Arhajski stil
Arhajski stil u umetnosti stare Grčke je period procvata umetnosti, ne samo u grnčariji, već i u monumentalnoj arhitekturi i vajarstvu. Trajao je od kraja VII veka p. n. e. - 480. godine p. n. e. Poznat još i kao kasni geometrijski stil. Ovaj stil je bio viši po rangu od geometrijskog. Iako mu nedostaju glavne odlike klasičnog stila uravnoteženost i osećanje savršenog, odlikuje se svežinom.
Arhajsko slikarstvo uredi
Najlepši primerci slikane grnčarije su prvenstveno bili skupoceni proizvodi čije je estetika bila ispred funkcije. Koliko su bili cenjeni govori i činjenica da su od 6. v. p. n. e. mnogi bili potpisani. Neke od arhajskih vaza poseduju tako karakterističan stil da se njihov umetnički rukopis može poznati i bez potpisa.
U ovom periodu rađeno je i zidno slikarstvo i slike na pločama. Ali tek u narednom, klasičnom periodu, zidno slikarstvo preuzima primat, a grnčarija počinje da se tretira kao zanatski proizvod.
Za arhajsko slikarstvo je karakteristična jasna ravnomerna boja, pa prema tome zidne slike se nisu razlikovale od slika na posuđu.
Arhajske vaze uredi
Ako uporedimo ranije vazno slikarstvo sa arhajskim, primetićemo iznenađujuće širok dijapazon scena i novih motiva i likova. Ljudski i životinjski likovi, su već sasvim definisani i odvojeni od ornamenta. Zauzeli su centralno mesto po značaju, ali uprkos izraženim narativnim elementima, arhajsko slikarstvo je u suštini ornamentalno.
Arhajske vaze su manje od svojih prethodnica (grnčarija nije više služila za nadgrobne spomenike). Mnogo je jače isticanje teme, a prikazani su prizori iz mitologije, legendi i života. Naročito visok umetnički nivo uočavamo među atinskim vazama (atinski stil – crne figure na crvenoj podlozi – VI vek p. n. e.).
Arhajska skulptura uredi
U najranijim primerima arhajskog vajarstva očigledni su snažni uticaji egipatske umetnosti. To se jasno vidi na primeru Kore i Kurosa. Rane grčke statue (650-625 godina p. n. e.) su tretirane ukočeno, frizure nalik na periku i pripijene odeće (ženska skulptura). Specifične su po blagom arhajskom osmehu, koji je trebalo da pomogne stvaranju utiska života u ovim krutim i simetričnim statuama. Uprkos izvesnoj nespretnosti u obradi, grčko vajarstvo je od samog početka pokazivalo tendenciju ka oslobađanju skulpture od kamena i stvaranju istinski slobodnih skulptura, Arhajski umetnici su sasvim odvajali ruke (i noge, kod muških statua) od tela za razliku od egipatskih vajara koji su te površine ostavljali ispunjenim. Dok egipatske skulpture izgledaju smirene, Grčke su napete i pune skrivenoga života. Direktan pogled njihovih ogromnih očiju pruža najrečitiji kontrast nežnom izgubljenom pogledu Egipatskih figura. Grčka statua je čudno neizdiferencirana, one nisu ni bogovi ni ljudi, već nešto između kao ideal fizičkog savršenstva i životnosti koji pripada i smrtnima i besmrtnima.
Grci su radili skulpturu u mermeru, bronzi, slonovači i zlatu. Skulptura je monumentalna, slobodna ili vezana za arhitekturu. Veza između arhitekture i skulpture je tačno određena bez improvizacija.
Tempo razvoja grčke statue je očigledan i tako Kuros umesto oštro uokvirenih apstraktih površina dobija zaobljene krivine. Celo telo pokazuje veću svesnost masivnih zapremina, ali i jednu novu elastičnost i bezbroj anatomskih detalja koji su dati mnogo funkcionalnije nego ranije. Tip kore je nešto promenjiviji nego tip Kurosa, mada i taj razvoj ide po istoj šemi. Dok se ranija Kora ponavlja kao odjek površine četvorougaone ploče, nova tzv. «Hera» izgleda kao oživeli stub. Isto tako nov je i mnogo organskiji način obrade kose koja pada na ramena u nekim kovrdžavim pramenovima, za razliku od pređašnje masivne krute perike. «Hera» ima mnogo prirodniji i nežniji osmeh od svih do tada viđenih. Poslednja Kora gubi svoju krutost, a dobija na kitnjastoj, preterano prefinjenoj ljupkosti. Tome doprinosi i boja - sve grčke skulpture su bojene, iako ih mi danas poznajemo samo u karakterističnoj beloj boji mermera.
Reljef uredi
Vajarstvo je u Grčkoj od samih početaka billo sastavni deo arhitekture, kao i kod Egipćana, Asiraca, Vavilonaca i Persijanaca. Ali dok su na istoku cele građevine bile prekrivene plitkim reljefima, grčkoj arhitekturi vajarstvo je bilo ograničeno na nekoliko određenih površina - zabat i friz. Vremenom su na trouglastom prostoru zabata umesto reljefne dekoracije počele da se smeštaju prave staute, «slobodne», komponovane da se uklope u zabat. Rađene su kao slobodne skulpture, ali ne stoje slobodno – možemo ih zvati «super reljef». Izražena je plemenitost duha. Visoki reljef i duboko zasečene figure dočaravaju prostor u dubinu, bliže figure su dublje izvajane. omponovane su složene scene, kao na zabatu na hramu u Egini, na kome je prikazan Trojanski rat.
Dela uredi
Ova amfora pokazuje koliko je i pored ograničenja tehnike crnih figura bilo moguće dočarati trodimenzionalnost i volimen tela. Scena prikazuje prvi od dvanaest Herkulovih zadataka i urađena je temperamentno i sa mnogo žestine. Figura lava je posebno dobar primer koliko su snažni bili uticaji Orijenta na arhajsko slikarstvo
- Dionis u čunu, 540. p. n. e.
Slika Dionis u Čunu, majstora Eksekijasa na jednoj posudi je izvanredan primer stila crnih figura na crvenoj pozadini. Prikazana je scena iz jedne Homerove himne. Dionisa, boga vina, dok je bio u pijanom stanju kidnapovali su razbojnici i odneli na svoj brod. Kada se probudio, učinio je da izraste vinova loza po barci. to je uplašilo otmičare, koji su poskakali u more, gde su se pretvorili u delfine.
- Kora, 650. p. n. e.
- Kuros, 600. p. n. e.
- Kuros, 525. p. n. e.
- Moskoforos, nosač teleta, 570. p. n. e.
- Glava Rampin, 560. p. n. e., prikazuje «arhajski osmeh»
- Hera sa Samosa, 570 – 560. p. n. e.
- Friz Sifinijske riznice, 530. p. n. e.
- Lapit ubija Kentaura, oko 490. p. n. e. nepoznati umetnik, nazvan slikar Livnice.
Remek-delo stila crvenih figura.
Vidi još