Antonio Vivaldi

Antonio Lučo Vivaldi (ital. Antonio Lucio Vivaldi; Venecija 4. mart 1678 — Beč, 28. jul 1741) bio je italijanski sveštenik i kompozitor iz perioda baroka, kao i poznati violinista. Venecija je u vreme rođenja Vivaldija bila jedan od najuzbudljivijih evropskih gradova, gde su posetioci iz mnogih evropskih zemalja dolazili na venecijanske proslave, karnevale, umetničke izložbe, a iznad svega da slušaju najnoviju muziku tog vremena.

Antonio Vivaldi
Antonio Vivaldi, kompozitor iz perioda baroka, 1723.
Lični podaci
Datum rođenja	(1678-03-04)4. mart 1678.
Mesto rođenja	Venecija, Mletačka republika
Datum smrti	28. jul 1741.(1741-07-28) (63 god.)
Mesto smrti	Beč, Habzburška monarhija
Kompozitorski rad
Period	barok

Vivaldi je široko priznat kao najvažniji predstavnik baroknog instrumentalnog koncerta, koji je usavršio i popularisao više nego bilo koji od njegovih savremenika. Bio je jedan od najznačajnijih kompozitora barokne muzike uz Johana Sebastijana Baha i Georga Fridriha Hendla i jedan od najboljih violinista svog vremena kao i veliko ime italijanskog baroka. Nakon što se po Evropi pročulo za njegovo muzičko majstorstvo bio je pozivan širom kontinenta da izvodi svoja mnogobrojna muzička dela pa je zbog toga mnogo putovao. Dublje razumijevanje njegove muzike počinje kroz shvatanje da je u poređenju sa Bahom pa čak i Hendlom bio najprogresivniji barokni muzičar.

Njegov opus obuhvata 417 koncerata za solističke instrumente i orkestar, 61 končerto groso, 23 simfonije, 46 opera (npr. L'Olimpiade), 38 kantata, oratorijuma Juditha Triumphans i duhovnu muziku. Najpoznatija su njegova Četiri godišnja doba, u kojima su savršeno tonski slikani detalji iz prirode. Tu operu je posvetio svom meceni Savi Vladislaviću.

Iako je komponovao mnogobrojna muzička dela i zaradio mnogo novca, ipak je na kraju umro kao siromašan čovek u Beču 28. jula 1741. u 63. godini života. Nakon smrti pao je u skoro potpuni zaborav, a tek 1926. počinju se otkrivati njegova muzička dela, dokumenti, pisma i fakti. Od tada skoro da ne prođe godina, a da se nešto novo ne otkrije vezano uz ime ovog slavnog baroknog kompozitora.

Rođenje i mladost

U zimu 1678. u vreme kada je Veneciju zadesio do tada neviđeno visok vodostaj, u ulici San Martin, u kvartu Kastelo, nedaleko od Arsenala, rodio se mali Antonio - dana 4. marta, dok je najveći deo grada bio poplavljen. Istoga dana je i kršten: „Antonio Lučo, sinčić gospodina Đovanija Batiste Avgustina Vivaldija, svirača i gospođe Kamile, njegove supruge, rođen je 4. marta tekuće godine, a primio prvo pričešće u svome domu zbog smrti što mu pretiše“, zapisano je u crkvenom registru. Smrt je zaista vrebala Vivaldija tokom čitavog života. Bolest ga je pratila u stopu, iako se do danas ne zna od čega je tačno bolovao. Bol i stalno stezanje u grudima pratili su ga celoga života, a on se lako umarao i vrlo teško hodao, tako da se kroz svoju rodnu Veneciju kretao isključivo gondolom ili kočijom. Ipak, to ga nije sprečilo da svoj život proživi u uzbudljivom i brzom ritmu i da u njegovim muzičkim delima uvek vlada veselost, dobro raspoloženje i „večito proleće“.

