Animistička medicina

Animistička medicina, jedan je od pojavnih oblika medicine zasnovane na animističkom shvatanju i verovanju da neka nevidljiva duhovna bića, tzv. anime (anima – duša, duh), utiču na sudbinu čoveka pa tako i na njegov život, zdravlje i bolest.[1] U određenom delu istorije počev od praistorije do primitivih naroda u srednjem veku, pa i danas, animizam je bio osnova objašnjenja i shvatanja etiopatogeneze mentalnih, zaraznih ali i drugih bolesti. Zao duh. Dakle, sama bolest i njen uzrok nemaju distinkciju, uzrok i bolest tog vremena čovek nije razlikovao.

Animizam ima bitnu ulogu u staroj mitologiji Slovena i drugih varvarskih naroda Evrope, ali i brojnih religija, jer gde god bi taj primitivni religiozni narod video nešto što se kreće, pretpostavio bi postojanje svesnog posrednika, pa ja tako mnoge nežive stvari obdarivao razumom (tj pripisivao je svestan života prirodnim predmetima ili pojavama).[2]

Primitivan čovek sklon čitavom svojom pshičkom strukturom animističkom gledanju i shvatanju sveukupnih prirodnih pojava oko sebe, u takvom gledanju kao da je nalazilo naročiti oslonac u rasuđivanju i ispitivanju uzorka bolesti i pronaženju uspešnog načina njihovog lečenja. Ovo je tim više dolazilo do izražaja, zato što su koliko bolesti, toliko i nepoznati lekovi protiv njih, ugrožavali najneposrednije i najjače baš njegov duh i uobrazilju. Zato je vrlo prirodno da je npr. primitivan čovek nekada, a i danas još, prilikom groznice, glavobolje, nesvestice, padavice..., u punom neznanju pravih prirodnih uzroka i etiologije tih bolesti, i još potpuno u okovima animistickog svatanja, u tim bolestima gledao nekakve više tajanstvene sile (demone), koji vršljaju po njegovoj unutrašnjosti i pr ouzrokuju u njemu bolove i druge tegobe. Kako su uzročnici bolesti neke više sile, prirodno je da oni mogu da se uklone takođe samo nekim drugim višim demonskim silama, pa otuda i pribegavanje bajanju, čaranju, bajanju i vračanju, kao najuspješnijem sredstvu za ozdravljenje. Dokaze o animističkom shvatanju natprirodnih uzroka bolesti imamo i u vrlo raširenom verovanju naroda da je svaka bolest „od Boga“, da je tako „suđeno“ ili tako „zapisano“. Za infektivne i druge teže bolesti animalna medicina je smatrala da dolaze sa „vetrom“ (npr kuga, kolera, ospice...).[3]

Šta je to animizam?Uredi

Što ne leči lek, leči žezlo;
Što ne leči žezlo, leči vatra;
Što ne leči vatra treba smatrati neizlečivim

(„Aforizmi” – Hipokrat)

Animizam (lat. animus), je shvatanje da pored vidljivih oblika, predmeta i bića postoje i nevidljivi, odnosno dobri i zli duhovi, koji mogu da ulaze i izlaze iz njih.

Prema Tejloru (Sir Edward Burnett Tylor, 1832 – 1917), klasičan animizam se sastoji od pripisivanja svesnog života prirodnim predmetima ili pojavama i tradicionalno je pripisutan u malim, primitivnim društvima (kakva su bila i slovenska plemena po dolasku na Balkan), ali i u svim glavnim svetskim religijama.[4][5]

Na osnovu navedenog i potkrepljenog objašnjenjem Dirkea, može se smatrati da je animizam najprostiji oblik religijskog života, koji se ne može objasniti posredstvom drugih religijskih sistema, karakterističnog za prvobitne, primitivne ljudske zajednice. Međutim animizam nije religija po sebi, iako mnogi hrišćani, muslimani, budisti itd, bi se mogli opisati kao animisti na osnovu toga kako se odnose prema rodbini drugim ljudima.

