Američki rat za nezavisnost
Američki rat za nezavisnost (engl. American Revolutionary War; 1775—1783), koji je takođe poznat i kao Američki revolucionarni rat, je bio rat između Kraljevine Velike Britanije i trinaest „Ujedinjenih kolonija“ (Nju Hempšir, Masačusets, Roud Ajland, Konektikat, Njujork, Nju Džerzi, Pensilvanija, Delaver, Merilend, Virdžinija, Severna Karolina, Južna Karolina i Džordžija). Rat je predstavljao vrhunac politike Američke revolucije tokom koje su kolonisti hteli da zbace britansku vlast. Bitkom kod Leksingtona (18. aprila 1775) otpočeo je rat za sticanje nezavisnosti. Tokom rata, 4. jula 1776. doneta je Deklaracija nezavisnosti i proglašena samostalnost od britanske krune.
| Američki rat za nezavisnost | |||||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
 Vašington prelazi Delaver - jedna od slika čije motiv rat za nezavisnost, ujedno i možda najznačajniji simbol ovog rata. | |||||||||||
| |||||||||||
| Sukobljene strane | |||||||||||
|
 Španska imperija (od 1779)Indijanci  Nizozemska republika[1] |
 Velika Britanija heseni lojalistiIndijanci | ||||||||||
| Komandanti i vođe | |||||||||||
|
Džordž Vašington Natanijel Grin Ričard Montgomeri Danijel Morgan Benedikt Arnold Horejšio Gejts |
Tomas Gejdž Vilijam Hau Džordž Rodni Henri Klinton Čarls Kornvolis Gaj Karlton Džon Bergojn Ričard Hau Banastri Tarlton Samjuel Hud | ||||||||||
Britanci su u međuvremenu sakupljali veliku vojsku da uguše pobunu. Naneli su značajne poraze američkoj pobunjeničkoj vojsci, sada pod komandom Džordža Vašingtona, zauzeli Njujork 1776. i Filadelfiju 1777. Međutim, nisu bili sposobni ili voljni da im nanesu završni udarac. Britanska strategija se oslanjala na mobilizovanje lojalističkih milicija, koje su potpuno regrutovali tek krajem rata. Loša koordinacija je pomogla neuspehu britanskog napredovanja prema Oblaniju 1777, što je za posledicu imalo zarobljavanje britanske vojske nakon bitaka kod Saratoge.
Francuska, Španija i Nizozemska republika su potajno pružali revolucionarima zalihe, municiju i oružje od 1776. Američka pobeda kod Saratoge je ubedilo Francusku da uđe u rat otvoreno, primoravši Britaniju da preusmeri vojsku na druga bojišta. Francuska pomoć se pokazala presudnom, ali i skupom, pošto je uništila francusku privredu i uvela zemlju u velike dugove.[2] Španija i Nizozemska republika su takođe ratovali naredne četili godine, preteći invazijom Velike Britanije i ozbiljno ugrozivši britansku moć vojnim operacijama u Evropi, Aziji i na Karibima.
Posle 1778, Britanija je preusmerila svoju pažnju na južne kolonije, što joj je donelo početne uspehe kada su ponovo osvojili Džordžiju i Karolinu 1779. i 1780. Britanske snage su pokušale da potčine Virdžiniju 1781, ali je francuska pomorska pobeda izvan zaliva Česapik dovela do francusko-američke opsade Jorktauna i zarobljavanja 7.000 britanskih vojnika. Ovaj poraz je slomio volju Britanije za daljim ratovanjem. Ograničene borbe su se nastavile kroz 1782, kada su počeli mirovni pregovori. Pariskim mirom iz 1783. je okončan rat i priznat je suverenitet SAD na teritoriji grubo ograničeno današnjom Kanadom na severu, Floridom na jugu i rekom Misisipi na zapadu. Sklopljen je i širi međunarodni mir, kom je razmenjeno još nekoliko teritorija.
Pozadina uredi
Porezi uredi
Kraj Sedmogodišnjeg rata 1763. (Francuskog i indijanskog rata u Severnoj Americi) je doneo Velikoj Britaniji uspeh u proterivanju Francuza iz Severne Amerike, ali takođe i veliki dug. Porezi u Velikoj Britaniji su već bili vrlo visoki i mislilo se da bi američko kolonije trebalo da plaćaju za vojnike stacionirane tamo. Parlament je marta 1765. usvojio Zakon o taksenim markama, koji je od 1. novembra kolonijama prvi put uveo direktne poreze. Među američkim govornicima ovo je naišlo na jaku osudu, koji su tvrdili da njihova prava kao Engleza znače da se njima ne mogu nametati porezi, jer nisu imali svoje predstavnike u Parlamentu.[3] U isto vreme kolonisti su odbili rešenje da im se omogući zastupanje u parlamentu, tvrdeći da im njihovi lokalni uslovi čine to nemogućim.
