevali su tehnički problemi na specijalnim vezama, koji su se pojavili sredinom 1961, što je kasnije postalo osnov za njeno ubeđenje da Ranković prisluškuje nju i Tita. Ozbiljne sumnje na prisluškivanje, kod Tita i Jovanke, probudio je Edo Brajnik, bivši pomoćnik Saveznog sekretara za unutrašnje poslove, koji je 1965. napustio Savezni sekretarijat za unutrašnje poslove, nezadovoljan jer nije postao savezni sekretar. Najverovatnije podstaknut od strane grupe slovenačkih funkcionera, Brajnik je Titu uputio opširan izveštaj u kome je izneo stanje u resoru unutrašnjih poslova tvrdeći da službe Udbe za Jugoslaviju prisluškuju ne samo Tita i Kardelja već i druge funkcionere.

Kako bi proverio sumnje u prisluškivanje, Tito se početkom juna 1966. obratio Ivanu Stevi Krajačiću, bivšem prvom čoveku Udbe za Hrvatsku i svom prijatelju iz predratnih dana, koji je potom iz Zagreba u Titovu rezidenciju u Užičkoj 15 uputio dvojicu ljudi, koji su vršili određene tehničke radove na telefonskim instalacijama. U toku istrage, oni su u rezidenciji pronašli uređaje za prisluškivanje i to u radnom Titovom kabinetu i u sobi Jovanke Broz. Nakon rezidencije u Beogradu, Krajačićevi ljudi vršili su ispitivanja u Titovoj vili na Brionima. Potvrda sumnji da je prisluškivan, izazvala je kod Tita ogorčenje i želju da se obračuna sa Upravom državne bezbednosti (UDB). Kako bi pridobio određeni krug pristalica, koji su ranije imali veze sa službom bezbednosti, Tito ih je pozivao kod sebe i žalio im se da ga Ranković i UDB prisluškuju. Pored njih, Tito je računao i na one funkcionere koji su od ranije bili u sukobu sa Rankovićem, poput Edvarda Kardelja, Vlade Popovića, Petra Stambolića, Cvijetina Mijatovića, Borisa Krajgera i dr. Neposredno pred otvaranje „afere prisluškivanja”, krajem maja 1966. zamenjen je načelnik Odeljenja bezbednosti Vrhovnog komandanta general-major Luka Božović, koji se u Titovom okruženju nalazio od kraja rata, a polovinom juna dužnost je predao general-majoru Đuki Balenoviću.

Brionski plenum

Glavni članak: Brionski plenum CK SKJ

Pripremne radnje za obračun sa Rankovićem, odvajale su se u najvećoj tajnosti, tokom prve polovine juna 1966, dok je u poseti Jugoslaviji boravio iranski šah Mohamed Reza Pahlavi, a od 7. do 10. juna održan Šesti kongres Socijalističkog saveza radnog naroda Jugoslavije (SSRNJ). Na sednici Izvršnog komiteta CK SKJ održanoj 16. juna u rezidenciji u Užičkoj 15, na koju je Ranković pozvan neposredno pred njen početak, Tito je u svom uvodnom izlaganju izneo optužbe na račun rada službe bezbednosti, kao i pojave ozbiljnih zloupotreba njenih organa u političke svrhe od strane pojedinih funkcionera, čime je otvorio „aferu prisluškivanja”. Optužbe da UDB, koja je navodno ozvučila prostorije u kojima je Tito živeo i radio, nije radila pod kontrolom države i Partije, već direktnim rukovodstvom Rankovića i Stefanovića, iznenadila je Rankovića, koji je odmah ponudio svoju ostavku na sve funkcije. U toku sednice otvorena je diskusija u kojoj su prisutni članovi IK CK SKJ kritikovali rad službe bezbednosti, a potom su na Titov predlog formirane dve komisije — Vojnotehnička komisija, na čelu sa generalom Ivanom Miškovićem i Komisija IK CK SKJ, na čelu sa Krstom Crvenkovskim, koje će izvršiti pregled instalacija i utvrditi stanje, odnosno utvrditi činjenice i predložiti rešenja.

Četvrti plenum CK SKJ na Brionima, jula 1966.

