Anton Tomaž Linhart

Anton Tomaž Linhart (11. decembar 1756 – 14/15 juli 1795.)[2] bio je kranjski dramski pisac i istoričar, najpoznatiji kao autor prve komedije i pozorišne predstave uopšte na slovenačkom jeziku, Županova Micka [3](Micka, gradonačelnikova ćerka). Smatra se i ocem slovenačke istoriografije, jer je bio prvi istoričar koji je napisao istoriju svih Slovenaca kao jedinke, odbacujući prethodni koncept koji se fokusirao na pojedinačne istorijske pokrajine.[4] Bio je prvi koji je Slovence definisao kao zasebnu etničku grupu i postavio temelje slovenačkoj etnografiji.

Najstarija poznata Linhartova slika otkrivena je tek 2010. godine pretraživanjem zbirke portreta Austrijske nacionalne biblioteke putem interneta. Delo je nepoznatog umetnika i potiče negde iz 1800.[1]

Biografija uredi

 
Rodna kuća Antona Tomaža Linharta (Radovljica, Slovenija )
 
Spomenik Antonu Tomažu Linhartu sa stihovima pesnika France Prešerna u spomen parku Navje u Ljubljani

Linhart je rođen u gradu Radovljici, Gornja Kranjska, u vreme kada je bila deo Habsburške monarhije. Njegov otac je bio češki proizvođač čarapa koji se preselio u Kranjsku iz Češke. Njegova maćeha bila je kranjska (slovenačka) plemkinja iz porodice Kapus von Pihelštajn, uspešne porodice koja je vekovima živela u Kamnoj Gorici u Gornjoj Kranjskoj, gde je porodica imala livnicu i rudnik gvožđa još od srednjeg veka, možda još od 12. veka. Markus Antonijus Kapus fon Pihelštajn (1657–1717), radio je kao jezuitski misionar u Sonori (tj. pograničnoj oblasti između današnjih Sjedinjenih Država i Meksika). Odatle je pisao pisma svojim prijateljima u Beču i rodbini iz Kranjske. U tim pismima opisao je otkrića istraživačkih ekspedicija u Arizoni i Kaliforniji i opisao uslove života, klimu itd. Karolus Josefus Kapus fon Pihelštajn, nećak Marka Antonijusa, bio je član Akademije Operosorum, koja je osnovana u Ljubljani 1693. godine po primeru sličnih akademija u Italiji. Vladimir Kapus fon Pihelštajn (1885–1943), slovenački pisac i izdavač, takođe je iz porodice Kapus.

Linhart je osnovnu školu pohađao u svom rodnom gradu, a zatim je otišao u Ljubljanu. U Beču je studirao trgovinu i finansije. Pre nego što je završio studije, kratko vreme proveo je i u manastiru Stična u Donjoj Kranjskoj. Nakon povratka u Ljubljanu, zaposlio se kao arhivar ljubljanskog episkopa. Kasnije je radio kao glavni revizor, direktor škole, i na kraju kao sekretar u Habsburškoj upravi Kranjske oblasti.[4]

1786. godine postavljen je za školskog direktora u okrugu Ljubljana. Tokom tri godine od imenovanja povećao je broj osnovnih škola u ruralnim oblastima okruga sa 9 na 18. On je takođe bio veoma aktivan na uspostavljanju centralne javne studijske biblioteke u Ljubljani i na njegovu inicijativu osnovan je Licej biblioteke u Ljubljani, prethodnica sadašnje Narodne i univerzitetske biblioteke Slovenije.[4]

Od ranih 1780-ih godina Linhart je počeo da posećuje krug slovenačkih prosvetitelja koje je sretao u Zoisovoj vili u Ljubljani. Tamo je upoznao nekoliko intelektualaca, među kojima su Sigmund Zois, Valentin Vodnik, Jernej Kopitar, Jurij Japelj i drugi, u čijem je društvu razvio interesovanje za slovenački jezik, kulturu i istoriju. Napisao je dve predstave na slovenačkom jeziku, a zatim započeo projekat pisanja prve sveobuhvatne istorije Slovenačkih zemalja, ali je nije završio.[4] U Ljubljani je neočekivano umro u noći između 14. i 15. jula 1795, oko ponoći, od aneurizme aorte.[2] Linhartu je podignut spomenik u memorijalnom parku Navje u Ljubljani, pored drugih važnih ličnosti slovenačke istorije, ali nije sigurno da je tamo zaista i sahranjen.[5]

Rad uredi

Njegovo prvo književno delo, napisano dok je još studirao, bila je knjiga pesama pod nazivom Blumen aus Krain (Cveće iz Kranjske), napisana na nemačkom. Njegova prva tragedija, takođe na nemačkom jeziku, objavljena je 1780. godine. Pod uticajem slovenačkih prosvetitelja, posebno Marka Pohlina i Sigmunda Zoisa, počeo je da piše na slovenačkom jeziku. Preveo je i adaptirao komediju Die Feldmühle nemačkog dramskog pisca Jozefa Rihtera. Naslov mu je bila Županova Micka (Micka, gradonačelnikova kćerka). Smatra se prvom komedijom i pozorišnom predstavom na slovenačkom jeziku i premijerno je izvedena 28. decembra 1789.[6] Takođe je adaptirao Bomaršjeovu (Beaumarchais) komediju Figarov brak (Marriage of Figaro) u novu predstavu Taj veseli dan ili Matiček se ženi.