Đovani Batista, Antonijev otac, bio je svirač i violinista pri bazilici Svetog Marka 1685. godine, 2 godine pre sinovljevog rođenja. Niko nije koristio prezime Vivaldi, već su ga svi zvali Rosi zbog riđe kose, koju je nasledio i njegov sin prvenac. Đovani se bavio i komponovanjem - godine 1688. izvedena je njegova opera „Nesrećna vernost“. Ipak, smatrao je da je posao muzičara nepouzdan, pa je pored kuće držao i berbernicu gde je i sam radio, a supruga Kamila poticala je iz porodice krojača. Za bolešljivog Antonija smatrao je da je najbolji sveštenički poziv, ali mali Antonio nije mogao ni da pohađa školu. Zbog lošeg zdravlja uzimao je privatne časove kod sveštenika crkve San Đeminijano.

Antonio je imao samo 5 godina kada su Turci opsedali Beč. U žiteljima Mletačke republike tada se javila nova volja i snaga za život, pa se na ulicama neprestano odvijalo danonoćno slavlje. Mali Vivaldi je to odlično upamtio. U Veneciji su takođe, pozorišta bila izuzetno popularna, posebno među plemstvom, a muzikom su gotovo svi želeli da se bave. Otvorena su 4 Konzervatorijuma za muzičko obrazovanje sirote dece, a Antonijev otac je odlučio da sina poduči sviranju violine. Uskoro je osim violine Antonio naučio da svira i čembalo i druge instrumente, a zatim je ubrzo počeo i sam da komponuje. Imao je 25 godina kada je zvanično izučio za sveštenika. Iste godine zaposlio se kao profesor violine i drugih gudačkih instrumenata u Školi za muziku gde će kasnije nastati mnoga njegova dela. Vrlo brzo se pročuo kao odličan učitelj, a njegova zarada je premašivala očevu. 1705. godine Antonio je objavio svoje prvo delo „Kamernu sonatu za dve violine i violončelo“.

Zrelo doba

Osim za muziku, Antonio je imao i savršen osećaj za poeziju. Kada mu je bilo 35 godina komponovao je „Harmonijske imaginacije“ na sopstvene stihove što je bio i gromoglasni početak uspešne operske karijere Antonija Vivaldija. Između 1714. i 1739. godine napisao je 18 opera za pozorište Sant Anđelo koje će potom i sam početi da vodi. Uskoro zatim stupio je i u službu princa u Mantovi i postao kapel-majstor njegovog kamernog orkestra od 1718. do 1720. godine. Tokom tog perioda uspešno je komponovao i duhovna i svetovna dela. Tamo je upoznao i Anu Žiru, mladu pevačicu i svoju buduću družbenicu, koja će kasnije tumačiti brojne uloge u Antonijevim operama. Nedugo zatim, uspehe koji su već doživeli Vivaldijevi koncerti na kojima je svirao čembalo ili prvu violinu u Evropi sada doživljavaju opere u Italiji. Stigao je i poziv sa Venecijanskog konzervatorijuma gde uskoro odlazi sa Anom.

Poslednje godine i smrt

Godinu dana kasnije u Amsterdamu je objavljeno dvanaest Vivaldijevih koncerata, od kojih su prva četiri bila Godišnja doba - muzičke ilustracije ljupkih soneta. Njihov uspeh je bio ogroman i munjevit. Na koncertu u Parizu 1728. godine „Četiri godišnja doba“ čuo je i Luj XV. Očaran, pozvao je Vivaldija da svira na njegovom venčanju, kao i onda kada su mu se rodile dve kćeri-bliznakinje. Tih godina, Vivaldi je svoja dela izvodio pred najuticajnijim vladarima Evrope. Tada Vivaldi odlučuje da više ne štampa svoja dela jer mu autorska prava nisu bila zaštićena, što je finansijski dalo dobar efekat, ali su time mnoga njegova dela izgubljena, a interesovanje za njegove koncerte počinje polako da bledi.

