Arkebuza

Arkebuza je jedno od prvih, najranijih, vrsta streljačkog (ručnog) vatrenog oružja, koje čini prelaz od samostrela i ručnog topa ka pušci, a javlja se krajem 14. veka u Nemačkoj. Težila je 5-7 kg, pa se pucalo sa podupirača, a domet je bio 200-250 koraka. Pretežno se koristila u razdoblju između 15. i 17. veka. Vojnik koji je koristio arkeubuzu nazivao se arkebuzir. Krajem 16. veka u Evropi, na Sredozemlju i Bliskom istoku arkebuzu je zamenila musketa, dok je na Dalekom istoku (u Japanu, Koreji, Indokini i Indoneziji) arkebuza - fitiljača ostala u upotrebi sve do sredine 19. veka.

Rana austrijska teška arkebuza bez tabana (oko 1400-1450). Opaljivala se fitiljem ili usijanim gvožđem koje je strelac ili njegov pomoćnik prinosio rukom.

Arkebuza i musketa

Pojam musketa prvi put se javlja od 1520. godine, za veće i teže puške kojima se pucalo sa oslonca. Pre 1520. nisu postojale muskete, već samo arkebuze. Za razliku od muskete, arkebuza je imala manji kalibar (12.5-20 prema 22-25 mm) i nešto kraću cev, pa joj je i dejstvo bilo slabije, naročito protiv oklopa.

Istorija

Evolucija

Arkebuza se pojavila krajem 14. ili početkom 15. veka u Nemačkoj. Teško je povući granicu između ručnog topa i arkebuze u istorijskim izvorima, pošto se do sredine 15. veka (1400-1450) u Nemačkoj svo ručno vatreno oružje nazivalo jednim imenom ručne puške (handbüchsen). Početkom 15. veka ove ručne puške bile su veoma popularne u Nemačkoj. Tako je već 1411. Jovan Neustrašivi, vojvoda Burgundije (u to vreme deo Svetog Rimskog Carstva) imao u svojoj službi 4.000 strelaca sa ručnim topovima, a malo kasniji izvori pominju i ručne kulevrine. Sačuvani spisak oružja iz Nirnberga 1430. godine pokazuje 501 ručnu pušku i samo 607 samostrela. U to vreme gradsko veće Nirnberga osnovalo je Udruženje strelaca sa puškama (nem. Büchsenschützengesellschaft), ali ne znamo da li se radilo o ručnim topovima ili arkebuzama. Frankfurt je uvozio ručne puške iz Nirnberga kako bi naoružao svoje regrute u Husitskim ratovima (1420-1434). Do 1444. milicija Nirnberga imala je dvostruko više ručnih pušaka nego samostrela, a 1444. i 1462. uvedena je standardizacija ručnih pušaka u Nirnbergu na samo 5 kalibara (za zrna od 75, 35, 25, 21.25 i 12.5 g). Prvi mehanički mehanizam (taban) za opaljivanje fitiljem, takozvani serpentin, javlja se na ručnim topovima od 1411, a arkebuze sa tabanom na fitilj pojavljuju se pod tim imenom u Nemačkoj oko 1450. godine, iako je najverovatnije da su arkebuze bez tabana postojale od ranije. Razlika između arkebuza i ručnih topova bila je očigledna:

• sačuvani ručni topovi proizvedeni 1399-1430. imali su kratku cev (dužine 11,4-16 kalibara) i kundak u obliku motke, na koji je cev bila nasađena zadnjim krajem. Većina je opaljivana direktno kroz falju na gornjoj strani cevi, mada su neki kasniji primerci imali čanak za pripalu na desnoj strani cevi, pa čak i serpentin (od 1411). Zbog suviše kratke cevi domet je bio kratak, a preciznost slaba.
• rane arkebuze imale su dugu (oko 100 cm) i usku cev (kalibra 15 mm) usađenu u masivni drveni kundak koji podupire cev sa donje strane i pruža se iza nje, tako da se mogao osloniti na rame. Falja se nalazila na desnoj strani cevi, a okruživao ju je čanak za pripalu sa poklopcem. Najranije arkebuze (pre 1450) najverovatnije nisu imale taban, a od 1450. dobile su serpentin sa fitiljem u obliku latiničnog slova S ili Z na desnoj strani kudaka, tako da se opaljivanje moglo vršiti povlačenjem obarača koji je uranjao zapaljeni fitilj u čanak sa pripalom. Zbog duže i tanje cevi potrošnja baruta bila je manja, a iskorišćavanje barutnih gasova veće nego kod ručnog topa. Domet se povećao na 100 koraka, a preciznost je bila dovoljna za lov na ptice. Arkebuze sa tabanom na fitilj ušle su u masovnu upotrebu u Evropi u periodu 1450-1480.

