Википедија

Anatomija

грана биологије и медицине која испитује структуру живих бића

Anatomija (grč. νατομία, anatomija; i νατέμνειν, seciranje) je grana biologije koja za cilj ima izučavanje strukture i organizaciju živih organizama.[1] Deli se na animalnu anatomiju — zootomija i biljnu anatomiju — fitonomija. Glavne podgrupe anatomije su komparativna anatomija, histologija i humana anatomija. Animalna anatomija podrazumeva proučavanje strukture različitih životinja i tada se naziva komparativna anatomija ili animalna morfologija, i može biti proučavanje jedne životinje, u kom slučaju se naziva specijalna anatomija.

Slika Andreasa Vezalijusa iz njegove Ljudske anatomije (De humani corporis fabrica) (1543), strana 178

Anatomija je stara nauka, čiji počeci su u preistorijskim vremenima.[2] Anatomija je inherentno povezana sa embriologijom, komparativnom anatomijom, evolucionom biologijom, i filogenijom,[3] pošto su to procesi putem kojih je anatomija generisana na neposrednoj (embriologija) i dugoročnoj (evolucija) vremenskoj skali. Ljudska anatomija je jedna od osnovnih esencijalnih nauka medicine.[4]

Disciplina anatomije je podeljena na makroskopsku i mikroskopsku anatomiju. Makroskopska anatomija, ili topografska anatomija, je ispitivanje delova tela životinja koristeći nepomognut vid. Topografska anatomija takođe obuhvata granu vizuelne anatomije. Mikroskopska anatomija podrazumeva upotrebu optičkih instrumenata u proučavanju tkiva različitih struktura, što je poznato kao histologija, kao i proučavanje ćelija.

Istorija anatomije se odlikuje progresivnim razumevanjem funkcije organa i strukture ljudskog tela. Metodi su isto tako vremenom drastično poboljšani, napredujući od pregleda životinja disekcijom leševa do tehnika 20. veka za medicinsko snimanje uključujući radiografiju, ultrasonografiju, i magnetnu rezonantnu tomografiju.

Anatomija i fiziologija, koja studira (respektivno) strukture i funkciju organizama i njihovih delova, sačinjavaju prirodni par srodnih disciplina, i one se često studiraju zajedno.

Definicija uredi

 
Poređenje ljudskog i slonovskog kostura. Bendžamin Voterhaus Hokins, 1860

Reč anatomija je izvedena iz grčke reči ἀνατομή anatomē „seciranje” (od grč. ἀνατέμνω anatémnō „preseći, iseći“).[5] Anatomija je naučna disciplina koja izučava strukturu organizama uključujući njihove sisteme, organe i tkiva. Time su obuhvaćeni izgled i pozicija raznih delova, materijali od koji su sastavljeni, njihove lokacije i njihov odnos sa drugim delovima. Anatomija se sasvim razlikuje od fiziologije i biohemije, koje se respektivno bave funkcijama tih delova i obuhvaćenim hemijskim procesima. Na primer, anatomičar se bavi oblikom, veličinom, pozicijom, strukturom, snabdevanjem krvi i inervacijom organa kao što je jetra; dok je fiziolog zainteresovan za proizvodnju žuči, ulogu jetre u ishrani i regulaciji telesnih funkcija.[6]

Anatomija kao disciplina se može podeliti u brojne grane uključujući makroskopsku i mikroskopsku anatomiju.[3][7] Anatomija se može studirati koristeći invazivne i neinvazivne metode s ciljem dobijanja informacija o strukturi i organizaciji organa i sistema.[3] Korištene metode obuhvataju disekciju, pri kojoj se telo otvara i studiraju se organi, u endoskopiju, u kojoj se video kamerom-opremljeni instrument umeće kroz mali prorez na telesnom zidu i koristi se za istraživanje unutrašnjih organa i drugih struktura. Angiografija koja koristi rendgenske zrake ili magnetna rezonantna angiografija su metodi za vizualizaciju krvnih sudova.[8][9][10][11]

Često se podrazumeva da se termin „anatomija“ odnosi na ljudsku anatomiju. Međutim, u suštini iste strukture i tkiva nalaze se u čitavom ostatku životinjskog carstva, i termin takođe uključuje anatomiju drugih životinja. Termin zootomija se takođe ponekad koristi da se specifično naglasi anatomija životinja. Struktura i tkiva biljaka su različite prirode i studiraju se u biljnoj anatomiji.[6]