Godine 1740. odlučuje da sa Anom otputuje u Beč, ali je ona ostala u Gracu da bi izvela nekoliko njegovih opera. Godinu dana kasnije Vivaldi je prodao nekoliko svojih dela grofu Kolaltu, ali kasnije više nema podataka o njemu, osim smrtovnice na kojoj piše da je Antonio Vivaldi, sveštenik, star oko 60 godina umro od posledica unutrašnje infekcije 28. jula i sahranjen na groblju bolnice. Kompozitor je tada dosta osiromašio pa je sahranjen sasvim skromno. Njegova velika ljubav Ana nastupila je još nekoliko puta 1744. godine i kasnije se o njoj gubi svaki trag. Nakon Antonijeve smrti sveštenik manastira San Martino pronašao je obimnu zbirku muzičkih dela koja su ostala iza Vivaldija - tri stotine njegovih koncerata, osam sonata, četrnaest opera, pet svezaka duhovnih kompozicija i dve sveske svetovne vokalne muzike. Preostali deo značajnog opusa Vivaldija pronađen je nešto kasnije i u palati Duraco u Đenovi.

Muzičko stvaralaštvo

Ospitale della Pietà u Veneciji gdje je Vivaldi komponovao i dirigovao muziku za ženski orkestar.

Kad je muzički direktor u Ospedale della Pieta Frančesko Gasparini zbog zdravstvenih problema uzeo bolovanje 1713, Vivaldi je tad dobio priliku da komponuje duhovnu muziku. Tokom svoje dalje karijere on je napisao dosta muzike za glas, sekularne kantate, serenate i Glorija u D-duru koja je postala naročito popularna. Tražeći priznanje kao kompozitor Vivaldi je 1711. dao da se objave mnoga njegova instrumentalna dela koja je komponovao za Pieta ženski orkestar.

Objavljeno je i jedno od najznačajnijih muzičkih izdanja 18. veka, zbirka od 12 koncerata pod nazivom „L’estro armonico Op.3“. Objavljeni su u Amsterdamu, Holandija i raširili su slavu i uticaj Vivaldija širom severne Evrope. Nakon što se dokazao instrumentalnim muzičkim delima Vivaldi se dokazuje i u svetu opere radeći kao kompozitor i impresario sa venecijanskim pozorištima San Angelo i malo kasnije sa San Moize. U to vrijeme je često putovao na relaciji Mantova-Rim tako da nije komponovao dela za ženski orkestar Pieta. U periodu od 1718-1720. Vivaldi je u službi princa Filipa u Mantovi, a zvanična titula mu je „Maestro di Cappella da Camera“. Godine 1723, dobija ponudu da komponuje dva koncerta za Pieta orkestar svakog meseca u narednih šest godina, što će biti njegov redovni izvor zarade u ovom periodu. Od 1726-1728. vraća se u venecijansko pozorište San Anđelo kao operski kompozitor gde nastavlja da objavljuje zbirke instrumentalne muzike. Jedna od njih je i zbirka iz 1725. pod nazivom „Il cimento dell’ armonia e dell’ inventione Op.8“ koja uključuje čuveni koncert „Četiri godišnja doba“.

Naredne godine ispunjene su putovanjima u Prag, vjerovatno Beč kao i drugim manjim evropskim centrima. Vivaldi ponovo dobija posao kao Maestro di Capella u Pieta, ali njegova česta putovanja i koncertne aktivnosti onemogućavaju ga da zadrži ovo mjesto nakon 1738. Zbog svoje niske popularnosti kod venecijanske publike odlazi u Beč, gde će komponovati brojne opere. Smrt Karla VI je međutim zatvorila pozorišta i Vivaldi je morao da rasproda svoje brojne koncerte da bi se izdržavao u Beču. Najverovatnije zbog bolesti i nedostatka novca nije se mogao da se vrati u Veneciju, pa je ostao u Beču gdje je i umro.

U muzičko stvaralaštvo Antonija Vivaldija spadaju instrumentalna muzika i muzika za glas. Njegova instrumentalna muzika može se podeliti u tri oblika muzičkog izražavanja. Po „Rajom katalogu“ ne računajući izgubljene i nedovršene radove dolazi se do cifre od ukupno 90 sonata, 478 koncerata, i 14 simfonija.

Muzika za glas Antonija Vivaldija uključuje 45 opera od kojih je 16 sačuvano u celosti, a 4 su nepotpune i kod kojih je izgubljen ostatak muzičkog materijala, 8 kraćih pozorišnih radova, 39 kantata, preko 60 dela duhovne muzike, uključujući tri oratorija.

