Википедија

Alfred Bine

Француски психолог

Alfred Bine (franc. Alfredо Binetti; 8. jul 1857, Nica — 18. oktobar 1911, Pariz)[1] bio je francuski psiholog [2]koji je izmislio prvi praktičan test inteligencije, Bine-Simonovu skalu.[3] Njegov glavni cilj je bio da identifikuje učenike kojima je bila potrebna posebna pomoć da se snađu u školskom programu.

Alfred Bine
Puno imeAlfred Bine
Datum rođenja(1857-07-08)8. jul 1857.
Mesto rođenjaNica, Francuska
Datum smrti18. oktobar 1911.(1911-10-18) (54 god.)
Mesto smrtiPariz, Francuska

Biografija uredi

Alfred Bine je bio jedino dete u porodici. Njegov otac je bio po zanimanju lekar a majka umetnica. Oni su se razveli kada je Bine bio veoma mlad, nakon čega se on preselio sa svojom majkom u Parizu gde je završio Pravnu školu. Iako je stekao dozvolu da studira Pravo (1878) on je ipak odlučio da krene stopama svog oca i upiše Medicinu. Međutim, ubrzo je njegov interes za psihologiju postao bitniji od završetka medicinskih studija.

Bine je proveo nekoliko godina čitajući i izučavajući knjige Čarlsa Darvina, Aleksandra Bejna i drugih, te je na neki način postao samoobrazovani psiholog. Bine je objavio svoj prvi članak o hipnozi 1880. , mada je članak loše prihvaćen. Nakon toga, 1883. Bine je upoznao Šarla Fera, koji ga je upoznao sa Žan-Martenom Šarkom, direktorom bolnice „Salpetrijer“ (franc. Salpêtrière). Šarko je postao njegov mentor, a za uzvrat je Bine prihvatio posao u njegovoj bolnici. Šarko je izvršio veliki uticaj na Binea, koji je objavio četiri članka o hipnozi i životinjskom magnetizmu. Nakon što je proveo sedam godina radeći tamo, Bine je bezuslovno prihvatio svaki Šarkov rad na istraživanjima o hipnozi. Nažalost, Šarkova istraživanja nisu bila odobrena od strane naučnih ispitivanja i Bine je bio osramoćen zbog toga što je podržavao rad svog mentora.

Bine i njegov saradnik Fer su otkrili ono što su nazvali transferom, i takođe prepoznali perceptivnu i emocionalnu polarizaciju. Transfer je bio koncept u kom je bilo prijavljeno da hipnotizirani pacijenti mogu da prenesu pokret, kao što je podizanje ruku, na drugu stranu tela uz pomoć magneta. Perceptivna polarizacija je značila da je postojeća percepcija mogla da se promeni u polarnu suprotnost od proizvedenog magneta i suprotnih emocija u emocionalnoj polarizaciji. Bine i Fer su mislili da je njihov pronalazak fenomen i da je od velikog značaja. Međutim, nakon istrage od strane mnogih psihologa, njih dvojica su morali da priznaju da su njihovi koncepti transfera i polarizacije bili pogrešni. Bine je pretrpeo veliko razočarenje jer je dosta truda uložio na svoje eksperimente i njihove rezultate.

Godine 1883. , Bine se oženio Laurom Balbijani. Imali su dve kćerke, Madelinu i Alisu, rođene 1885. i 1887. Bine je uz pomoć svojih kćerki započeo izučavanje kognicije. Ono što je fasciniralo Binea bile su razlike između devojčica. On je osmislio razne testove za njih dve, i zaključio da je Madelina, starija kćerka, učila i odgovarala drugačije od Alise. Ovo istraživanje je pomoglo Bineu u razumevanju pojmova sugestibilnosti i pažnje, što ga je dovelo do izučavanja o razlikama ličnosti i merenja inteligencije.

Nakon dve decenije, Bine je 1892. produktivno objavljivao na polju psihologije. Bio je nagrađen doktoratom iz prirodnih nauka od „Sorbone“. On je postao direktor laboratorije fiziološke psihologije u Sorbonu 1894. , i tamo je upoznao Teodora Simona, koji je počeo da radi doktorska istraživanja pod Bineovim nadzorom. Bine je osnovao prvi francuski časopis iz psihologije, „Psihološke godine“ (franc. L'année psychologique) , 1895.[2] On je, takođe, objavio članak 1903. koji je bio baziran na rezultatima iz standardnih testova koje je primenjivao na svoje kćerke.

Bine i Simon su počeli da rade na testu koji je ukazivao na probleme prilikom učenja kod dece. Rezultat ovog rada bila je Bine-Simonova skala inteligencije. Poslednja revizija testa inteligencije, kojeg su Bine i Simon razvili, je objavljena 1911. Bine je preminuo pre nego što je ova revizija bila završena.

Psihološki doprinos uredi

Iako je Bine produktivno objavljivao svoje radove iz oblasti psihologije, počeći od neslavnog rada o proučavanju hipnoze, nastavljajući sa eksperimentalnim istraživanjima iz raznih oblasti kognicije, ipak je najpoznatiji po tome što je razvio testove inteligencije.