Građanska neposlušnost je sprečila sprovođenje ovog zakona, a organizovani su bojkoti britanske robe. Otpor je bio neočekivan među Britancima. Promena vlade u Britaniji je dovela do povlačenja Zakona o taksenim markama, ali takođe i do usvajanja Deklaratornog akta, koji je tvrdio da su „navedene kolonije i plantaže u Americi bile, jesu i biće podređene i zavisne od imperijalne krune i parlamenta Velike Britanije”.[4]
U svojim izjavama Amerikanci su smatrali sve unutrašnje poreze kao što je Zakon o taksenim markama za nezakonite, ali ne i spoljašnje poreze kao što su carinske dažbine. Parlament je 1767. usvojio Taunzendov akt, koji je uveo carine na raznu britansku robu izvoženu u kolonije. Amerikanci su i ovo brzo osudili kao nezakonito, jer namera ovog je bila da se uvećaju dažbine, a ne da se reguliše trgovina. U Bostonu su 1768. izbili nemiri zbog pokušaja da se spreči krijumčarenje i oko 4000 britanskih vojnika je poslato da zauzmu grad. Parlament je pretio stanovnicima Masačusetsa optužbama za izdaju Engleske. Nezastrašeni, kolonisti su osnovali nova udruženja kako bi bojkotovali britansku robu, mada manje uspešno nego prošli put pošto se roba koja je podlegala Tauzendovom zakonu široko koristila. U martu 1770. pet kolonista je ubijeno u "Bostonskom masakru", izazvavši bes. Parlament je 1770. pokušao da udovolji Amerikancima ukidajući sve poreze osim poreza na čaj.
Da bi spasila Istočnoindijsku kompaniju od finansijskih poteškoća, Britanci su 1773. pokušali da uvećaju njenu trgovinu čajem smanjujući cenu čaja i imenujući neke trgovce u Americi da ga primaju i prodaju. Iskrcavanju ovog čaja su se odupiralo sve kolonije, i kada je kraljevski guverner Masačusetsa odbio da iz Bostona pošalje nazad brodove sa čajem, Sinovi slobode su bacili kutije čaja u more.
Kriza uredi
Niko nije bio kažnjen zbog Bostonske čajanke i Parlament je 1774. naredio da se bostonska luka zatvori sve dok se ne plati za uništeni čaj. Zatim je usvojio Akt o upravljanju Masačusetsom da bi kaznio pobunjenu koloniju. Gornji dom masačusetskog parlamenta bi imenovala Kruna, što je već bio slučaj sa kolonijama kao što su Njujork i Virdžinija. Kraljevski guverner bi mogao da imenuje i uklanja po svojoj volji sve sudije, šerife i druge izvršne zvaničnike i da ograničava mesne skupove. Sudije bi se birale među šerifima, a britanskim vojnicima bi bilo suđeno van kolonija za navodne prekršaje. Sve ovo su američki Patrioti nazvali Nepodnošljivim zakonima.
Iako ove akcije nisu bile bez presedana (Masačusetska povelja je već jednom bila zamenjena 1691), stanovništvo kolonije je bilo razjareno. Mesni skupovi su kao rezultat doneli Safočke odluke, deklaraciju da neće sarađivati sa kraljevskim zvaničnicima. U oktobru 1774. osnovan je nezakoniti „pokrajinski kongres” koji je preuzeo upravu nad Masačusetsom izvan okupiranog Bostona i započeo je sa obukom milicija u slučaju sukoba.
U međuvremenu, u septembru 1774. predstavnici ostalih kolonija su sazvali Prvi Kontitentalni kongres da bi odgovorili na krizu. Kongres je odbacio Plan o uniji da se obrazuje američki parlament koji bi mogao da odobrava ili odbija aktove britanskog parlamenta. Umesto toga, oni su podržali Safočke odluke i zahtevali su odbacivanje svih paralamentarnih akata usvojenih posle 1763, a ne samo poreza na čaj i Nepodnošljivih zakona. Zastupali su da britanski parlament nema nadležnost nad unutrašnjim pitanjima u Americi, ali bi se „veselo saglasili” na regulaciju trgovine, uključujući i carine za dobrobit Britanske imperij. Takođe su zahtevali da Britanija prizna da je njeno jednostrano stacioniranje vojske u kolonijama u vreme mira bilo protivzakonito. Iako Kongres nije imao nikakvog pravnog autoriteta, naredio je osnivanje patriotskog komiteta koji će sprovoditi bojkot britanske robe od 1. decembra 774.