Koncerti

Vivaldijevi postojeći koncerti mogu se podeliti u 6 grupa, u skladu sa njihovim instrumentacijama:

• Solo koncerti (jedan solo instrument, orkestar žičanih instrumenata i kontinuo). Ukupno 327.
• Dvostruki koncerti (dva solo instrumenta, orkestar žičanih instrumenata i kontinuo). Ukupno 45.
• Koncerti za ansambl (više od dva solo instrumenta, orkestar žičanih instrumenata i kontinuo). Ukupno 34.
• Koncerti za dva orkestra žičanih instrumenata i solisti. Ukupno 4.
• Kamerni koncerti (tri do šest solo instrumenata i kontinuo). Ukupno 22.
• Koncerti za orkestar žičanih instrumenata i kontinuo. Ukupno 44.

Negde oko 1710. godine kao rezultat Vivaldijevog rada pojavljuju se novi elementi u koncertu: prisustvo instrumentalnih solo deonica, sklonost ka korištenju tri stavka u koncertu i upotrebi ritornela u 1. i 3. činu.

Opera

U Vivaldijevo vreme italijanska opera je bila manje mešavina njenih raznih sastavnih delova (muzike, glume, literature, plesa, scene i mašinerije) nego više labavi spoj gde je dobra koordinacija izražena samo pripadnošću sveopšte prihvaćenim normama ponašanja. Umetnička samostalnost kompozitora i tekstopisca (librettista) je bila poštovana. Kompozitor nije menjao tekst, a pisac teksta nije uticao na muziku.

Teme baroknih opera su većinom uzimane iz istorije i mitologije antičkog sveta uz dodatne obrade. Srednjevekovne romanse koje su bile osnova tekstova za Vivaldijeve opere „Orlando“ i „Ginevra“ bile su veoma popularne. Takođe su bile popularne opere zasnovane na egzotičnim temama u dalekim zemljama poput Amerike u operi „Motezuma“ ili Kine u „Teuzone“. Muslimanski istok je isto tako bio popularan što se može uočiti u operi „La verita in cimento“. Iako su u samom početku opere u pet činova bile popularne, opere u tri čina nastavljaju po uzoru na Apostola Zena da budu obavezni deo muzičkog programa (ne računajući intermeca i balete ubačene između činova).

Radnje u njegovim operama su uglavnom bile o dvorskim intrigama, sukobima između ljubavi i časti ili strasti i pobožnosti i razrešavanje starih sukoba, a sve zaokruženo ljubavnim zapletima. Podela uloga između recitativa i arije je potpuna: recitativi nose radnju naprijed dok arije i ostali stavci u operi umiruju radnju gde misli i osećaji dolaze do određene tačke. Većinu likova u Vivaldijevim operama sačinjavaju: verna žena, zaljubljeni ratnik, osvetnička udovica, i surovi tiranin (što ih čini lakšim za prebacivanje u ariji iz jedne opere u drugu). U njegovim operama Rimljani su prikazivani u mnogo boljem svetlu nego njihovi varvarski protivnici.

Kantata

Glavni izvori Vivaldijevih kantata su dve zbirke broj 27. i 28. iz Foa kolekcije. Njegove kantate su se obično sastojale od tri čina: arija-recitativ-arija.

Serenada

Điovani Kresčimbeni istoričar Arkadijanaca objasnio je značenje serenade:

današnje kantate ove vrste (za razliku od ostalih poetskih vrsta) koje se obično pred publikom izvode u nočne sate se zovu serenade.

On je takođe mogao da doda da većina serenada ima uloge za grupe od 3-6 pevača, a neke od njih uključuju i hor. Od njegove tri sačuvane serenadte najzanimljivija je, a ujedno i najduža „La Sena festeggiante“ (Velika proslava na Seni)."

Duhovna muzika za glas

Nijedno područje Vivaldijeve kreativnosti nije tako teško proučavati poput njegove duhovne muzike za glas. To je zato što se glavni delovi muzičkih dela, priroda teksta koji se koristi, veličina postavljenog dela i drugi elementi u muzičkom delu pojavljuju u raznovrsnim oblicima.