Nakon sednice Izvršnog komiteta CK SKJ, Tito je 20. juna održao konsultativni sastanak sa članovima Komisije IK CK SKJ, delom članova IK CK SKJ i grupom saveznih i republičkih državno-partijskih funkcionera iz SR Srbije, na kojoj je razgovarano o „aferi prisluškivanja” i „slučaju Aleksandra Rankovića”. Na sastanku je Tito dobio podršku srpskih kadrova (Stambolić, Minić, Veselinov, Popović, Marković, Todorović, Nikezić i dr) za politički obračun sa Rankovićem i drugim visokim funkcionerima službe bezbednosti. Dva dana potom, 22. juna održana je nova sednica Izvršnog komiteta CK SKJ, na kojoj je predsednik Komisije IK CK SKJ Krste Crvenkovski izneo dotadašnje rezultate istrage i na kojoj je Izvršni komitet odobrio rad Komisije i prihvatio njene nalaze i konstatacije, stavljajući joj u zadatak izradu definitivnog izveštaja za Četvrtu plenarnu sednicu CK SKJ, koja je zakazana za 1. jul.

Neposredno pred održavanje Četvrtog plenuma, Tito se posredstvom Državnog sekretara za poslove narodne odbrane, generala armije Ivana Gošnjaka, susreo sa Rankovićem na Brionima. Tokom sastanka, Tito je optužio Rankovića da je „kočio reforme” i naveo da je njegov odlazak iz vrha SKJ nužan, a i kritikovao ga je, jer se „okružio lošim ljudima” u CK. Nakon sastanka, Ranković se vratio u Beograd, gde je radio na pripremi svoje odbrane na optužbe, a 30. juna ponovo je došao na Brione. Istog dana održana je sednica IK CK SKJ na kojoj je usvojen dnevni red Plenuma, ali Ranković njoj nije prisustvovao. Atmosfera uoči Plenuma bila je mučna i napeta, zbog čega je Rankoviću noć uoči Plenuma naglo pozlilo, a lekar je ustanovio blagi srčani udar. Uprkos primedbi ađutanta, ali i generala Gošnjaka, da zbog zdravstvenog stanja nije u stanju da prisustvuje Plenumu, Ranković je odlučio da ipak ide na Plenum.

Četvrtu plenarnu sednicu CK SKJ održanu 1. jula 1966. u hotelu Istra na Brionima, otvorio je generalni sekretar SKJ Josip Broz Tito, koji je prisutne informisao o deformacijama u radu službe bezbednosti i formiranju komisija koje su imale zadatak da ispitaju slučaj. Nakon Tita, predsednik Komisije IK CK SKJ Krste Crvenkovski je podneo Izveštaj o stanju, metodu rukovođenja i pojavama zloupotreba u organima Državne bezbednosti u 13 tačaka, u kome su iznete slične optužbe kao na sednicama Izvršnog komiteta 16. i 22. juna. Ranković je govorio nakon Crvenkovskog, ali je delovao je konfuzno, zbunjeno i nije se branio. Potom su u raspravi učestvovali Veljko Kovačević, Jovan Veselinov, Svetozar Vukmanović, Cvijetin Mijatović, Vlado Popović, ali i Svetislav Stefanović Ćeća, koji je u svom govoru izneo odlučnu odbranu.

Nakon iscrpne rasprave, Plenum je usvojio izveštaj Komisije Izvršnog komiteta CK SKJ i na osnovu predloga Komisije i diskusije članova Centralnog komiteta doneo odluke — da se odmah priđe reorganizaciji organa državne bezbednosti kako bi se prilagodili nastalim promenama u našem društvu i razvijenom sistemu samoupravljanja; da se Svetislav Stefanović, predsednik Odbora SIV-a za unutrašnju politiku, isključi iz CK SKJ i da se razreši dužnosti člana Saveznog izvršnog veća; da se prihvati ostavka Aleksandra Rankovića na funkciju člana CK SKJ i Izvršnog komiteta CK i prihvati da podnese ostavku Saveznoj skupštini na funkciju potpredsednika Republike, jer je njegova politička odgovornost za rad organa državne bezbednosti takva da na ovim funkcijama više ne može ostati.

Nakon Brionskog plenuma

Nakon završenog plenuma, Ranković je sa Briona otišao u Dubrovnik, gde je sa porodicom proveo leto, a u Beograd se vratio početkom septembra. Zbog lošeg zdravstvenog stanja, za vreme boravka u Dubrovniku, retko je izlazio iz kuće. Nakon povratka u Beograd, u kuću u Užičkoj 25, koju je prethodno pregledala državno-tehnička komisija, Ranković je i dalje najviše vremena provodio u kući. Krajem oktobra, Rankovićeva porodica preselila se u kuću u Ulici Andre Nikolića 5 na Senjaku, u kojoj je ranije živeo Vlado Popović.

