Austro-ugarska nagodba

договор бечког двора и Мађара око преуређења Хабзбуршке монархије

Austro-ugarska nagodba iz 1867. (nem. Ausgleich, mađ. Kiegyezés) je bio dogovor bečkog dvora i Mađara oko preuređenja Habzburške monarhije. Njom je uspostavljena dvojna monarhija Austrougarska. Potpisali su je car Franc Jozef I i mađarska delegacija na čelu sa Ferencom Dejakom. Nagodba je došla nakon niza neuspelih ustavnih reformi u Habzburškoj monarhiji i garantovala je mađarskoj vladi u Budimpešti jednak status austrijskoj vladi u Beču. Beč i Budimpešta bi upravljali svojom polovinom države, a povezivali su ih zajednički vladar (koji je bio car Austrije i kralj Ugarske), ministarstva finansija, spoljnih poslova, rata i dvora i carinska unija. Svaka polovina države je imala svog premijera i skupštinu.

Dogovor je došao na predlog Habzburgovaca kao pokušaj dobijanja mađarske podrške na početku Austrijsko-pruskog rata iz 1866, kao i pokušaj prigušivanja unutrašnjeg nezadovoljstva drugih naroda u Monarhiji. Nagodba je zvanično dobila status zakona nakon što je usvojena u mađarskom saboru 29. maja 1867.

Posebni statusi Transilvanije i Vojne krajine su ukinuti, a te teritorije su postale delovi Austrije ili Ugarske. Usvojen je novi Zakon o nacionalnostima, koji je teorijski branio prava nacionalnih manjina, ali je često kršen u praksi. Svakih 10 godina detalji nagodbe su ponovo utvrđivani, pošto su i austrijska i mađarska polovina Monarhije želele više uticaja u nacionalnim pitanjima. Dve vlade su često pokazivale spremnost da ometaju jedna drugu, iako je to često bilo na štetu cele Habzburške monarhije.

Nagodba je bila nepopularna među ostalim manjinama u višenacionalnoj monarhiji. Česi i Rumuni su zamerali bečkom dvoru što se konsultovao samo sa mađarskim plemstvom, dok su Srbi bili razočarani ukidanjem Vojne krajine.

Mađarski državnik Ferenc Dejak, koji se razišao sa Lajošom Košutom nakon neuspele revolucije 1848. je bio najznačajnija ličnost oko donošenja nagodbe. Njegov glavni cilj je bio da ujedini teritorije Habzburgovaca udovoljivanjem većini mađarskih liberalnih zahteva i da Ugarskoj razlog za opstanak u uniji sa Austrijom. Pošto je austrijski deo države bio bogatiji i naseljeniji, jednak politički tretman je ojačao mađarsku polovinu države i okončao njihove strahove da će se bečki dvor opredeliti da Slovenima, a ne njima da veća prava.

Dvojna monarhija koja je nagodbom osnovana kao trajno rešenje je trajala 50 godina i raspala se nakon završetka Prvog svetskog rata 1918.

Vidi još uredi

Literatura uredi