Aljaski malamut
| Aljaski malamut
| |||||||||||||||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
| Alternativna imena | |||||||||||||||||||||
| |||||||||||||||||||||
| Zemlja porekla | |||||||||||||||||||||
 SAD
| |||||||||||||||||||||
| Klasifikacija i standardi | |||||||||||||||||||||
|
Aljaski malamut je jedna od najstarijih vučjih pasmina pasa, a ime je dobio po urođeničkom plemenu Inuita zvano Malemut koji su nastanjivali visinske dijelove zapadne Aljaske. Aljaski malamut je sličan drugim arktičkim pasminama i špicevima, kao što su grenlandski pas, kanadski eskimski pas, sibirski haski i samojed. Aljaski malamut se u početku koristio kao pas za vuču, zbog svoje snage i izdržljivosti. Danas se sve manje koristi u te svrhe, ali i dalje ima zemalja u kojima služi za vuču.
Osnovno uredi
- Mužjak
- Visina od 61 do 66 cm
- Težina od 36 do 43 кг
- Ženka
- Visina od 56 do 61 cm
- Težina od 32 do 38 кг
Istorija uredi
Jedni od najstarijih pasa korišćenih za vuču sanki, preci aljaskog malamuta su pre više hiljada godina prešli kopneni most sa domoradačkim narodima. Pleme, poznato kao Mahlemuts bilo je nastanjeno u severoistočnom delu poluostrva Sevard, odakle ova rasa i potiče. Po ovom plemenu je pasmina dobila naziv - malamut.
Psi su korišćeni za lov na foke, rasterivanje polarnih medveda, vuču teških sanki napunjenih hranom i ostalim zalihama. Eskimi su ih dobro tretirali i malamuti su za njih bili veoma dragoceni. Osim što su im pomagali u raznim poslovima, bili su veoma vezani za ove pse, koji su im čuvali i grejali decu usled hladnoće. Malamuti su u saživotu sa svojim ljudima bili poštovani kao ravnopravni članovi porodice.
Istorijski događaj nazvan "zlatna groznica" 1896. godine pratio je ogroman priliv velikih pasa koji su mogli podneti tamošnje vremenske uslove. Mnogi domoradački psi spajali su se sa psima "pridošlicama", pa se originalni tip pasa polako gubio. Mahlemuti su bili relativno izolovano pleme, pa su aljaski malamuti mnogo bolje podneli invaziju od ostalih rasa.
Artur T. Valden je u Nju Hempširu osnovao svoju odgajivačnicu malamuta. On i njegovi naslednici (Milton i Eva Sili) su 1930-ih snabdevali psima ekspediciju na Anktarktiku (Birdova ekspedicija na Anktarktiku). Porodica Sili započela je program reprodukcije pasa pronađenih u području Nju Saund, na Aljasci. Ova loza aljaskih malamuta postala je poznata kao loza zvana "Kotzebue".[1]
Sa psima koje je kupio na Aljasci, ranih 1900-ih, a kasnije i tokom 1920-ih godina, Pol Velker razvio je nešto drugačiju pasminu. Ta pasmina je poznata kao loza "M' lot". Ovi psi su korišćeni tokom Prvog i Drugog svetskog rata u drugoj ekspedicji admirala Birda.
Klub aljaskih malamuta iz Amerike formiran je 1935. godine, a američki kinološki savez je te iste godine priznao rasu. Tokom Drugog svetskog rata većina registrovanih malamuta "pozajmljena" je za obavljanje ratnih dužnosti, budući da je postojala velika potražnja za psima koji vuku sanke. Ovi verni psi, koji su na ekspediciji na Anktarktiku tokom Drugog svetskog rata bezrezervno služili svojim ljudima, do kraja rata skoro su uništeni.[2][3]
Karakteristike psa uredi
Narav uredi
Alaski malamut je veoma inteligentan i energičan pas.[4] Prilično ih je jednostavno dresirati, ali dresura mora početi rano kako bi se dobili najbolji rezultati. Zbog njihove prošlosti u ulozi radnih pasa i pasa za pratnju ostao im je nagon za lovom, te im je na vreme potrebna socijalizacija. Uz ranu socijalizaciju i obuku, malamut će se dobro slagati sa ostalim psima. Ipak, ima tendenciju da lovi male životinje, osim ako nije odrastao sa njima ili ako ga vlasnik ne dresira da to ne radi. Najvažnije je upoznati aljaskog malamuta sa drugim životinjama u domaćinstvu. Malamuti su izuzeto druželjubivi i strpljivi sa decom i vole pažnju koju dobijaju od njih, ali brzorastući, energični štenci aljaskog malamuta mogu lako nadmašiti dete od pet godina.[5]
Malamuti su veoma aktivni psi, treba ih svakodnevno šetati. Zbog visokog nivoa energije, nisu najbolji izbor za neiskusne vlasnike. Uglavnom su tihi, retko laju.[6]
Glava uredi
Velika je i snažna, u poređenju sa drugim rasama "prirodna", ali treba da bude proporcionalna telu, tako da pas ne izgleda trapavo i grubo. Lobanja je široka između ušiju i postepeno se sužava ka očima. Njuška je snažna i masivna u odnosu na lobanju. Blago se smanjuje i sužava ka nosnoj pečurki. Nosna pečurka je crna. Gornja i donja vilica su velike da bi nosile snažne zube. Oči su bademaste, boje kestena, osrednje veličine za svoj oblik, iskošene. Poželjno je da budu što tamnije. Uši su srednje veličine, male u odnosu na lobanju. Vrat je snažan i lepo građen.