Međutim, ovaj put Britanci neće odstupiti. Edmund Burk je pokrenuo zahtev da se odbiju svi akti parlamenta na koji su se Amerikanci žalili i da se Britanija odrekne svih prava da oporezuje dobit, ali je poražen sa 210 protiv i 105 za. Parlament je izglasao da se ograniči sva kolonijalna trgovina sa Britanijom, da im se onemogući ribolov u vodama Njufaundlenda i da se uveća veličina vojske i mornarice za 6000 ljudi. U februaru 1775. premijer lord Nort je predloži da se ne nameću porezu ako bi kolonije same davali fiksirane priloge. Ovo bi zaštitilo poreska prava kolonija od bilo kakvih budućih kršenja, dok bi im mogle da doprinose održavanju imperije. Ovaj predlog je Kongres svejedno odbio kao „podmukao manevar” u julu 1775. kada su već otpočeli sukobi.
Početak rata i učesnici uredi
Rat je počeo 18. aprila 1775. bitkom kod Leksingtona. Početkom rata Amerikanci nisu posedovali pravu vojsku. Svaku koloniju je branila lokalna milicija. Jedinstvena vojska se formira u maju 1775. pod komandom Džordža Vašingtona. Pobunjenici su raspolagali snagama od oko 250.000 vojnika, što u regularnoj vojsci, što u miliciji.
Afroamerikanci, bilo slobodni ili robovi, ratovali su na obe strane. Novembra 1775. Britanci su dali slobodu svim robovim koji su borili na njihovoj strani, što je ohrabrilo i mnoge druge da im se priključe. Tokom 1779. 10.000 crnaca je dezertiralo iz pobunjeničkih redova i priključilo se Britancima.
Većina američkih Indijanaca istočno od reke Misisipi našlo se na teritoriji zahvaćenoj ratnim sukobom. Većina njih je bila neodlučna u izboru strane, pa je njih oko 13 000 prišlo Britancima.
Sever uredi
Pre rata Boston je predstavljao jako uporište pristalica revolucije. Tu se i odigrala čuvena Bostonska čajanka, kada je u more bačen veći deo tovara sa brodova koji su prevozili čaj iz Engleske, za potrebe kolonija. Britanska komanda u Bostonu raspolagala je sa 4000 vojnika, ali je teritorija bila pod kontrolom pobunjenika. Nakon bitke kod Leksingtona Britancima je stiglo pojačanje snage od oko 4500 vojnika. Nalazili su se pod komandom generala Vilijama Haua. Odmah po prispeću uključili su se u okršaj. Englezi su dobili bitku, ali uz teške gubitke pa nisu bili u stanju da nastave poteru za pobunjenicima.
U maju 1775. Džordž Vašington je zauzeo Fort Tajkonderogu. Time je zauzeo važan strateški položaj i Hau je morao da zapovedi evakuaciju Bostona 17. marta 1776. Nakon toga Vašington je sa glavninom svojih snaga krenuo ka Njujorku.
Kanada uredi
Za vreme borbi oko Bostona, Kongres je uputio poziv Francuzima u Kanadi da im se pridruže kao četrnaesta kolonija. Kada su Francuzi odbili poziv, Kongres je naredio napad na Kanadu. Namera je bila da se Britanci proteraju iz dve kolonije - Kvebeka i Ontarija.
Dana 16. septembra 1775. Ričard Montgomeri poveo je vojsku iz tvrđave Tajkonderoga prema Montrealu i zauzeo ga 13. novembra iste godine. Guverner Kanade pobegao je u grad Kvebek.
Druga vojska koja je krenula prema Kvebeku, sa generalom Benediktom Arnoldom opkolila je Kvebek. Montgomeri sa svojim vojnicima im se pridružio nakon zauzimanja Montreala. Otpočeli su napad na Kvebek 31. decembra ali su pretrpeli poraz. Ostali su tamo sve do proleća 1776. kada su se povukli.