Začeci magijsko–animističke medicineUredi

 
Rituali narodne magijske medicine primenjivani su i još uvek se primenjuju za različite bolesti (u „skoro svim slučajevima patologije”)

Mnogi autohtoni narodi imaju tendenciju da budu animisti; međutim, teško je generalizovati na bilo koji način, gde se začeo animizam na svetu, jer postoje mnogi narodi, koji nisu autohtoni, ali koji gledaju na svet animistički. Prve začetke tradicionalne medicine nalazimo u narodima koji su upražnjavali magijsko–animističkoj medicini. Rituali narodne magijske medicine primenjivani su i još uvek se primenjuju za različite bolesti (u „skoro svim slučajevima patologije”). Obzirom da su se magijske radnje izvodile, a delimično se i sada izvode radi zaštite zdravlja i lečenja i pored organizovane savremene zdravstvene službe, neki istraživači ih ubrajaju u delokrug nadrilekarstva, kao vidan simptom zabluda, sujeverja, primitivizma, nerazvijenosti, odnosno nedovoljne prosvećenosti i tome slično.

Ovi pojavni oblici medicina bila su veoma raširena i u većini zemlja Evrope, a neki njeni elementi zadržali su se sve do današnjih dana. Taki npr. u srpskoj mitološkoj tradiciji iznošena su deca na „raskršće” u interesu „magijskog preživljavanja”, bolesni ljudi da bi se podvrgli magijskim činima u cilju ozdravljenja ili magijskom izbavljenju grešnih „da dohvate zemlju - majku” i time lakše budu primljeni „na onaj svet u carstvo mrtvih” .Proučavajući mitologiju na raskršću došlo se do zaključka da pojam „raskršća” predstavlja jedno od izuzetno važnih „kultnih” i „obrednih” mesta u mitološko-magijskim sistemima brojnih indoevropskih naroda (u tradiciji grčkog i srpskog naroda), i da je mitološko-magijska funkcija „raskršća” zabeležena na širem prostoru no što ga zaposedaju Indoevropljani. Time se dolazi do zaključka da fenomen „raskršća” postaje na neki način elemenat kolektivne, arhetipske strukture ljudi najrazličitijeg porekla i kulture, tako da uz kult „kamena”, „vode”, „drveta”, „zmije”, „mandale”, „kruga” i „vatre” postaje važna činjenica duhovog potencijala čoveka.

Magijsko–animističko u čoveku počiva u verovanju u nešto natprirodno, u sklonosti čoveka da se tome natprirodnom potčini, kao i da izvršava ono što se od njega u ime nadprirodnog traži. Magijsko verovanje podrazumeva da se mislima (ili magijskim radnjama) može uticati na realnost i odnose u njoj.[7] Ma koliko da je čovek materijalistički nastrojen i u svakodnevnom životu upućen na razumno razmišljanje, ipak u dnu svoje duše krije izvesnu dozu misticizma. To može biti svesno, ali je najčešće nesvesno i dolazi do izražaja u izvesnim životnim prilikama, a posebno pri oboljevanju od neuropsihijatrijskih bolesti.

Specifično za magiju je i tzv. animističko verovanje, ubeđenje da sve što postoji (znači i neživi predmeti) ima svoju unutrašnju živu suštinu (dušu), i da je to što egzistira međusobno povezano, tako da su delovi onoga ušta se veruje smisaoni elementi neke zamišljene apstraktne celine koja je nadređena svakodnevnoj realnosti.

Magijsko–animističko mišljenje je, po opštem stavu socijalnih antropologa, u apstraktno zamišljenom društvenom razvoju prethodilo racionalnom odnosno naučnom mišljenju.

Za primitivna društva (bez pismenosti i van dominantnog uticaja velikih cilivizacija) karakteristične su, između ostalog, brojne forme ponašanja i rezonovanja u skladu sa magijskim predubeđenjima, kao što je doživljaj gubitka vitalne telesne supstance pod uticajem spoljnjih sila, zatim doživljaj unošenja opasne materije u telo, različiti tabui vezani za odnos i korištenje predmeta i živih bića.

Na čemu se zasniva animistička medicinaUredi

Animalna medicina zasnivala se na animističkom shvatanju i verovanju da neka nevidljiva duhovna bića, tzv. anime (anima – duša, duh), utiču na sudbinu čoveka pa tako i na njegov život, zdravlje i bolest, zasnivala se animalna medicina. Animizam je u ovom periodu slovenske istorije osnova objašnjenja i shvatanja etiopatogeneze mnogih stanja i bolesti u čovekovom organizmu. Istovremeno, njima nisu bili nepoznati ni pojedini racionalni uzročnici bolesti, kao što su, na primer, trovanje, povrede, nepravilna ishrana, meteorološki uzroci. Ipak, primitivni narodi bili su više naklonjeni verovanju kako su najčešći uzročnici bolesti zapravo magične prirode, i da je osnov životnih pojava duša, odnosno dah, a nosioci životne snage su sokovi, posebno krv.