Koča Popović i Josip Broz Tito

Tokom Rankovićevog boravka u Dubrovniku, Savezna skupština ga je 14. jula 1966. razrešila sa mesta potpredsednika SFRJ, a umesto njega izabran je Koča Popović. Vojnotehnička komisija, na čelu sa generalom Ivanom Miškovićem, svoj izveštaj podnela je nakon Četvrtog plenuma i u njemu je utvrđeno da pronađeni mikrofoni nisu bili u funkciji. Uprkos tome, osnovana je Istražno-tehnička komisija Saveznog sekretarijata za unutrašnje poslove koja je za kao organizatore zloupotreba u službi bezbednosti označila visoke funkcionere Sekretarijata za unutrašnje poslove i Uprave državne bezbednosti — Svetislava Stefanovića, Vojina Lukića, Životija Srbu Savića, Selima Numića, Mitra Kovačevića i Milana Đokovića. Disciplinski postupak bio je poveden protiv petoro lica, dok su četvorica bila pritvorena. Istražno-tehnička komisija iznela je ocenu da su Ranković i Stefanović „idejni tvorci koncepcija i usmeravanja rada službe operativne tehnike” i da se ta služba „izmakla izvan službe DB i potpuno pretvorila u samostalnu i paralelnu službu DB”. Na osnovu izveštaja komisija, koje su radile na „slučaju prisluškivanja”, savezni javni tužilac je novembra podigao optužnicu protiv Rankovića, Stefanovića, Vojina Lukića i još 15 lica. Septembra 1966. formirana je nova Komisija Saveznog izvršnog veća, na čelu sa Avdom Humom, koja je na osnovu izveštaja prethodnih komisija, 1. decembra napravila Izveštaj o protivustavnoj delatnosti grupe oko Aleksandra Rankovića u zloupotrebljavanju Službe državne bezbednosti u političke svrhe. Na osnovu predloga ove komisije, koji je 9. decembra 1966. usvojilo Savezno veće Savezne skupštine, potvrđena je odluka da se odustane od krivičnog postupka protiv njih 18, među kojima su bili Aleksandar Ranković, Svetislav Stefanović, Vojin Lukić, Srba Savić, Selim Numić i dr.

Ubrzo nakon Brionskog plenuma, Izvršni komitet CK SK Srbije formirao je Komisiju za utvrđivanje političke odgovornosti pojedinih članova Centralnog komiteta, a od 14. do 16. septembra održana je Šesta plenarna sednica CK SK Srbije na kojoj se raspravljalo o političkom stanju u Srbiji nakon Četvrtog plenuma CK SKJ. Na plenumu CK SKS osuđene su zloupotrebe organa državne bezbednosti od strane „birokratske frakcije” Ranković—Stefanović, a dodata je i kritika „nacionalističkog i šovinističkog” delovanja ove grupe. Tada je otvoreno pitanje Rankovićevog odnosa prema Kosovu i Metohiji — zloupotreba Udbe na Kosmetu i nacionalistički odnos prema albanskim kadrovima. U otvorenim napadima na Rankovića, tokom plenuma, isticali su se Jovan Veselinov, Dobrivoje Radosavljević, Mihailo Švabić, Dušan Petrović Šane, Đurica Jojkić, a posebno kosmetski rukovodioci Veli Deva, Kolj Široka, Stanoje Aksić i dr. Komisija IK CK SK Srbije predložila je isključenje Vojina Lukića i Srbe Savića iz Centralnog komiteta, a Lukića i iz Saveza komunista, dok je Spasenija Cana Babović preložila da CK SK Srbije iz članstva Saveza komunista isključi Aleksandra Rankovića. Ovaj predlog je prihvaćen, pa je Ranković početkom oktobra 1966. isključen iz SKJ. Međutim, prema svedočenju Vojina Lukića, Aleksandar Ranković nikada nije dobio odluku o isključenju iz Partije, niti je ona negde objavljena.