Sledeći pokušaj osvajanja Kvebeka je propao u bici kod Trois-Riverisa 8. maja 1776. Britanci su krenuli u kontranapad i porazili Arnolda u bici kod ostrva Valkur. Arnold je bio prinuđen na povlačenje ka tvrđavi Fort Tajkonderoga odakle je i započeo kampanju.
Napad na Kanadu se katastrofalno završio po Amerikance, ali je time bio odložen Britanski protiv udar, sve do bitke kod Saratoge.
Njujork i Nju Džerzi uredi
Nakon povlačenja svojih trupa iz Bostona general Hau se usredsredio na osvajanje Njujorka, koji je tada zauzimao samo južni pojas ostrva Menhetn. Hauova vojska je stigla na Staten Ajland 30. juna 1776. i zauzela ga je bez otpora. Da bi odbranio grad general Vašington je svojih 20.000 vojnika rasporedio od Menhetna pa sve do Long Ajlenda.[6] Dok su se Britanci i nedavno unajmljeni heseni iskrcavali kod Stejten Ajlanda, Vašington je pročitao Deklaraciju nezavisnosti svojim ljudima i građanima Njujorka. [7]
Vašingtonov položaj je bio izuzetno opasan jer je podelio svoju vojsku između Menhnetna i Long Ajlenda, čime ih je obe izložio porazu. Britanci su iskrcali oko 22.000 vojnika na Long Ajlend krajem avgusta i 27. avgusta 1776. porazili pobunjeničku vojsku u najvećoj bici u ratu, zarobivši preko 1000 ljudi i prinudili pobunjenike na povlačenje do Bruklina. Hau se tu utvrdio i odatle je otpočeo napad na Menhetn, gde se Vašington povukao sa svojim ljudima.
Dana 15. septembra Hau je iskrcao 12.000 ljudi na Menhetn i nedugo posle toga preuzeo je kontrolu nad čitavim gradom. Pobunjenici su se povukli ka Harlemu, gde su ih ponovo napali Britanci, ali su oni taj napad uspešno odbili. U oktobru Hau je pokušao da izvrši opkoljavanje Vašingtonovih trupa. Da bi izbegao opkoljavanje svojih jedinica, on je ponovo naredio povlačenje. To je bio uvod u bitku kod Vajt Plejnsa koja se odigrala 28. oktobra 1776. i opet je epilog bio isti, povlačenje Amerikanaca. Hau je onda svoje trupe poveo na Menhetn i sredinom novembra je zauzeo Fort Vašington. Tamo je zarobio 2.000 američkih vojnika.
General Lord Kornvolis gonio je je Vašingtonove trupe kroz Nju Džerzi sve dok se Amerikanci u decembru nisu prebacili preko reke Delaver u Pensilvaniji. Ta zima je, sve ukupno gledajući bila jako uspešna za Britance, ali su oni propustili priliku da potpuno unište pobunjenike. Amerikanci su izgubili oko 5.000 vojnika, a Britanci su sve operacije prekinuli do proleća.
Zbog teških gubitaka i lošeg položaja u kojem su se našli, Kongres je bio primoran da se izmesti izvan Filadelfije, što je razočaralo mnoge Amerikance, ali je otpor britanskoj kolonijalnoj vlasti rastao. Zbog toga se Vašington i odlučio za novi napad. Prešao je reku Delaver na Badnje veče i u bici kod Trentona 26. decembra 1776. zarobio više od 1000 hesenskih vojnika.
Kornvolis je nameravao da povrati Trenton, ali je njegovu nameru osujetio Vašington, napadom na Britance kod Prinstona 3. januara 1777. Milicija je nastavila da zadaje probleme crvenim mundirima na tom području, pa su se on povukli u Njujork i utvrđenja oko njega.
Saratoga i Filadelfija uredi
Britanci su svoje zamisli za 1777. godinu nameravali da sprovedu pomoću dve armije: Karltonove u Kanadi i Hauove u Njujorku. Kada je u Londonu lord Džordž Germajn doznao za planove operacija, većinu je otkazao zbog lošeg planiranja i rivaliteta koji vladao između dva zapovednika. Hau je uspešno sproveo svoje namere oko zauzimanja Filadelfije, dok je severna vojska bila potučena u bici kod Saratoge. Posle kampanja koje su sproveli 1777. godine, oba komandanta su podnela ostavke.