Na primer vespers psalm može biti jedan dugotrajan čin („Beatus Vir“ RV598), ili nekoliko činova („Beatus Vir“ RV597), njeno glasovno upotpunjavanje može biti solo glas („Nissi Dominus“ RV608), samo hor („Laudate Dominum“ RV 606), jedan ili dvostruki hor sa solistima („Dixit Dominus“ RV 594), delo može biti capella („Credidi“ RV605), uključujući nezavisne instrumentalne delove kao u „Lauda Jerusalem“ RV609. Najbolji način razlikovanja ovih muzičkih dela je da li su zasnovana na liturgijskom ili na neliturgijskom tekstu.

Po Rajom katalogu dela zasnovana na liturgijskom tekstu su: jedna cela misa, odvojeni činovi „Kyrie“, „Gloria“ (dva puta) i „Credo“ (2 puta), vespers muzika koju sačinjavaju odgovor „Domine ad adiuvandum“, psalmi 69, 109 (dva puta), 110, 111 (dva puta), 112 (četiri puta), 113, 115, 116, 121, 126, 147, devet obabranih himni uključujući tri postavke „Salve Regina“ i „Magnifikat“ u četiri slične verzije. Dela zasnovana na neliturgijskom tekstu su: oratorio „Judita triumphans“, 12 solo moteta, 8 introduzioni, i 3 posebna muzička stavka od kojih je jedan (Aria de sanctis „Eja voces plausum date“ RV 647) kontrafaktum od arije „Bench nasconda la serpe in seno“ u operi Orlando.

Muzički stil

Vivaldi je široko priznat kao majstor baroknog instrumentalnog koncerta koji je usavršio i popularisao više nego bilo koji njegov savremenik. Raznovrsnost njegove muzike i dramatski efekti uzrokovali su dalji muzički razvoj prema onome što će kasnije biti poznato kao klasični stil.

Međutim, svaki pogled na njegovu muziku kao jedinstvenu „organsku“ celinu mora se raspasti pred činjenicom da je sam Vivaldi posuđivao muzičke teme iz njegovih vlastitih mnogobrojnih muzičkih dela, koji kako po učestalosti tako i u sveprisutnosti u velikoj meri nadilaze ukupno prikazivanje muzičkog stvaralaštva Baha, pa čak i Hendela. Do danas nije bilo sveobuhvatne studije ovog aspekta njegove muzike, iako su objavljeni vredni radovi na pojedinačnim slučajevima. Ovaj ogromni zadatak bi u principu zahtevao ispitivanje svakog takta u svakom od više od 700 muzičkih dela. Pri tome bi bio otežan na svakom koraku neizvesnošću pri pravljenju hronologije, uzimajući još u obzir i redosled pozajmljivanja vlastitih muzičkih tema od strane samog kompozitora.

Zahvaljujući svojoj violinskoj virtuoznosti za Vivaldija granice između muzičkih oblika izražavanja nisu bile prepreka. Zato je sa lakoćom činove iz sonate prebacivao u koncerte, činove iz koncerata u opere, radove iz duhovne muzike za glas u concerto medium. Binarni činovi su proširivani u ritornelo oblik, a stavci iz ritornelo oblika su izmenjeni u „da capo arije“. Vivaldijevi kinetički ritmovi, tečne melodije, veseli instrumentalni efekti, i produžene instrumentalne tehnike čine njegovu muziku jednom od najugodnijih za slušanje u svetu baroka.

Vivaldi

Uticaj na druge kompozitore

Ugled i slava Antonija Vivaldija je više bila zasnovana na njegovim sposobnostima kao violinskog virtuoza nego kompozitora. Međutim, ipak se njegov uticaj proširio celom Evropom tako da su već drugi poznati kompozitori iz tog vremena poput Albinonija i Dalabačio prilagodili svoj način komponovanja onom koji je za svog života ostvario Antonio Vivaldi. Njegov uticaj je očit kod drugih venecijanskih kompozitora poput braće Marčelo, Alberta Gala, Điovanija Platija koji su iskoristili Vivaldijev stil u instrumentalnoj muzici prebacivši je na klavijaturu. Takođe je to vidljivo i u radovima za Čembalo Baldasare Galupija koji je bio nadahnut pisanjem muzike za violinu Antonija Vivaldija. I drugi kompozitori van Venecije poput Domenika Skarlatija i Điovanija Batiste Samartinija su bili inspirisani koncertima Vivaldija.