Nakon povlačenja iz politike Aleksandar Ranković je živeo povučenim životom u svojoj kući u Beogradu, u vili u Dubrovniku za vreme letnjih meseci i povremeno u rodnoj kući u Draževcu. Retko se pojavljivao u javnosti, jer je privlačio pažnju prisutnih, a i bio pod neprestanom policijskom prismotrom. Družio se sa Svetislavom Stefanovićem, Vojinom Lukićem, Životijem Srbom Savićem, Dobricom Ćosićem, Ljubodragom Đurićem i dr. Tokom jeseni 1966. i zime 1967. pisao je Dnevničke zabeleške, koje je u proleće 1983. predao Dobrici Ćosiću, a porodica ih objavila 2001. godine. Tokom 1974. Rankovića je posećivao istoričar Venceslav Glišić, tada saradnik Instituta za savremenu istoriju i sa njim vodio opsežne razgovore o njegovom učešću u revolucionarnom pokretu, Narodnooslobodilačkoj borbi i posleratnom periodu.

Od povlačenja iz politike, 1966. do smrti, 1983. Ranković je kao i drugi istaknuti politički disidenti nalazio pod stalnom prismotrom organa Službe državne bezbednosti (SDB), koja je bila reformisana nakon Brionskog plenuma. Služba bezbednosti procenjivala je da je Ranković nakon smenjivanja okupio grupaciju, koju su činili zagovornici birokratsko-etatističkog koncepta razvoja društva. Pored njega praćeni su i ljudi sa kojima se družio, a koji su takođe bili smenjeni ili penzionisani nakon Brionskog plenuma (Stefanović, Lukić, Savić, Numić i dr). Prema nekima od njih primenjivane su potpune mere nadzora, a bile su korišćene i druge operativne mere. Tokom 1966. operativci službe bezbednosti pisali su dnevne izveštaje o njegovom kretanju, a od 1967. do 1973. pisani su izveštaji za nekoliko dana. Nakon sovjetske intervencije u Čehoslovačkoj, avgusta 1968, koja je u SFRJ izazvala velike tenzije, „Rankovićev slučaj” dobio je novo tumačenje, jer su službe Rankovića okarakterisale kao političku figuru na koju su Sovjeti računali početkom 1960-ih. Nakon događaja na Kosmetu, 1968. i Maspoka u Hrvatskoj, 1971. smatrano je da grupacija okupljena oko Rankovića ima izražen „velikosrpski nacionalizam i šovinističku aktivnost prema drugim narodima”. Kada je 1972. godine umro Životije Srba Savić, Ranković je otišao da izjavi saučešće njegovoj supruzi Ljubici; sa njim je pošao i njegov pratilac, pripadnik Službe državne bezbednosti, koji ne samo što ga je kolima dovezao do stana porodice Savić u Palmotićevoj ulici 1a, već se popeo sa Rankovićem u stan i ne ispuštajući ga ni tren iz vida, ušao za njim čak i u toalet. Politički progon nije zaobišao ni Rankovićevu suprugu Slavku Ranković, koja je 1974. udaljena sa Ekonomskog fakulteta, gde je bila redovni profesor, a isključena je i iz Saveza komunista.

Smrt i sahrana

Aleksandar Ranković je preminuo, od posledica srčanog udara, trideset minuta nakon ponoći, u petak 19. avgusta 1983, u kući u Lapadu u Dubrovniku, gde je boravio tokom letnjih meseci, jer mu je zbog lošeg zdravstvenog stanja bio preporučen oporavak na moru. Zajedno sa njim bili su supruga Slavka i prijatelj Vlada Vilotijević Gavra. Porodica je ujutru, u toku priprema za prenos posmrtnih ostataka u Beograd, o njegovoj smrti obavestila Gradski odbor SUBNOR Beograda, preko koga su kontaktirani CK SK Srbije i Predsedništvo SR Srbije i CK SK Jugoslavije i Predsedništvo SFRJ. Popodne istog dana, mediji su objavili kratko saopštenje o Rankovićevoj smrti, uz navođenje Brionskog plenuma i potenciranja reči „bivši”. U večernjim satima, članovi porodice su avionom JAT-a, u pratnji jednog milicionera, preneli kovčeg sa njegovim posmrtnim ostacima u Beograd. Istog dana na vest o Lekinoj smrti, dosta naroda je počelo da se okuplja oko njegove kuće na Senjaku.