Bitka kod Saratoge uredi
Prva akcija u 1777. bila je ona predvođena generalom Bergojnom u Kanadi. Cilj operacija je bio ovladati teritorijom oko jezera Šamlejn i reke Hadson, tako da kolonija Nova Engleska ostane odvojena od ostalih kolonija. Bergojnov plan se sastojao iz dva dela. Prvo bi on poveo 10.000 vojnika preko jezera Šamlejn do grada Olbanija u Njujorku, a druga grupa od 2000 vojnika koju bi poveo Beri St. Leger kretala bi se tokom reke Mohok i ponovo bi se spojila sa Bergojnom u Olbaniju.
Bergojn je krenuo u junu, a već početkom jula zauzeo je Fort Tajkonderogu. Njegov pohod je bio usmeren ka pobunjenicima koji su rušenjem mostova i blokadom puteva, otežavali kretanje britanskih trupa.
Druga grupa koja je trbala da pruži podršku Bergojnovom nastupanju, je pretrpela težak poraz i Bergojnou se u Olbeniju pridružilo svega 1000 vojnika. u međuvremenu, St. Leger, odnosno polovina njegove indijanske vojske predvođene Džozefom Brantom, opkolila je Fort Stenviks. Amerikanci i Indijanci koji su ratovali na njihovoj strani su probili opsadu Fort Stenviksa, ali su upali u zasedu i tako je otpočela Bitka kod Oriskanija 6. avgusta. Njima je u pomoć došao Benedikt Arnold sa svojim ljudima i St. Leger se morao povući u Kanadu.
Iako je bio izgubio 6000 svojih vojnika, Bergojn donosi odluku da napadne Olbeni. Američka vojska, snage od oko 8000 vojnika predvođena generalom Horejtiom Gejtsom bila je na položaju oko 16 km južno od Saratoge. Bergojn je pokušao nadmudriti Amerikance, ali su Amerikanci shvatili šta namerava da učini. Tako se našao u bezizlaznoj situaciji, ali se nadao da će mu Hau priteći u pomoć. Od očekivane pomoći nije bilo ništa, jer je Hau učestvovao u operacijama oko Filadelfije.
Lokalna milicija se pridružila Gejtsu i on je početkom oktobra raspolagao snagama od oko 11 000 ljudi. Nakon teškog poraza u drugoj bici kod Saratoge, Bergojn se predao 17. oktobra 1777.
Saratog se često označava kao prekretnica rata. Ova pobeda je ohrabrila Francusku da uđe u rat protiv Velike Britanije.
Bitka za Filadelfiju uredi
Po zauzimanju Njujorka Hau se usredsredio na zauzimanje Filadelfije, grada u kome se nalazila pobunjenička vlada. General Hau je napredovao sporo pa je tek krajem avgusta iskrcao 15 000 svojih vojnika na krajnji sever zaliva Česapik.
Vašington je zaposeo položaj izmađu Haua i Filadelfije, rasporedivši tamo 11.000 vojnika, ali ih je brzo povukao zbog bitke kod Brendivajna 11. septembra 1777. I opet Kongresu nije ostalo ništa drugo nego da napusti Filadelfiju. Hau je uspeo da nadmudri Vašingtona ušavši u potpuno nebranjeni grad. Vašington je pokušao da istera Britance iz grada ali bez uspeha.
Nakon odbijanja britanskog napada kod Vajt Marša, Vašington se u decembru 1777. utvrdio u Veli Fordžu na otprilike oko 32 km od Filadelfije. Tamo su ostali tokom čitave zime i proleća. 2500 (od 10.000) Vašingtonovih ljudi je stradalo od raznih bolesti. Na proleće Amerikanci su se povukli iz Veli Fordža.
General Henri Klinton zamenio je generala Haua na mestu glavnokomandujućeg. Ulaskom Francuske u rat položaj Britanaca se pogoršao pa je general Klinton povukao svoje trupe iz Filadelfije i poslao ih je u Njujork, koji je bio ranjiv zbog mogućeg Francuskog napada sa mora. Vašington je napao Klintona prilikom povlačenja iz Filadelfije i u bici kod Monmauta 28. juna 1778. odneo strateški važnu pobedu.
Klinton se vratio u Njujork neposredno pred pristizanje francuske flote. Vašington se vratio u Vajt Plejns (severni deo grada), pa su se obe strane našle u istoj situaciji kao i pre dve godine.
Rat izvan granica SAD uredi
Godine 1778, pobuna kolonija je prerasla u sukob mnogo širih razmera. Nakon Američke pobede kod Saratoge u rat ulazi i Francuska, na strani pobunjenika.
Španija kao saveznik Francuske u junu 1779. se uključuje u sukob. Za razliku od Francuske Španija nije priznala nezavisnost Američkim kolonijama, strahujući da će to ohrabriti i njihove kolonije da učine isto.