Kao istoričar, napisao je dvotomno delo na nemačkom Versuch einer Geschichte von Krain und der übrigen südlichen Slaven Oesterreichs (Esej o istoriji Kranjske i drugih austrijskih Južnih Slovena). Prvi tom je objavljen 1788. godine i opisuje pra-slavensko doba. Drugi, naslovljen Versuch einer Geschichte von Krain und den übrigen Ländern der südlichen Slaven Oesterreichs (Esej o istoriji Kranjske i drugih krajeva austrijskih Južnih Slovena) objavljen je 1791. godine. Bavi se dobom migracija, slavenskim naseljavanjem u Istočnim Alpima i kasnijim političkim razvojem slovenačkog naroda, počev od Samo carstva i Karantanije.

Linhartovo istorijsko delo, pod jakim uticajem ideja nemačkog filozofa Johana Gotfrida Herdera, imalo je važan uticaj na razvoj slovenačke nacionalne svesti početkom 19. veka. U ovom je radu prvi opisao Slovence kao zasebnu granu slovenskih naroda sa zajedničkom istorijom.[7] Time je uspostavio i jezičko jedinstvo slovenačke etničke teritorije i postavio temelje slovenačkoj etnografiji.[4] [8]

Stavovi uredi

Linhart je bio pristalica prosvetiteljskog pogleda na svet. Bio je deist i bio je kritičan prema privilegijama plemstva i Crkve. U početku je imao povoljno mišljenje o reformama cara Jozefa II, ali bio je kritičan prema njegovoj centralističkoj politici kao i prema njegovom zanemarivanju različitih regionalnih jezika u Habsburškom carstvu.

Linhart je bio jedan od prvih pristalica austroslavizma, političkog programa čiji je cilj postizanje kulturne i političke emancipacije slovenskih naroda u Austrijskom carstvu.

Reference uredi

  1. ^ Božič, Dragan (19. 2. 2010). „Neznani in zamolčani Linhart” [The Unknown and Withheld Linhart]. Gorenjski glas (GG+) (na jeziku: Slovenian). 63 (14). str. 12—13. ISSN 0352-6666. Arhivirano iz originala 4. 3. 2016. g. Pristupljeno 30. 3. 2020. 
  2. ^ a b Anton, Gspan (1967). Ta veseli dan, ali Matiček se ženi (na jeziku: Slovenian). Maribor: Obzorja. COBISS.SR 3433985. 
  3. ^ Milisavac, Živan, ur. (1984). Jugoslovenski književni leksikon (2. izd.). Novi Sad: Matica srpska. str. 432—433. 
  4. ^ a b v g d „Poskus zgodovine Kranjske in ostalih dežel južnih Slovanov Avstrije” [An Essy on the History and Other Lands of the South Slavs]. Enciklopedija naravne in kulturne dediščine na Slovenskem – DEDI [Encyclopedia of Natural and Cultural Heritage in Slovenia – DEDI]. Arhivirano iz originala 02. 11. 2013. g. Pristupljeno 28. 12. 2012. 
  5. ^ „O Linhartu v Slovenski matici” [About Linhart at Slovenska Matica]. MMC RTV Slovenija (na jeziku: Slovenian). RTV Slovenija. 15. 11. 2006. 
  6. ^ Fallon, Steve (2010). „The Culture: Arts”. Slovenia (6th izd.). Lonely Planet. str. 47—48. ISBN 9781741048575. 
  7. ^ Grafenauer, Bogo (1990). „Valvasorjevo mesto v samospoznavanju Slovencev kot posebnega naroda.” [Valvasor's Place in the Self-Recognition of the Slovenes as an Individual Nation]. Ur.: Vovko, Andrej. Valvasorjev zbornik [Valvasor's Proceedings] (na jeziku: Slovenian). str. 7—16. COBISS.SR 23632384. 
  8. ^ Ivanova, Najda (2005). „Jezikoslovni in jezikovni vidiki Linhartovega Poskusa zgodovine Kranjske” [The Linguistic and the Language Aspects of Linhart's Essay on the History of Carniola]. Slovene Linguistic Studies (na jeziku: Slovenian). 5. ISSN 1408-2616. 

Spoljašnje veze uredi