Grob Aleksandra Rankovića u Aleja narodnih heroja na Novom groblju u Beogradu

Sutradan, 20. avgusta održan je sastanak predstavnika saveznog, republičkog i gradskog odbora SUBNOR sa članovima porodice oko organizacije sahrane. Pre sastanka, kao moguće mesto sahrane pominjano je njegovo rodno mesto Draževac, ali se tome energično suprotstavio penzionisani general-potpukovnik JNA Ilija Kostić, koji je zahtevao da Ranković bude sahranjen u Beogradu sa najvišim državnim počastima. Na sastanku porodice i predstavnika SUBNOR kao mesto sahrane dogovorena je Aleja narodnih heroja na Novom groblju, a najviše pažnje tokom sastanka posvećeno je izboru govornika na sahrani. Dogovoreno je da se sahrana održi sa odgovarajućim vojnim počastima koje pripadaju rezervnim oficirima, prvoborcima i narodnim herojima, kao i da sahrani prisustvuju predstavnici SR Srbije, SSRN Srbije i Skupštine grada Beograda.

Na dan sahrane 22. avgusta 1983. na Novom groblju se okupila velika masa sveta koja je želela da prisustvuje Rankovićevom poslednjem ispraćaju. Usled velikog priliva ljudi iz Ruzveltove ulice bio je zakrčen glavni ulaz u Novo groblje, kao i prilazi kapeli, zbog čega su morali da intervenišu pripadnici milicije, kako bi napravili red. Prisutni građani su prilikom govora, koji su držani ispred kapele, otpočeli sa aplaudiranjem, a potom i sa skandiranjem — Leka, Leka!, Heroj Leka!, Marko, Marko, Heroj Marko i Tito, Marko. Prvi govornik je bio Dušan Vuksan, predsednik SUBNOR Savski venac, drugi Dragoslav Mutapović, narodni heroj i član Saveta federacije i treći Jovko Jovkovski, sekretar Predsedništva SUBNOR Jugoslavije. Kada su govornici Rankovića pominjali u negativnom kontekstu oko Brionskog plenuma, masa je zviždala i negodovala. Čitavim putem, od kapele do Aleje narodnih heroja, kojim se kretala pogrebna povorka, okupljeni građani su nastavili sa aplaudiranjem, ovacijama i skandiranjem Heroj Leka! čime su izražavali svoje nezadovoljstvo zbog ponašanja zvaničnika prema Rankoviću, kako za života, tako i nakon smrti. Na grobnom mestu je prema dogovoru porodice i predstavnika SUBNOR održan treći govor, ali je on prekinut negodovanjem prisutnih, zbog negativnog pominjanja Rankovića u vezi sa Brionskim plenumom, a ostatak govora pročitan je u večernjem dnevniku TV Beograd.

Prema procenama Republičkog sekretarijata unutrašnjih poslova (RSUP) sahrani je prisustvovalo oko 100.000 ljudi, dok su partijske procene govorile oko 50.000 ljudi. Masovno prisustvo naroda Rankovićevoj sahrani iznenadilo je partijske funkcionere i organe bezbednosti zbog čega je sahrana od strane Predsedništva SR Srbije bila okarakterisana kao neuobičajena politička demonstracija. Sahrana je postala politički događaj koji je izazvao ogromnu pažnju javnosti, kao i stranih diplomata, a mnogi su je ocenili kao prvi masovni izliv nezadovoljstva u Srbiji nakon studentskih demonstracija juna 1968. godine. Na tridesetogodišnjicu Rankovićeve smrti, avgusta 2013, tadašnji predsednik Vlade Srbije Ivica Dačić bio je prvi državni zvaničnik koji je položio cveće na njegov grob.

Porodica

Slavka Ranković (1920—2008), druga supruga Leke Rankovića

Aleksandar Ranković ženio se dva puta i imao dvojicu sinova. Prvu suprugu, tekstilnu radnicu Anđeliju Anđu Ranković (1909—1942) upoznao je nakon izlaska iz zatvora 1935. i iste godine su se venčali u Vršcu. Ona je od 1930. bila član Komunističke partije i radila je u sindikatu tekstilnih radnika, a zbog partijskog rada više puta je hapšena. Njen rođeni brat Isa Jovanović (1906—1983) bio je predratni revolucionar, a nakon rata visoki državno-partijski funkcioner. Godine 1939. Anđa i Leka dobili su sina Milivoja Miću. Nakon početka Drugog svetskog rata u Jugoslaviji, 1941. oni su otišli u partizane, a Anđa je prilikom napuštanja Beograda, novembra 1941. dvogodišnjeg Miću ostavila kod svoje sestre. On je kasnije odveden u Draževac, kod Lekine majke Darinke, a nakon njenog hapšenja i odvođenja u logor na Banjici, gde je ostala do njegovog raspuštanja početkom oktobra 1944, o njemu je brinula jedna izbeglička porodica, koja je stanovala u Darinkinoj kući. Takođe, o njemu su brinuli i drugi rođaci iz sela.