Godine 1780, i Holandija sledi primer Francuske i Španije. Sve tri države davale su materijalnu pomoć Americi, nadajući se da će eventualni poraz Velike Britanije poljuljati njenu moć.
Pomorski rat uredi
Na početku rata, Britanska flota je bila osetno jača od pobunjeničke. Raspolagali su sa oko 100, uglavnom zastarelih brodova, ali je i to bilo mnogo više nego što je protivnik imao. Na početku sukoba su oni samo služili za transport kopnene vojske i za zaštitu trgovačkih brodova.
Amerikanci zapravo nisu ni imali pravu flotu, već su se oslanjali na sporadične napade u kojima su učestvovali mali brodovi koji su više nastojali da izazovu pometnju i strah, nego što su stvarno nanosili neku štetu Kraljevskoj mornarici. Kongres je oktobra 1775. naredio stvaranje male flote koja bi napadala samo trgovačke brodove izbegavajući sukobe sa neprijateljskim bojnim brodovima. Džon Pol Džons se proslavio zauzimanjem broda Drejk 24. aprila 1778. To je predstavljalo prvu pobedu pobunjenika u pomorskom ratu.
Francuski ulazak u rat promenio je odnos snaga. Neuspeh američkih operacija na Roud Ajlandu 1778. i Savani (država Džordžija) 1779. bio je prouzrokovan različitim ciljevima Amerikanaca i Francuza. Francuzi su prvo nameravali da zauzmu Zapadnu Indiju i tek onda pomognu pobunjenicima. Francuzi su nastavili da pružaju finansijsku pomoć Amerikancima, koja je za njih bila od presudnog značaja, a njihova stvarna vojna pomoć je otpočela tek jula 1780. dolaskom vojske na čijem čelu je bio konte de Ročembau.
Španci su ušli u rat sa namerom da povrate Gibraltar i ostrvo Menorku koje su Britanci zauzeli 1704. godine. Opsada Gibraltara trajala je tri godine. Britanski vojnici koji su bili u Gibraltaru dobili su pojačanje, hranu i municiju, nakon pobede admirala Džordža Rodnija u bici koja je nazvana "Bitka na mesečini", januara 1780. Dalji francusko-španski napadi bili su odbijeni i opsada Gibraltara je propala. Uspeli su da osvoje Menorku, koja je ostala pod vlašću Španije i nakon rata.
Indija i Holandija uredi
Francusko-britanski rat se proširio na Indiju u vidu Drugog anglo-misorskog rata.
Na jednoj strani bio je sultan Tipu, vladar Misorskog kraljevstva i Francuski saveznik, a na drugoj Britanske trupe stacionirane u pokrajini Madras. Ovaj rat je završen 1784. godine, bez pravog pobednika.
Godine 1780. Velika Britanija je otpočela rat sa Holandijom kao posledicu toga, što se Holandija svrstala na stranu američkih pobunjenika, i održavala stalne trgovačke kontakte sa njima. Četvrti anglo-holandski rat dostigao je svoj vrhunac 1784. godine i naneo je ogromnu štetu holandskoj ekonomiji. Ovo je bio poslednji pokušaj Holandije da postane globalna sila.
Južno ratište uredi
Tokom prve tri godine rata svi važniji sukobi odigrali su se na severu zemlje, a tek ulaskom Francuske u rat, Velika Britanija se okrenula južnim kolonijama. Nadali su se da će nad njima kontrolu povratiti regrutovanjem lojalista. Ova nova strategija je podrazumevala je i izmeštanje Kraljevske mornarice bliže Karibima kako bi zaštitili svoje kolonijalne posede od Francuza i Španaca.
Dana 29. decembra 1778. Klintonove trupe su zauzele Savanu (država Džordžija). Francusko-Američki pokušaj ponovnog preuzimanja kontrole nad Savanom 9. oktobra nije uspeo. Klinton je zatim opkolio Čarlston i zauzeo ga 12. maja 1780. Uz minimalne gubitke Klinton je zauzeo najveći grad i luku juga, čime je otvorio vrata osvajanju čitavog juga.