Humana anatomija uredi

Nama najvažnija vrsta anatomije je humana anatomija (kako podrazumeva proučavanje jedne vrste znači da je humana anatomija takođe i specijalna anatomija). Humanu anatomiju možemo da posmatramo iz više uglova. Sa medicinskog stanovišta humana anatomija je uopšte poznavanje egzaktne forme, pozicije, oblika, veličine i odnosa različitih struktura ljudskog tela. Ovom terminu je takođe dat naziv i deskriptivna ili topografska humana anatomija.[12]

Ljudsko telo je u toj meri kompleksno da samo mali broj profesionalaca, tek nakon godina strpljive studije, mogu da kažu da su poznavaoci ljudskog tela. Međutim svi lekari koji proučavaju ljudsko telo se specijalizuju na određene delove tela i to znanje usavršavaju. Na primer, lekar se fokusira na mozak koji proučava do detalja, dok ima opšte znanje ostatka tela. Topografska anatomija se uči neprekidnim ponavljanjem i seciranjem tela, i detaljnim upoznavanjem.

Sa morfološke tačke gledišta, humana anatomija je fascinantna nauka, jer za cilj ima proučavanje uzroke koji su doveli do trenutnog stanja tela. Pri ovom proučavanje neophodne su nauke tipa embriologija, filogenija i histologija.

Patološka anatomija (ili morbidna anatomija) je nauka koji proučava obolele organe, dok delovi anatomije koji proučava zdravu anatomiju tela mogu biti medicinska, hirurška i površna anatomija. Komparacijom anatomije različitih rasa ljudskog roda bavi se fizička antropologija, odnosno antropološka anatomija.[13]

Svaka anatomska jedinica počinje prvo sa opisom strukture organa ili sistema (kao na primer nervi, nervni sistem, srce, itd.). Za ovim sledi opis razvoja, odnosno embriologija i komparativna anatomija, tj morfologija. Ovakva klasifikacija je od velikog značaja jer prvo daje dovoljno detalja o strukturi organa, i drugo, bilo ko (ne samo profesionalni medicinski radnici) može da ima u uvid u odnos i opis opšteg sistema.

Životinjska tkiva uredi

 
Stilizovani dijagram zarezane životinjske ćelije (sa flagelom)

Carstvo Animalia sadrži višećelijske organizme koji su heterotrofni i pokretni (iako su neki sekundarno adaptirali sesilni životni stil). Većina životinja ima tela koja su diferencirana u zasebna tkiva i te životinje su isto tako poznate kao Eumetazoani. Oni imaju jednu unutrašnju komoru za varenje, sa jednim ili dva otvora; gameti se formiraju u višećelijskim polnim organima, a zigoti obuhvataju stadijum blastule u njihovoj embriogenezi. Metazoani ne obuhvataju sunđere, koji imaju nediferencirane ćelije.[14]

Za razliku od biljnih ćelija, životinjske ćelije nemaju niti ćelijski zid, niti hloroplaste. Vakuole, kad su prisutne, su brojnije i znatno manje nego one u biljnim ćelijama. Telesna tkiva se sastoje od brojnih tipova ćelija, uključujući one prisutne u mišićima, nervima i koži. Svaka tipično ima formiranu ćelijsku membranu od fosfolipida, citoplazmu i jedro. Sve različite ćelije životinja su izvedene iz embrionalnih kolicnih listova. Jednostavniji beskičmenjaci koji se formiraju iz dva klicna sloja ektoderma i endoderma nazivaju se diploblasti. Razvijenije životinje čije se strukture i organi formiraju iz tri klicna sloja nazvaju se triploblasti.[15]‍:59–60 Sva triploblastna životinjska tkiva i organi su izvedeni iz tri klicna lista embriona, ektoderm, mezoderm i endoderm.

Životinjska tkiva se mogu grupisati u četiri osnovna tipa: vezivno, epotelno, mišićno i nervno tkivo.