Nakon napuštanja Beograda, Anđa je zajedno sa suprugom boravila u oslobođenom Užicu, a 1. marta 1942. stupila je u tada formiranu Drugu proletersku udarnu brigadu. Iako joj je Cana Babović nudila da radi kao partijski instruktor u Štabu brigade, na njeno insistiranje, bila je raspoređena u jedinicu kao zamenik političkog komesara (partijski rukovodilac) Druge čete Četvrtog užičkog bataljona. Poginula je 11. juna 1942. u borbama Druge proleterske brigade protiv četnika u okolini Gacka, a nakon rata je 6. jula 1953. proglašena za narodnog heroja. Sina Miću, Ranković je nakon četiri godine ratovanja video tek u septembru 1944. u oslobođenom Valjevu.

U proleće 1944. u oslobođenom Drvaru, Ranković je upoznao svoju buduću suprugu Ladislavu Slavku Becele (1920—2008), partizanku iz Dolenjske, koja je zajedno sa slovenačkom delegacijom došla u Drvar, na Drugi kongres USAOJ-a, ali je bila zadržana u Vrhovnom štabu na poslovima u Odeljenju za veze. Zajedno sa Vrhovnim štabom NOV i POJ i Rankovićem kretala se do kraja rata, a nakon rata je radila u administraciji CK KPJ. Venčali su se 17. juna 1947. u Beogradu, a kumovi na venčanju bili su im Boris Ziherl i Krsto Popivoda. Nakon venčanja, Slavka je napustila rad u Centralnom komitetu i posvetila se studijama na Ekonomskom fakultetu, gde je potom bila profesor. Aprila 1949. dobili su sina Slobodana. Petnaest godina nakon Rankovićeve smrti, 1998, Slavka je objavila knjigu Život uz Leku — sećanja. Preminula je u Beogradu, u septembru 2008. godine. Sahranjena je pored svog supruga u Aleji narodnih heroja na Novom groblju u Beogradu.

Rankovićev stariji sin Milivoje Mića (1939—2018) bio je arhitekta, a u braku sa suprugom Merimom imao je ćerke Aleksandru i Andrijanu Anju, koja je novinar i televizijski voditelj. U periodu od 1966. do 1999. Rankovićeva porodica živela je u vili na Senjaku, u ulici Andre Nikolića 5, koja je danas ruinirana.

Odlikovanja i priznanja

Orden narodnog heroja i Partizanska spomenica 1941.

Nosilac je Partizanske spomenice 1941. i više drugih jugoslovenskih odlikovanja, među kojima su — Orden jugoslovenske zastave sa lentom, Orden partizanske zvezde prvog reda, Orden zasluga za narod prvog reda, Orden bratstva i jedinstva prvog reda, Orden za hrabrost i dr.

Ukazom Predsedništva AVNOJ-a broj 261. od 6. jula 1945. za osvedočena herojska dela na bojnom polju, za herojsko držanje pred neprijateljem, za velike zasluge u organizovanju i rukovođenju narodnim ustankom i Narodnooslobodilačkim pokretom do današnjeg pobedonosnog trenutka odlikovan je Ordenom narodnog heroja. Istog dana, za narodne heroje proglašena je grupa istaknutih partizanskih boraca iz Srbije, među kojima su bili — Đuka Dinić, Žikica Jovanović Španac, Bora Marković, Mika Mitrović Jarac i Mirko Tomić, kao i Rankovićev saborac iz Vrhovnog štaba NOV i POJ i Politbiroa CK KPJ — Ivan Milutinović.

Ordenom narodnog oslobođenja, odlikovan je februara 1945, a Ordenom junaka socijalističkog rada, 1954. godine.

Odlikovan je i inostranim odlikovanjima, među kojima se ističu — grčki Orden Đorđa I prvog reda, poljski Partizanski krst i Grunvaldov krst drugog stepena, kao i sovjetski Orden Kutuzova prvog reda, kojim je odlikovan 5. septembra 1944. i Orden Suvorova prvog reda, kojim je odlikovan 15. oktobra 1945. godine.