Ostaci američke vojske na jugu su se povlačili prema Severnoj Karolini uz stalnu poteru vojnika pukovnika Tarltona. Tarlton ih je potukao kod Vekshoua 29. maja 1780. Nakon ovog poraza Američka milicija na jugu se potpuno raspala. Kornvolis je preuzeo komandu nad svim Britanskim trupama na tom području, dok je Gejts pokušao reorganizovati pobunjenike na toj teritoriji. 16. avgusta 1780. Gejts je pretrpeo jedan od najtežih poraza u čitavoj američkoj istoriji u bici kod Kamdena omogućavajući Kornvolisu da nastavi napredovanje prema Severnoj Karolini.
Kornvolisovi uspesi nisu dugo trajali; jedno krilo njegove vojske je potpuno razbijeno u bici nazvanoj Bitka u Kraljevskim planinama 7. oktobra 1780. Ova bitka je vođena između lojalista sa jedne i pobunjenika sa druge. Nakon toga je i Tarlton poražen u bici kod Kaupensa 17. januara 1781. od strane američkog general Danijela Morgana.
General Natanijel Grin, Gejtsov zamenik, komandovao je nizom od nekoliko bitaka, i svaku od njih su dobili Britanci, ali time nisu postigli nikakve strateški značajnije rezultate. Grin je ostao upamćen po motu koji je često ponavljao: „Borimo se, gubimo, uzdižemo i opet borimo." Uvidevši da ne može da uništi Grinovu vojsku Kornvolis je krenuo na sever prema Virdžiniji.
Marta 1781. Vašington je poslao generala Lafajeta da zaustavi Kornvolisov prodor u Virdžiniju. Mladi Francuz je napadao Kornvolisove vojnike, ali je izbegavao otvoren sukob, dok mu ne pristigne pojačanje. Posle nekoliko neuspelih pokušaja postavljanja zamke Lafajetu, Kornvolis prebacuje svoju vojsku u Jorktaun (država Virdžinija), gde je sačekao pristizanje brodova koji su transportovali njegove trupe do Njujorka.
Ratišta na severu i zapadu uredi
Zapadno od Apalačkih planina i uzduž kanadske granice ovaj sukob je prerastao u indijanski rat. Većina plemena je stala na stranu Britanaca.
Britanci su snabdevali svoje indijanske saveznike puškama i barutom i podstrekivali njihove napade na civilno stanovništvo, posebno u Konektikatu, Njujorku i Pensilvaniji.
Združeni napadi Indijanaca i lojalista na dolinu Vajominga i dolinu Čeri primorali su Vašingtona da pošalje Salivenovu ekspediciju u to područje leta 1779. Oni su nastojali da unište indijanske zalihe hrane, primoravajući ih na taj način da hranu i zaštitu potraže u Britanskim utvrđenjima u Kanadi.
U državama Ohajo i Ilinois Džordž Rodžers Klark pokušao je smanjiti britanski uticaj na pleme Ohajo zauzimanjem tvrđava Kaskasija i Visens leta 1778. Kada je general Henri Hamilton, komandant Detroita, povratio Visens, Klark je iznenadnim maršom februara 1779. ponovo osvojio tvrđavu i zarobio Hamiltona.
Godine 1782, Pensilvanijska milicija je počinila stravičan zločin, masakrirala je 100 Indijanaca koji su bili neutralni u ovom ratu. U avgustu 1782, u poslednjoj velikoj bici na ovom ratištu, Amerikanci su doživeli poraz. 200 pripadnika lokalne milicije Kentakija, poraženo je u bici kod Blu Liksa.
Jorktaun i kraj rata uredi
Početkom septembra, Francuska mornarica je porazila Kraljevsku mornaricu u bici u zalivu Česapik sprečavajući na taj način snabdevanje trupa lorda Kornvolisa. Nakon te bitke Vašington je bio svestan da mu se ukazala šansa da porazi Kornvolisa, te je on hitno povukao vojsku iz Njujorka kako bi je spojio sa Francuskom vojskom.
Francusko-američke snage su raspolagale sa oko 17 000 ljudi koji su otpočeli opsadu Jorktauna. Kornvolisov položaj je bio neodrživ i on je naredio svojim vojnicima da polože oružje 19. oktobra 1781.
Predaja Britanaca u Jorktaunu nije značila kraj rata jer su Britanci imali oko 30.000 vojnika u Severnoj Americi i imali su kontrolu nad Njujorkom, Čarlstonom i Savanom. Obe strane su nastavile sprovođenje već planiranih operacija na zapadu, severu i na moru.
U Londonu je podrška sa nastavak rata porasla nakon Jorktauna porasla zato što su Britanci želeli osvetu, pa je premijer podneo ostavku. U aprilu 1782. u britanskom parlamentu je izglasana podrška za završetak rata. Rat je potrajao sve do mirovnih pregovora u Parizu 3. maja 1783.
