Bahram V

Bahram V (Vahram, Varahran), sa nadimkom Gor („Divlji magarac“), je 420./421. do 438. bio Veliki kralj Persije iz dinastije Sasanida. Persijska književnost i umetnost kasnije je upečatljivo tematizovala njegov život.

Baharam V. u lovu (kraj 12./početak 13. veka).

Bahram, koji je deo mladosti proveo na dvoru Lahmida u Hiri, zavladao je državom nakon zagonetne smrti svoga oca Izdigerda I. Na suprotnoj strani bilo je moćno visoko plemstvo i ništa manje moćni sveštenici zaratustrijanaca tokom čije zavere je najvjerojatnije i ubijen njegov otac.

Među plemstvom se pak pojavila ideja da se sinovi Izgiderda isključe iz nasleđivanja prestola (Izdigerdov najstariji bio je ubijen) pa je za kralja bio postavljen Horozije iz sporedne linije Sasanida. Ali je Bahram ipak uspeo da uz podršku Lahmida dođe na vlast pri čemu je prema plemstvu načinio nekoliko ustupaka. Bahram je bio izuzetno značajan vladar o čijem životu se kasnije pripovedalo u mnogim legendama.

U upravljanju državom pomagalo mu je nekoliko vernih dvorjana koji su se i ranije nalazili u službi njegovog oca. Podsticao je umetnost ali se pre svega bavio lovom koji mu je predstavljao glavni predmet zabave na osnovu koga je i dobio svoj nadimak. Bahram koji je važio za čoveka viteške naravi bio je omiljen u narodu i veoma uspešan u ratovanju. Ubrzo nakon svog stupanja na presto pokrenuo je vojni pohod u kome je porazio Bele Hune i zarobio tada veliki plen.

Na zapadu su stvari bile komplikovanije, zbog spora oko Jermenije i sukoba persijskih hrišćana i zaratustrijanskog sveštenstva još pred kraj vladavine njegovog oca došlo je do rata sa Vizantijom. Smatra se da je tada carica Elija Pulherija pozvala na “krstaški rat” protiv Persije. Najvažniji među zapadnim izvorima bio je Sokrat Sholastik koji ne kaže da su vizantijci bili ti koji su prvi prekršili primirje (Sokrat, Istorija Crkve, 7,18 i 7,20). Bahram je u tom ratu predvodio persijske trupe koje su napale Teodosipolj u Mesopotamiji, dok su Vizantijci opsedali Nisibis. U dve odvojene bitke Vizantijci su odneli pobede, ali su zbog poteškoća na drugim frontovima bili primorani da se povuku pa je zato propao napad na persijske saveznike Lahmide. Rat se pod takvim prilikama završio najverovatnije već 422. Godine n.e. Pritom je bilo dogovoreno da malobrojni sledbenici zaratustrijanstva u Vizantijskom carstvu i mnogobrojni hrišćani u Persijskom carstvu mogu slobodno da ispovedaju svoju veru. Vizantija se obavezala da će Persiji plaćati danak, a Persija se obavezala da će utvrditi kavkaske prevoje da bi se sprečila provala Huna. Obe strane su se takođe obavezale da duž zajedničke granice neće graditi nikakva nova utvrđenja.

Bahram je ujesen 438. (ili početkom 439.) umro (prema nekim izvješćima u lovu). Naslijedio ga je sin Izdigerd II. Važan izvor o njegovoj vladavini predstavlja persijsko-arapski istoričar Tabari.

Literatura

• Geoffrey B. Greatrex - Samuel N.C. Lieu: The Roman Eastern Frontier and the Persian Wars. Part II AD 363–630. A narrative sourcebook. London und New York (2002). pp. 36. i.d.
• Otakar Klíma: Bahram V u: Encyclopædia Iranica. sv. 3. pp. 518. i.d.
• Klaus Schippmann: Grundzüge der Geschichte des sasanidischen Reiches. Darmstadt. 1990. ISBN 978-3-534-07826-4.