U njegovu čast grad Kraljevo je od 6. jula 1949. do 8. januara 1955. nosio naziv Rankovićevo. Prvih posleratnih godina postojala je praksa preimenovanja gradova i mesta po istaknutim preminulim revolucionarima i narodnim herojima (Zrenjanin, Ivangrad, Kidričevo, Svetozarevo), ali i po živim funkcionerima, pa je pored četiri grada (Titograd, Titov Veles, Titova Korenica i Titovo Užice) koja su nosila naziv po Titu, grad Ploče u NR Hrvatskoj poneo naziv Kardeljevo, a Kraljevo Rankovićevo. U cilju suzbijanja kulta ličnosti, Savezno izvršno veće, čiji je Ranković bio potpredsednik, donelo je 1953. preporuku da se nazivima gradova, ulica, preduzeća i ustanova ne daju imena živih ljudi. U skladu sa ovom odlukom, Rankovićevu i Kardeljevu su vraćeni stari nazivi, dok su imena nazvana po Titu zadržala svoje nazive. U periodu dok je Kraljevo nosilo ime po Rankoviću, Tito i Ranković su 7. oktobra 1951, u pratnji visokih državno-partijskih posetili ovaj grad.

Njegovo ime nezvanično je nosilo, a delimično i danas nosi, beogradsko naselje smešteno na brdu između Južnog bulevara i Ustaničke ulice, koje je poznato i kao Pašino brdo. Kako je Ranković, u toku svog predratnog ilegalnog rada živeo u ovom delu Beograda, mesna zajednica formirana nakon Drugog svetskog rata ponela je naziv Lekino brdo. Početkom 1990-ih mesnoj zajednici je promenjen naziv u Pašino brdo, ali se naziv Lekino brdo zadržao do današnjih dana.

Rankovićev lik se pojavljuje u nekoliko filmova i TV serija. U TV filmu Pogrešna procena iz 1987, koji se bavi ilegalnim boravkom Josipa Broza u Beogradu krajem 1930-ih, Rankovića glumi Danilo Lazović. U mini TV seriji Četrdeset osma — Zavera i izdaja iz 1988, koja se bavi donošenjem Rezolucije Informbiroa i početkom političkog sukoba Tita i Staljina, Rankovića glumi Vladan Živković. U dokumentarno-igranoj seriji Jovanka Broz i tajne službe iz 2021, koja se bavi životom Jovanke Broz, Rankovića glumi Gordan Kičić. O njegovom životu snimljena je tv serija Drug Marko, koja ima deset epizoda, a glavnu ulogu igra Nebojša Dugalić. Rankovićev lik zastupljen je i u filmu Čuvari formule iz 2023. godine, a njegov lik tumači Dragan Bjelogrlić.

Zanimljivosti

• Kraljevo je po njemu od 6. jula 1949. do 8. januara 1955. bilo nazvano Rankovićevo.
• Istoričar Venceslav Glišić je u razgovoru sa Aleksandrom Rankovićem, vođenim 1974. na pitanje šta je bilo sa Kalabićem dobio odgovor da mu je Udba promenila ime i poslala ga u Bosnu. Kako je on nastavio da pije i počeo da se javno hvali kako je on Nikola Kalabić, premešten je u drugi kraj Bosne. Pošto je i tamo nastavio po starom, bio je ubijen.
• Nakon Brionskog plenuma, u godinama dok je bio u penziji kad god bi ulazio sa porodicom u kafanu, muzičari su čim bih ga ugledali svirali Marš na Drinu, što on nije voleo.

Galerija

• 
  Sa Titom prilikom ispraćaja poljske degacije 1957.
• 
  Na sahranu Đure Salaja u Zagrebu 1958.
• 
  Sa Josipom Brozom Titom, Slobodanom Penezićem Krcunom, Jovanom Veselinovim Žarkom u Negotinu 1959.
• 
  Sa Titom i Đokom Pavićevićem, najstarijim narodnim herojem
• 
  Sa Titom i Ivanom Gošnjakom u Splitu 1962.
• 
  Spomen-bista na grobu