Poslednji Britanski vojnik je napustio Njujork 25. novembra 1783. godine. Velika Britanija nije vodila računa o interesima svojih dojučerašnjih indijanskih saveznika, pa posle neuspešnih pregovora između Indijanaca i vlade SAD, oni su nastavili rat.
Posledice uredi
Tačan broj poginulih u ovom ratu nikada nije utvrđen. Kao i u većini ratova tog doba više boraca je stradalo od raznih bolesti, nego u oružanim dejstvima. Istoričar Džozef Elis smatra da je Vašingtonova odluka da vakciniše svoje vojnike protiv malih boginja, možda i bila presudna za ishod rata.
Oko 25.000 Amerikanaca je stradalo tokom rata, njih 8.000 je poginulo u borbi dok je 17.000 umrlo kao posledica bolesti, ubrajajući i 8.000 njih koji su stradali u zarobljeništvu. Broj ranjenih i vojnih invalida se kretao između 8.500 i 25.000, što je sve ukupno oko 50.000 postradalih Amerikanaca. Oko 171.000 britanskih mornara je učestvovalo u ovom ratu. Od 25 do 50% njih je na to bilo prisiljeno. Njih 1.240 je stradalo u borbi, 18.500 je umrlo od bolesti, posebno zbog nedostatka vitamina C. Baš zbog takvih uslova i prisile 42.000 njih je dezertiralo.[traži se izvor] Oko 1.200 nemačkih vojnika je poginulo u borbenim dejstvima, njih 6.354 umrlo je od bolesti. Oko 16.000 Nemaca se vratilo kući, a 5.500 je ostalo u SAD kao američki građani. Nema podataka o gubicima lojalista, Indijanaca, Francuza, Španaca i britanske pešadije.[traži se izvor]
Reference uredi
- ^ (1780–83)
- ^ Dull 1987, str. 357.
- ^ Gladney 2014.
- ^ McIlwain 1938, str. 51.
- ^ Young, str. 183–85.
- ^ Fischer 2004, str. 51–52, 83.
- ^ Fischer 2004, str. 29.
Literatura uredi
- Dull, Jonathan R. (1987). A Diplomatic History of the American Revolution. Yale University Press. str. 357. ISBN 978-0-300-03886-6.
- McIlwain, Charles Howard (1938). The American Revolution: A Constitutional Interpretation. str. 51.
- Black, Jeremy. War for America: The Fight for Independence, 1775–1783. (2001). Analysis from a noted British military historian.
- Boatner, Mark Mayo, III (1974). Encyclopedia of the American Revolution. 1966; revised. ISBN 978-0-8117-0578-3. Military topics, references many secondary sources
- Chambers, John Whiteclay II, ur. (1999). The Oxford Companion to American Military History. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-507198-6.
- Duffy, Christopher (1987). The Military Experience in the Age of Reason, 1715–1789. ISBN 978-0-689-11993-4.
- Ellis, Joseph J. (2004). His Excellency: George Washington. ISBN 978-1-4000-4031-5.
- Fenn, Elizabeth Anne (2001). Pox Americana: The Great Smallpox Epidemic of 1775–82. New York: Hill and Wang. ISBN 978-0-8090-7820-2.
- Greene, Jack P.; J.R. Pole,, ur. (1999). The Blackwell Encyclopedia of the American Revolution. Malden, Massachusetts: Blackwell, 1991; reprint. ISBN 978-1-55786-547-2. Collection of essays focused on political and social history.
- Higginbotham, Don (1983). The War of American Independence: Military Attitudes, Policies, and Practice, 1763–1789. Northeastern University Press. ISBN 978-0-930350-44-4. Overview of military topics; online in ACLS History E-book Project.
- Kaplan, Sidney; Kaplan, Emma Nogrady (1989). The Black Presence in the Era of the American Revolution. Amherst, Massachusetts: The University of Massachusetts Press. ISBN 978-0-87023-663-1.
- Mackesy, Piers (1993) [1964]. The War for America: 1775–1783. University of Nebraska Press. ISBN 978-0-8032-8192-9.
- Shy, John (1976). A People Numerous and Armed: Reflections on the Military Struggle for American Independence. New York: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-502013-7.; revised University of Michigan Press. 1990. ISBN 978-0-472-06431-1. Collection of essays.
- J. Steven Watson; The Reign of George III, 1760-1815. 1960. standard history of British politics. online edition