Godine 1802, Nikolaus Forkel pišući o ranoj muzičkoj karijeri Johana Sebastijana Baha navodi:

da prvi pokušaji pisanja muzičkih dela nisu dali zadovoljavajući rezultat.

Zbog nedostatka posebnih muzičkih uputstava on je bio primoran da uradi ono što su mnogi kompozitori morali da urade u njegovo vreme i da pokuša sam da započne karijeru. Vrlo brzo je shvatio da muzičke ideje treba da budu dovedene u red i da imaju logičku vezu, a da bi ostvario ovo potreban mu je model.

Violinski koncerti Vivaldija koji su baš u to vreme objavljeni bili su taj model koji je Bahu bio potreban. Izučavao je razvoj muzičkih ideja i njihove odnose, raznovrsne modulacije i mnoge druge stvari. Ovo usvajanje muzičkih ideja naučilo ga je da razmišlja muzički i da nakon završetka muzičkog dela nije više morao da dobija ideje od svojih prstiju nego ih je oblikovao u svojoj mašti. Tako je Vivaldi doneo Bahu novi sadržaj muzičkih oblika koji su nadahnuli seriju prevoda violinskih koncerata i kao rezultat su doneli originalna muzička dela po nacrtu italijanskog koncerta.

Tek su početkom 20. veka nemački naučnici, a naročito Arnold Šering priznali u Vivaldiju ne samo prethodnika kome Bah duguje svoje upoznavanje muzičkih oblika instrumentalne muzike, nego i velikog izumitelja solo koncerta čiju preteču je ustanovio Koreli. Najnovija otkrića Vivaldiju daju i odlučujuću ulogu u oblikovanju simfonije. Tragovi muzičkog uticaja Vivaldija se mogu pronaći i kod mnogih kompozitora iz Beča i Manhajma, (Vagenzejl, Hristijan Kanbič, Ajhner, M. G. Mun, i drugi) tako da je njegov uticaj bio dugotrajniji u nemačkim zemljama nego u samoj Italiji. Godine 1792, Gerber je naveo u svom Leksikonu da je više od 30 godina Vivaldijeva vrsta koncerta bila u modi, a naročito u Berlinu.

U Francuskoj je muzika Antonija Vivaldija bila veoma popularna u periodu između 1715-1750. U oktobru 1727. priređena je proslava u čast rođenja kraljevske princeze Francuske na kojoj je izveden Vivaldijev „Te Deum“. Godine 1730, na zahtev kralja Francuske Luja XV u njegovoj palati je sviran Vivaldijev prvi čin „Proljeċe“ (La Primavera) iz njegovog koncerta „Četiri godišnja doba“. Mnogi francuski kompozitori iz tog vremena poput Mondonvilea, Balbastre, Guilemajna, mlađeg Kupisa i ostalih su bili dobro upoznati sa delima „crvenokosog sveštenika“.

Ponovno otkrivanje imena i dela Antonija Vivaldija

Tokom Vivaldijevog života većina njegovih muzičkih dela su objavljena u Amsterdamu od strane izdavača Estien Rogera. Međutim, malo od ovih izdanja je sačuvano do danas i većina se nalazi u bibliotekama i privatnim kolekcijama poznatim samo muzikolozima i naučnicima koji proučavaju dela ovog slavnog kompozitora.

Prvu informaciju o ponovnom otkrivanju muzike Antonija Vivaldija dolazi tek u jesen 1926. godine u katoličkoj misionarskoj školi u Torinu koju su vodili Salezijanci. U svojoj arhivi oni su otkrili veliku količinu starih spisa koje su zbog novčanih poteškoća hteli da prodaju kupcima starina. Pozvali su predstavnike Nacionalne biblioteke Torino da procene vrednost spisa, kako bi imali ideju za koliko novca da ih prodaju.