Bine i šah uredi

Godine 1894. , Bine je primenio jedno od prvih psiholoških istraživanja u šahu. On je istraživao kognitivna svojstva šahovskih majstora. Bine je smatrao da šah zavisi od fenomenoloških kvaliteta vizuelne memorije. Međutim, nakon proučavanja izveštaja o majstorskim učesnicima, zaključio je da je memorija bila samo jedan od delova lanca kognicije uključenog tokom igre.

U eksperimentu su učesnici bili vezanih očiju, i morali su da igraju šah na osnovu memorije. Otkriveno je da su samo šahovski majstori mogli da igraju uspešno, bez gledanja u šahovsku tablu po drugi put. Za amatere i srednje igrače ovo je bio nemoguć zadatak. Dalje je bilo zaključeno da su iskustvo, imaginacija, i pamćenje apstraktnog i konkretnog bili neophodni za dobar majstorski šah.

Testovi inteligencije uredi

Godine 1904. , Francuska vlada je zamolila grupu psihologa da razviju test namenjen proceni intelektualnih sposobnosti, odnosno nivoa intelektualnog razvoja, kako bi identifikovali decu sa posebnim potrebama. Bine i Simon su kreirali test nazvan „Nove Metode za Dijagnostikovanje stanja Idiotizma, Maloumnosti i Moronstva“ (engl. New Methods for Diagnosing Idiocy, Imbecility, and Moron Status). Test je uključivao više zadataka koji su određivali sposobnosti dece baziranih na uzrastu dece. Jedan od najlakših zadataka na testu je bio praćenje objekta očima. Jedan od izazovnijih zadataka je bio ponavljanje dugog niza slučajnih brojeva iz memorije.

Bine je oduvek bio svestan, još od ranijih proučavanja svojih kćerki, da inteligencija nije jednostavna kvantitivna mera, već da ispoljava izuzetnu raznovrsnost. On je smatrao da biti inteligentan znači dobro rasuđivati, dobro razumeti i dobro i pravilno misliti.

Bine i Simon su svoj test upotrebili na uzorku od 50 dece, koji su radili zadatke namenjene svom uzrastu. Zadaci u testu su bili raznovrsni – njima se ispitivalo bogatstvo dečjeg rečnika, razumevanje apsurdnih situacija, sposobnost deteta da definiše pojmove, da zapamti neposredno date sadržaje, tumači slike, rešava probleme, uviđa sličnosti i razlike.

Na osnovu postignutih rezultata na testu dolazilo se do podataka o umnom uzrastu deteta (UU). Ukoliko dete sa uspehom reši grupu zadataka koji su namenjeni deci od pet godina, smatra se da je na umnom uzrastu od pet godina. Ako to dete ima pet godina, zaključuje se da je intelektualno razvijeno kao sva normalna deca njegovog uzrasta. Ako dete ima samo četiri godine, to je znak da je u intelektualnom pogledu za godinu dana ispred svojih vršnjaka. Međutim, ukoliko ima šest godina, to znači da za svojim vršnjacima u intelektualnom razvoju zaostaje godinu dana. Na taj način se poređenjem umnog uzrasta (UU) i kalendarskog uzrasta (KU) dobija informacija o nivou intelektualnog razvoja deteta. Ovako izmerene sposobnosti izražavaju se količnikom inteligencije, odnosno koeficijentom inteligencije - IQ . Koeficijent inteligencije je veličina koja se dobija kada se umni uzrast podeli sa kalendarskim uzrastom pa se ovako dobijeni količnik pomnoži sa 100. Urađene su brojne revizije Bine-Simonove skale, od kojih je najpoznatija revizija američkog psihologa Luisa Termana pod nazivom Stanford-Bineova skala.

Upravo zbog toga što Bine nije formalno studirao na fakultetu, njegov rad na inteligenciji je smatran izvanrednim. Stanford-Bineov test, koji je baziran na Bineovom radu, i koji i dalje nosi njegovo ime, je široko primenjivan nakon njegove smrti. Bine je konstantno upozoravao da inteligencija nikada ne može biti određena samo jednim testom. Osim toga, on je naglašavao da je inteligencija subjektivna; osoba može postići natprosečne rezultate iz jedne oblasti, ali da podbaci u nekoj drugoj oblasti iz datog testa. On je, takođe, raspravljao o tome da pojedinci uče na različite načine, i da na ljude mogu uticati spoljašnji faktori kao što su njihovi vršnjaci, kolege i celokupno društvo u kome se kreću.

Bibliografija uredi

Reference uredi

  1. ^ Alfred Binet lived approximately 54 years which was common around this time period. [1] Arhivirano na sajtu Wayback Machine (23. avgust 2011), (February 20, 2004).
  2. ^ a b Mišić, Milan, ur. (2005). Enciklopedija Britanika. A-B. Beograd: Narodna knjiga : Politika. str. 146. ISBN 86-331-2075-5. 
  3. ^ O. L. Zangwill, 'Binet, Alfred', in R. Gregory, The Oxford Companion to the Mind (1987) p. 88

Literatura uredi

Spoljašnje veze uredi

 
Alfred Bine na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Алфред_Бине&oldid=27672699”