Aleksandrinac (španska poezija)

Aleksandrinac (šp. alejandrino) je vrsta stiha od 14 metričkih slogova sastavljen iz dva polustiha od po 7 slogova. Aleksandrinac je zastupljen i u drugim svetskim književnostima, zato ga ne treba mešati sa aleksandrincem u francuskoj ili srpskoj književnosti, od kojih se španski razlikuje po broju metričkih slogova.

Naziv i porekloUredi

Naziv aleksandrinac potiče iz Knjige o Aleksandru (franc. Roman d'Alexandre). Kako je tema o Aleksandru u špansku književnost preneta iz francuske i provansalske književnosti, pretpostavlja se da i aleksandrinac kao metrička forma potiče od istoimenog francuskog stiha. Francuski aleksandrinac se, međutim, sastoji od 12 metričkih slogova.

Aleksandrinac u španskoj književnostiUredi

Aleksandrinac je od velikog značaja za špansku metriku. Najviše je upotrebljavan u XIII veku kao sastavni deo čuvene strofe kvaderna vija (šp. cuaderna vía) koja se sastojala od 4 aleksandrinca, a koju su koristili pesnici kleričke pesničke veštine (šp. Mester de Clerecía). Jedan od najpoznatijih pesnika koji su upotrebljavali ovu vrstu strofe, pa samim tim i stih aleksandrinac, bio je Gonsalo de Berseo.

Upotreba aleksandrinca u španskoj poeziji opada početkom XV veka, da bi se potom vratio na scenu u XIX veku, sa pojavom romantizma.

Pesnici moderne španske književnosti često su jedanaesterac u sonetima zamenjivali aleksandrincem. Najpoznatiji je Ruben Dario.

MetrikaUredi

Stih aleksandrinac se u španskoj književnosti sastoji od 14 metričkih slogova. Cezura ga deli na dva polustiha od po 7 slogova.

PrimerUredi

Evo jednog primera upotrebe aleksandrinca u formi soneta.

Es algo formidable que vio la vieja raza:

robusto tronco de árbol al hombro de un campeón

salvaje y aguerrido, cuya fornida maza

blandiera el brazo de Hércules, o el brazo de Sansón.


Por casco sus cabellos, su pecho por coraza,

pudiera tal guerrero, de Arauco en la región,

lancero de los bosques, Nemrod que todo caza,

desjerretar un toro, o estrangular un león.


Anduvo, anduvo, anduvo. Le vio la luz del día,

le vio la tarde pálida, le vio la noche fría,

y siempre el tronco de árbol a cuestas del titán.


"¡El Toqui, el Toqui!", clama la conmovida casta.

Anduvo, anduvo, anduvo. La Aurora dijo: "Basta",

e irguióse la alta frente del gran Caupolicán.

— Rubén Darío, Caupolicán


BibliografijaUredi

  • Quilis, Antonio, Métrica española, Ediciones Ariel. 14ª edición. Madrid, 2001.
  • Samurović-Pavlović, Ljiljana. Soldatić, Dalibor, Španska književnost. Sarajevo, Beograd. Svjetlost, Nolit. 1985, vol.1