Slovenski narod, kao i većina malih naroda Evrope u srednjovekovnom periodu društvenog razvoja, bio je čitavom svojom pshičkom strukturom okrenut ka animističko gledanju i rasuđivanju svih prirodnih pojava oko sebe. U tom i takvom gledanju i rasuđivanju nalazilo je najbolji i najprihvatljiviji oslonac za otkrivanje uzorka bolesti i pronaženje metoda uspešnog lečenja. Kako su Srbi u tom periodu bili još potpuno u okovima animistickog svatanja, oni su u tim bolestima gledali nekakve više tajanstvene sile (demone), koji vršljaju po njegovoj unutrašnjosti i prouzrokuju brojne tegobe i bolesti

Kako okovan načelima animizma, čovek nije razlikovao samu bolest i njen uzrok, on nije mogao da utvrdi ni direktnu povezanost između uzroka (etioloških faktora) i bolesti. Tako su npr. Sloveni, u paganskom periodu svoje istorije verovali da se čovek razboli od besnila kada u njega uđe zloduh „Bes“, ili da bolest nastaje kada u čoveka uđe demon, ili Zao duh. Ili kad se na njega okomi vampir veštica, zla vila i rečni duh ili, vukodlak.[a] Potvrdu o takvom shvatanju natprirodnih uzroka bolesti imamo u vrlo raširenom verovanju srpskog naroda da je svaka bolest, od boga, da je tako „suđeno“ ili „zapisano“, te da zarazne i druge teže bolesti dolaze „vetrom“ (kuga, kolera, boginje itd.)

Veoma često su primitivni narodi u narodnoj medicini i farmaciji koristili nazive demonskih životinja tj različite nazive za bolesti davali prema imena izvesnih životinja (žaba, gušter, vuk, jarac, koza, rak itd). Ponekad je bolest nosila životinjske ime na osnovu njene sličnosti sa bolnim osećanja bolesnika i izvesnih simpptoma bolesti koje su uočljivo kod imenovanih životinja, npr., izjedanje (crv), glodanje (rak), ujedanje (mravi), ubadanje (pauk), a to je slučaj sa bolestima, koje se zovu: crv, rak, mravi, pauk.

Takođe, staroslavenska mitologija se odlikovala izuzetnim poštovanjem drveća i životinja, za koje se smatralo da su stariji i mudriji od čoveka, i zato su oni poštovani kao čovekovi preci. Postojali su i tačno određeni nivoi totemskih životinja, a svako slovensko pleme imalo je svog totemskog zaštitnika.[2]

Tesna veza se može pronaći i između stare slovenske mitologije i pogrebnih običaja i obreda, kao i kulta praotaca ili klana. Od najranijih vremena, poseban kult u porodičnoj kolibi slovena, posvećen je duhovima predaka.[2]

Osnovni principi srpske animističke medicineUredi

Pošto su uzročnici bolesti neke više sile, prirodno je da oni mogu da se uklone takođe samo nekim drugim višim demonskim silama, pa otuda u cilju lečenja srpski narod je pribegavalo vračanju, bajanju, čaranju, kao najuspješnijim metodama za ozdravljenje.

Vrači ili basadžije pri bajanju upotrebljavaju mnoge trave, a naročito bosiljak, koji se u narodnoj medicini upotrebljavao npr. i kao lek od epilepsije.[8] Primenjuju se i tzv. “molitvene trave”, razne lekovite i simbolične trave, koje se beru u određeno vreme i stavljaju pred oltar da tu preleže večernje, jutrenje i liturgiju. Umesto crkve i popa ponekad i vračar sam okadi trave koje je prethodno sam ubrao uz određnu pripremu i molitvu Oče naš. Sve ovo ukazuje na prisutno praznoverje, mađije, vezivanje sa vidljivim i nevidljivim silama, sa crkvom i molitvom, ali da ima sugestivnog i psihoterapijskog.

Postupak dobijanja “molitvenih trava” obuhvata puno složenih, nepisanih zakona, čitavih rituala starog i srednjeg veka da bi ove trave bile moćne: pre sunca, okrenut istoku, najpre brati svetu biljku bosiljak, samo tri stručka (sveto trojstvo), čist beo čaršav, kađenje itd. Tucakov,[9] npr. detaljno opisuje sobu u kojoj narodni vidar (bajač) prima bolesnike: okićena bosiljkom, kandilo pred ikonama, blage reči i isti takav postupak, bajanje i sav ritual što ide uz bajanje.