Vidite još

• Anđa Ranković
• Slavka Ranković
• Rodna kuća u Draževcu

Literatura

• Zbornik dokumenata i podataka o narodnooslobodilačkom ratu jugoslovenskih naroda, tom II, knjiga I — Bilten Vrhovnog štaba Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije 1941—1945. Beograd: Vojno-istorijski institut Jugoslovenske armije. 1949.  COBISS.SR 58734343
• Dedijer, Vladimir (1951). Dnevnik. Beograd: Jugoslovenska knjiga.  COBISS.SR 32984583
• Ko je ko u Jugoslaviji — biografski podaci o jugoslovenskim savremenicima. Beograd: Sedma sila. 1957.  COBISS.SR 4864263
• Likovi revolucije tom I. Beograd: Prosveta. 1962.  COBISS.SR 90274823
• Ko je ko u Jugoslaviji — jugoslovenski savremenici. Beograd: Hronometar. 1970.  COBISS.SR 4897031
• Marković, Dragan (1977). Otpisani — Beograd 1941—1944. Beograd: Sloboda.  COBISS.SR 76369415
• Hronologija radničkog pokreta i SKJ 1919—1979. tom I 1919—1941. Beograd: Narodna knjiga; Institut za savremenu istoriju. 1980.  COBISS.SR 1539739342
• Hronologija radničkog pokreta i SKJ 1919—1979. tom II 1941—1945. Beograd: Narodna knjiga; Institut za savremenu istoriju. 1980.  COBISS.SR 49272583
• Hronologija radničkog pokreta i SKJ 1919—1979. tom III 1945—1979. Beograd: Narodna knjiga; Institut za savremenu istoriju. 1980.  COBISS.SR 1539739598
• Josip Broz Tito sabrana djela — tom VI. Beograd: Izdavački centar „Komunist”. 1981.  COBISS.SR 75705612
• Narodni heroji Jugoslavije tom II. Beograd: Narodna knjiga. 1982.  COBISS.SR 48703239
• Matić, Boško (1984). Krcun — životopis Slobodana Penezića Krcuna. Gornji Milanovac: Dečje novine.  COBISS.SR 25992463
• Beograd u ratu i revoluciji 1941—1945. Beograd: Istorijski arhiv Beograda. 1984.  COBISS.SR 37352711
• Marković, Dragan; Križavac, Savo (1985). Zašto su smenjivani. Beograd: Narodna knjiga.  COBISS.SR 17155584
• Petranović, Branko (1988). Istorija Jugoslavije 1918—1988 tom III — Socijalistička Jugoslavija 1945—1988. Beograd: Nolit.  COBISS.SR 281577740
• Sekulić, Zoran (1989). Pad i ćutnja Aleksandra Rankovića. Beograd: Dositej.  COBISS.SR 74508
• Kesar, Jovan; Simić, Pero (1990). Oproštaj bez milosti: LEKA Aleksandar Ranković. Beograd: Akvarijus. 
• Mladenović, Miroslav (2006). Tito od ustanka do pobede 1941—1945. Beograd.  COBISS.SR 126116108
• Piljak, Milan (2010). Brionski plenum 1966. godine — pokušaj istoriografskog tumačenja događaja (PDF). Tokovi istorije. 1/2010. Beograd: Institut za noviju istoriju Srbije. 
• Jokanović, Žarko (2014). Jovanka Broz — moj život, moja istina. Beograd: Blic.  COBISS.SR 204905228
• Radanović, Milan (2015). Kazna i zločin — snage kolaboracije u Srbiji odgovornost za ratne zločine (1941—1944) i vojni gubici (1944—1945). Beograd: Rosa Luxemburg Stiftung.  COBISS.SR 219107340
• Dimitrijević, Bojan (2020). Ranković drugi čovek. Beograd: Vukotić medija.  COBISS.SR 281577740

Spoljašnje veze

• „Venceslav Glišić: Razgovori sa Rankovićem”. www.pecat.co.rs. 7. 1. 2010. 
• „Ranković je mogao da spreči razbijanje Jugoslavije”. www.politika.rs. 10. 7. 2016. 
• „Kako su smenjivali druga Marka”. www.politika.rs. 15. 5. 2020. 
• Simić Jakuš, Slađana (11. 2. 2020). „Aleksandar Ranković, čovek sa dve biografije”. Radio-televizija Srbije. Pristupljeno 25. 8. 2020. 
• „Jugoslavija i Tito: Aleksandar Ranković — od drugog čoveka države do državnog neprijatelja broj jedan”. B92. 28. 11. 2020. Pristupljeno 1. 12. 2020. 
• Perović, Latinka (25. 5. 2022). „Ranković — drugi čovek”. Peščanik. Pristupljeno 25. 5. 2022.