Prostorije izdavačke kuće Casa Ricordi neposredno uz zgradu operske kuće La Scala 1844. godine.

Slučaj je predat Albertu Đentili profesoru muzičke istorije sa Univerziteta u Torinu. Čim je otvorio spiskove na svoje zaprepašćenje ugledao je muzička dela sa originalnim potpisima slavnog kompozitora. Da bi sačuvali ova muzička remek dela na jednom mestu Dr. Đentili je ponudio gradskoj biblioteci u Torinu da ih otkupi. Oni nisu imali toliki novac da otkupe veliku količinu originalnih muzičkih dela Vivaldija. Zato je da bi obezbijedio novčana sredstva za otkup starih muzičkih spisa išao po gradu Torinu i tajno molio najbogatije ljude u gradu da doniraju novac. Dve najbogatije porodice u Torinu Foa i Điordano donirale su novac za otkup dragocenih muzičkih spisa. Nakon uspješnog sakupljanja novca spisi su otkupljeni i zbirka od 97 muzičkih dela je sačuvana u gradskoj biblioteci u Torinu.

Ova "torinska kolekcija” je dovela do ponovnog oživljavanja interesa za lik i delo Antonija Vivaldija. Nakon Drugog svetskog rata mladi venecijanski poslovni čovek Antonio Fama je osnovao Italijanski Institut - Antonio Vivaldi za objavljivanje i promociju dela Vivaldija uz saradnju najveće italijanske izdavačke kuće „Casa Ricordi“.

Muzička dela

Glavni članak: Spisak dela Antonija Vivaldija

Vivaldijeva dela uglavnom su označena RV-brojem, što je skraćenica za Ryom-Verzeichnis.

Zanimljivosti

• Nastupi ženskih orkestara u „Ospedale della Pieta“ pod dirigentskom palicom Antonija Vivaldija odvijala su se tako da zbog čudnih religioznih razloga toga vremena orkestar je zavesom bio odvojen od pogleda publike.
• Jedan od kratera na planeti Merkur dobio je ime Vivaldi u čast italijanskog baroknog kompozitora. Ima prečnik 200 km i u obliku je dvostrukog prstena.
• Vivaldijeva muzika je korištena u filmu iz 1971.Zemlja tišine i tame poznatog nemačkog režisera Vernera Herzoga.
• Vivaldijeva muzika je korištena u filmu iz 1979. Kramer protiv Kramera američkog režisera Roberta Bentona.
• Vivaldijeva muzika je korištena u filmu iz 1967. La Chinoise (Kineski) poznatog francuskog režisera Žan-Lik Godara.
• Vivaldijeva muzika je korištena u filmu iz 1952. Zlatni trener (Golden Coach) poznatog francuskog režisera Žan Renoa.
• Opere „Četiri godišnja doba” i „Istina u iskušenju” (1720) posvetio je svom meceni grofu Savi Vladislaviću.