Sve navedeni rituali sugestivno utiče na bolesnike, osobito na decu, žene, praznoveran svet i osobe slabih živaca koje od njega traže pomoć. Ovakvi postupci zabeleženi su i u srpskoj srednjovekovnoj medicini,[10][11], a kasnije su i dalje vekovima primenjivani i primenjuju se u narodnoj medicini srpskog naroda.[12]

U ovom periodu, a i dosta kasnije u poznom srednjem i novom veku Srbi su smatrali da se rečima i postupcima može uticati na etiološke faltore bolesti (uzročnost u prirodi). Zato su lečenje zasnivali na ritualima i tehnikama čiji je cilj bio da se umilostive duhovi – anime, zli dusi koji ugrožavaju zdravlje i život.[1][13]

Lečenje bolesnog se po tim načelima zasnivalo na „beloj i crnoj magiji“. Ritualno magijskim radnjama „bele magije“ prizivani su dobri duhovi da pomognu u lečenju bolesti a ritualnim magijskim radnjama - „crne magije“, da isteraju zle duhove iz bolesnika. U tu svrhu najčešće su se koristile molitve protiv đavolje rabote, napasti vilinske, protiv nečastih duhova, protiv zavadljivaca i uroka, kod bolesti srca, protiv mora, čini i veštica, za lučenje mleka, ili protiv ranjavanja strelom ili mačem.

NapomeneUredi

  1. ^ Za vukodlake se verovalo da izazivaju najveće životne nesreće: glad, kugu, sušu, boginje i zemljotres.

IzvoriUredi

  1. 1,0 1,1 Radoje Čolović, 800 godina srpske mediine i 140 godina Lekarskog društva, Srpska akademija nauka i umetnosti, Predavanje održano na Drugom naučnom skupu „800 godina srpske mediine“, manastir Sv. Prohor Pčinjski, 9. do 12. juna 2011. godine.
  2. 2,0 2,1 2,2 Schneeweis, E. ( 2005. ) Vjerovanja i običaji Srba i Hrvata, Zagreb, Golden marketing – Tehnička knjiga
  3. ^ Đuričić , A., Elazar S. Pregled historije farmacije Bosne i Hercegovine, Sarajevo, 1958
  4. ^ Stringer, Martin D. (1999). "Rethinking Animism: Thoughts from the Infancy of our Discipline". Journal of the Royal Anthropological Institute 5 (4): 541–56. doi:10.2307/2661147.
  5. ^ Hornborg, Alf (2006). "Animism, fetishism, and objectivism as strategies for knowing (or not knowing) the world". Ethnos: Journal of Anthropology 71 (1): 21–32. doi:10.1080/00141840600603129.
  6. ^ Haught, John F. (1990). What is Religion?: An Introduction. Paulist Press. str. 19. ISBN 978-0-8091-3117-4. 
  7. ^ Bastide R. (1965): Sociologie des maladies mentales, Flammarion, Paris.
  8. ^ Ilić-Tasić S, Jocić B, Mihajlov M, Stamenković V, Miladinović D. Upotreba lekovitog bilja za lečenje epilepsije u narodnoj medicini. Lekovite sirovine Zbornik radova 1997; 46 (16): 59-63.
  9. ^ Tucakov J. Lečenje biljem. Beograd: Rad; 1973
  10. ^ Jović N, Martinović, Ž, Jančić J. Epilepsija u srpskim srednjevekovnim medicinskim i drugim spisima. Srp Arh Celok Lek 1992; 120 (11-12): 367-70
  11. ^ Katić R. Čudesna ozdravljenja svetih lekara. U: 700 godina medicine u Srba. Beograd: SANU, Galerija Srpske akademije nauke i umetnosti; 1971b: 71.
  12. ^ Živković G. Narodna medicina u Knjaževcu i okolini. U: Knjaževac i okolina preštampano iz Glasnika Etnografskog muzeja u Beogradu sveska 61 i sveska 62. Beograd: Etnografski Muzej; 1999a: 639-69.
  13. ^ Jović N, Jančić-Stefanović J. Čudesna isceljenja u živopisu manastira Dečani. Srp Arh Celok Lek 1999; 127 (7-8): 291-6.

LiteraturaUredi

  • Stanojević V, Istorija Medicine, Medicinska knjiga, Beograd-Zagreb, 1953.
  • Maksimović J, Uvod u medicinu sa teorijom medicine, Prosveta, Novi Sad, 2001.

Spoljašnje vezeUredi