Telo uredi
Grudni koš je snažan i dubok, a trup je snažan i zbijen. Leđa su ravna, blago nagnuta ka bedrima. Krsta su mišićava, ali ne kratka da ometaju lako i ritmično kretanje koje je uslovljeno snažnim podsticajem zadnjeg dela. Lopatice treba da su umereno iskošene. Prednje noge su mišićave sa snažnim kostima. Podlaktice su uspravne do došaplja koja su kratka i čvrsta i skoro vertikalna, gledano iz profila. Šape treba da su kratke i zbijene, prsti zbijeni i izvijeni u obliku luka, jastučići debeli i otporni, nokti kratki i jaki. Mora da postoji zaštitna dlaka između prstiju. Rep je srednje usađen i sledi liniju kičme, bogat je krznom i nošen na leđima kada pas ne radi. Ne oblikuje prsten koji leži na leđima i nije snabdeven kratkom dlakom ni nošen kao lisičja četka, već kao lelujava perjanica.
Pokrovna dlaka malamuta treba da je oštra, uspravna i gusta oko vrata. Njena dužina je promenljiva, kao i dužina podlake. Uopšteno, dlaka je umereno kratka sa strane tela i u sredini, a povećava se oko plećki i na vratu, dužinom leđa i na sapima, kao i na zavesicama i perjanici. Dlaka je mnogo kraća i ređa preko leta, za vreme linjanja. Uz belu boju koja je jedinstvena kod svih malamuta u kombinaciji sa njom najčešće se pojavljuju nijanse crvene, sive i crne boje. Mogu biti i potpuno beli.
Neupućeni aljaskog malamuta neretko mešaju sa sličnim sibirskim haskijem. Obe rase potiču iz hladnih krajeva i izvorno su korišćeni za vuču. Aljaski malamut je veći, snažniji i mirniji, dok je sibirski haski nešto sitniji, glasniji i ima više energije. Uočljiva je razlika i u boji očiju jer haskiji mogu da imaju smeđe i plave oči, a čistokrvni aljaski malamut isključivo smeđe. Najlakše ih možemo raѕlikovati po repu, jer malamut ima čupav rep kao lisica preko leđa, a haski običan rep.
Nega i zdravlje uredi
Ne zahteva često četkanje, učestalije češljanje grubim češljem je nužno prilikom linjanja. Kupanje je dovoljno jednom do dvaput godišnje, osim ako se ne isprlja.
Malamuti su, generalno, zdrava pasmina, ali i oni, kao i ostali psi, skloni su pojedinim zdravstvenim problemima. Najčešći uzrok smrti je rak. [7]Kataraktaa je prisutna od prve do oko druge godine starosti, a retko dovodi do slepila. Kao i kod ostalih velikih rasa, može se javiti displazija kukova. Može se javiti hondrodisplazija, tj. rađanje štenaca sa deformitetima i manifestuje se abnormalnim oblikom i veličinom ekstremiteta.
Aljaski malamut u proseku žive oko oko 10-12 godina, a ženka ošteni oko šest štenaca.[8]
Reference uredi
- ^ Poreklo o lozama aljaskog malamuta/
- ^ Vodič - aljaski malamut (jezik: engleski)
- ^ Da li je aljaski malamut odgovarajući pas za Vas? (jezik: engleski)
- ^ Narav malamuta (jezik: engleski)
- ^ Aljaski malamut (jezik: engleski)
- ^ Da li malamuti laju? Arhivirano na sajtu Wayback Machine (28. novembar 2020) (jezik: engleski)
- ^ Zdravlje aljaskog malamuta (jezik: engleski)
- ^ Životni vek pasa (jezik: engleski)
Spoljašnje veze uredi
- Malamut klub
- Američki klub aljaskih malamuta (jezik: engleski)
- FCI (jezik: engleski)