Vidi još

• Opera Skenderbeg

Literatura

• Brizi, Bruno, "Maria Grazia Pensa" in . Music & Letters. 65 (1).  (January 1984). стр. 62–64
• Bukofzer, Manfred (1947). Music in the Baroque Era. New York, W. W. Norton & Co. ISBN 978-0-393-09745-0. -
• Cross, Eric (1984). Review of I libretti vivaldiani: recensione e collazione dei testimoni a stampa by Anna Laura Bellina;
• Formichetti, Gianfranco Venezia e il prete col violino. Vita di Antonio Vivaldi, Bompiani. 2006. ISBN 978-88-452-5640-0.
• Heller, Karl (1997). Antonio Vivaldi: The Red Priest of Venice. Amadeus Press. ISBN 978-1-57467-015-8. 
• Kolneder, Walter Antonio Vivaldi: Documents of His Life and Works, C F Peters Corp. 1983. ISBN 978-3-7959-0338-1.
• Robbins Landon, H. C. (1996). Vivaldi: Voice of the Baroque. University of Chicago Press. ISBN 978-0-226-46842-6. 
• Romijn, André (2007). Hidden Harmonies: The Secret Life of Antonio Vivaldi. ISBN 978-0-9554100-1-7. 
• Selfridge-Field, Eleanor (1994). Venetian Instrumental Music, from Gabrieli to Vivaldi. New York, Dover Publications. ISBN 978-0-486-28151-3. -
• Talbot, Michael (1998). Antonio Vivaldi. Insel Verlag. ISBN 978-3-458-33917-5.  (jezik: nemački)
• Talbot, Michael: "Antonio Vivaldi", Grove Music Online, ed. L. Macy (Accessed 26 August 2006)
• Peter Ryom: Verzeichnis der Werke Antonio Vivaldis. (RV). Kleine Ausgabe. VEB Deutscher Verlag für Musik, Leipzig 1974 (Ryom-Verzeichnis).
• Michael Talbot: Vivaldi (= BBC Publications = BBC Music Guides). British Broadcasting Corporation. . London. 1979. ISBN 978-0-563-12856-4. 
• Michael Stegemann: Vivaldi (= Rowohlts Monographien. Bd. 338). Rowohlt, Reinbek bei Hamburg. 1985. ISBN 978-3-499-50338-2.
• Michael Talbot: Antonio Vivaldi. A Guide to Research (= Garland Composer Resource Manuals. Bd. 12 = Garland Reference Library of the Humanities. Bd. 757). Garland Press, New York NY u. a. 1988. ISBN 978-0-8240-8386-1.
• Sebastian Zips: Die Violoncellosonaten des Antonio Vivaldi. Eichstätt 2005 (Dissertation an der Universität Eichstätt-Ingolstadt, 2005).
• Theophil Antonicek, Elisabeth Hilscher: Vivaldi. Akademische Druck- und Verlagsanstalt, Graz. 1997. ISBN 978-3-201-01677-3.
• Peter Ryom: Antonio Vivaldi. Thematisch-systematisches Verzeichnis seiner Werke (RV). Breitkopf & Härtel, Wiesbaden u. a. 2007. ISBN 978-3-7651-0372-8.
• André Romijn: Hidden Harmonies. The Secret Life of Antonio Vivaldi. Roman House Publishers, Ripon. 2008. ISBN 978-90-8662-009-8.
• Siegbert Rampe: Antonio Vivaldi und seine Zeit. Laaber-Verlag, Laaber. 2010. ISBN 978-3-89007-468-9.
• Michael Lorenz: "Haydn Singing at Vivaldi's Exequies: An Ineradicable Myth" (Wien 2014).

Spoljašnje veze

• Preuzeto sa internet prezentacije http://www.zvrk.co.rs
• Gloria
• Vivaldi na classical.net
• La Folia - jedno od najpoznatijih dela
• Catalog of instrumental works
• Complete works catalog
• Project Anima Veneziana, Free English eBooks: 1. Talbot, M. Vivaldi. 1993; 2. Heller, K. Antonio Vivaldi: The Red Priest of Venice. 1997; 3. Pincherle, Marc. Vivaldi: Genius of the Baroque, 1957; 4. Ryom, Peter. Vivaldi Werkverzeichnis. 1st edition, 2007
• Ausführlicher Lebenslauf Vivaldis u. Werkverzeichnis nach RV (Ryom), Fanna, Opus, Musikgattung und Titel
• Werkverzeichnisse Vivaldis nach Ryom (RV), Fanna, Pincherle, Ricordi, Opus und Instrumentation
• Werkverzeichnisse Antonio Vivaldis Архивирано на сајту Wayback Machine (5. август 2013) nach RV (Ryom-Verzeichnis) sowie nach allen bekannten Verzeichnissen
• Informationen zum Hofmusik-Projekt der Sächsischen Landesbibliothek – Staats- und Universitätsbibliothek Dresden (mit Hinweisen auf die im Internet verfügbaren digitalisierten Handschriften der Pisendel-Sammlung, darunter Autographe und Abschriften von Instrumentalwerken Vivaldis)