 
Hijalinska hrskavica pri visokom uvećanju (H&E bojenje)

Vezivno tkivo uredi

Vezivna tkiva su vlaknasta i sastavljena od ćelija raspršenih između neorganskog materijala koji se naziva vanćelijski matriks. Vezivno tkivo daje oblik organima i drži ih u mestu. Glavni tipovi su labavo vezivno tkivo, adipozno tkivo, fibrozno vezivno tkivo, hrskavičavo tkivo i kosti. Vanćelijski matriks se sastoji od proteina, glavni i najzastupljeniji od kojih je kolagen. Kolagen igra glavnu ulogu u organizovanju i održavanju tkiva. Matriks može da bude modifikovan tako da se formira kostur koji podržava ili štiti telo. Egzoskeleton je zadebljana, kruta kutikula koja je ojačana mineralizacijom, kao što je to slučaj kod rakova ili putem unakrsnog-povezivanja njenih proteina, do čega dolazi kod insekata. Endoskeleton je unutrašnji kostur, koji je prisutan kod svih razvijenih životinja, kao i u mnogim koje su manje razvijene.[15]

Epitelsko tkivo uredi

 
Želudačna sluznica na malom uvećanju (H&E bojenje)

Epitelsko tkivo se sastoji od blisko pakovanih ćelija, vezanih jedna za drugu pomoću ćelijskih adhezivnih molekula, sa malo međućelijskog prostora. Epitelne ćelije mogu da budu skvamozne (ravne), kockaste ili stubaste. One počivaju na bazalnoj lamini, gornjeg sloja bazalne membrane.[16]‍:203 Donji sloj je retikularna lamina koja leži pored vezivnog tkiva u ekstracelularnom matriksu, koji izlučuju epitelne ćelije.[16]‍:1002 Postoji mnogo različitih tipova epitela, modifikovanih da odgovaraju određenoj funkciji. U respiratornom traktu postoji tip cilijatne epitelne obloge; u tankom crevu postoje mikroresice na epitelnim oblogama i u debelom crevu su prisutne intestinalne resice. Koža se sastoji od spoljašnjeg sloja keratinizovanog stratifikovanog skvamoznog epitela koji pokriva spoljašnjost tela kičmenjaka. Keratinociti sačinjavaju do 95% ćelija u pokožici.[17] Epitelne ćelije na spoljašnjoj površini tela tipično izlučuju vanćelijski matriks u obliku kutikula. Kod jednostavnih životinja to može da bude samo glikoproteinski pokrivač.[15] Kod naprednijih životinja, mnoge žlezde su formirane od epitelnih ćelija.[18]

Mišićno tkivo uredi

 
Poprečni presek kroz poprečno-prugasti mišić i mali živac pri visokom uvećanju (H&E bojenje)

Mišićne ćelije (miociti) formiraju aktivno kontraktilno tkivo tela. Mišićno tkivo deluje s ciljem proizvođenja sile i uzrokovanja kretanja, bilo telesnog kretanja ili pokreta unutar unutrašnjih organa. Mišić je formiran od kontraktilnih filamenata koji se dele u tri glavna tipa:[19] glatki mišić, poprečno-prugasti mišić i srčani mišić.[20] Glatki mišić nema strijacije kada se mikroskopski pregleda. On se sporo kontrahuje, ali održava kontraktibilnost u širokom opsegu dužina istezanja. Ovaj tip mišića je prisutan u organima kao što su pipci morska sase[15][21] i telesni zidovi morskog krastavaca.[15][22] Poprečno-prugasti mišići se brzo kontrahuju ali imaju ograničen opseg produženja. Oni nalaze primenu pri kretanju udova i čeljusti. Obrijatno izbrazdani mišić kod koga su filamenti raspoređeni je prelaz između prethodna dva tipa. Ovaj tip mišića je prisutan kod kišnih glista. On se može polako istegnuti i proizvesti brze kontrakcije.[15]‍:103 Kod viših životinja izbrazdani mišići se javljaju u snopovima pričvršćenim za kost da bi omogućili kretanje i često su smešteni u vidu antagonističkih setova. Glatki mišić je prisutan u zidovima materice, mokraćne bešike, gastrointestinalnom traktu, želucu, Jednjaku, respiratornim disajnim putevima, i krvnim sudovima. Srčani mišić se nalazi samo u srcu, što omogućava tom organu da se kontrahuje i pumpa krv kroz telo.