Karakteristike

Španski strelac iz 16. veka ispaljuje arkebuzu-fitiljaču sa podupirača. Na grudima nosi redenik sa drvenim cevčicama sa odmerenim barutom za punjenje arkebuze, a o pojasu rog sa finijim barutom za potprašivanje (punjenje čanka za pripalu) oružja.

Evolucija od portugalske do japanske arkebuze (1510-1544).

Japanska arkebuza (16-19. vek).

Nemačka lovačka arkebuza sa tabanom na kolo (1671).

Najranija arkebuza (1400-1450) bila je dužine do 2 metra, a imala je samo cev (kalibra 12.5-20 mm) i drveni kundak. Punila se spreda. U početku su je posluživala dva, a kasnije samo jedan čovek.

Cev prvih arkebuza bila je od bronze, a zatim od gvožđa; u 16. veku bilo je arkebuza i sa izolučenom cevi. Zrna su u početku bila kamena, kasnije olovna, gvozdena ili gvozdena obložena olovom ili ovnujskom kožom (za arkebuze sa izolučenom cevi). Kundak je bio prav ili nešto povjen, izrađen od orahovine, jasenovine ili javorovine.

Teže su se upotrebljavale sa tvrđavskih bedema pa su, radi ublažavanja trzanja, zakačinjane za bedem kukom ispod prednjeg dela cevi: otuda nazivi bedemske arkebuze, hahebuze (harquebus) ili hakebute (hackbut). Lakše arkebuze, zvane i ručne, služile su za borbu na otvorenom polju, a pri paljbi su naslanjane na rame, prsa ili podupirač.

Iako primarno oružje pešadije, lakše arkebuze su krajem 15. i početkom 16. veka postale osnovno oružje teške konjice - arkebuzira.

Mehanizam za opaljivanje

Strelac (arkebuzir) je nosio sobom kožnu kesu sa zrnima, barutnicu sa barutom za potprašivanje i (preko levog ramena, na jednom nizu) drvene cevčice sa odmerenim barutnim punjenjem za svaki metak posebno (obično 11 cevčica). Opaljivalo se kroz falju na zadnjaku cevi (koja se u prvo vreme nalazila na njegovom gornjem delu, kasnije s desne strane, kada je dodat i čančić sa poklopcem). U početku se barut u falji palio užarenim ugljenom, usijanim gvožđem ili fitiljem koji je strelac ili njegov pomoćnik prinosio rukom, a kada je uveden naročiti mehanizam za opaljivanje, tzv taban, zapaljenim fitiljem i najzad (posle usavršavanja tabana) varnicom od kremena. Prvi taban na fitilj (tzv. serpentin) pominje se 1411, a masovno je uveden u upotrebu oko 1450, dok se taban na kolo pojavio 1505, a ušao u masovnu upotrebu 1517-1525.

Vidi još

• Spisak oružja u srednjem veku

Literatura

• Hall, Bert (1997). Weapons and warfare in renaissance Europe: gunpowder, technology, and tactics [Oružje i ratovanje u renesansnoj Evropi: barut, tehnologija i taktika, napisao Bert Hal]. Johns Hopkins studies in the history of technology. Baltimore (Md.): Johns Hopkins university press. ISBN 978-0-8018-5531-3. 
• Arnold, Thomas F. (2001). Renaissance at war [Renesansa u ratu, napisao Tomas Arnold]. Cassell's history of warfare. London: Cassell. ISBN 978-0-304-35270-8.