Nervno tkivo uredi

Nervno tkivo se sastoji od mnoštva nervnih ćelija poznatih kao neuroni koji transmituju informacije. U nekim radijalno simetričnim morskim životinjama koje se sporo kreću kao što su rebronoše i žarnjaci (uključujući morska sase i meduze), nervi formiraju difuzni nervni sistem, dok su kod većine životinja oni organizovani longitudinalno u snopove. Kod jednostavnih životinja, receptorski neuroni u telesnim židu uzrokuju lokalne reakcije na stimulus. Kod kompleksnijih životinja, specijalizovane receptorske ćelije kao što su hemoreceptori i fotoreceptori su prisutne u grupama i šalju poruke duž nervne mreže do drugih delova organizma. Neuroni mogu da budu povezani u ganglijama.[15]‍:104 Kod viših životinja, specijalizovani receptori su osnova čulnih organa, i kod njih postoji centralni nervni sistem (mozak i kičmena moždina) i periferni nervni sistem. Ovaj kasniji se sastoji od senzornih živaca koji prenose informacije od čulnih organa i motornih živaca koji utiču na ciljne organe.[15]‍:105–107[23] Periferni nervni sisrtem se deli u somatski nervni sistem koji prenosi senzacije i kontroliše dobrovoljne mišiće, i autonomnog nervnog sistema koji nedobrovoljno kontroliše glatke mišiće, pojedine žlezde i unutrašnje organe, uključujući želudac.[24]

Anatomija kičmenjaka uredi

Vidi još: Uporedna anatomija
 
Lobanja miša

Svi kičmenjaci imaju sličan osnovni telesni plan i u nekoj tački njihovih života, uglavnom u embrionskom stadijumu, oni imaju zajedničke glavne hordatne karakteristike; ukrućujući štap, notohordu; dorzalnu šuplju cev od nervnog materijala, nervnu cev; faringealne lukove; i rep posteriorno do anusa. Kičmena moždina je zaštićena kičmenim stubom i nalazi se iznad notohorda i gastrointestinalnog trakta.[25] Nervno tkivo je izvedeno iz ektoderma, vezivno tkivo je izvedeno iz mezoderma, i stomak je izveden iz endoderma. Na stražnjem kraju je rep koji nastavlja kičmenu moždinu i pršljenove, ali ne i creva. Usta se nalaze na prednjem kraju životinje, a anus u bazi repa.[26] Definišuća karakteristika kičmenjaka je kičmeni stub, formiran razvojem segmentirane serije kičmenih pršljenova. Kod većine kičmenjaka notohorda postaje nucleus pulposus međupršljenskih diskova. Međutim, nekoliko kičmenjaka, kao što su jesetra i celakant zadržavaju notohordu u odraslom stadijumu.[27] Čeljustousti kičmenjaci su karakterisani parom dodataka, peraja ili nogu, koji mogu biti sekundarno izgubljeni. Smatra se da su udovi kičmenjaka homologni jer je ista osnovna skeletna struktura nasleđena od njihovog poslednjeg zajedničkog pretka. Ovo je jedan od argumenata koje je izneo Čarls Darvin u podršci svoje teorije evolucije.[28]

Sistemi ljudskog tela uredi

Organi uredi

Reference uredi

  1. ^ Merriam Webster Dictionary
  2. ^ „Anatomy”. Arhivirano iz originala 01. 08. 2017. g. Pristupljeno 05. 09. 2017. 
  3. ^ a b v „Introduction page, "Anatomy of the Human Body". Henry Gray. 20th edition. 1918”. Arhivirano iz originala 16. 3. 2007. g. Pristupljeno 19. 3. 2007. 
  4. ^ Arráez-Aybar et al. (2010). Relevance of human anatomy in daily clinical practice. Annals of Anatomy-Anatomischer Anzeiger, 192(6), 341–348.
  5. ^ O.D.E. 2nd edition 2005
  6. ^ a b Bozman, E. F., ur. (1967). Everyman's Encyclopedia: Anatomy. J. M. Dent & Sons. str. 272. ASIN B0066E44EC. 
  7. ^ „Anatomy”. The Free Dictionary. Farlex. 2007. Pristupljeno 08. 07. 2013. 
  8. ^ Gribble N, Reynolds K (1993). „Use of Angiography to Outline the Cardiovascular Anatomy of the Sand Crab Portunus pelagicus Linnaeus”. Journal of Crustacean Biology. 13 (4): 627—637. JSTOR 1549093. doi:10.1163/193724093x00192. 
  9. ^ Benson KG, Forrest L (1999). „Characterization of the Renal Portal System of the Common Green Iguana (Iguana iguana) by Digital Subtraction Imaging”. Journal of Zoo and Wildlife Medicine. 30 (2): 235—241. PMID 10484138. 
  10. ^ „Magnetic Resonance Angiography (MRA)”. Johns Hopkins Medicine. 
  11. ^ „Angiography”. National Health Service. Pristupljeno 29. 4. 2014. 
  12. ^ Susan Standring, ur. (2009) [1858]. Gray's anatomy: The Anatomical Basis of Clinical Practice, Expert Consult. illustrated by Richard E. M. Moore (40 izd.). Churchill Livingstone. ISBN 978-0-443-06684-9. 
  13. ^ Snežana Živančević-Simonović Aleksandar Đukić. Opšta patološka fiziologija. Kragujevac: Univerzitet u Kragujevcu medicinski fakultet. ISBN 978-86-82477-65-5. 
  14. ^ Dorit, R. L.; Walker, W. F.; Barnes, R. D. (1991). Zoology. Saunders College Publishing. str. 547–549. ISBN 978-0-03-030504-7. 
  15. ^ a b v g d đ e ž Ruppert, Edward E.; Fox, Richard, S.; Barnes, Robert D. (2004). Invertebrate Zoology, 7th edition. Cengage Learning. ISBN 978-81-315-0104-7. 
  16. ^ a b Dorland's (2012). Illustrated Medical Dictionary. Elsevier Saunders. ISBN 978-1-4160-6257-8. 
  17. ^ McGrath, J.A.; Eady, R.A.; Pope, F.M. (2004). Rook's Textbook of Dermatology (7th ed.). Blackwell Publishing. pp. 3.1–3.6. ISBN 978-0-632-06429-8.
  18. ^ Bernt, Karen (2010). „Glandular epithelium”. Epithelial Cells. Davidson College. Pristupljeno 25. 6. 2013. 
  19. ^ Sinnatamby, Chummy S. (2006). Last's anatomy : regional and applied. Last, R. J. (Raymond Jack). (11th izd.). Edinburgh: Elsevier/Churchill Livingstone. ISBN 978-0-443-10032-1. OCLC 61692701. 
  20. ^ Stöhr, Eric J.; Shave, Rob E.; Baggish, Aaron L.; Weiner, Rory B. (01. 09. 2016). „Left ventricular twist mechanics in the context of normal physiology and cardiovascular disease: a review of studies using speckle tracking echocardiography”. American Journal of Physiology. Heart and Circulatory Physiology. 311 (3): H633—644. ISSN 1522-1539. PMID 27402663. doi:10.1152/ajpheart.00104.2016. 
  21. ^ Robson, Elaine A. (1971). „The Behaviour and Neuromuscular System of Gonactinia prolifera, A Swimming Sea-Anemone”. Journal of Experimental Biology. 55: 611—640. 
  22. ^ Cucumaria frondosa Arhivirano 2011-09-03 na sajtu Wayback Machine Invertebrate anatomy online. ed2012-02-12.
  23. ^ Johnston, T.B; Whillis, J, ur. (1944). Grey's Anatomy: Descriptive and Applied (28 izd.). Langmans. str. 1038. 
  24. ^ Moore, K.; Agur, A.; Dalley, A. F. (2010). „Essesntial Clinical Anatomy”. Nervous System (4th izd.). Inkling. Pristupljeno 30. 4. 2014. 
  25. ^ Waggoner, Ben. „Vertebrates: More on Morphology”. UCMP. Pristupljeno 13. 7. 2011. 
  26. ^ Romer, Alfred Sherwood (1985). The Vertebrate Body. Holt Rinehart & Winston. ISBN 978-0-03-058446-6. 
  27. ^ Liem, Karel F.; Warren Franklin Walker (2001). Functional anatomy of the vertebrates: an evolutionary perspective. Harcourt College Publishers. str. 277. ISBN 978-0-03-022369-3. 
  28. ^ „What is Homology?”. National Center for Science Education. 17. 10. 2008. Pristupljeno 28. 6. 2013. 

Literatura uredi

Spoljašnje veze uredi

 
Anatomija na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Анатомија&oldid=27550470”